Свитање нове зоре, али коме - да ли су Брегзит и Трамп западна Перестројка?

    Велика Британија је 31. јануара у поноћ званично престала да буде чланица Европске уније (ЕУ). После 47 година чланства, постала је прва (видећемо да ли и последња) држава у историји која се одлучила на тај корак. Догодило се у прошлости једно иступање, али територије, а не суверене државе. Грађани Гренланда, самоуправне аутономије у саставу Данске, донели су такву одлуку на референдуму 1982., а процес је довршен 1985. године. Историјским изласком Велике Британије, окончан је, барем формално, дуг и турбулентан период између референдумског изражавања, које се збило 23.јуна 2016.године, и коначног (почетка) спровођења народне воље.  Далеко од тога да је ово крај саге око Брегзита, јер тек предстоје, нимало лаки преговори око (ре)дефинисања будућих односа између ЕУ и њене бивше чланице, а предвиђено је ратификованим споразумом да транзициони период траје једанаест месеци- до краја ове године. За то време, фактички ће остати скоро исто стање - Велика Британија ће се и даље придржавати свих правила Уније, али ће Британци одмах напустити институције ЕУ. Тако ће и број европарламентараца бити смањен са 751 на 705. Део упражњених британских места (73) у Европском парламенту (ЕП) попуниће представници садашњих чланица (27 парламентараца из 14 земаља), а осталих 46 места чека на нека евентуална будућа проширења. Велика Британија сада има право самостално да преговара, па и да склопи трговинске, као и све остале, споразуме са другим државама или трговинским блоковима, мимо ЕУ и њене регулативе, али ти уговори не могу да ступе на снагу до почетка следеће године, када истиче транзициони период. Тих 11 месеци ће бити кључни, у конституисању будућих дугорочних односа Британије и Уније и показати да ли ће ово раздруживање бити само ариведерчи, како у свом говору о Брегзиту, прижељкује председник ЕП, Давид Сасоли, или ће ипак бити реч о суровом и тужном адио, од ког Сасоли зазире.

      Обзиром да је више од три и по године прошло од референдума до формалног иступања Уједињеног Краљевства из ЕУ, тешко је веровати да ће  Велика Британија и Унија, успети да до краја године испреговарају и постигну у задатом року коначне споразуме у бројним предвиђеним сегментима. Преговори ће бити крајње тешки и комплексни, посебно у трговинској сфери. Није искључено ни да ће на крају овог процеса можда доћи и до тзв. неуређеног, хаотичног Брегзита. Иако је вероватно да преговори на релацији Лондон-Брисел(Берлин, Париз) у тако кратком року неће довести до решења за све проблеме и недоумице, они могу током свог трајања, барем јасније показати којим путем све ово води и колико је тај јаз заправо дубок - да ли је на растанку било довиђења или збогом. Јаз свакако постоји - да га нема, не би ни дошло  до изласка Британије из ЕУ. Тешко да он није дубок, јер не излази се из ЕУ тек због неке ситнице. Заправо, зар га није одувек било, само што је последњих година, можда толико нарастао, да је постао непремостив? На Британију се углавном гледало са подозрењем из континенталне Европе, а ништа мање подозрења није било ни у супротном смеру. Узрок томе су, како многи стари ресантимани и вековни анимозитети, тако и конкретни интересни сукоби. Вероватно најславнији француски председник, Шарл Де Гол је два пута (1963.и1967.) уложио вето на пријем Велике Британије у тадашњу Европску економску заједницу (ЕЕЗ), сматрајући Уједињено Краљевство ,, америчким тројанским коњем у Европи”. Тек након пада Де Гола са власти, Британија је ушла у ЕЕЗ -1973. године, али је и даље оста(ја)ла ,,острво’’, љубоморно чувајући своје посебности, није приступила ни Шенгену, ни Еврозони, а увек јој је био далеко важнији НАТО од Европске уније. Што не значи да није зналачки (ис)користила своје чланство у Унији, посебно када јој је оно доносило могућности ширења сопственог утицаја широм Европе, али још више преко ЕУ инструмента сузбијање Британији, као и САД-у, конкурентских утицаја. Нарочито након краја (Првог?!) Хладног рата. ЕУје заиста била, како би Бжежински рекао –атлантистички демократски мостобран према Евроазији.  Осим остваривања геополитичког утицаја на периферне и слабије, али стратешки важне, земље, веома је препознатљив британски фактор, са аспекта остваривања интереса англосфере, у борби за балансирање и обуздавање најмоћнијих европских континенталних држава. Овде се пре свега мисли на обуздавање Немачке и, у мањој мери, Француске, као и спречавање истинског стварања и јачања њихове удружене осовине.
  Британци су, вековима уназад, показивали завидно умеће наизменичног дистанцирања од ње, па онда приближавања Европи, по сопственој интересној потреби. Појачана активност у европским пословима, по правилу је била у циљу спречавања настајања хегемонистичке континенталне силе. Ако знамо да је ово толико укорењено у традицији Британаца, да ли Брегзит можда значи да су сада поприлично сигурни да такав хегемон на простору Европе више не може да настане, а да је сама Унија већ довољно подељена и у проблемима, да нема капацитет да се сама трансформише у неку супердржаву, која ће постати глобални играч-конкурент и у политичком, а не само у економском смислу?  Многе земље у Унији, како оне из нове Европе-санитарног кордона, тако и Грчка, Италија, итд. у којима јача евроскептицизам и отпор јачању ЕУ на уштрб националног суверенитета, гаје и посебно велики анимозитет према Немачкој, као лидеру ЕУ. Очигледно да је брегзитовски део британске елите прорачунао, да има довољно добре позиције и изграђене везе у многим европским земљама, које ће успети да задржи у сопственој пројектованој орбити утицаја, ако не и да све то додатно билатерално унапреди, након напуштања ЕУ. Сасвим је могуће, да ћемо и у постбрегзитовској, континенталној ЕУ, и даље имати земље, које ће играти улогу тројанског коња англоамеричког фактора, а контра Немачкој. Пољска се евидентно намеће као идеалтипски пример за то, али свакако није једина.

      Европска заједница за угаљ и челик, као претеча ЕУ, настала је у контексту отпочетог Хладног рата, временски и суштински комплементарна са формирањем НАТО пакта, па и активацијом Маршаловог плана - као   наднационални пројекат, али ипак под доминантним утицајем САД иза кулиса и као, суштински, један од тадашњих мозаика у кенанистичкој доктрини обуздавања СССР. То што се од самог почетка, она истицала као јединствен мировни пројекат, пре свега између Немачке и Француске, не мења чињеницу, да су у позадини САД биле кључни актер у стварању претече ЕУ. Како су једине тада могле да погурају њено стварање, тако и данас, реално, пресудно могу да утичу и на њено евентуално нестајање. Уосталом, знамо да је Немачка тада била, а видеће се у наредним годинама колико је то и даље, окупирана земља. Унија је (била?!) комплементарна са НАТО, поготово у процесу проширења и НАТО и ЕУ на простор централне и источне Европе. Да ли се дете-ЕУ, када је порасло, отргло од свог англоамеричког родитеља и да ли Брегзит, али и феномен Трамп, показују да англосфера у потпуности диже руке од ЕУ, а самим тим можда и типује на њен постепени нестанак? Тешко је веровати да је Брегзит само некаква случајна ,,грешка”, наводно заосталих и недовољно информисаних бирача, које би Хилари назвала јадницима, а наши кругодвојкаши вероватно крезубом Британијом. Није ли вероватније да  је и Брегзит део неког много ширег стратешког плана? Али, каквог? Можда је реч о једном од оних ретких историјских тренутака, преклапања интереса обичног народа и јаких делова елите, који су увидели да је потребна нека врста западне перестројке, да би систем уопште некако могао да како-тако опстане, сада на другачијим основама? Неспорно је то да је демократска већина од скоро 52 процента изгласала Брегзит, али креирање сплета околности да до таквог гласања и исхода уопште дође, као и каснија одбрана и потврда таквог курса, врло могуће сведоче о томе да је веома јак (онај евроскептичнији) део британске елите чврсто стао иза те приче. У години када је изгласан Брегзит, једнако (не)очекивано је  трујумфовао Трамп, а да ли ће у години формалног британског изласка из ЕУ, Трамп у САД изборити други председнички мандат? Импичмент је, очекивано, већ преживео. Уколико би Трамп изашао као победник у овој години, уз Брегзит, може ли се очекивати ренесанса традиционалне англосфере, оне старог кова, учвршћивање специјалних односа, који би учинили Америку поново великом, а Британију у садејству са САД поново глобалном, уместо свезаном у ланцима разних регулатива хипербирократизоване ЕУ, одавно отуђене од грађана и оболеле од демократског дефицита, али не само од њега? Да ли у том случају ЕУ може опстати, било као заједница суверених, националних држава, реформисана на здравијим основама и таласу суверенизма, или јој следи распад? Тешко да се може узети за озбиљно, поготово у данашњим околностима, Макронова идеја о чвршћој интеграцији и стварању некаквих федералних Сједињених Европских Држава – јер би барем пола садашњих чланица моментално одбило све то. Довољно је погледати, докле је у пракси стигла идеја о аутономним војним снагама ЕУ, које у суштини никада и нису заживеле ван и супротстављено оквиру НАТО-а – самосталне мисије су само тамо где то није супротно интересима САД и НАТО.

     У овом тренутку, једино што је сигурно јесте то да Британија није више у ЕУ, а чак и то је донедавно довођено у питање. Током ових, чини се бескрајно дугих, и турбулентних година у британском политичком животу, многи су помислили да се, упркос израженој вољи грађана, Брегзит никада неће ни догодити. Убедљива победа Бориса Џонсона, на недавним ванредним парламентарним изборима, отклонила је ипак све дилеме у том смислу. Она је имала легитимизирајућу снагу, попут замишљеног другог референдума о Брегзиту, а у контексту резултата, разложно је веровати да је и онима приврженијим демократији, међу референдумским противницима Брегзита, ипак бољи и ,,проклети Брегзит’’од бесконачног стања ,,ни на небу, ни на земљи’’ и флагрантног кршења воље већине. То игнорисање већине би драстично урушило и стабилност и глобални имиџ Британије, њених љубоморно чуваних институција и, макар формалне, демократије. Обзиром да Велика Британија има већински изборни систем, повлачење Најџела Фаража и његове Странке за Брегзит, у корист Џонсонових кандидата, вероватно је било и пресудно за убедљиву победу, а неодлучни лидер Лабуриста, Џереми Корбин, је брутално кажњен због тога што се није јасно и недвосмислено приклонио суверено израженој вољи народа поводом Брегзита, па су тако Лабуристи, први пут у историји остали без неких својих традиционалних упоришта. Тренд окретања  леђа левици ,,која их је издала’’од стране радничке класе, и њихово престројавање ка тзв. десном популизму, део је феномена који је много шири од Британије. То је присутно у готово свим европским земљама у којима имамо успон суверенистичког таласа, посебно у Италији, а свакако да је видљиво и у САД.

      Нема сумње да је Брегзит прави геополитички земљотрес, који ће утицати на архитектуру читаве планете. Можда нећемо претерати ако догађање Брегзита у смислу епохалне промене, упоредимо са распадом Совјетског Савеза и рушењем биполарног светског поретка. У овом тренутку, заправо, Брегзит поставља много више питања пред нас, него што може да нам да, макар и делимичних, одговора, али не доводи у питање то да после њега знамо да више ништа неће бити исто. У мору опречних размишљања, делује као да навијачке страсти и идеолошка опредељења, пресудно утичу на дијаметрално супротне доминантне наративе о постбрегзитовској будућности. Док присталице Брегзита, међу којима је и Џонсон, најављују ,,нову зору’’, препород и уздизање поново моћне, глобалне Британије, ослобођене стега ЕУ, дотле готово исте фразе о сјајној будућности ЕУ изричу лидери њених институција. Док брегзиташи у Британији очекују поновну славу и величину Империје, дотле присталице ЕУ виде све апокалиптично, мисле да ће Британија пропасти, али и да  јој прети и потенцијални распад. Британско друштво остаје после Брегзита дубоко подељено, а мала разлика на референдуму је већ довољан показатељ те поларизације. Оно што додатно компликује ствар, јесте проблем Шкотске и захтева за поновним референдумом. Шкотска је тесном већином одлучила 2014. да остане у Уједињеном Краљевству, али је већином била и за останак у ЕУ. Још проблематичнија конститутивна земља, која је такође већински гласала против Брегзита, јесте Северна Ирска, у којој постоји опасност од поновних сукоба, уколико се питање границе са Републиком Ирском и трајно не реши на ,,мекши’’ начин. Ако граница не (п)остане трајно мека – биће проблем безбедности и мира, а уколико остане, поставиће се питање потпуног британског суверенитета над Северном Ирском и државног јединства, поготово ако се трговински и остали преговори са ЕУ изјалове и оду у неуређен(иј)е релације. Да ли ће глобално постмодерно време многих паралелних светова супротстављених наратива на истом територијалном простору, дотаћи и северноирски део Уједињено Краљевства, на нешто креативнији начин дуализма, па и тријумвирата, попут ситуације у нашој јужној покрајини КИМ, или Брчко Дистрикта? 

  Засад је пронађено привремено компромисно решење, којим северноирски унионисти нису били задовољни, али је за нијансу повољније од одбаченог споразума Терезе Меј.  Док су Шкотска и Северна Ирска биле против Брегзита, у Енглеској и Велсу је већина била за. Већина становника Лондона, као и већина младих гласача је, била против Брегзита. Северноисточни делови Енглеске су били брегзиташки. Све то, такође показује дубоки расцеп међу грађанима – још једна сличност са Трамповом Америком. Време ће показати да ли су у праву били они који тврде да је Брегзит пут ка глобалној Британији, поново великој, или они који кажу да после њега неће више ни постојати Британија, већ само мала Енглеска. Имајући у виду историју, традицију, озбиљност Британије, као и њену неспорно снажну стратешку културу – више смо склони да верујемо да је Брегзит био много промишљенији него што се мисли, и да ће вешти Британци на све начине покушати то максимално да преокрену у своју корист. Свакако, поготово ако Трамп победи, да се може очекивати нека врста нове атлантске повеље,најпре преко трговинског споразума, и чврста сарадња Трамп-Џонсон по угледу на Черчила и Рузвелта. Јачање Комонвелта, обавештајне заједнице Пет очију, лондонски Сити, разведен од конкурентског Франкфурта и регулативних стега Бриселтерне, али и право бујање и још већа експанзија веома важне оф шор сфере, преко Комонвелта и британских прекоморских територија, у које ће још више прљавог кеша, са свих меридијана и паралела моћи да се слива, сада када је Британија и формално потпуно ослобођена бриселско-франкфуртских финансијских окова. Чврста веза са Трамповом Америком, неће бити једнодимензионална, обзиром да је реч о две различите, моћне земље, које неће имати увек у свему апсолутно идентичне интересе, ни економске ни политичке. Однос према Кини, што преко Хуавеја, што преко АИИБ-а, па чак и према Ирану и Израелу, показују одређена спољнополитичка неслагања. Британци ће свест о својој посебности, свакако чувати и даље, биће повремено трзавица у односима са прекоокеанским великим, снажнијим, а млађим братом. Али ће та веза бити чврста. Док год постоји, макар и мождано уздрмани НАТО – Британија ће остваривати завидан утицај у Европи. Реорганизација и јачање војне силе, поготово оног што је највише красило у историји – чувених поморских снага, преусмеравање поново источно од Суеца, велики фокус на Африку, Блиски и Средњи Исток – све су то већ најављени потези. Што се Европске Уније тиче, остала је без 10 милијарди евра годишње у буџету, 15 одсто БДП-а, друге економије, прве војне силе, можда и прве политичке силе....Британија је призната нуклеарна сила, стална чланица СБ УН, глобално активан војни играч, а сада када је иступила из ЕУ, једина са свим тим карактеристикама у ЕУ остаје Француска, док Немачка остаје економски џин, а (гео)политички патуљак. Видећемо како ће се развијати даље та немачко-француска каролиншка локомотива, након иступања Британаца, да ли ће превладати заједништво или ривалитет, како ће протицати украјинска и мигрантска криза, односи са Русијом, докле ће стићи популистички талас(и) у земљама ЕУ? Да ли ће бити још излазака из ЕУ, или је са Уједињеним Краљевством, барем привремено дезинтеграција заустављена? Хоће ли као компензација овог тешког губитка бити и неких додатних интеграција-  пре квалитативних међу садашњим чланицама, него квантитативних проширењем, обзиром да се чини да су оне још доста година на извесном леду?  Чак и да неке земље кандидати испуњавају услове да уђу, а да их ЕУ жели, тешко је сада и убедити неку земљу да је то исправан пут, када једна од најмоћнијих земаља управо побеже са тог брода. Да не говоримо о томе, колико је сулудо жртвовати неки витални национални интерес зарад учлањења у такву уздрману ЕУ, а поготово зарад вечитог обећања ЕУ перспективе, али никада досегнутог чланства. Хоће ли ЕУ, земљама са (вечито само) ,,ЕУ перспективом”, у виду империјалних концентричних кругова, понудити утешну другу или трећу лигу, само да их не би отели неки други глобални центри у своје крило? Чини се иначе, да је мрцварење са Брегзитом имало сличну, превентивно-претећу психолошку логику-поруку, као и грчка криза својевремено, ,а то је да неко други не крене тим путем. Након оваквог мучног процеса Брегзита, који је сад само формално окончан, али фактички смо тек на почетку приче, ако се дакле једна Британија толико мучила да изађе из тог кола, замислите шта би тек стрефило неку много мање моћну земљу која би пожелела да крене стопама Британије. 

   Много је непознатих, једино је скоро па извесно да живимо у историјским временима, попут краја осамдесетих и почетка деведесетих. Ветрови перестројке овај пут дувају на Западу, а уколико буде довољно памети и визије међу великим силама, уместо путем катаклизме, може се закорачити ка новом мултиполаризму, или некаквом хибридном мултибиполаризму. Добро би било, када би било што више вин-вин ситуација и да се процеси не одвијају само у логици игре нултог збира. Свет је ионако толико постао међузависан, да чак и најљући непријатељи, ипак у неким парцијалним аспектима бивају партнери. Јер у зеро сум случају, ако једнима сване величанствена нова зора, другима може лако пасти аутоматски мрак на очи, а онда свет неће бити џентлменска велика шаховска табла, него казино препун опасних и љутитих типова.  Ако и буде шаховска табла, то је она партија у којој се играчи свађају, прекидају игру, бацају фигуре, лупају таблу, па се чак и потуку међусобно, заборавивши на правила да се фигуре једу у игри, али се играчи не туку. Убиство Сулејманија показало је нпр. да нипошто више, чак ни такве партије не можемо искључити из вида. 

Случај Маринике Тепић и осталих и покушаји неких центара моћи да се Србија етикетира и ,,врати у деведесете''

    Већ други пут узастопно пишем о Мариники Тепић и мало ми је непријатно због тога, јер неко би помислио да сам се тиме ,,наврз'о'' на ту особу, или јој придајем већи значај него што јој реално припада. Далеко од тога да имам било шта лично против дотичне, чак је и не сматрам нарочито политички битном и релевантном. Оно што ме навело да се поново позабавим њеним сукобом са тзв. екстремном десницом, је то што мислим да је она у читавој причи марионета, а да је ово много организованија и озбиљнија прича и кампања коју је или потпуно осмислила од почетка, или у току развијања приче је искористила и накалемила се на њу преузимајући је и управљајући њоме – много већа памет, врло могуће извањска. Уколико не бих био злонамерно и манипулативно протумачен, чак би се могло лако препознати да ћу бити крајње добронамеран према Мариники Тепић, јер иако се екстремно не слажем са њом, не желим јој никакво зло, напротив. О двоструким стандардима, генези ове приче и тоталитарном политичком менталитету и удару на супротна мишљења од стране Тепићке – већ сам писао и не бих се ту много понављао. Оно што ме јако забринуло, а дај Боже да грешим и да је свака асоцијација и аналогија са већ познатим случајевима моја погрешна мисперцепција, то је поновно нагло интензивирање случаја и медијско пумпање подигнуто на виши, драматичнији ниво чему је кумовала и сама Мариника Тепић. Њено алармирање међународне јавности, тврдње да се осећа језиво и небезбедно, али посебно наводи да је у интерној међусобној комуникацији тзв. екстремни десничари називају Џо, по некој британској парламентарки коју је суманути екстремиста избо и лишио живота – забрињавају. Одмах да разјаснимо. Државни органи треба под хитно да ураде процену њене безбедности, и уколико јој је заиста иста угрожена да је максимално заштите, а оне који су стварна опасност у том смислу по њен живот, безбедност, физички интегритет – да открију и приведу правди, јер је то недопустиво. Уколико је неко заиста животно угрожава, ту правна држава мора да делује. Тиме се штити и она као грађанка Србије, али и сама држава Србија – јер штити грађанку, народну посланицу, и тиме се спречава да се неким немилим догађајем да гориво за велику политичку нестабилност. Стварне претње и угрожавање, треба јасно раздвојити од измишљених и манипулативних, којима доприноси и Мариника Тепић и сви медији и организације који вештачки пумпају овакав наратив. Што се тиче случаја Ловрековић, иако сматрам да он није никаква претња по Тепић, чак пажљивије други пут када сам прочитао његов текст и видео да је исту фразу употребио претходно у контрасмеру(по аналогији испада да је смрћу претио и сам себи и својим истомишљеницима!), апсолутно сам против таквих фраза и јавна реч у политички наелектрисаној Србији мора да буде одмерена и пажљиво извагана. Међутим све оно што се дешавало апропо јакобинаца, графита Мариника схвати нећемо стати, Корнелије Кодреану, а не Мариника Чобану, или то што она чак и твит Косово је Србија, поздрав за Маринику Тепић, сматра за претњу и угрожавање – то је све тежак облик манипулације. То само може да буде њено виђење и интерпретација, ништа више од тога.  Довољно  је једном да одете на твитер налог госпође Тепић, и када би пливали на њеном таласу и користили једнаке аршине, могли бисте наћи море много језивијих претњи и фраза од стране Маринике упућених другој страни, много експлицитнијих. Мариника Тепић заправо покушава превентивно да сасече сваку критику на свој рачун и разобличавање манипулација и њеног тоталитарног погледа на свет, а немилице сипа увреде и критике, њеним жаргоном речено – и језиве претње својим неистомишљеницима. Графити које она нпр. сматрa  претећим, су стандардан метод политичке борбе,не само код нас и не може се наћи у њима ни претња, а камоли претња смрћу. Чак је и она узвратно поручила, да неће ни она стати. Замислите да у граду стоји графит Вучићу схвати, нећемо стати, или Јован Дучић, а не Александар Вучић – у смислу политичке борбе против Вучића. Мариника Тепић би сигурно поздравила ,,генијалност’’ аутора и поносила се, али када неко напише тако нешто њој, то је језива претња. Ма пазите да вам не поверујемо!               
   Оно што ме посебно радује, то је да национално свесни и десни део Србије, поготово омладина, све више сазрева и учи да не упада олако у мантре провокатора, па тако је данас много мања вероватноћа да неко од њих направи неку штету тиме што би заиста напао госпођу Тепић. Знам да неке особе које она прозива, не само да не би никада угрозили или напали госпођу Тепић, него се смеју на њене глупости и измишљотине. Образовање и јака свест и савест играју важну улогу, и сви ти десничари које она сатанизује треба да буду достојанствени и да не учине ништа што би дотичну угрозило и погодовало њеним измишљеним причама. Дакле, вербално, а физички да и не говорим, ништа не треба радити што је противзаконито. Са друге стране, то што се поштује право на живот, безбедност, својину, слободу и сл. госпође Тепић, не значи да треба ћутати на њене глупости и не борити се против ње аргументима. Она не сме да има монопол у мишљењу и да намеће које мишљење је дозвољено, а које није. То што она сваки политички напад на себе, користи као наратив о претњама је манипулација, која не сме ућуткати супротне гласове, јер тиме ућуткава и слободу. Као народна посланица, политичарка, мора да истрпи и критике на свој рачун и супротна мишљења, све и да њени опоненти потпуно греше у својим ставовима. То да за непријатеље слободе нема слободе, не може да се односи на прозване групације у Србији, јер оне нису ни тоталитарне, ни нацистичке, нити било шта слично. Уколико има таквих појединаца у Србији, они су маргиналци, а Ловрековић, Вацић, Српска десница и сл. сигурно нису такви. Много већи тоталитариста и непријатељ слободе, од њих, јесте госпођа Тепић, али у држави Србији и она треба да има потпуну слободу. Мариникина прича олако наилази на одобравање једног дела тзв. твитер елите, где се раздвајају они који су свесни свих тих манипулација и они који заиста верују да је то све баш тако, јер је у питању наратив који је деценијама овде креиран, и ово се може сматрати некаквим активирањем старих прича и подела у покушају нове милошевићизације Вучића и Србије и наелектрисања и поларизације – како би се лакше дошло наредних година до неке нове 2000.године.

    У Србији када кажете да је црно црно, а бело бело, ризикујете да будете етикетирани као фашиста. Ако кажете да је телевизија Н1 америчка, то је скандал. Управо у такву категорију манипулатора спада и Мариника Тепић. Зашто мислим да је ово део шире кампање? 
   Најпре смо од почетка новембра имали њен сукоб са тзв. екстремним десничарима, а тај сукоб и даље траје, са различитим интензитетом. Искоришћен је за етикетирање државе Србије као легла фашизма, нацизма, екстремиста и сл. будалаштине. Имали смо случај од пре неколико дана где је неки човек, нејасно је до краја како, напао Николу Радишића, новинара Н1 вређајући га ваљда да је издајник, псовао је и пљувао га. То је искоришћено такође као ,,доказ'' тврдње да је Србија опасна земља за неистомишљенике, што је сулудо. Посебно је чудно што се напад догодио у понедељак, а у медијима је та вест изашла тек у петак чини ми се, што је необичан распон, обзиром да се ради о познатој личности, чини ми се да такво кашњење са информацијом у медијима смо имали још само у случају Илије Вујачића, декана ФПН-а, који је нападнут а вест о нападу објављена после неколико дана. Наравно да треба осудити сваки напад, али не можете на основу тога тврдити да је земља оваква и онаква јер свакаких ће људи увек бити и не може се сваки појединац контролисати и укротити. Прича да су нападу допринели они који тврде да је Н1америчка телевизија, као што и јесте, су сулуде, јер по тој логици хајде да немамо мишљење ни о чему, да ћутимо и не изражавамо став, јер ако неког критикујемо, можда га нека будала негде нападне, и ми ћемо бити криви. Да се разумемо, манипулација и убирање поена на искривљеним интерпретацијама су легитимни, али је неопходно и разобличити их. Свестан сам да је у овим стварима јако тешко или немогуће бити потпуно објективан, јер увек је ствар перцепције и нечијег погледа на свет. Госпођа Тепић нпр. жели пуритански да своје виђење наметне и свим осталима, и да супротне погледе и вредности забрани и ућутка. Генерализације на основу појединачних случајева могу бити некоме корисне, али су дугорочно штетне за ово друштво. Још један случај манипулације, је сукоб две групе око паљења свеће Милану Недићу. Подсећало је то на српски Шарлотсвил. О трагичној и нимало црно-белој, комплексној личности и улози Недића, не бих сада. То је широка тема. Али та атмосфера на митингу и контрамитингу, као и пароле да ће се Београд ослободити и очистити од неистомишљеника попут 1944. године су језиве. Тај мото имамо и за београдске изборе. Не знам да ли су такве странке и групације свесне шта раде и колику штету наносе, пуштајући духа страшних подела из боце. И та збивања су искоришћена за напад на српску десницу и национални део Србије, али и на државу Србију. Интересантно да су против паљења свеће убијеном човеку, жустро протестовали они који га сматрају издајником, а са друге стране ваљда сматрају Броза већим патриотом и Србином од њега, глорификују га, а зна се колики је Броз био и непријатељ слободе и српског народа. Наравно да њима Недић није споран због (формалног) квислингштва, већ је реч о расцепу по дубини, али такође то је широка тема која превазилази овај текст. 

   Убиство Оливера Ивановића је такође одмах искоришћено за наратив о политичким убиствима и ликвидацијама, а Саша Јанковић је експресно иступио са причом како је то последица етикетирања и да не сме више никад нико да се оптужи за издају. Наравно да је ружно када се погледа онај несрећни спот о Ивановићу, и да Ивановић није био издајник, већ српски херој и нова наша жртва у борби за Космет, кога је врло могуће уклонила страна ,,памет’’. Но, не само поводом овог случаја, него и ситних инцидената, тзв. другосрбијанци одмах дочекају спремно са причом како је све то последица цртања мете и креирања наратива о издајницима, као да издајници заиста и не постоје, и да су они ето увек пука измишљотина, непостојећа категорија која обитава у главама десничара. Наравно да има олаких етикетиарња, али њих има на свим странама – једни етикетирају за издају, други за фашизам, при чему ми се чини да су етикетирања за издају у много више случајева утемељена. Леволибералне групе, сматрају да имају право да прекидају туђе трибине, прете и насиљем, али ако се њима прекине нека трибина то је прогон. Чист дупли стандард. Замислите ту скандалозну изјаву Балше Божовића нпр. да ће да узме закон и правду у своје руке?!

   Када сам споменуо убиство Оливера Ивановића и његово коришћење у дневнополитичке и геополитичке сврхе, нисам могао да се не присетим многих неразјашњених убистава у Србији. Готово сам убеђен да је добар део њих изведен, не за рачун тадашњих наших власти, него за рачун  странаца и у циљу детсабилизације наших унутрашњих прилика, уз елиминацију можда неких јаких играча режима који би били препрека тзв. демократским променама. Сетимо се само случаја Ћурувија и Стамболић. Као и у случају Ивановић, свака опција треба да се размотри, али треба увек поћи од мотива, користи. Стамболић је нпр. 2000. нестао пред изборе, а био је ирелевантан и политички пензионер, јак само као симбол и бивши пријатељ породице Милошевић. И Ћурувија је био кућни пријатељ владајућег брачног пара. За време ратног стања, могао је потпуно легално да буде притворен, није био никаква реална опасност по власт, а убијен је чак, што је посебно морбидно на православни Васкрс. И у случају Ђинђић и многим другим имамо много нејасноћа, па и код последње страдалог Ивановића. Не желим ништа да прејудицирам, свашта је могуће, али познато је да најмоћније стране службе итекако умеју да прибегавају фолс флег операцијама, да користе атентате, креирају друштвене поделе, дестабилизације, стварају кланове, покушавају да ставе подземље и хулигане под контролу. Сетимо се случаја са нереда на дербију – и то можда говори да смо дошли до фазе појачане хибридне агресије на Србију. Не заборавимо да је у Украјини од скоро 50 милиона људи, подељеној политички скоро по принципу пола-пола, преврат реално извело 20.30 хиљада најратоборнијих хулигана и екстремиста. Све су ово теме за размишљање. Елем, у Србији је недавно ухапшен Корбет Д. припадник Морнаричких фоки, и то најелитнијег Тима 6. Основано се сумња да је спремао неки атентат, уколико јесте, вероватно неки крупан, а можда и фолс флег, после кога би се окривила власт и наша држава.

   Управо због тога, све стране, политички актери на сваком спектру треба да буду уздржани, одговорни, и да се боре аргументима на законит начин. Нити десничари треба неком да прете, додуше ако изузмемо манипулације и интерпретације, њих није ни било сем спорног случаја Ловрековић. Као што неко својом глупошћу, непромишљеношћу претећи неком доприноси стварању атмосфере сукоба и хаоса, тако и друга страна претеривањем, искривљавањем, коришћењем у политичке сврхе и сл. доприноси томе. Зато је јако важно, испитати Маринику Тепић ко је тај наводно поуздан извор који јој каже да је десничари интерно зову Џо, уколико је измислила, морала би да сноси одговорност, уколико није, морала би органима да открије ко је кљука таквим (дез)информацијама, јер јој тај неко можда не жели добро. На све могуће начине треба спречити креирање атмосфере, са било које стране, јер по систему спојених судова сви могу да допринесу томе када се ухвате у то заједничко коло - оне атмосфере које од појединих особа прави угрожене личности којима је наводно нацртана мета на челу. Такву атмосферу, увек неки мрачни (страни?!) брејнсторминг може да искористи за своје циљеве, а ондa штету имају сви, и непосредне жртве и држава. Примера да се већ једном научи та лекција је ваљда било и више него довољно. Знамо да би неки немили догађај постигао сврху налогодавца и био ефектан, мора медијски да буде припремљен и да се креира одређена атмосфера. Веома често тој атмосфери највише допринесу они потпуно несвесни тога шта се иза брда ваља. Када се нешто лоше деси, онда је прекасно, и за многе наводно све је толико очигледно, а и некоме је циљ био да народу делује све баш тако ,,очигледно''.  Чак и саме жртве или људи око њих намерно могу да исценирају нешто, уколико је лажно и софт, попут напада, претње, гурања, шамарања у полумраку и сл....Наравно да сопствено режирање може бити уколико је реч о нечем ,,мекшем’’. Може и нека трећа страна то да уради....Наравно и нека будала, која није свесна шта ради и не ради то за себе....О оном најгорем и најдрастичнијем, где би неко био жртвени јарац или српски Немцов да и не говорим....Да би се у будућности било какав немили догађај на нашој сцени предупредио, мора се сузбијати та атмосфера сукоба, екстремне поларизације и тога да гледамо једни друге ма којој опцији припадали као архинепријатеље.Треба само аргументовано и без тешких речи да се политички сукобимо у мишљењима. Као што одговорност имају они који прете, исту такву одговорност имају и они који себе сматрају жртвом и треба да буду одговорни и мало мање острашћени и манипулатори. Да не буду опортуни и свесне или несвесне марионете, оних који би их због сопственог интереса радо одбацили као крпе и жртвовали. Конкретно када је реч о случају Маринике Тепић, ватрени сам заговорник директног ТВ дуела и сударања мишљења и аргумената између ње и неког од десничара, нпр. Мише Вацића. Уверен сам да би је било који десничар, смирено и аргументовано, након добре припреме потпуно потукао и разобличио у некој емисији, након чега би јавност брзо схватила да нико  од оних које она оптужује нема никакве потребе за било каквих претњама и угрожавањима. Али , то што неко има различите ставове од ње, и није нпр. натофил, титоиста, за независно Косово, Војводину републику, већ све супротно и бори се политичким методама против ње ,не значи да јој прети, угрожава је или да је фашиста, нациста, непријатељ слободе, већ само да је неко ко има иста права као и она. 

Мариника и остали против слободе мисли и говора

1.         Случај Маринике Тепић и нове хајке на десну Србију, званично је започео њеним надреалним скупштинским  говором, у ком је панично ,,открила’’, по њеном поимању велику безбедносну претњу по Србију. Та наводна претња је, британски десничар Џим Доусон, који је боравио у Србији, дружио се са истомишљеницима овде, а можда је највише Маринику потресло то што се усудио, замислите, да борави чак и у ,,њеном Панчеву’’. Госпођа Тепић, очигледно не зна да је Србија слободна земља и да у њу могу да уђу сви они који не крше њене законе и ничим је не угрожавају. То што је Доусон протеран из Мађарске, пре ће бити да је у вези његовог политичког ангажмана, где се ставио на страну странака које се отимају са Орбаном за исто бирачко тело. Но, Мариника се питала, како је могуће да је Доусону дозвољен несметан боравак у Србији, и како смо дозволили да нас овај опасан човек безбедносно угрожава нпр. овако – цитирам ,,како је могуће да овај фашиста УРЕДНО ДОНИРА СРПСКЕ МАНАСТИРЕ НА КОСМЕТУ?!’’, а као велику безбедносну претњу Мариника је навела и Доусонове ставове да је Космет Србија, да су исламисти претња за хришћанску Европу и сл. На врхунцу надахнућа, привиђају јој се и некакве дуге цеви и војне формације у измученим српским енклавама и манастирима опасаним бодљикавим жицама. Врло је важно напоменути, да је овај њен говор синхрониѕовано подржао својим тенденциозним урадком, што је већ њихов стандардни метод – портал КРИК. Да цитирамо премијерку Брнабић – тзв. истраживачки медиј, се у свом тексту запитао на Мариникином трагу – шта ради Доусон у Србији и како је могуће да смо дозволили да нас угрожава тиме што је један од ретких Британаца који подржава српска стајалишта и помаже нас и истицањем ставова у нашу корист и донирањем хуманитарне помоћи! Није згорег напоменути, да је евидентно да је Мариники неко сугерсисао да покрене ову причу, јер се у њеном скупштинском излагању видело да је механички читала само оно што јој је већ написано.

2.        Није то био једини напад на оне који подржавају Србе на Космету и шире нашу причу, а да долазе са оне стране са које се најмање то очекује – са западне. Попут Маринике, и америчка Н1 телевизија покренула је хајку на Арна Гујона, толико бедну и провидну, да је сувишно било шта рећи. Иако је тема емисије требало да буде нешто потпуно друго, на Петреусовој ТВ Гујона дочека права унакрсна ватра, где су му пребирали по прошлости оптужујући га да је био екстремни десничар и исламофоб, и да зато помаже Србе, а не зато што је хуман. Идеолошки острашћена и традиционално ненаклоњена било каквим српским интересима, та ТВ не може да схвати, да све и да је све то потпуно тачно за шта су га оптужили није никакав проблем и да уопште није релевантно. Ако су преспавали последњих пар година, требало би их подсетити да је та тзв. есктремна десница у Француској и остатку Запада већ постала мејнстрим, а да је потпуно нормално да неко буде подозрив према исламизму у земљи која је тешко страдлаа од исламистичких напада. На трагу Блицовог недавног текста, где су напали све иностране српске пријатеље као лудаке наредивши им – САМО ВИ НЕМОЈТЕ ДА НАС БРАНИТЕ! – тако и Н1 нападе Гујона, што је њихово право, али је проблем у томе што исти ти негирају другима право да изразе јавно свој гадљив став према тој нечасној работи. Када је јавност неблагонаклоно реаговала на хајку Н1 на Гујона, одмах је хушкачка тв окренула ствар, и оне који су јој упутили критике због тога – имплицитно назвала фашистима који хоће да угуше слободно новинарство и слободу говора. Неће бити да је баш тако, управо Н1 таквим етикетирањем и негирањем нечијег права на критички став покушава да гуши слободу говора. Ако они имају право да критикују Гујона, право је свакога да критикује њихов рад, у границама закона. Када кажете и очигледну истину, да је то америчка или Петреуисова телевизија, без икаквих претњи и тешких речи – они изрицање јавне истине третирају као претњу, као да се стиде својих газда. Наравно да им смета да шира јавност до краја спозна чији су, јер онда сваки здраворазумски човек ће довести у питање њихову објективност. Такви медији и групације било какву критику на свој рачун виде као позив на линч, док са исте стране долазе често много гнуснији напади на медије и појединце који су на супротној страни. Ту имамо и много теже речи и (дис)квалификације, али то су ти двоструки аршини по којима је једнима дозвољено апсолутно све, а други малтене не смеју ни да постоје.

3.         Добар пример хајке на медије и притиска на слободу мишљења, управо од оних који се званично за исту највише залажу, јесте хајка на портал Видовдан. Видовдан је само на једном месту објединио другосрбијанске твитове од Ратку Младићу, а то су ваљда ставови којима се аутори твитова и поносе. Уз сатиричан, и надасве истинит наслов, објавили су текст, где нема никаквог кршења ни законскихг ни етичких норми. Али истина боли, а и силе таме не воле када избију на светлост и чистину, па да јавност може боље да их спозна, зато је Видовдан етикетиран као фашистички лист који црта мете на чело, иако је хајка заправо била на Видовдан. Ово је омиљени метод леволибералне тзв. елите – извртање и приписивање другима својих метода и поступака. Прављење од жртве џелата и обрнуто. Сетимо се само када је Кандићка лупала шамаре расељеним лицима или када такве органиције праве спискове неподобних ,,фашиста’’, екстремиста, јатака, путинофила и сл. То је сасвим ок, али када Иван Ивановић направи списак тзв. србомрзаца, а да нажалост није много погрешио ни у списку ни у квалификацијама, то се онда третира као позив на убиство. Зоран Живковић има право да неког назива фашистичким пацовом, Мариника има право да каже да јој је једина жеља да фашиста више нема?! Праве спискове непободних неистомишљеника које треба забрањивати и хапсити, али ако друга страна прави исте спискове тзв. издајника онда је то прогон. Ако они могу олако да етикетирају, скоро све десничаре и оне који се не слажу са њима као фашисте, зашто је то нормално, а некакав пандан и контраетикетирање са друге стране је ужас? Посебно језиво звуче тврдње Маринике Тепић да јој је жеља да фашиста више нема, обзиром колико људи би потпало под њену дефиницију фашиста. По Мариникиној логици – више Србије би морало да нестане да би се њој испунила жеља, него што је нестало у револуционарном терору од 1944. па надаље.

4.         Још један пример дуплих стандарда и потврде да у Србији не важе једнака правила за све, барем у мејнстрим јавности, јесте случај емисије Контравизија и исмевање и вређање њеног уредника и водитеља Лава Григорија Пајкића. Врсни познаваоци хумора и политичке сатире, којима је врхунац интелигенције Кесић или евентуално Иван Ивановић, убише се од оспоравања вредности емисије, која је емитована на приватној тзелевизији, која је бар најчистија што се тиче политичког става – јер нема фолирања и дилеме коју страну подржава. Но, Лав је успео да погоди мету, чим је изазвао острашћену реакцију оних који су мислили да имају монопол на модерну борбу за душе српске омладине. Ако бих се користио другосрбијанском терминологијом, ове догађаје бих комотно могао назвати хајком на Пајккића и гушење слободе говора нападом на емисију.

5.       Долазимо и до врхунца заплета и случаја Ловрековић. Одмах да кажем, апсолутно сам против онаквог писања и помињања снајпера, чак и у метафоричком облику. Јасно је да Ловрековић није претио смрћу Мариники Тепић и да не представља никакву претњу по њену безбедност. Ипак, морам да кажем, да је Томислав Ловрековић, вероватно у новинарском жару изразито претерао и да није смео тако да напише. Такорећи, дао је зицер и муницију Мариники и екипи, која једва чека такав поклон да може да одржи наратив о претњама убиствима, хајци и сл. Реаговање државних органа у овом случају, иако нисам правни стручњак, по мом мишљењу спада у домен дискреицоног права и слободне процене. Али морамо бити поштени, било је елемената да се Ловрековић приведе и да се провери шта је мислио. То је још једна корисна лекција за десничаре, да не упадају у матрикс својих ривала, већ да чистим аргументима и одмерено на интелектуалном нивоу разбијају оне које је нимало тешко на тај начин разбити. Но, Ловрековић је својим исхитреним потезом, несвесно ипак указао на одређене ствари. Његов случај показује, колико је инерција тадићевско- хоменовско- инсајдеровског наратива јака у српској јавности, па и у деловима власти. Огроман притисак је уследио да се Ловрековић ухапси по службеној дужности. Проглашен је малтене за опасног убицу, а ако би била поштена, бар према себи, и Мариника Тепић би знала да се огрешила о овог момка зарад стицања ореола жртве и јефтиних политичких поена, који би мало подигли рејтинг клинички мртвој комби странци. Но, морам рећи да формално са привођењем човека који је користио фразе попут снајпера и ућуткивања немам проблем. Такве ствари увек треба разјаснити, макар и превентивно, а два дана притвора никог није убило. Оно што ми упада у очи, то су опет они двоструки стандарди. Нема никакве реакције по службеној дужности на скандалозне и много опасније приче Јанковића и Радуловића о паралелним службама, затим у неколико наврата експлицитне претње румунским сценариом (стрељањем), нема никакве реакције на пишања по гробовима и сл. Замислите шта би се десило да је ситуација обрнута и да власт опозицији прети пишањем по гробовима или стрељањем, на какве би то реакције наишло у јавности. Ловрековић је, својим неоправданим гестом, ипак колатерално учинио добро дело – разоткрио је моћ другосрбијанске инерције и двоструке страндарде.

6.          Можда и најапсурднија ситуација је случај Мише Вацића. Момак који је осуђен у жутом режиму за неке ствари, и то је поштено одслужио, иако је чак и тад било јасно да трпи због политичких ставова, а постоји и снимак где се види да трпи тортуру, иако је службена прича била да је он напао полицајце, што снимак  јасно демантује. Човек има јасне ставове, које супротна страна перципира као екстремистичке. Међутим, у деморкатској земљи као што леволиберали имају право на своје ставове, које ми можемо сматрати  екстремистичким, јер итекако одударају од центристичке поѕиције и острашћени су, и издајничким, што су много више него што су Вацићеви ставови фашистички – тако и Вацић има право на своје политичко деловање. Хајка на њега је почела још када се открило да је био запослен у Канцеларији за Космет, и ту је била велика грешка и власти и јавности, а поготово десничара, који су се приклонили леволибералном наративу да је недопустиво да он ради за било који државни орган, јер он по њиховим мерилима није (политичко) биће. Велики део запосленика у органима управе су политички намештеници и свака власт запошљава одређене људе. Подсетићу вас само да је у време тзв. демократских власти у граду Београду радио функционер из ЛДП Данко Рунић, који је познат по пропагирању независног Косова и сликању са шиптарским кечетом на дан албанске заставе. То, наравно ником није замсетало, да у систему ради неко тако екстреман и отворено антидржавно настројен, али чак и неки тзв. денсичари имају проблем са човеком који се залаже за Космет у Србији, помагање Србима на КИМ . да ради у Канцеларији за Космет. Десничари га нападају, због блискости власти и тзв. издају, а могли би свашта да науче од леволиберала и уласка у систем и деловања у корист процеса и циљева – на примеру Брнабићке, Јоване Ђинђић, споменика-стреле и многим другим. Но, њега и истомишљенике не нападају само за тзв., издају, већ и на леволибералном вештачки креираном наративу, па се тако Бошко Обрадовић, апропо последњег случаја жестоко солидарисао са Мариником Тепић.

   Мариника Тепић, је по мом скромном мишљењу, своју главну мету, ипак мудро оставила за крај. Она је наводно прво приметила Доусона, а тек после даљим истраживањем, и његове везе са Вацићем. Тешко је поверовати да у тренутку када је први пут иступила са нападом на Доусона, није знала и за његов контакт са Вацићем. Но, вероватно је хтела да њен долазак до Вацића изгледа спонтан. Због чега је њој Вацић толико споран, мислим да се несвесно изланула, када је опет подсетила на његово кратко запослење у Канцеларији за КИМ, где је и навела разлог због ког мисли да је Вацић запослен. Рекао бих да у том грму лежи зец и да је њена циљна путања била Доусон – Вацић – Вучићево најближе окружење – Вучић. Не говорим да су ово реалне релације, већ мислим да их овако перципира Мариника Тепић. Њене оштре речи како је ударила у осиње гнездо, хајка на државу како подржава наводне фашисте и екстремне десничаре и њене импресије како мисли да ће истерати даље још много тога крупнијег, су на том трагу. Врхунац, слободно могу рећи глупости, је што је након хапшења Ловрековића, отишла у полицију да пријави Вацића, јер сматра да јој је претио твитом у ком је позвао на престанак прогона неистомишљеника у тоталитарном јакобинском маниру?! Филолог по струци, Мариника, можда није добро упућена у историју, али тешко да јој бар неко од сарадника није указао на глупост тврдње да је тиме њој Вацић запретио, јер су, по Мариникином мишљењу јакобинци били жртве које су завршиле на гиљотини?! Чини се да је по сваку цену хтела да тужи Вацића, па макар то било и на основу овакве епохалне глупости и јавног трансфера блама и незнања.

     Мариника је жена, бурне политичке прошлости, а могло би се рећи и личне. Образована, додуше не толико политички, али свакако искусна. Од Ненада Чанка, преко Јанковића, па до Зорана Живковића – њен политички пут је јасан. Ни то што је удата за ДССовца, познатог по пребијању Роберта Карана у Темерину, није је изгледа навело да бар мало коригује политичке ставове на државотворну страну. Бројне контроверзе везане су за њу док је била покрајинска секретарка за спорт, од дискриминације, до намештања средстава својим познаницима сумњиве биографије и по политичкој линији – заговортницима тзв. Републике Војводине. Када је покренула хајку на десничаре, неки десничарски портали су указали на ове спорне чињенице из њене биографије, она је онда ударила још јаче, а пратио је у томе њен садашњи шеф Зоран Живковић, познати петооктобарски јакобинац, сабљар и цензор, који је хапсио хиљаде невиних људи, више политичких противника, којима држава Србија и данас исплаћује милионске одштете због неоснованих притвора. Хапсио је као премијер и многе новинаре и затварао редакције, а међу жртвама се чак нашао и један од ретких просрпских листова у Црној Гори – Дан. Живковић је поново почео да прети, етикетира, вређа, па можемо скоро са сигурношћу претпоставити када би опет био власт да би све који се не слажу са њим, а псоебно десничаре, затварао и хапсио, а портале гасио.          

     Као што Мариника каже да нема проблем са десничарима, већ са државом која им дозвољава да уопште живе и постоје, мисле и буду на слободи, а не у неком затвору или катакомби, исто тако и сви ми здравомислећи и државотворно настројени људи, немамо проблем са Мариником и њеним истомишљеницима. За разлику од ње, нама нимало не смета њихово постојање, слобода изражавања чак и таквих ставова, само тражимо равноправан третман на тржишту идеја и друштвено-политичке конкуренције, а не дискриминацију и подилажење тоталитарним захтевима Маринике и сличних. Нисмо острашћени, не сматрамо их пацовима, већ људским бићима, не мрзимо их, већ се боримо са њима легално и агрументима, можда их само жалимо. Нама је њихов mind-set и више него јасан и не намеравамо да им  намећемо свој, макар не на силу, једино укрштањем аргумената. Али, имамо проблем, не знам баш да ли са државом, али свакако са либералном дубоком државом, друштвом, јавношћу, двоструким стандардима и нефер третманом.     

    Морамо бити поштени, па признати, да је наша држава, стидљиво, али евидентно, у том смислу у медијском и јавном простору дозволила већи плурализам него што је био пре 2012. и можда управо и стога таква хаотична рекација левоквазилиберала. Али, када видите наслов у Блицу да се Мариники опет преко постера прети смрћу, што је огаван фејк њуз, јер формално нигде се не може наћи ни претња, а камоли смрћу, када повереница за равноправност упозорава јавност – онда видите да инерција и стари ресантимани итекако постоје. Никада систем неће бити идеалан, нити одређена генерација може однети потпуну победу и коначно преокренути точак историје. Али је на сваком да да све од себе, свестан парадокса колико је истовремено и велики и мали. Све ово што сам написао је и у сврху освешћивања државотворних снага и десничара, да малим, али континуираним корацима побеђују инерцију оличену у Мариники Тепић. Сигуран сам да то можемо, јер време Мариники пролази и на Западу одакле је изворно креирана та агресивна тоталитарна левоквазилиберална идеологија која не трпи критике и супротна мишљења. Зна Мариника да ми који овако размишљамо никада нећемо бити претња безбедности ове земље, како она то јавности представља, већ напротив прва и последња линија одбране од таквих као што је она и што су њене газде. На срећу, све више делују смешно, као последњи Мохиканци пропале идеологије. То што су сад толико агресивни и чини се поново витални, не треба да нас уплаши. Јер, најцрње је пред свитање! 

Антисрпска политика у Хрвата - од Јосипа Франка, преко Павелића, до Мира Ковача

   Премијер Србије, Александар Вучић, истакао је недавно да Србија никада више неће дозволити ни Јасеновац, ни Олују. Ако знамо да се Вучић толико пута суздржавао од слања јаких порука суседима и одговора на разне провокације, чак и онда када је Србија морала да реагује, можемо основано да верујемо да је ова стрела са највише инстанце одапета са јаким разлогом, а никако из дневнополитичких мотива. Шта нам ова порука говори? То да су у нашој држави коначно свесни да, уколико се Србија не би трудила свим силама да тако нешто спречи, и ако би Хрвати имали прилику –нови геноцид над српским народом би био сасвим реална прича! Да не испадне да ширимо панику, или неосновану мржњу према Хрватима, хладно погледајмо чињеницама у очи. Хрватска је данас држава у којој је неоусташтво доминантна идеологија. Атлантистичко НАТО крило ХДЗ, и проусташко је потпуно почистило последње остатке левог крила ХДЗ. Екстремизација њихове политике и друштва је достигла неслућене размере, и само за неупућене то може да изгледа као да је само због изборне кампање или скретања пажње са реалних проблема. Наравно да има и тога, али антисрпство није само ствар добијања поена на изборима и краткотрајне користи, већ дугорочна стратегија и константна политика. Дискурс је такав, да је скоро потпуно небитно да ли је ХДЗ, СДП или МОСТ на власти, чак се чини да је нама и боље док је у мирнодопским условима најекстремнији слој тамо на власти, јер нам тиме отвара очи пред опасношћу и спречава наше поновно успављивање. Иако су Хрвати склони јако перфидној политици, њихова антисрпска политика и сентимент су толико јаки, да им мржња помути рацио, па некада не могу да се суздрже од откривања правог лица и намера, иако би им то било много сврсисходније. Треба најпре схватити, да историја антисрпства сеже много дубље у прошлост.
   Морамо јако добро изучавати непријатеља. Подесити образовни систем тако да у нашој колективној свести буде јако сећање на геноцид, и да знамо како је све то текло. Морамо разумети прошлост, да би схватили садашњост и градили за нас много бољу будућност. Сваки Србин мора, барем делимично познавати материју. Да зна ко су били Јосип Франк, Анте Старчевић, Еуген Кватерник, каква је била улога Хабзбурга, Ватикана, шта је тзв. хрватско државно право, па кроз однос садашње Хрватске  према тим личностима и догађајима видећемо шта нам мисле. Наравно да о усташама и њиховим зверствима треба све да знамо, али ни од усташа не почиње, и није период од 41-45 био само краткотрајни период лудила једног народа, већ је био најјезивија  последица лудила које је почело сто година пре тога. Знамо ли довољно ко су били и Радић, Мачек, али и хрватски комунисти који су им и створили на крају државу? Колико се зна  о стратешкој сарадњи комуниста и усташа, од Лепоглаве у доба СХС, па преко споразума Туђман – Шушак, до данашњих дана? Бојим се да премало знамо, и да су наше реакције на усташко лудило само инстиктивне, краткотрајне и диктиране њиховим потезима и безобразлуком, а када би они умели да коче испољавање правог лица и слаткоречиво нам говорили, наш народ би вероватно био омамљен и неповратно успаван. Е зато, браћо Срби, треба много учити, читати, размишљати, делати – што је тежи пут, али спасоноснији. Знати унапред намере противника, то је у суштини бити као Бог – рече давно Сун Цу Ву. Да би се знале намере, мора се до перфекције изучити  противник, јер ако знамо који је циљ противника знамо шта све може да покуша да би до њега и дошао.

 

   Вучић је негде између редова, нагласио да је хрватски циљ можда неки нови геноцид и етничко чишћење Срба – и нормално рекао да ћемо се трудити свим силама да то спречимо. Већ смо рекли да је неоусташка идеологија доминантна у Хрватској. Није то само ствар навијача, екстремних покрета и политичких странака, Томпсона и традиционалних усташких оргијања сваке године у Книну, Блајбургу итд. Ствар је много шира. Томпсона преноси државна телевизија, један је од најомиљенијих певача и у народу и у државном врху. Усташки поздрав је широко рапсрострањен у народу, а и политичка елита га оправдава и релативизује. На делу су перфидна стављања у исти кош – нпр. Павелића и Драже, што потиче још из комунизма, смањивање жртава Јасеновца, прављење од жртве кривца, и обрнуто – замене теза које су јако опасне. Степинац, Главаш, разне отровне поруке са највиших инстанци само су једни у низу. Морамо схватити, да иако није баш сваки Хрват усташа, сваки усташа је Хрват, уз наравно и понеко хрватско цвијеће. Верћина Хрвата ће начелно бити против усташа, али је питање колико је то, јер су свесни српских жртава и жале их, а колико вешт маневар да декларативно осуде оно што их компромитује, и представе се свету, а и себи у много лепшем лицу него што јесу. Занемаримо усташе потпуно, чињеница је да  и хрватска нација, и држава су грађене на антисрпској основи и све док буде и последњег Србина, гледаће на Србе као на свој највећи проблем. Хрватска је као држава антипод Србији, и морамо схватити да је она, по жељама и намерама, најопаснији непријатељ у региону. То што они немају самосталност, већ су као бесни пси који могу да кидишу на нас само ако их неко пусти с ланца, нити их оправдава, нити умањује такав њихов непријатељски статус. Ни усташка НДХ није била самостална, али је успела да надмаши и немачке нацистичке злочине. Хрватска зависи од својих западних ментора, али она жарко жели да буде пуштена са ланца и да јој највеће западне силе дозволе и креирају ситуацију у којој би могли да понове 41. или 95. Не треба ни спомињати да би и минимални маневарски простор и траг самосталности у било ком потезу код њих, по правилу водио ка антисрпској одлуци.

   Погледајте само с каквим жаром једва чекају да упуте неку понижавајућу поруку, да цинично провоцирају, глуме фактор, нагласе како ће нас они натерати на одређена понашања, те уцене и претње како ће нас блокирати итд. Опет ће се испоставити да ће нам можда због своје мржње, учинити услугу – јер поставља се питање колико је нама крајње чланство у ЕУ уопште у интересу. Уколико би самостално одустали од ЕУ, можда би имали проблем као Украјина, уколико би ЕУ пут био закочен због лудила из Загреба, нама нико са Запада не би могао да замери мањак евроентузијазма. Наравно, неће се ни Хрвати увек понашати у складу с осећањима и ирационално, али је битно да такве тренутке уловимо и региструјемо, јер сваки излив искрености нам помаже да склопимо мозаик и праве намере. Али немојте се изненадити, наизглед чудним потезима, где ће они перфидно да спусте лопту или отопле односе са Србијом. Тада треба знати да је то маска, и чекати неки наредни потез где ће опет од голубова постати јастребови. Констатовали смо да је неоусташки сентимент, а свакако антисрпски с усташама или без њих, доминантан у Хрвата. И код малобројних код којих није, лако га је распалити у кризним ситуацијама. Иначе је у свим народима обичај, да се делимично самообмањују, буду толерантнији према неприхватљивим стварима у својим редовима, него када то раде други. Код Хрвата је то посебно погубно. Када дуготрајно релативизујете нешто, измишљате, то временом постане прихватљиво. Како знамо да је неки нови усташки покрет и покушај геноцида у Хрватској сасвим реалан? Па тако што се дозвољава глорификовање оног старог, чији дух још није поражен. Да невоља буде већа, то не долази само из народа, већ из њиховог државног врха и од доносилаца одлука. Како уосталом тумачити споменик Барешићу и орден за Штедула, него величање усташке политике. Зашто се чудити изјавама Мира Ковача када је он заклети старчевићевац? 

  Како знамо да је неки нови покушај Олује реалан? По томе што Анте Котромановић шаље поруке како је и Америма сад жао што нису дозволили пад Бањалуке, што хрватски званичници стално тврде да наводни великосрпски дух није поражен, јер БИХ не функционише као држава – у преводу све док постоји Република Српска рат за њих није готов. Јосип Буљевић, министар одбране, је истакао чим је ступио на дужност, да ће они играти улогу НАТО промотера у региону, што ће рећи да ће појачати своју улогу према Српској, БИХ, али и Црној Гори, па и деловима Србије - Војводини и Косову. Не заборавимо да су везе Загреба и косовских Албанаца нераскидиве. Реакције из Загреба на Вучићеву изјаву да неће дозволити нови Јасеновац и Олују, најбоље говоре у прилог томе колико Хрватска рачуна да се они могу поновити, јер зашто би се онда бунили на једну такву изјаву, осим уколико се не слажу с садржајем Вучићеве констатације? Зашто бар нису демантовали Вучића и казали да неосновано страхује, јер они немају никакве намере да тако нешто понове? Они дакле, итекако рачунају, на неку нову Олују, па онда није случајно ни то што Колинда на НАТО самиту изражава забринутост због руско-српске војне сарадње, јер оцрњивање Србије и представљање ње као руске губерније и највећег НАТО проблема у Европи, виде као рецепт ка остварењу свог циља, уз помоћ НАТО пакта. Супротстављање хрватским намерама, увек треба да прати добра реторика премеа њиховим моћним западним ментоирима, и евентуална наша уверавања да то није против њих, већ само против отргнутих Хрвата, чак и кад знамо да ови не раде мимо њих. Паралелни канал добрих односа с најјачим западним силама, истовремено док смо у клинчу с њиховим миљеницима, увек треба држати, посебно када се и тамо дешавају тумбања. Не смемо заборавити да је усташки покрет остварио два од три прокламована циља. Имају сада независну државу Хрватску, етнички очишћену, а трећи циљ је да се сви Срби западно од Дрине протерају, и у том смислу најугроженија је Република Српска. На грешкама треба учити, да се лоша историја не би поновила. Због тога је јако важно у босанском преферансу бити мудар, и утицати тако да се спречи да Бошњаци опет буду хрватско цвијеће и да удружени с Хрватима ударе на Српску. Након обнове сарадње Русије и Турске и у промењеним међународним околностима, постоји нада у српско-бошњачки дијалог, и бар избегавање новог српско-бошњачког сукоба. Додик је дуго играо на карту Човића и Хрвата, а Хрвати у БИХ су и у рату имали две струје – с муслиманима против Срба, и са Србима против муслимана. Кључ је ипак у Загребу, а садашња констелација, говори да и поред евентуалних жеља Мостара, званична Хрватска има моћ да наметне њихово окретање против Српске. Уосталом, западна Хереговина је позната и као један од најусташкијих крајева, што ће рећи да је њихов наводни савез са Србима, био условљен само тиме што су им Бошњаци тренутно били ургентнији проблем јер са њима деле Федерацију. Наравно да Хрватска и даље сања о Бањој Луци, Посавини и да није случајно баш бањалучки бискуп у Блајбургу давао онакве изјаве, а да српски новинар и блогер, чија ћерка иде у Римокатоличку гимназију у Бањој Луци, представља ударну медијску песницу и узданицу опозиције против Додика. Србија не сме никада оставити Српску на цедилу, нити дозволити нову 95, па стога у склопу наоружавања Хрватске, мора барем реципрочно одговорити војном сарадњом са Русијом. Јер, ако Хрвати сматрају да у БИХ има недовршеног посла због постојања Републике Српске, ако сви званичници тврде да је Олуја била нешто најбоље, а председница и да је та злочиначка акција етички чиста, зашто они када би осетили да могу, не би поновили нешто што сматрају дивним, племенитим, етички чистим и притом би им то донело нову територију, корист, остварило старе аспирације и испунило трећи циљ усташког покрета – све до Дрине да се иде. 

   Вучић је рекао да се неће више одговарати на бесмислене изјаве из Хрватске. То и није тако лоше. Наравно, да се некад мора одговорити, због угледа земље, али не треба се с њима ни препуцавати као у вртићу. Већ ћутати, и радити. Србија мора да перципира Хрватску као највећу регионалну претњу, и да у складу са тиме појача свој обавештајни и субверзивни рад према овој земљи. Не смеју се само пасивно ишчекивати догађаји, већ се мора бити активан. Офанзива и дефанзива су застарели појмови, јер када имате неког ко представља проверену егзистенцијалну претњу, и толико пута доказану по ваш народ – и офанзивна дејства су заштитна. Све оно што они нама раде по нашој земљи, посебно у Војводини, треба ми да радимо њима, нпр. по Истри, у још већој мери. Не заборавимо гранични спор, Војводину, куповину земље, економску пенетрацију, предимензионирано деловање хрватских служби и вршљање по Србији. Хрватска стратешка агентура, ослоњена на титоистичке аутошовинистичке и аутономашке антисрпске кадрове – у Србији је огромна. Састоји се како из оних свесних, тако и из корисних идиота, који заиста мисле у духу самопорицања и најгоре хрваштине – по угледу на српске либерале из 71. који су се саосећали са браћом маспоковцима. Та дубока држава унутар Србије, уз обилато финансиране НВО чини ударну песницу западних сила, али и Хрватске, главног регионалног подизвођача радова према Србији. Заиста би озбиљно требало размислити, угледати се на Русију, или још боље на Израел и САД, и само преписати њихове законе – где би таквима било дозвољено да раде, али би се бар ствари називале правим именом. Тиме би се истина све више откривала и најширим масама, попуштао би њихов терор према овој држави и моћ, науштрб веће суверености и јединства овог народа. 

 

  Што се Хрватске тиче, наравно да историју не треба гледати линеарно и праволинијски,  нити вечито деловати осећањима и предрасудама. Међутим, проблем са њима управо и јесте, то што они тренутно делују тако да једноставно мора да будемо итекако опрезни. Од вишка опреза, глава не боли. Простор за помирење и то да не будемо вечити заробљеници прошлости који се циклично врте у круг, треба оставити, али не смемо никада више бити наивни и успавани, а њихови најновији потези забрињавају. Најглупље од свега је што многи код нас тврде да они не треба да нас занимају, и да треба да их игноришемо. Ја се слажем донекле, да не треба да се узалудно трудимо да они нас заволе или промене своја размишљања. Али како да нас не занима неко ко нам је у прошлости толико зла нанео, а прети нам и даље? Још увек тамо има преко 200 хиљада Срба, много српске имовине, а Република Српска, наша граница на Дунаву, Војводина, и макар и минимална назнака неког новог рата и геноцида морају да нас узнемиравају. Не треба беспотребно доливати уље на ватру, јер и само веровање у природно непријатељство и неизбежност сукоба, може да доведе до сукоба, али будност и јачање снаге су императив. Наоружање које одвраћа, свакако, али и правилно перципирање Хрватске као претње и усклађивање обавештајног деловања према њој сразмерно и у складу са тиме. Тај невидљиви рат се води у целом свету, а наравно и између наших земаља. Он је непрекидан, иако му интензитет варира. Србија јесте бројчано мала, економски слаба, али када су у питању безбедност која нема алтернативу и спречавање нових Олуја и геноцида, требало би се поставити као нпр. Израел. На Хрватску морамо гледати, као Израел на Иран – страну, која иако можда никада то неће моћи, жели да нас уништи. У таквој ситуацији се тежи што јачи продор направити у срце непријатеља, и борити се свим силама у спречавању да он оствари свој наум. Зато Србија, не треба да гледа колико има људи, пара када су фундаменталне потребе у питању. Паре се некако налазе и за много небитније ствари. Када сте угрожени, ваш рад мора бити мало и предимензиониран, јер Србија без обзира на површину и број становника, не може да се понаша спокојно као Португал или Исланд. Израел је много мањи, па има најмоћније службе на свету, јер не би могао да опстане да их нема. Као што наши спортисти талентом, радом и иновативношћу далеко надмашују услове у којима су почели, величину земље и постижу светске резултате, исто тако би  морало да се покуша и у стварима које овде живот значе и одлучују – што значи да су нам потребни и политичари, државници, стратези, генерали, бизнисмени, обавештајци итд. светског формата. Који дају све од себе, и резултатима које остварују пркосе условима и логици. Мада и услове треба створити. Паре уложене у образовање и науку, ће се вишеструко повратити, као и у инфраструктуру. Оружје је увек адут, јер нема бољег фактора одвраћања. Затим на обавештајним службама, колико год ситуација била тешка, не би требало много штедети. Јер обавештајна служба која штеди паре у миру, расипа крв свог народа у рату, а време је да историјске лекције једном научимо. Прва лекција – геноцид над Србима никада више не смемо дозволити!