Често можемо чути фразе о ,, исламској терористичкој претњи'', сукобу цивилизација у коме једну од тих сукобљених цивилизација представља исламска. Ове фразе могу бити донекле одговарајуће, имајући у виду да терористичке претње инспирисане исламом, заиста постоје. Исламска цивилизација и вера, могу да се посматрају као једно и посебно, у поређењу са хришћанскoм и др. Ако се може рећи да на овом свету постоји сукоб цивилизација, још неспорнија чињеница је да у исламској цивилизацији постоји жесток унутрашњи сукоб, чије разорне манифестације свакодневно можемо видети у готово свим светским медијима. Ма колико сваки правоверни муслиман имао исти или сличан поглед на свет, однос према другим религијама и жељу за светским исламским калифатом - велике разлике унутар исламског света постоје, како оне догматске и верске, тако и оне геополитичке. Ако би сви желели светски калифат, када би био могућ, далеко од тога да сви муслимани имају заједничку представу ко би исти тај калифат требало да предводи. Главна подела у исламском свету за коју знамо јесте она на шиите и суните, али корен разумевања односа водећих исламских земаља није само у разумевању шиитско-сунитске парадигме, већ и других пропратних фактора. Осим поделе на шиите и суните, исламски свет је подељен и између арапских, иранских, туркијских и др. народа, на монархије и републике, али и на неколико искристалисаних великих геополитичких полова. Сем борбе за вођство у исламском свету и ,,душе муслимана'', води се борба за моћ, утицај, ресурсе итд. Уколико исламску цивилизацију рачунамо као једну, видећемо да је она итекако сложена и разједињена, а што се исламских терористичких група тиче, неке од њих веома су различите и међусобно супротстављене, а и што се самог префикса терористички тиче - није лако ни утврдити где је граница тероризма, јер тај појам често има етикетирајући значај за дискредитацију ривала. Не могу се свакако све организације у том свету, које се из неког разлога повезују с речју тероризам ставити у исти кош, јер велика је разлика нпр. између војнополитичког покрета из Либана-Хезболах и ИСИЛ-а. Када је реч о геополитичким половима и кључним земљама исламског света, издвојио бих њих 5. Попут сваке поделе, и ова је условна, али мислим да је најбоља за боље разумевање односа у том свету. Од полова имамо три кључна, са јаким сферама утицаја и два пола који могу да се сврстају у неки од прва три, али је ипак битно напоменути их посебно. Један је на издисају, а други је у успону и стварању. Имамо следеће кључне државе: 1.Турска ; 2.Саудијска Арабија; 3.Иран; 4.Катар и 5.Египат. Скоро истоветна подела је и на геополитичке полове, с тим што би уместо Египта ставили арапски социјализам (левичарски национализам и панарабизам). Некада је Египат, заиста предводио тај пол, али се за данашњи Египат не може рећи да је остао потпуно на том путу, већ је земља која се базира делимично на том сентименту, али је у све јачем загрљају са Саудијском Арабијом, док се главна побуњеничка опција која се залаже за рушење војног режима- Муслиманско братство највише ослања на Катар. Ни однос између свих тих великих полова није увек најјаснији- у одређеним стварима исте групе земаља су савезници, а у другим ривали. Постоје веома сложени и испреплетани односи, који су посебно за Блиски Исток пре правило него изузетак- разумевање односа на том подручју није нимало једноставно чак ни многим стручњацима који су специјализовани за тај регион.
4.Катар - све јачи и самопоузданији играч
1.Турска сфера утицаја
Турска је земља која претендује да буде лидер у исламском свету. Већина Турака су сунити. Са својом површином, бројем становника, положајем, али и економском и војном снагом мора се уважити за респектабилан геополитички фактор. Она је евроазијска земља не само географски, већ и по сфери утицаја и одликама свог све више дуалног друштва. Империјална отоманска прошлост и славна историја су додатни импулс. Након пропасти Османског царства и успостављања Ататуркових реформи, Турска се окренула ка Европи и Западу. Она је и данас чланица НАТО пакта, формално тежи чланству ка ЕУ, иако га вероватно никада неће досегнути. Једина је истински секуларна држава исламског света ( не рачунајући верски подељене земље). Ататурково наслеђе и кемализам су оставили снажан импулс турског секуларног национализма, али неоосманска идеологија Ахмета Давутоглуа и Реџепа Тајипа Ердогана, стидљиво раскида са кемализмом и све више придаје значај верском.Организације попут Групе Д-8 и Евроазијског исламског савета показују да Турска жели да се економски и политички максимално повеже са исламским земљама. И поред формалног секуларизма вера никада није била потпуно маргинализована у Турској, а Дирекција за верска питања је веома важна институција. Турски национализам може и даље бити моћно геополитичко оружје и импулс, али све више тзв. политичког ислама може ојачати Турску знатно шире у будућности, а такође и лакше решити проблем са Курдима у Турској - који су такође већином муслимани сунити. Турска је атлантистичка земља, али Реџеп Ердоган је лидер који неће имати намеру да трпи ничије диктате и коме ће сигурно интерес Турске бити испред интереса САД. Турска је и раније показала, као у случају Кипра и односа са Грчком - да јој је национални интерес изнад кохезије атлантског блока. Видели смо да Турска није много критиковала Русију поводом Крима и да је постигла споразум поводом тзв. турског тока. Турско вођство је под све већом критиком за репресивну политику и ауторитаран стил владања - а критике стижу углавном из западног света. Друштво је подељено, али чини се да Ердоганова власт тренутно има јаку подршку и стабилност. АКП партија засад показује како може да се носи како са либералнијом и секуларном опозицијом, тако и са покретом Хизмет Фетулаха Гулена, који је и даље утицајан у Турској. Турска није без унутрашњих проблема и трзавица,али остаје снажна земља која осећа да има мисију да шири свој утицај далако изван својих граница. Које су то сфере утицаја? За нас свакако најважније је да знамо да у то спада и Балкан - простор на којима је вековима владала Османска империја. Многи на Балкану Турску сматрају својом ,, мајком''. Главна ударна песница и полуга турског утицаја су свакако Бошњаци и Албанци - већином сунити. На Косову и у Македонији има још увек и правих Турака, велика турска мањина постоји у Бугарској а Турска претендује да има утицај на све муслимане на Балкану - били они Албанци, Роми, Бошњаци или остале варијације исламизираног домаћег становништва - Торбеши, Помаци, Горанци итд. Конкуренти на Балкану су им у великој геополитичкој игри неисламске земље - попут Русије, Немачке, САД , а унутар исламског света Иран (у БИХ)и Саудијска Арабија унутар сунитског света. И међу Бошњацима и међу Албанцима паралелно делују и саудијски центри утицаја и турски. Саудијски утицај је у БИХ нпр. највећи међу екстремним фундаменталистима, док турски утицај је много шири и захвата буквално све поре друштва, и изван саме религије - можда ћете наћи понеког Бошњака или Албанца муслимана који нема лепо мишљење о Саудијској Арабији која је примамљивија за људе приврженије вери, али веома тешко ћете пронаћи оног ко нема симпатије према Турској- од особа посвећених исламу, до малтене атеиста из редова тих народа, Турска је сваком у срцу. Следећа турска сфера утицаја су Кавказ и Црноморски регион. Попут Балкана и то је простор на коме се ислам граничи са православљем. Турци имају утицај у грузијској Аџарији, деле границу с њима историјским хришћанским непријатељем Јерменима, над којима су извршили и геноцид, а имају утицај на етнолингвистички веома сродне Азере, који јесу већински шиити, али су културно много сличнији Турцима. Осим јужног Кавказа, где егзистирају три независне државе и у северном, руском Кавказу Турска има утицај, али се и ту судара с екстремнијим саудијским полом у сунитском побуњеном свету, са иранским утицајима, али и са све више проруским Чеченима. Треба знати и да је велики број одбеглих чеченских терориста уточиште нашао у Турској и они који су избегли дугу руку ФСБ-а и данас живе тамо. Иначе у Руској Федерацији живе бројни туркијски народи, од којих су најзначајнији Татари, а највише их је у Татарстану и на Криму. Централна Азија плус Синкјанг - такође су сфера утицаја Турске. Екссовјетске централноазијске земље, изузев Таџикистана су туркијске, као и кинеска регија Синкјанг. На постсовјетском простору главни ривал Tурској је Русија, а од исламских фактора као и свугде Саудијци и Иранци. Примећујемо да Турска има свој утицај и сматра за ексклузивну сферу све просторе где живе туркијски народи сродни турском народу, али и подручја којима је некада владала Отоманска империја(калифат) и где живе сунитски муслимани који гаје снажне симпатије према Турској. Што се Блиског Истока и Арабијског полуострва тиче - а великим деловима су и ту Турци (Османлије) некада владали, Турска махом стоји на страни сунитског света, а посебно је активна у свргавању Башара Ал Асада у суседној Сирији. Чини се да унутар тог света ипак има нешто боље односе са Катаром него са Саудијском Арабијом, која јој је савезник у борби са Ираном за утицај, али и супарник у борби за душе сунитских верника. Турска и Катар су нпр. отворено на страни Муслиманског братства у Египту, насупрот Саудијској Арабији која подржава Ел Сисија.
2.Саудијска сфера утицаја
Саудијска Арабија је лидер заливских енормно богатих тзв. петромонархија,које имају огромне резерве нафте. За разлику од Турака, којима је примарни интерес туркофоно становништво, а потом иде и остали сунитски свет и који су евроазијска геополитичка творевина у пуном смислу те речи - Саудијска Арабија као примарну сферу утицаја има арапски свет, а потом и остале суните, од Европе па све до Авганистана и Пакистана. Она је сунитска монархија у којој је доминантна салафистичко-вахабитска интерпретација ислама. У добрим је односима са скоро свим тзв. заливским монархијама, које су њена продужена рука, и борба против тзв. народних покрета и револуција, а заштита монархизма на арапском полуострву и јесте један од њених циљева. Свуда где су арапски сунити, она има свој утицај, а главни геополитички ривал јој је шиитски Иран. Она је савезник САД и мирно коегзистира са Израелом, јер Иран сматра за већег непријатеља и ривала. Сирија, Ирак, Јемен и Либан су земље у којима су директно супротстављени Ирану, јер су то сложене земље у којима живе и шиити и сунити, али и хришћани. Најновија интервенција у Јемену показује да су спремни и да ратују зарад спречавања ширења иранског утицаја. Такође 2011. су угушили крваво побуну већинских шиита у суседном Бахреину и помогли одржање на власти сунитске династије. Главни непријатељи су јој сви шиитски и ирански експоненти, али и структре које баштине тзв. левичарске идеје, панарабизам али у форми социјализма, БААС идеологије - јер су то антимонархистичке идеје чије ширење би угрозило и Саудијску Арабију и сродне заливске монархије и њихов поредак Велики степен сагласности су заливске монархије постигле поводом Јемена, који је у дворишту Саудијаца, који такође имају и своју шиитску мањину. Обзиром да се шиитски део Јемена и граничи са Саудијцима, јасно је зашто је Јемен за њих црвена линија. Осим шиита и антимонархистичких струјања, непријатељ Саудијске Арабије, по правилу временом постану и сувише екстремне и отргнуте терористичке организације попут Ал Каиде и ИСИЛ-а, јер је са њиховог становишта чак и свака од сунитских арапских држава нелегитимна, као и читав међународни поредак у коме оне егзистирају. На глобалном нивоу, Саудијска Арабија утиче преко различитих организација, фондација и њен главни експонент су салафисти и вехабије, којих има доста и на нашим просторима и у Европи уопште. Она утиче преко Светске исламске лиге, тзв. Рабите, али и седиште панисламске Организације исламске конференције се такође налази у Саудијској Арабији. То и јесте простор на коме је настао ислам и у ком се налазе њима најсветији градови Мека и Медина. У региону чвршћу сарадњу и координацију спроводи и кроз заједничко Веће за заливску сарадњу.
3.Иранска сфера утицаја
Исламска Република Иран је изразито антиимперијалистичка, антизападна шиитска теократија. У њој живе бројне мањине попут Азера, Курда, Белуџа, али доминантни су Персијанци. Иран је , дакле земља, која није из арапског света, али преко своје шиитске религије има веома јак утицај на све шиитске Арапе. Историја Ирана је такође импозантна и империјална. Положај, величина, богатство ресурсима су за уважавање. На глобалном плану Иран спада у тзв. непослушне земље. САД и Израел су му велики непријатељи, а унутар исламског света води велику битку са Саудијском Арабијом за утицај у читавом низу земаља. То су посебно земље на тзв. линији ватре између шиита и сунита - Либан, Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин. Осим Арабијског полуострва и арапских шиита, Иран има утицај и на бројне друге народе из иранске групе - Курди, Таџици итд. Земље попут Пакистана, Авганистана, Таџикистана су веома битне за Иран. Иран је ривал Саудијској Арабији и заливским монархијама из више разлога. Осим верских у виду шиитско - сунитског раскола, у питању је и однос према глобалном поретку, јер су заливске монархије савезници САД и релативно благо гледају на Израел и имају поретке супротне од Ирана. Од свих заливских монархија, нешто мало боље односе има са Катаром, иако се и са њим жестоко надмеће у појединим земљама. С друге стране, Иран се приближио антиимперијалистичким, антимонархистичким струјама, па тако можемо разумети нпр. то што је Сирија велики савезник Ирана, иако по уређењу исламска теократија и релативно умерена власт басистичке провенијенције немају много тога заједничког на први поглед. Иран има одређен утицај и у Чеченији, Босни и Херцеговини, где је имао велики утицај током рата. И Турска и Саудијска Арабија и САД теже да умање тај утицај тамо. Иран примењује тзв. меку моћ и преко Сахар ТВ и Ириб радија, које имају редакцију и на тзв. босанском језику. Спекулише се да Иранци и данас имају завидан утицај у БИХ, а да неки људи попут познатог Хасана Ченгића важе за иранске људе на том простору.
Иако би можда било прикладно Катар ставити под саудијски сунитски и вахабитски геополитички пол, као и остале заливске монархије, ипак вреди га посебно издвојити, јер је то земља која вуче понеке самосталније потезе, за разлику од других сличних држава. Катар је земља која се невероватно развија у сваком смислу, а осим енормне економске моћи, све више почињу да шире и свој утицај. Ал Џазира је глобални медиј, који на сјајан начин шири меку моћ и поглед на свет из перспективе ,, најбогатије државе на свету ''. За нас је значајно и да су посебно присутни на Балкану, при чему смо добили могућност да боље будемо информисани о догађајима са Блиског Истока, јер се та мрежа може похвалити заиста добрим радом. Али с друге стране, не треба сметнути са ума, да када су наше интерне балканске прилике у питању, тај се сервис, природно, бави тим питањима на начин који ће одговарати Бошњацима и Албанцима, а не нама. За Катар важи мање-више све оно што важи за Саудијску Арабију - подршка монархизму, сунитима и салафитско- вахабитском свету, обуздавање Ирана и борба против његових савезника. Катар је релативно мала земља, с те стране неупоредиво мања од Саудијске Арабије, али невероватно моћна, богата и утицајна за ту величину. У односу на Ријад спрам других ,,ћерки монархија'' овде је долазило је до трзавица, па и повлачења амбасадора, али је за разлику од нпр. саудијско-иранског спора овде више реч о моћи, утицају, економији, него о интерпретацији ислама и верским питањима, мада вероватно и ту има некаквих финеса у којима се припаднiци истог верског света у нечему разилазе. Катар је веома активан био у свргавању Гадафија, у борби против Асада, али и целокупном Арапском пролећу. У Египту се војни режим Абдел Фатеха Ел Сисија грчевито бори са Муслиманским братством, за које се сматра да највећу подршку има из Катара. Управо је Египат земља у којој се размимоилазе ставови Ријада и Дохе, јер Саудијска Арaбија,УАЕ, друге заливске монархије, али и САД и Израел подржавају тренутну власт, док Турска и Катар дају подршку прогоњеном Муслиманском братству. Оно је чак у Саудијској Арабији и УАЕ стављено на листу терористичких организација. Палестински Хамас, који делује у појасу Газе, сматра се уско повезаним с Муслиманским братством и важи за неког ко ужива подршку Катара, али и Турске, чак и Ирана. Катар данас можемо препознати по енормном богатству, луксузу, стандарду, Ал Џазири, глобалнoм спортскoм успону- рукометни феномен, СП у фудбалу 2022., али и као земљу која тежи да се њен глас све више чује, како у регији, тако и међу свим муслиманима и на свету уопште. Иако нема ту геополитичку моћ коју има Саудијска Арабија и пре се може рећи да је део шире сфере Ријада, ипак је то земља у успону коју никако не можемо прескочити када је у питању арапски свет и ислам.
5.Египат- посрнули џин који се простире на два континента
Египат је можда и најважнија држава арапског света. Знамо сви какав историјски значај има простор данашњег Египта. Обзиром на скоро 90 милиона становника, није ни чудо што ,, онај ко контролише Египат, контролише и арапски свет''. Земља је у Хладном рату била предвођена чувеним Насером, који је баштинио панарабизам, арапски национализам и социјализам. Египат је био предводник арапског света у арапско-израелским ратовима. Међутим, Насеров наследник Садат, успео је да склопи мир са Израелом. Од 1981.до 2011. и тзв. Арапског пролећа владао је аутократа, Хосни Мубарак. На изборима је власт преузело Муслиманско братство, али је војска извршила пуч и лидере овог покрета ставила у затвор. Иначе сукоб између војне хунте, ауторитарног и диктаторског, али верски по правилу умеренијег режима с једне, и исламиста са друге стране - константна је одлика модерног Египта. То се догађа и данас, када је Египат веома нестабилан посебно на Синају и уз границу са Газом, али и на скроз супротној страни, обзиром на нови рат и државу у хаосу - Либију. Значајан део становништва чине и хришћански Копти. Египат је већински у Африци, али је део арапског света и истински више припада Блиском Истоку него Африци. У њему је и седиште Арапске лиге, која управо разматра могућност о заједничким војним снагама и слању истих у Јемен. Египат је с многим унутрашњим проблемима и несигурним поретком, због чега не може да спроведе много већу улогу и да предводи арапски свет у складу са својом величином. И у Египту су сунити већина, али владајућа гарнитура није теократска и поштују се верска права мањина. Главни ривали садашњег званичног Египта су Катар и Турска, делимично и Иран, а савезници су САД и Саудијска Арабија. Овде опет имамо чудан случај, где једна монархија теократски настројена подржава војну диктатуру и републику у борби са исламистима, који чак и релативно сличне светоназоре имају као и Саудијска Арабија. Чак се и за Израел може рећи, да ако бар није савезник оваквог Египта, оно макар није ни велики непријатељ, више. Египат тежи да буде присутан у блискоисточним пословима, али и у северноафричком Магребу, а најавили су да ће активније да се укључе и у афричке послове. Учествовали су у ваздушним нападима на исламисте у Либији, а прикључили су се и коалицији коју предводи њихов савезник Саудијска Арабија у нападима против шиитских Хути побуњеника у Јемену. Чини се да је логистичка и финансијска подршка Ријада и кључна за одржавање овакве гарнитуре на власти, јер она реално нема ни близу подршку у народу као што има Муслиманско братство.
6.Да ли арапски социјализам и тзв. бас идеологија потпуно нестају
У време Хладног рата, арапско-израелских ратова идеја панарабизма, арапског национализма, левичарског, антиимперијалистичког и сл. била је веома јака. Данас смо сведоци да је Гадафи свргнут, а Либија се распала, свргнут је и Садам Хусеин -а видимо да је и Ирак у општем хаосу растргнут секташким сукобима. Египат засад опстаје пред налетом исламиста, али не може се рећи да он, сем у неким фрагментима баштини Насерову идеологију. То је земља која мирно коегзистира са Израелом, савезник је са Саудијцима, Американцима - једино личи на Насерово време то што је још увек војска кључна и бори се против исламиста. Може се рећи да Фатах са Западне Обале представља реликт тог правца, али он више не влада над свим Палестинцима, јер насупрот њега стоји исламистички Хамас који влада Појасом Газе. Асадова Сирија је можда и последња држава која опстаје на том путу, али и она је данас у суровом грађанском рату и подељена је. И данашњи Јемен, чији је део, некадашњи Јужни Јемен био социјалистички - распада се пред очима света. Чињеница је да арапски социјализам није у том свету издржао тест времена, и да су се много виталнијим показали верски покрети, било са шиитске или сунитске стране. На руку таквом нестанку је свакако ишао и крај Хладног рата, али није искључено да у неком промењеном модалитету, услед настанка новог биполарног или мултиполарног светског поретка - настане сплет више држава које ће баштинити неки модел сличан томе. Засад таква перспектива не изгледа реално, а чак и Асадова Сирија, па и део Палестине који нагиње тим идејама, ослонац тражи превасходно у теократском Ирану, јер је такво време наступило да ко није са Ријадом, мора уточиште наћи у Техерану и обрнуто.Муслимански свет захвата много већи део планете и знатно више држава од овде поменутих . Нпр. највећа муслиманска популација је у Индонезији, имамо многе земље попут Малезије, Сомалије, Нигерије, Малија итд. Добар део Африке и Азије припада исламској вери. Али оно што се дешава на Блиском и Средњем Истоку, између турских, иранских и арапских народа - је кључ за разумевање читавог исламског света и одатле се влада душама муслимана. Арапски спектар је и најбитнији, јер он поред Блиског Истока обухвата и Египат, Судан, цео Магреб и додирује се и са црначким афричким светом. Евидентно је да је муслимански свет пун подела. Оне су етнолингвистичке (Персијанци, Арапи, Турци, Курди итд.), затим верске на шиите и суните, али и геополитичке, идеолошке, економске итд. Велика је борба за територије, ресурсе, нафту, утицај између различитих владарских породица. Неке су земље на различитим странама глобалне геополитке. Показало се током Арапског пролећа да је најстабилнији облик владавине монархистички. Мароко, Саудијска Арабија, УАЕ, Јордан, Оман, Катар, Кувајт, Бахреин су успели да прођу без већих потреса и да одрже владајуће структуре. Републике су скоро све биле уздрмане, а највише су страдали Сирија, Либија и Ирак, сада ће и Јемен. Интересантно да је током Арапског пролећа Алжир, који је народна демократска република(баштини арапски социјализам) , успео да одржи релативну стабилност , иако је то простор који је раније имао великих проблема са исламистима из Фронта исламског спаса. Што се шиитско - сунитске поделе тиче, њене разорне резултате најбоље видимо у Сирији, Ираку и Јемену , а такође је и Либан земља која је деценијама пропатила у крвавим ратовима и никада се не зна када тамо може опет букнути сукоб високог интензитета- у земљи која има скоро подједнак број сунита, шиита и хришћана. Иран има савезнике у Асадовој Сирији, либанском Хезболаху, шиитима у Ираку и Хутима у Јемену. Чак сунити страхују да Иран има империјалне претензије и да је већ успоставио сопствени геополитички тзв. шиитски лук преко кога контролише 4 арапске престонице - Багдад, Бејрут, Сану и Дамаск. Обзиром да неарапски Иран врши пресудни утицај на шиитске арапске народе, јасно је да је овде верско битније од националног, што је поготово у исламу природно. Све иранске сфере утицаја су и антиизраелске, антиамеричке, а Сирија се нпр. сврстава у земље тзв. осовине зла од стране западног света. Чињеница је међутим, да хришћани и друге мањине много бољи третман су имале под режимима тзв. империја зла него под оним што је настало на развалинама тих држава. Ипак се не може све гледати из перспективо шиитско-сунитског раскола, јер да је само та верска подела битна, а не и идеологија, геополитика итд. сигурно да Асадови не би могли толико дуго да се одрже на челу Сирије, где њихови Алавити(сматрају се делом шиитског света) чине изразиту мањину у односу на већинске суните. Занимљив је и пример Омана, који је заливска монархија(султанат) који се сматра за оазу мира и стабилности у трусном подручју, а заобилази га шиитско-сунитска подела, јер је главни правац ислама тзв. ибадизам. Оман има добре односе са свим странама и често важи за доброг посредника у преговорима између сукобљених. Незаобилазан фактор су и Курди и Курдистан , који су муслимани, али због специфичних историјских околности настао је њихов национализам и иредентизам, тежња за државом коју још немају формирану. Такође, Израел је ту битан неисламски фактор, који је окружен арапским и муслиманским земљама, а главну претњу свом опстанку ипак види у Ирану. Не може се рећи ни за кога ту да је њихов савезник стални, али тренутно за највећег непријатеља и претњу виде Иран и његове експоненте, а благонаклонији су према сунитским монархијама. Стратегија Израела је потпуно разумљива и једина могућа у потпуном окружењу - а то је неслога унутар арапског и муслиманског света и сталне поделе и ратови, при чему би се сви они међусобно сматрали за много веће непријатеље него што им је то Израел. Сваки сусед Израела је нестабилан и пролазио је кроз унутрашње потресе и поделе, чак и Палестинци међусобно. Са некима је Израел успео како-тако да се договори и пацификује их(Египат, Јордан), док су други заокупљени унутрашњим борбама. Засад се Израел добро сналази у том окружењу, а било каква промена таквих стања би била опасна по њега имајући у виду величину и јачину свих тих земаља када би се нпр. ујединили против њега. Још један битан фактор су и отргннуте и временом осамостаљене групације попут Ал Каиде и ИСИЛ, које јесу сунитске, али имају неку своју логику и окренуте су како против шиита, тако и против свих околних држава, јер цео међународни поредак и све те државе и владаре сматрају нелегитимним. Питање како су оне настале и ко је одговоран за њих може вечно да стоји, али чињеница је да се оне временом све отргну од контроле и да заиста почну да представљају опасност буквално за све око себе. Посебно су јаки ИСИЛ, који је у Ираку и Сирији формирао некакав исламски калифат, и Ал Каида Арабијског полуострва која контролише добар део Јемена и важи за једну од најопаснијих терористичких групација на свету. Управо је појава таквих отргнутих и екстремних групација и узроковала потребу за ресетовањем односа Ирана са Западом, који почиње да се сагледава из другог угла - као потенцијални савезник у борби против ИСИЛ-а, али и играч који, ако се с њим договори свет, може да буде и кључни фактор стабилности на том подручју. У току су и преговори око нуклераног наоружања, а чини се да нема бољег моментума за коначни договор САД и Ирана од тренутне Обамине администрације (прелиминарни договор постигнут). Питање односа према Израелу и преговора са Ираном је отворило спољнополитичке поделе између републиканаца и демократа какве нису скоро виђене у САД, где око најважнијих спољнополитичких питања обично постоји консензус.
Осим тога што су монархије доказане као најстабилнији облик владавине у муслиманском свету, чињеница је и да је много мање напетости у земљама које су верски хомогеније, а да је у скоро свакој подељеној између шиита и сунита долазило до сукоба. Но, и у случају оних које нису биле монархије, евидентно је да су вишедеценијски режими који су (с)рушени споља, иако аутократски, били суво злато у односу на оно што имамо данас у земљама попут Ирака, Сирије, Либије, Јемена. Не верујем да западним земљама није јасно да се демократски системи по њиховим мерилима не могу никада накалемити у исламском свету, уосталом да теже да шире демократију и људска права не би им Саудијска Арабија била главни савезник. Јасно је да су разлози свих револуција и преврата споља били геополитички. Уследило је то да је, чак иако прихватимо да је претходни поредак био лош, замењен нечим много горим - хаосом, бруталним ратовима и беспоретком. Анархија и отргнуте групе попут ИСИЛ-а озбиљно прете да се као бумеранг врате онима којима су у почетку добро долазили у борби са неподобним режимима. Поставља се питање како успоставити какав- такав мир и некакав одржив поредак? Можда је и питање да ли државе попут садашње Либије, Ирака, Сирије, Јемена , па чак и Либана уопште треба да постоје као јединствене целине или је можда боље дати сваком своје, уколико је то могуће? Јасно је да је немогуће наћи некакав модус вивенди уколико се компромисно не задовоље регионалне амбиције и Саудијске Арабије и Ирана, јер сукоб између њих не би смео да буде игра нултог збира. За Израел би најзначајније било да има гаранцију права на постојање и када би некакав трајни договор о томе постигао. Докле год слушају повике, све и да не буду реални, како ће бити збрисани са лица земље, они неће бити спокојни и мораће да играју на карту међусобног сукоба муслимана да би их одвратили од себе.
На крају свега, видели смо колико је заправо исламски свет подељен и нејединствен. Може се спекулисати и да је добар део тих подела плански исконструисан и коришћен споља по принципу завади па владај, али ма колико то било тачно, постоје вековне унутрашње поделе које би егзистирале чак и када би тај регион био изолован од остатка света. Није то ништа необично, јер и унутар наше хришћанске цивилизације имамо поделе и знамо да је и међу хришћанима било сурових ратова до истребљења (ми Срби смо најстрашнији геноцид и пакао проживели од номиналних хришћана). Било да је у питању вера или идеологија (као некад комунизам) у наизглед јединственом свету долази до озбиљних сукоба, некад много горих од сукоба скроз различитих светова. Читав арапски свет ( северна Африка и Блиски исток), Мала Азија, Иран и централна Азија јесу простор у коме се одвија велика геополитичка битка како међу муслиманима, тако и муслимана са немуслиманима. Узроци сталних тензија су разни - од идеолошких и верских , преко чисто економских - јер не смемо заборавити да се ту налазе и највеће светске резерве нафте, и да могућности експлоатације и потенцијалних коридора могу бити снажан импулс разбуктавања сукоба. Но, ниједан сукоб се не може објаснити нити само економски, нити верски, нити територијално. Углавном ту од свега буде помало, па је можда и термин геополитички сукоб најприкладнији, јер је инклузиван и вишедимензионалан- обухвата све те разлоге у једном. Та константа међусобна борба ће трајати, не зна се докле, али оно што се зна и потврђено је досад у пракси је да арапско пролеће није било никакво пролеће, већ најсуровија могућа зима.
