Албанија : Сложена земља која ипак успева да буде стабилнија од суседа које угрожава и која је центар тзв. Велике Албаније

    Питање Албаније , а и Албанаца уопште је нешто што завређује пажњу сваког ко мисли о будућности и добробити државе Србије . Албанија је наш сусед и држава са којом имамо изузетно натегнуте односе од њеног настанка до данас . Албанци су народ са којим имамо вековни спор , пре свега око Косова и Метохије , али не само око јужне српске покрајине . Имајући у виду то да проблем Космета ни сада није решен , нити има назнака да ће коначно бити решен у догледно време ( замрзнути конфликт ) , као и проблеме југа централне Србије - јасно је да би према Албанцима и Албанији требало да постоји нека дугорочна стратегија . Осим Србије , тзв. албанско питање је огроман проблем и за БЈР Македонију , а такође је веома важно и за Црну Гору и Грчку . Обзиром на број држава којих се ,, албанско питање '' тиче , на просторе које Албанци насељавају и територијалне претензије које имају - разумљиво је да је питање Албанаца регионално питање , а може се слободно рећи и регионални проблем , који би вероватно за успешно решење у будућности и заштиту од албанског иредентизма , захтевао и заједничко деловање свих држава у којима су Албанци реметилачки фактор . Како је Албанија , прва и засад једина међународно призната држава Албанаца , логично је да стратегија према Албанцима захтева и стратегију према њиховој матици - држави Албанији , иако нисам сигуран колико су тога свесне елите земаља које се с Албанијом граниче . Циљ овог текста и јесте да покаже како је заправо матица Албанаца - Албанија ,  вероватно и најсложенији и најхетерогенији део албанског националног бића и простор на коме су Албанци далеко подељенији него било где другде на свету . Звучи парадоксално , али је управо центар свих Албанаца и матична држава , која претендује на територије готово свих својих суседа - најпроблематичнија тачка Албанаца . Морамо се запитати како је могуће да једна релативно касно, а и мукотрпно формирана нација , држава која је мала и  исто тако мукотрпно створена и не баш лако одржана  до данашњих дана , са свим својим противречностима - успева да континуирано угрожава веће државе , као и бројније и хомогеније народе него што је албански народ у целини . 

     Албанија је држава која заузима површину од свега 28.748  км² и има око 3 милиона становника . По површини је мала држава , тек нешто  већа од Републике Српске нпр . Ни број становника јој није велики , а интересантно је да много више Албанаца живи ван Албаније него у њој. Граничи се са Србијом , Црном Гором , БЈР Македонијом и Грчком , а има и морску границу  са Италијом . Српско - албанска граница од 1999. је у потпуности ван контроле државе Србије , јер целокупна граница је у јужној српској покрајини , а као што знамо Албанци су 2008.године једнострано прогласили независност тзв. Косова. Наравно да Косово и Метохију сматрамо делом Србије , али треба напоменути и то да је тзв. Косово де факто скоро потпуно независно и представља неки вид тренутне албанске парадржаве , док га Албанци сматрају својом другом   државом , након Албаније и правом државом . Наша обавеза јесте свакако да на ово стање гледамо као на привремено и непожељно , али то што треба радити на промени тренутне реалности не значи и игнорисање исте и прављење да је нема - већ напротив уз пуну свест о реалности видети који су начини и могућности да се она постепено мења , уколико нам тренутно стање никако не одговара . Да би тако нешто било могуће , неопходно је да истински буде и постављено као циљ , али и потребно је стрпљење , јер можда за то буду потребне и деценије . Питање не само могућности остварења , већ и да ли је нешто истински циљ можда делује чудно , али у случају Космета то је питање свих питања . Јасно је да тренутно наша снага и ресурси налажу да ,, гутамо '' садашње стање до даљњег и евентуалне промене међународних околности , да се провучемо са што мање штете по наш народ доле и наравно да онемогућимо потпуну државност Косова и чланство у УН . Али у некој будућности , ако би хтели ефективно повратити суверенитет , руководећи се принципима realpolitik-a јасно је да то не би могло без рата и да не би могло да се одржи без спровођења акције сличне акцији Хрватске у РСК. Држава која се упусти у такву акцију када јој околности и сопствена снага дозволе , плаћа и велику цену економски и у људским ресурсима , а поставља се и питање шта после радити и како обновити и вратити у нормалу девастирано подручје . Чак и када би Албанци хипотетички хтели да прихвате државу Србију , тешко да би нама било у интересу да будемо фактички двонационална држава , слична Македонији где би услед наше стандардне неслоге Албанци у том случају вероватно били значајан политички фактор на нивоу целе Србије. Не знамо шта доноси даља будућност , али стање на краћи и средњи рок по Србију не изгледа добро . Оно што је минимум минимума , чак и у овако лошој позицији Србије , јесте то да спречи да икада Косово постане и де јуре држава , имајући у виду да оно заиста припада Србији , да знамо шта оно представља за Србију и српски народ . Уверен сам да Косово никада неће постати права држава , као и да свако ко би у Србији пристао на званично и потпуно де јуре одрицање од Космета не само да би пуцао Србији у срце , већ би то био и његов  политички суицид , а можда и не  само политички .

         Албанци су познати и по бројној дијаспори у свету , али оно што је специфично - и по огромном броју у државама које се граниче са Албанијом . Број Албанаца у суседним земљама , ако рачунамо и Италију - премашује број Албанаца у Албанији , а ако рачунамо само копнене суседе Албаније - број Албанаца у региону је скоро једнак броју Албанаца у матици .Ако ове чињенице имамо у виду , онда не би требало да нас много зачуди њихова агресивност и територијалне претензије - обзиром да им демографија итекако иде на руку и подстиче их на то ( мада и по питању прираштаја приметан је њихов тренд позападњачења и нису више у толико експлозивном таласу као пре ) . Природни прираштај и демографски притисак , као и дуготрајно насељавање и живот на одређеним територијама - проузроковали су тежњу са проширивањем тзв. животног простора - па је тако настала и Велика Албанија као концепт . Није то ништа чудно за многе народе и државе , поготово на Балкану , где је малтене сваки народ имао теоријски концепт проширења и заокруживања свог lebensraum-a - Срби , Бугари , Грци , Румуни , Мађари, Хрвати . Оно што је интересантно код Албанаца , јесте то што су прилично касно формирали нацију у правом смислу речи - националну свест о јединству , књижевни језик и добили су и државу Лондонским миром 1913. године, која је била чедо великих сила којима није одговарало претерано јачање Србије и њен излаз на море . Пре Балканских ратова је тај простор био вековима под влашћу Османлијског царства . Оно што је интересантно , је то да и поред тога што је то прва и једина  призната држава коју имају Албанци и матица - великоалбанска идеја је настала на Космету , и Албанци Косово и Метохију сматрају својим Пијемонтом . Прва призренска лига је формирана 1878 . године , друга 1943 . такође на Космету , а трећа 1946. године у егзилу - САД . Простор Косова и Метохије , место највећег спора између Срба и Албанаца - место сукоба историјског права Срба и сумњивог етничког права на самоопредељење на које се Албанци позивају - је и место на коме је и практично први пут букнула великоалбанска идеја . Када је Османлијско царство поражено и скоро деганжирано са Балкана , Србија је повратила Косово и Метохију , а у Другом светском рату , највећи део покрајине је био у зони окупације која је припала квинслишкој тзв. Великој Албанији . Веома добро знамо шта се с КИМ дешавало и од 1945. па до данашњих дана . Осим тога што је Космет место на ком је рођена албанска иредента , веома је важно знати да је велики део Албанаца био у почетку жестоко против формирања и независне албанске државе и стварања албанске нације . Постојале су и побуне муслиманског дела Албанаца против независне Албаније и за враћање у састав отоманске империје . Пошто то није било могуће , муслиманско становништво је прилично невољно прихватило идеју о сопственој нацији , књижевном језику и независној држави . Ово многима звучи чудно , али арбанашким муслиманима је Османлијско царство било идеал - осим што су били повлашћени у односу на хришћанску мањину , оно је било муслиманска империја која је одражавала њихове верске светоназоре , којој су заиста и припадали и њихово нетурско , албанско порекло и националност није значило ништа - јер у исламу је нација потпуно небитна , а примарна је верска припадност - па смо тако за време владавине Османлија имали повлашћене муслимане ( Турке , Србе , Албанце итд .) и хришћане над којима се владало - Србе . Грке, Бугаре, Албанце итд . Статус није одређивао ни језик ни националност , већ превасходно вера . Тако је и већина Албанаца која је прешла на ислам ( прелаз био дуг и крвав ) , била повлашћена док њихови сународници хришћани нису били , и имали су исти третман као и сви други неалбански хришћански народи . Албанци муслимани су били полуга османске власти , коју су Османлије често итекако вешто користили за крваве обрачуне са Србима , али и Власима, Цинцарима , Албанцима хришћанима - и ови су били награђивани за ту лојалност . Награда је свакако била и у дозвољавању територијалне експанзије и заузимања српских поседа и територије . Тако су се масовно досељавали и на простор Косова и Метохије , а досељавање је ишло на рачун бега Срба . Албанци су били полуга велике силе која их је користила , против српског народа . Старо је правило да велике силе користе поједине мање народе и међусобне свађе за одржавање своје доминације по принципу завади па владај . Тај процес је двосмеран , јер онда и мањи народи извлаче бенефите за послушност према моћном заштитнику и захваљујући великој сили заштитници остварују своје циљеве на рачун суседног народа , који је можда појединачно и јачи , али бива поражен због немоћи у односу на ту велику силу . Ово је константа у српско - албанским односима од османлијског времена , преко Балканских ратова , када су добили државу на тацну од великих сила да би били противтежа Србији , до Другог светског рата и балистичке тзв. Велике албаније , па све до НАТО агресије 1999 . и данашњих дана .У односима Албанаца муслимана и Османлија било је и трзавица , па и побуна , али питање колико су оне заиста биле одраз тежљње ка некаквој независности Албанаца од њих , а колико незадовољства и захтева да се унутар саме империје боље заокруже албанске територије и још више буду повлашћени на уштрб других народа у империји , а поготово Срба .Чак штавише , и циљ Прве призренске лиге није био стварање некакве независне Албаније , већ спајање свих простора које насељавају Албанци у Османлијском царству у једну целину , тј. у јединствени аутономни вилајет .

     Напоменули смо већ , да је велики део Албанаца , муслимана невољно добио државу и нацију - сплетом околности и крахом за њих идеалног Османлијског царства . С друге стране , Албанци хришћани су на независну Албанију гледали као на олакшање , јер нису више били под Османлијама . Зато и не треба да чуди што су многи од очева албанске нације хришћани . Поменимо Фана Нолија , оснивача Албанске православне цркве , једног од утемељитеља албанског књижевног језика , човека који је целог живота био посвећен албанском јединству . Хришћани су предњачили можда у формирању албанске нације у модерном смислу , језика , били више за независну државу од муслимана , али су свакако и муслимани временом прихватили албанију и албанство као нужност . Касније су и албанизацију примењивали према другим народима , што истовремено са исламизацијом у случају хришћанских народа , што као албанизацију и асимилацију неких мањих суседних неалбанских народа муслиманске вере ( Горанци нпр.) .  Били су незадовољни , јер у независну Албанију нису ушле многе територије које су насељавали Албанци , и то искључиво муслимани , а они су остали да живе у формираној Албанији са великим бројем сународника хришћана , према којима сада нису могли да се понашају као у Османлијском царству .

  Албанија - сложенија прича него  што многи мисле

     Албанија је формирана 1912. , а званично међународно призната 1913. године . Од почетка је било трзавица и незадовољства у региону - јер су Срби и Црногорци сматрали формирање такве Албаније као неправду и сматрали су да бар део те државе и њене обале ,  треба њима да припадне . С друге стране , велики део Албанаца је остао изван новоформиране државе Албаније , а пре свега под влашћу Срба . Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС власти су имале великих проблема да контролишу тај простор , биле су суочене са великим отпором и побунама тзв. качака .Вероватно најпознатији симбол те побуне су Азем Бејта и Шота Галица из Дренице . Дакле , чим је Србија повратила Космет , тада већ добрано насељен Албанцима - почели су проблеми . На Космету је албанско становништво било претежно муслиманско , изузетно непријатељски настројено према Србима , за њих је то представљало велики корак уназад у односу на претходно стање где су они као муслимани били повлашћени и угњетачи и никада се нису помирили са тим .Фактички истог тренутка су отпочели борбу и створили неки свој паралелни свет у односу на поредак под којим су били. Тај отпор и неприхватање ће бити константа и под комунистима ( опет је у Дреници избила побуна 1946.) , па све до последњег рата на Космету 1996 - 1999 . .Новина је била , да су сада имали и своју матичну државу која се граничила с  простором који су насељавали ,а у њеном северном пограничном делу су живели једноверни и њима веома слични Албанци . Албанија је постала њихова нова нада да ће се ослободити српске власти и центар ка коме су почели да гравитирају .

     Албанија је имала великих проблема од настанка као држава . То је простор познат по вишевековним крвавим унутрашњим верским сукобима , истребљењима , присилном исламизацијом ( посебно драстични примери истребљење Сулиота , уништење Москопоља итд. ).Требало је успоставити некакву власт на целој територији такве државе - још увек без заједничке  свести , са различитим верама , мини - заједницама које су осећале мржњу једна према другој због крваве прошлости . Нису само верске поделе биле проблем , већ и племенске и клановске поделе , које међу Албанцима имамо и данас . Ахмед Зогу је имао великих проблема , да дође на власт и одржи се - побуна римокатоличког племена , потом је преживео  и атентате , бежао у Београд , али је успео да се врати у Албанију , порази ривале и успостави какву - такву власт , све до италијанске окупације и стварања квинслишке тзв. Велике Албаније.

     Порекло Албанаца је веома шкакљива тема , и то је више питање за антропологе . Они себе сматрају потомцима Илира , постоје и теорије да су се доселили са Кавказа - но вероватно је да су они индоевропски народ који нема сродности с данас постојећим народима и потпуно је различит од околних , поготово словенских . Албански језик , попут баскијског нема сродан језик , и представља грану за себе . Наравно да велики део данашњих Албанаца је другачијег порекла и албанизован је временом , али Албанци као народ су мистерија и прича за себе . Корени сукоба са околним народима , осим вере , интересних сукоба око територија вероватно делом леже и у потпуној различитости народа , менталитета , супротности и неразумевања . Они се деле на Геге и Тоске . Геге претежно живе на северу Албаније , на Косову и Метохији , Македонији , док Тоске живе већински у јужној Албанији . Нека граница та два ,, света '' је река Шкумбин . У верском погледу , на северу Албаније је огромна већина муслимана , има и католика , пре свега око Скадра . Православци живе претежно у јужним деловима Албаније , и традиционално гравитирају ка Грчкој .

    Када је у питању верска структура у Албанији , па и национална , не можемо имати поуздане податке , обзиром на вишедеценијску изолацију , присилно изјашњавање као Албанци , али и још увек велики број оних који се изјашавају и данас као атеисти .  Но , чак и онај ко себе данас сматра Албанцем атеистом у Албанији - несумњиво припада једном од три цивилизацијско- културна круга - или потиче из породице муслиманског , или православног или римокатоличког порекла . Колико год му вера била неважна , културне и цивилизацијске разлике између те три заједнице су се одржале . Оне су на неки начин и данас прича за себе , аутархичне и нерадо се мешају . Узмимо за пример и бившу СФРЈ како би то разумели - у којој је било много комуниста , атеиста , али од свог порекла и цивилизације се не може побећи , и иако се она потискивала и градило братство јединство те разлике су  опстале , хтели ми то или не . Чак су се приликом распада и превирања и појачале , јер је велики део бивших комуниста опет преко ноћи постао национално и верски оријентисан ( неки искрено , неки стихијски и прагматично ) . Стога , чак ни сурова комунистичка диктатура , вишедеценијско постојање Албаније као једине званично проглашене атеистичке државе на свету , није успело да истисне чињеницу да је она држава у којој се налази линија сукоба цивилизација у Хантингтоновом смислу . Исто тако је и факат , да та чињеница ипак није утицала да Албанија , иако балканска држава , са свим тим противречностима - постане држава директног ратног сукоба и верског грађанског рата , као што се десило у државама бивше СФРЈ . Напротив , чак је она очувала стабилност ( у смислу одсуства грађанског рата ) , а угрозила је суседне земље и индиректно била инволвирана у сукобе у њима - претежно је муслимански део Албаније био умешан у то .
   Несумњиво огромну већину Албаније чине Албанци - у чему је и присилна Албанизација учинила своје и забрана другачијег изјашњавања . Најспорније питање је вероватно колико на југу Албаније има Грка а колико Албанаца , обзиром да постоје потпуно различите интерпетације између грчке и албанске стране . При том добар део Албанаца , чак сада жели да се више осећа Грцима него Албанцима , јер сматра да много више заједничког има са Грцима него са племенским муслиманским брђанима са севера Албаније и из суседних земаља . Што се верске поделе тиче , ако занемаримо атеизам , јер свако барем културно припада без обзира да ли верује једној од три целине - нека стандардна и најчешће спомињана подела је 70 посто муслимани , 20 посто православци и 10 посто католици . Према католицима се највише патерналистички односи Италија , према православцима наравно Грчка . Што се муслиманског дела тиче , већина су сунити , мада добар део чине припадници дервишког бектешијског реда .
   Велики напор у превазилажењу верских подела је био потребан  при стварању албанске државе и модерне нације - јер једино је некаквим надилажењем тога све то могло да се спроведе . Тога су се прихватили људи попут Фана Нолија , Наума Већилхардија и других . Када су комунисти преузели власт , Енвер Хоџа је такође био свестан да је религија потенцијална разарајућа рак - рана албанске државе која може да је претвори у нови Либан , и такорећи ,, укинуо је религију ''. Но , ваља знати да је он потицао пореклом из муслиманске ( бектешијске ) породице , да је после Другог светског рата побио већину сабораца који су изнели револуцију, а били  хришћанског порекла ( православни најпре ) и много је више поверења имао у оне из муслиманског дела , иако су званично сви били атеисти . Ипак , ако је укинуо религију , албански национализам не само да није укинуо већ је под њим он још више букнуо . Он то никада није ни скривао , и свако ко се бави његовим ликом и делом може да пронађе великоалбанске намере у његовим говорима , списима . Чак и за време Другог светског рата , албански комунисти су одржали тзв. бујанску конференцију , са одлукама које су великоалбанске - у смислу припајања Космета комунистичкој Албанији . То се десило 1944. године , док су југословенски комунисти , још били ,,очеви'' и савезници албанским комунистима , а мржња Енвер Хоџе и албанских комуниста према Словенима , Србима пре свега најбоље долази до изражаја након резолуције ИБ 1948. године када СФРЈ и Албанија постају љути непријатељи . Од тог тренутка НР Албанија се континуирано бави великоалбанском политиком и субверзивном делатношћу према СФРЈ - у чему су јој здушно помагали Албанци са Космета , али и југословенски комунисти својом политиком . Тада је великоалбански национализам имао пре свега национално - идеолошку црту , и у том циљу су дејствовале на Космету под палицом Сигуримије многе марксистичко - лењинистичке групе. . Комунистичка Албанија је временом нетсала са сцене , али не и великоалбански циљеви .

Комунизам је мртав , али не и пројекат Велике Албаније

   Албанија је последња земља у окружењу у којој је комунизам сишао са сцене - тек 1992.године. За време владавине комуниста имали су добре односе са СФРЈ до 1948. , потом су били савезници СССР и чланица Варшавског пакта , да би након кинеско - совјетског раскола се ослањали једино на Кину , а од средине седамдесетих па до краха комунизма остали су потпуно изоловани . Једини савез који су имали тих година , на папиру , био је војни савез са Бугарском који формално није био прекидан ?! Иако су били најзаосталија и најизолованија земља у Европи , веома брзо су након пада комунизма успели да нађу нове савезнике - некада њима мрске империјалистичке идеолошке непријатеље . Великоалбански пројекат , који је на свој начин постојао и за време НР Албаније и био део државне политике , паралелно постојећи и у албанској дијаспори и удружењима свих могућих провенијенција  - наставио је да живи , само у промењеним околностима . Оно што га одликује јесте и велики прагматизам и инклузивност , обзиром да су себе и свој национални програм представљали на онај начин који би највише одговарао онима од којих су тражили подршку . Када су у питању западне земље , САД , Немачка , или ЕУ - потенцирана је наводна борба за демократију , људска права , против ,, србокомуниста '' итд .Аргумент Албанаца је био и да су европски народ , окренут западним вредностима и то како добар проценат Албанаца чине хришћани и да су они мултиконфесионачлна нација . Међутим у аргументацији пред њиховим западним партнерима , увек су ,, наивно превиђали '' чињеницу да мултиконфесионалност Албанаца важи за Албанију , а не за Космет или Македонију према којима су имали територијалне претензије , где им је и требала међународна подршка ,  јер су то крајеви у којима су скоро сви Албанци муслимани .  Када су у питању исламске земље , са којима је врло брзо успостављен јак контакт по паду комунизма - потенцирана је борба за исламску ствар , јер су већина Албанаца муслимани , који се боре против Срба хришћана . Када је у питању Ватикан - вешто су користили чињеницу да један део Албанаца припада римокатоличкој вери , као и то да су Срби православци наводно већа опасност и непријатељи Ватикана од Албанаца . Ватикан је итекако умео кроз историју да сарађује и са муслиманима против православних , но чини се да се бар у последње време њихов став благо мења . Нису признали Косово и Метохију , вероватно и зато што су полако постали свесни шта би заправо представљало независно Косово и Велика Албанија и колика би то опасност била по Европу и хришћанску цивилизацију . Позната је улога Ватикана и покушај посредовања 1996 . у споразуму Милошевић - Ругова о образовању , који никада није ни примењен - посредовала је организација Свети Еуђидио . Веома су интересантни и својевремени интензивни контакти великоалбанских кругова са протестантском Европском хришћанском мисијом - ECM . Што се самих Албанаца тиче , ма колико различити били - здушно су се бацили на пројекат стварања Велике Албаније . И то је био циљ како убеђених и/или бивших комуниста . тзв. марксиста - лењиниста , тако и монархиста које је предводио принц Лек Зогу у егзилу , тако и исламиста , којима је поменути Зогу био јако близак . Тој борби се прикључила и дијаспора , али и албанска мафија која је добар део своје зараде трошила управо у политичке великоалбанске сврхе . Своје питање су хтели пошто - пото да интернационализују , у чему су им свесрдно помагали њихови лобисти попут Диогардија , Дола и других . Упорним и систематичним радом , и сплетом по њих повољних околности , а и услед наших српских грешака интернационализација им је временом и успела . Дакле , имали смо и имамо и даље један свеалбански      идеалистичко - прагматични конгломерат где иако се разликују идеолошки , политички , племенски , клановски , дијалектички , културолошки па и верски - сви су уједињени и посвећени националном уједињењу -  УЈЕДИЊЕНИ У циљу, упркос свим    РАЗЛИЧИТОСТИМА . Поштено је рећи и да су управо они који су почетком 20 . века предњачили у формирању албанске нације - православни Албаније , били најмање заинтересовани за великоалбански пројекат , и ако се за неког може рећи из Албаније да је , у границама могућности био савезник Србије и Срба , то је свакако била Албанска православна црква , која је изражавала солидарност са страдалним српским православним народом на Космету и у најтежим временима , када је било итекако рискантно иступити у Албанији са таквим ставом .
     Пројекат Веилке Албаније углавном обухвата : Косово и Метохију , општине у централној Србији Бујановац , Прешево и Медвеђу , велики део БЈР Македоније ( северне и западне делове ) , делове Црне Горе ( Улцињ , Тузи , Гусиње , Плав , делови Бара ) и северне Грчке - Чамерија . Постоје и неке друге проширене верзије које укључују знатно шира подручја Србије - Врање , Ниш , Прокупље , и у некој панисламској верзији са све Рашком или како они то зову тзв. Санџаком , све до Босне .  На Косову и Метохији је вођен рат и Албанци тренутно имају де факто парадржаву , која је под међународним протекторатом , а водили су рат и у централној Србији 2001 . где су поражени , али још увек има великих тензија , и у Македонији - где је рат окончан 2001. тзв. Охридским споразумом . Без обзира на формални прекид сукоба у БЈР Македонији , она је и данас нестабилна и ситуација између албанске и македонске заједнице је веома напета . Као што смо напоменули - у суседним земљама Албаније где живе Албанци , за разлику од матице Албаније , много је хомогенија верска слика Албанаца - већина су муслимани . Углавном су Геге , и у неким деловима религија и ислам играју веома битну улогу у њиховим животима - посебно међу Албанцима у БЈР Макједонији. Римокатолика Албанаца има понешто у Црној Гори , и занемарљиво на Космету . То је једно од најинтересантнијих питања у вези са великоалбанским пројектом - колико је он само национални и албански , а колико заправо у њему има , макар и скривене,  исламске компоненте ?

Албанци и ислам - да ли је религија Албанаца ( само ) албанство ?

     Добар део тзв. међународне заједнице верује да је религија Албанаца албанство и да је ислам код Албанаца мање - више небитан . С тим се слаже и велики број грађана Србије . Однос ислама и Албанаца је комплексан и не би га требало ни потцењивати , као што већина ради , ни прецењивати . Када је формирана независна Албанија и албанска нација у модерном смислу са све књижевним језиком - ствараоцима је сигурно одговарало да представљају религију Албанаца као албанство , да не истичу верске поделе у први план јер би се тако албанско јединство од старта срушило као кула од карата . За време Енвер Хоџе , свакако је религија свих Албанаца , а и становника Албаније , морала да буде албанство , а ко се противио томе могао је да бира да ли ће два метра под земљу или у неки од многобројних логора широм Албаније . Но , оно што нас занима , јесте какво је стање након пада комунизма , а највише какво је стање код Албанаца у погледу овога - данас .

     Ако пођемо од грубе поделе и прихватимо да ислам има некаква  4 велика геополитичка пола - 1. саудијски , 2. ирански , 3. турски и 4. басистички ( арапско - социјалистички ) , Албанце би најпре могли да сврстамо у турски , а делом и у саудијски пол . И један и други су тренутно атлантистички геополитички полови и сунитски , док се за шиитску теократију Иран и арапски социјализам , који је све више на издисају - може рећи да су антиамерички геополитички полови . У том смислу , евидентно је  , а у то смо имали прилику да се уверимо и осетимо на својој кожи ефекте тог савезништва - да је Албанија већински муслиманска земља која је део атлантистичке геополитичке структуре , а и Албанци као народ у целини . Албанија је и земља кандидат за чланство у ЕУ , а од 2009 . године је и чланица НАТО пакта . Сарадња са НАТО пактом , је почела и много раније од формалног чланства и захваљујући том војно - политичком савезу су успели да остваре неке своје круцијалне циљеве . Од 1993. године Албанија је чланица и Организације исламске конференције - ОИК , иако је по верској структури Албанија мултиконфесионална држава .

    Од два исламска пола , за која смо тврдили да немају утицај на Албанце , један је у великој кризи и бори се за сопствени опстанакак - Хусеин је свргнут у Ираку , Гадафи у Либији , Асад се бори за осптанак , у Египту и Палестини је дошло до великих промена протеклих деценија - египатска војска има великих проблема са Муслиманском браћом , а Фатах је изгубио велики део примата на уштрб Хамаса . Тај неки левичарски пол ислама је свакако  миноран у Албанији након пада комунизма у њој . Што се тиче Ирана , његов утицај на Албанију и Албанце је незнатан , далеко мањи него што је случај са Босном и Херцеговином . Иран је изразито антиамеричка земља , док су Албанци ( засад ) велики амерички савезници . Међутим није занемарљиво то , што добар део Албанаца припада дервишким редовима , нарочито јаким у околини Призрена и можда су они евентуално део на који би Иран могао да има већи утицај него на остатак Албанаца . 

     Што се тиче Турске и Албанаца , највећи део Албанаца муслимана сматра је за своју ,, мајку '' .  Разлози су како верски , културни историјски , тако и интересни .Турска је чланица НАТО пакта , као и Албанија , део атлантистичког блока , али и све више се заштитнички понаша према муслиманским народима из некадашњег Османлијског царства , а двојац Ердоган - Давутоглу , више и не крије да води некакву неоосманску политику . Сви се сећамо не тако давне изјаве Ердогана у Призрену . Што се САД тиче , свакако је пожељније да Албанци буду део турске сфере него саудијске , обзиром да је Турска једна западњачкија ,европскија много умеренија и секуларнија верзија , од другог савезника САД - Саудијске Арабије . Ни све већа искакања и размимоилажења Ердогана са савезницима ,и тежња ка поновној исламизацији и раскидом са кемализмом - не мењају чињеницу да је за западни свет много боља варијанта да Албанцима Турска буде ,, мајка '', него Саудијска Арабија . 

    Ипак , од пада комунистичког режима , све су јаче везе Албаније и Албанаца муслимана са салафитско - вахабитским светом , са исламистичким земљама попут Саудијске Арабије . Везе са исламским земљама , Саудијском Арабијом пре свега имао је и покојни Лек Зогу , али и такође покојни бивши шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде , који је од 1997. до 2005. године живео у егзилу негде на Блиском Истоку , врло вероватно у Саудијској Арабији . За Саудијског човека важи и Реџеп Боја , садашњи амбасадор тзв. Косова у Ријаду , иначе човек који је био и на челу Исламске заједнице на Косову и који је у Саудијској Арабији и студирао .

    Сведоци смо све већег броја Албанаца који гину по блискоисточним ратиштима , у име Алаха , борећи се за Ал Нусру , ИСИЛ итд . Највећи број тих Албанаца је са Космета и из БЈР Македоније . Контакти Албанаца са муслиманским терористичким групама датирају још из рата на Косову и Метохији , када се одређен број исламиста борио заједно са УЧК , а зна се и да је Осама Бин Ладен посећивао кампове за обуку у северној Албанији током 1998. године . Ако имамо све ово у виду , како је могуће да су Сједињене Америчке Државе деведесетих година изричито подржавале Албанце , а подржавају их и данас ? Можда је објашњење , сем увек присутних интересних и реалполитичких разлога и то што је циљ Американаца био да подрже муслимане на Балкану - Бошњаке и Албанце , како би највећа суперсила показала како није против ислама , већ само против екстремиста и терориста ( као да тобоже њих нема и међу овима ) , а посебно би то дошло до изражаја када би се на неким другим деловима планете борили против неких других муслимана . Онда ту Срби испадају колатерална штета и донекле монета за поткусуривање  Америке и запада са савезницима попут Саудисјке Арабије , Турске итд .

    Савезништво Албанаца и Американаца бих најпре оиписао као брак из рачуна , сличан оном који је Америка имала са талибанима 80 - их година , или са терористима у Сирији на почетку тамошњег рата , све до скоро . У тај савез је свако ступио из својих специфичних интереса , и може се лако догодити у будућности да он пукне . У том случају би Албанци , били нешто попут ИСИЛ - а данас , нешто што је првобитно било савезник , па се отргло контроли , а Албанци ће ићи ка том путу што више утицаја на њих буду имале екстремне исламистичке организације . При томе Албанци су и најпогоднији за некакве будуће терористичке акције по западној Европи или Америци , обзиром да као белци и Европљани мање привлаче пажњу од тамнијих  особа са Блиског Истока . ( заједно са Бошњацима могу да чине тзв. Белу Ал Каиду )

    Иако Албанци тврде углавном да је Велика Албанија искључиво национални , а не и верски пројекат , евидентно је да уколико би се она остварила - апсолутна већина у њој би била муслиманска , чак би се драстично верска пропорција изменила проширењем државе Албаније у односу на оно што имамо сад у њој , и у томе можда лежи одговор на питање зашто су искључиво Албанци с Космета и Македоније опредељени за Велику Албанију ,  више него Албанци из Албаније . А од Албанаца из Албаније  , свакако су за Велику Албанију муслимани из северних делова , док би за православне са југа она не само била непожељнна, већ би предтсављала опасност и још већу неравнотежу . Сви знамо да муслимани могу да коегзистирају са другим верама унутар једне државе , али до тренутка када постану најснажнији , изразита већина . Према томе ,ако би се формирала Велика Албанија , природан корак би био да после извесног времена она потпуно потисне хришћане у Албанији и постане исламска држава . Знамо шта је за сваког правоверног муслимана идеал , и можемо само претпоставити каквом уређењу би стремила држава у којој изразиту већину чине муслимани. При том , треба имати у виду , да ако неко припада муслиманском делу , а да није клерик или фанатик , он има одређеног разумевања за најекстремније појаве унутар свог дела народа . Јер свако ко је умерењак , склон је да буде жесток у осуди разних екстремизама , али да ако мангупи долазе из сопствених редова , некако има више разумевања и они му не сметају толико . Уколико би Турска или Саудисјка Арабија активно подржавале такву Велику Албанију , разуме се да би то ишло ка томе да она буде све више и више исламска земља у срцу Европе , а када би било могуће повезати је са муслиманима Бошњацима ( у чему су им опет Срби најјача препрека ) , онда би и  зелена трансверзала могла да постане реалност . Истанбул ( намерно не Анкара ) и Ријад ништа не би имали против тога , али би проблем са тим  имали управо они из западног света који данас подржавају унитарну БИХ и независно Косово - и као много пута до тада неко  њихово чељаде би им се временом ,, отргло са ланца '' . На нама Србима је да им понављамо стално такве опасности и могућности у будућности , чак и када су потпуно глуви на то . А уколико би дотле дошло , свакако да би реакција захтевала формирање некаквог новог Балканског пакта, и то искључиво православних угрожених земаља попут Србије , Црне Горе , БЈР Македоније и Грчке . При том би осовина Грчка - Србија имала главну реч . А наравно као и сваки регионални проблем и спор , и у овом међународни фактор који је све комплекснији и мултиполарнији би био незаобилазан . 

      Албанска експанзија , систем деловања , коришћење прираштаја као убојитог оружја - одају један снажан печат муслиманске културе , ма колико то званично они негирали . Наравно да су и неки Албанци хришћани за Велику Албанију и уједињење свих Албанаца у једну државу . Уопште , изгледа да пажња о албанском националном питању у региону и де факто залагање за Велику Албанију , представља и некакву меру политичке коректности и центризма у већински муслиманској Албанији , и о томе воде рачуна чак и поједини хришћански политичари и неке умереније странке , да би уопште могле да врше власт . Тако нпр. социјалисти и Еди Рама имају линију у оквиру које смеју да се крећу да би били легитимни у већини народа и могли да врше власт , и шта год мислили о појединим стварима морају да их спроводе једнако , ако не и јаче од нпр. Салија Берише . У време најжешће ескалације сукоба на Космету и потом НАТО агресије 1999. у Албанији су на власти били социјалисти , а премијер је био православац Фатос Нано . Но , то је тад имало утицаја на политику Албаније исто колико је и то што је шеф ЦИА - е у то време био пореклом Грк и православац , утицало на политику САД .

Шта би било да је Србија Израел - ударање змије у главу ?!

    Често се питам шта би било када би Србија била у својим поступцима као Израел . Наравно да сваки народ има и свој јединствен менталитет , али када је у питању позиција Србије на Балкану , донекле се може повући паралела са Израелом . Србија је водила бројне ратове , преживела страховите патње и са већином суседа има изузетно натегнуте односе и спорове . Тешко је поредити се са државом Израел , обзиром да они имају најјачи лоби на свету , једну од најбољих агентура на свету и систем функционисања под перманентном опасношћу који их тера да увек буду спремни , али и често веома перфидни према суседима . Египат , Сирија , Либан , па и мало удаљенији Ирак - све су то земље које су прошле кроз страховите унутрашње потресе . Сирија и Ирак и у овом тренутку проживљавају пакао . Према Сирији се Израел понаша као да му одговара статус кво , односно да ниједна страна у сукобу не однесе превагу и да ова агонија потраје . Разлог је очит - потпуно арапско и непријатељско окружење нагони Израел да му превасходно у сврху свога одржања одговарају стални унутрашњи сукоби у тим државама , јер је много опасније када би те земље биле стабилне , уједињене и заједнички окренуте против Израела . 
    Шта би било , када би се Србија служила перфидним и по природи офанзивнијим стратегијама према суседима који је угрожавају ? Наравно да за то треба велика подршка неке од најмоћнијих сила , али хипотетички шта би било када би се змије ударале у главу и да ли је ико у српској елити икада бар на тренутак само  помислио на то ? По питању Албаније , иако су Албанци хомогенији у суседним земљама , јасно је да евентуални потреси унутар Албаније , нестабилност природно одговарају Србији , јер свако слабљење матице је и слабљење њеног народа у целини .  Јер где год првобитно настала национална идеја , где год већински живео неки народ тренутно , матица и отаџбина је само једна , и када је нпр. Београд на коленима онда се не може одбранити ни Бањалука , а када је Тирана на коленима , онда се итекако отежава и положај свим Албанцима и осујећују њихове намере и у региону . Иако је за време највеће беде и изолације Албаније , на Косову цветао великоалбански покрет , иако су наводно Албанци тада бежали из Албаније а на Косову дожиовљавали ренесансу - јасно је да је тај сепаратизам за време СФРЈ директно подстицан и плански из НР Албаније . Тачно је и да су Албанци на Космету почели да остварују своје вишедеценијске циљеве у време катастрофалне кризе и анархије у Албанији 1996.-1997. године , али ипак каква год била у том тренутку - држава Албанија је била , јесте и биће ослонац свих тих апсирација , дубоко инволвирана у све то . Према томе Албанци са Космета или БЈР Македоније и стратегија према њима - не могу се одвојити од стратегије према држави Албанији . А управо је она најрањивија тачка Албанаца . Напоменули смо већ да је релативно мала , неразвијена , поларизована - са додуше добрим географским положајем  . Са великим амбицијама , које наоко увелико превазилазе величину и капацитете такве државе . Међутим , они континуирано раде на својим циљевима, напредују мало - помало , и евидентно је да би неко требало да им стане на пут , јер чекати да се нешто само од себе реши углавном води у амбис . Можда је управо решење у активнијем приступу према потенцијално рањивој Албанији и у офанзивнијој и покваренијој стратегији . Јер чињеница је да су Србија и Срби углавном према Албанцима били реактивни и дефанзивни играч , а то увек значи почетну предност противника и пристајање на његова правила игре . Осим јаког међународног савезника , вероватно Русије , и барем благе промене става Американаца , који често прагматично мењају савезнике и непријатеље у складу с тренутном потребом - неопходно је и регионално удруживање као противтежа великоалбанском пројекту , а пре свега између Србије и Грчке - која је чланица ЕУ и НАТО пакта , амерички савезник и веома утицајна у јужном делу Албаније  и тзв. Северном Епиру . Стратегија напасти да би се одбранио и попустио притисак на себе , не би овде укључивала некакво јавно мешање или потпиривање некаквог рата у Албанији , већ већу укљученост , информисаност за почетак о стању у самој Албанији - и сарадњу са православним круговима . Јачање правосланог фактора и антивеликоалбанског покрета у Албанији , који би ометао Албанце муслимане , и великом политичком борбом им скретао пажњу са околних земаља на проблем унутар саме Албаније , на који би морали додатно да троше енергију . Свака и најмања дестабилизација непријатеља с којим имаш проблем је директно пропорционална твојој стабилизацији , а овде појму непријатељ прилазимо из реалполитичких и објективних категорија . Први корак ка томе би могло да буде подстицање некакве аутономије па и независности православних прогрчких делова јужне Албаније , макар за почетак и неозбиљно као испипавање пулса . Наравно да одређен део Албанаца и православних ( вероватно не истинских верника ) се осећа ближе нацији него вери , па можда и тежи да докаже албанство тиме што ће бити већи католик од папе , али међу православним Албанцима у већини може се наћи прећутни и тајни савезник  за мудру одбрану од великоалбанских претензија . Знамо каква је моћ вере и припадања истој цивилизацији - колико она може да дели један потпуно исти народ а уједињује потпуно различите ,јер је по природи универзалан и искључив поглед на свет . Зато се православни Албанци пре солидаришу са Србима , а поготово са својим фаворитима Грцима , а муслимани Албанци са Турцима, Арапима , Бошњацима - него са својим сународницима . Уосталом , Самјуел Хантингтон је и предвидео сукоб цивилизација , а северна Албанија и јужна Албанија , односно Албанци православци и муслимани ( Албаније , Космета , Македоније ... ) јесу различите цивилизације , и ту чињеницу би ваљало озбиљно имати у виду . Због тога Грчка нема проблем са оружаним сепаратизмом у својим пограничним деловима , јер с друге стране границе живе углавном православци , а од Албанаца муслимана у Грчкој највећи је део оних који су ту пре свега радно . Грчка јесте теоријски мета Велике Албаније , али засад није имала проблема као Србија и Македонија , где смо имали сепаратистички сукоб  муслимана Албанаца са православним Србима и Македонцима . С друге стране , пре би се могло рећи да би у будућности Албанија могла да има сепаратистички проблем са Грчком и Северним Епиром . Опет оно хипотетичко питање да је Србија Израел - врло вероватно да би до некаквог грађанског рата и фактичке поделе државе Албаније по реци Шкумбин дошло . А када би змија била ударена у главу , питање је да ли би могла да уједа и сипа отров према својој околини тако успешно . Није нам намера никакве сценарије и апокалипсе у будућности да прижељкујемо , предвиђамо када поредимо Србију и Израел нпр.  већ пре свега је ово хипотетички и научно - мисаони експеримент у смислу сагледавања како различите државе с традиционално различитим старатегијама другачије и гледају на решење својих проблема - офанзивно или дефанзивно , јавно или тајно , отворено или перфидно , позивањем на правду или сурова борба  и поступци у складу само са својим интересом , чекање и реакција или акција и коришћење свих потенцијалних слабости противника и ударање у срце где је најслабији и најмање очекује итд. Сваки регион има и неке своје посебности , међународни фактор је скоро увек кључан .Као што знамо Албанија је и у НАТО пакту , а знамо и шта то тренутно значи .

Лаврдим Муџахири из Качаника - борац ИСИЛ-а који је раније радио за Американце у Бондстилу и Авганистану

  Уместо закључка   

      Намера овог текста је била да ближе осветли читаоцима албанско питање - како државу Албанију , тако и Албанце уопште и великоалбанску идеју . Било је речи и о историји и прошлости , ближој и мало даљој , садашњости , а било би добро када би нешто више могло да се предвиди и о будућности , али то је већ питање за неке много стручније и упућеније , ако би и они уопште знали куда ће све ово даље да води . Људи на одговорним позицијама у Србији , морају пре свега да буду веома добро упознати са прошлошћу  да би могли нешто боље резултате и сигурнију егзистенцију да нам обезбеде у садашњости и будућности . Потпуна информисаност о томе шта се догађа на Косову и Метохији у Македонији , али и самој Албанији је нешто што мора да им буде императив , како би  најмању слабост суседа који нам је задавао и задаје главобоље успели да искористимо , али и да увек будемо активни , а не реактивни  и спремни на свакакве могуће сценарије на овом брдовитом Балкану . Као неко ко прилично верује у цикличност и понављања и осцилације , чини ми се да и за мога живота тешко да Балкан неће опет постати буре барута . Најновија криза око Блиског Истока и број исламиста који се тамо боре из ових крајева , свакако је нешто што мора крајње озбиљно да се схвати . Ако већ други , којима је Балкан далеко не схватају опасности које вребају , ми који смо овде , морамо да будемо спремни да се увек ухватимо храбро у коштац са проблемима , ма колико сложени и непријатни за решавање били . То што се ми надамо и волели би да их не буде , не значи да треба да забијамо главу у песак и правимо се да се око нас не дешава оно што се очигледно дешава . Да би Србија била што јача , суверенија , безбеднија - потребна јој је јака економија , моћни савезници , повољнији сплет околности , али пре свега препород у становништва у сопственој глави . Када се свака индивидуа буде мењала на боље , и радила оно што треба да ради најбоље што уме - врло је вероватно да ће укупан резултат бити добар . Овај текст је предочио неке потенцијалне опасности по нашу земљу и окружење и сенке које се над нама надвијају . Надамо се да ће Србија бити у будућности једна јако стабилна и просперитетна земља , па и мирна , али како оно једна стара изрека каже - ако желиш мир , онда се спремај за рат !

  

Криза у Украјини - велика геополитичка битка

     Ситуација око Украјине ,  нама са Балкана , делује итекако познато и оживљава нам поново нека стара сећања . Дешавања у тој земљи добијају толико на убрзању и интензитету , да је врло могуће да се стање радикално промени чак и за  време писања овог  текста.  Свакодневно слушамо апеле да се ситуација деескалира , да се нађе компромис између супротстављених страна . Ако компромис схватимо као исход у коме су обе стране приближно подједнако задовољне и  незадовољне - врло је могуће да ће на крају ове велике геополитичке битке и доћи до некаквог мање - више компромисног исхода . Оно што међутим забрињава , јесте питање , како доћи до тог компромиса . Ако се осврнемо на пример Босне и Херцеговине , јасно је да је на крају резултанта сукоба у тој бившој југословенској републици била компромис , али  исто тако знамо и којим се путем искристалисало то компромисно решење. Када је у питању Украјина , треба имати у виду да осим тога што је то веома сложена земља са бројним унутрашњим противречностима , сукоб у Украјини се одиграва на два нивоа . На једном нивоу , имамо унутрашње противречности и дијаметрално супротне идеологије и стратешка опредељења унутрашњих актера , док са друге стране имамо једну велику глобалну геополитичку битку . То није ништа ново и чудно , обзиром да и у свим осталим сукобима увек имамо мешања са стране и инволвиране спољне факторе који у одређеној држави подржавају различите стране . То смо имали нпр. у Хладном рату - бројне ситуације где се ратовало у одређеним државама , а супротстављени блокови и две суперсиле су подржавале супротстављене стране . Хладни рат је и био ,,хладан'' , јер никада није дошло до директног војног сукоба САД и СССР и њихових блокова , већ су се надметали на разне начине - економски , дипломатски , трком у конвенционалном и нуклеарном наоружању , пропагандно , шпијунирањем , постојале су различите блокаде и кризе - али није дошло до Трећег светског рата и директног војног сукоба . Вероватно објашњење у неизбијању тог директног и светског сукоба , не лежи у напретку и еволуицији људи и учењу на претходним грешкама и трагичним искуствима - већ на простој чињеници да се , услед релативне нуклеарне равнотеже , ниједној страни није исплатио такав сукоб , који би могао да доведе и до међусобног самоуништења . Стога је управо тзв. индиректни сукоб заменио директан - па су се две суперсиле сукобиле преко леђа мањих , у скоро свим жариштима подржавали на разне начине различите стране и међусобно одмеравали сопствену снагу и утицај . Примери су бројни - ратови у Грчкој , Кини , Кореји , Вијетнаму , Јемену , израелско-арапски сукоби , Кубанска ракетна криза , Авганистан , бројни сукоби у Африци и латиноамеричким земљама итд. 

    Украјина данас ,  свакако на неки начин спада у ту категорију сукоба , где  две велике силе ломе копља преко ње , с тим што је за једну од те две стране Украјина двоструко важна - и са унутрашњег аспекта и са аспекта глобалног надметања . Украјина се разликује од многих других случајева , јер она није као нпр. Сирија далеко од Русије , у њој се Русија не бори само за враћање свог утицаја у међународном поретку и показивање зуба САД , већ у тој Украјини живи велики број Руса , проруски оријентисаних грађана , који припадају Руској православној цркви , говоре руским језиком , припадају руској цивилизацији и култури . О историјским спонама Русије и Украјине - која је и колевка руске државности ( Кијевска Русија ) , која је вековима била део Руске Империје - не треба ни трошити превише речи . С те стране , Украјина много већу важност има за Русију , него за САД - јер је за Русију то и питање њеног народа , вере , културе, опстанка , уз наравно и значај који она носи и са глобалног и геополитичког аспекта за Русе - док је за САД Украјина важна , само са овог другог , глобалног и геополитичког апсекта , као чиста монета за поткусуривање према Русији.  Као што је већ напоменуто - у Украјини се одвија игра на два нивоа , унутрашњем и глобалном , при чему је Русија незаобилазан фактор на оба та нивоа . Украјина свакако представља класичан пример сурове реалполитике и супротстављених интереса , али је у том смислу атипична јер за једну страну она осим чисто интересне сфере , представља и духовну, националну , идентитетску сферу ( барем половина онога што се данас још зове Украјина ) . Украјина је тако , за Русију и оно што је за нас нпр. Косово и Република Српска , или можда и најприближније Црна Гора , али уједно и оно што је за Русију и Сирија и све друге земље преко којих она показује да се поново итекако пита на међународној сцени и да је време америчког униполаризма и апсолутне глобалне хгегемоније прошло . 

      Са геостратешке стране , чак и да у Украјини нема руског народа , чак ни Русима приближно сличног народа , нити било какве културно - историсјке споне - то би била држава коју Русија не би смела тек тако да ,, испусти '' . Разлог је врло једноставан - то је држава која је територијално највећа у Европи ( не рачунајући европски део Русије ) , која се граничи са Русијом , има скоро 50 милиона становника и у случају њеног уласка у Русији објективно непријатељски блок - Русија би била итекако угрожена као држава . Колико је битно великим силама да на својим границама имају барем неутралне државе и неку тампон зону , а не чланице непријатељског блока говори и пример Финске , која јесте у ЕУ и део тог западног света , али је још од времена Хладног рата па све до данас остала војно неутрална . Збигњев Бжежински , један од главних атлантистичких идеолога је јасно нагласио значај Пољске и Украјине за тај атлантски блок и његов продор на исток , и шта би , с друге стране , губитак Пољске , а нарочиито Украјине значио за Русију . У том смислу би Русија била апсолутно притегнута и у перманентној опасности . Иначе стратегија Сједињених Америчких Држава је и била , а вероватно је и дан данас, да се некада СССР, а данас његов геополитички , иако умањени , супститут - Русија , опколи са земљама увученим у проамерички блок и да се лагано дави све док не буде потпуно удављена  - тзв. стратегија анаконде . Јасно је да без Украјине Русија , не може бити ни империја нити суперсила , нити предводник некаквог евроазијског блока у настајању - јер би у том случају била земља са претежно азијском сфером утицаја и де факто потпуно маргинализована  на европском континенту . Да бисмо схватили зашто Русија неће пустити ( целу ) Украјину , нити ће стати само на  Криму и шта је то што су Руси на челу са Владимиром Путином схватили , а сада су у могућности да макар део тога и спроведу , морамо да се вратимо неких двадесетак година уназад . Јер , питање Украјине мора се посматрати са много ширег аспекта , него што је то освртање само на догађања у тој земљи . 

    Крај Хладног рата и геополитичко самоубиство Горбачова  

    Завршетак Хладног рата , свакако спада у оне историјске моменте у којима имамо радикалне промене међународних односа . За разлику од 1918 . или 1945. године овај пут смо добили победника и пораженог , без директног војног сукоба и ратне победе једне стране . Као и у два светска рата , и овога пута су победу однеле САД . Хладни рат се и хладно завршио , званично у њему није било директног војног сукоба САД и СССР , па тако ни победа САД и савезника није извојевана оружјем , већ напросто потпуним урушавањем супротног блока . Наравно да су западне земље , а посебно САД имале удела у рушењу биполарног поретка 1989 - 1991 године , преко својих субверзивних делатности , али спољни подстицаји , финансирања , сплетке не могу да објасне тако експресно рушење источне империје . Јер све то чиме су се САД бавиле 80 - их година двадесетог века , бавиле су се тиме у току целог Хладног рата , а такође и друга страна је исте или сличне методе спроводила у дворишту САД и њених савезника .Шпијунажа , субверзија , финансирање организација које ће спроводити интересе својих спонзора у дворишту ,,највећег непријатеља '' - све је то било уобичајено у доба Хладног рата . Чињеница да је Хладни рат завршен баш 1991. и да је тада срушен биполарни међународни поредак - говори у прилог томе да су се до тад поклопиле неке ствари које су погодовале таквом рапслету догађаја .
   СССР  се урушио превасходно због сопствених унутрашњих слабости и противречности . Чињеница је да је човек кога многи славе као реформатора и хероја , Михаил Горбачов , потпуно урушио СССР својим катастрофалним тзв. реформама . СССР је окоштао у својој превазиђеној комунистичкој догми , иако војно тада можда и на врхунцу моћи , економски је очајно стајао и , разумљиво да није могао на том пољу да добије битку са капиталистичким земљама .Унутар СССР су живели многи народи са нерешеним територијалним питањима, која су , како се распад ближио крају , све више оживљавала , и попримила у неким регионима драматичне епилоге , можда баш зато што су као и у СФРЈ , док је комунистичка империја била чврста те ствари стављане под тепих . Схвативши да вероватно не може више да издржи трку са западним блоком , Горбачов пристаје на преговоре , чији резултат је био тај да је наивно дао све ни за шта . Најпре је својим пропалим тзв. реформама урушио изнутра СССР , а потом , хтео не хтео , учинио низ уступака супротном блоку - дозволио уједињење Немачке , распад СЕВ - а , Варшавског пакта , рушење комунизма у совјетским сателитским државама и  , на крају,   круна те његове политике је и коначан распад СССР - а крајем 1991. године. Горбачов је веровао , да ће урушавањем комунизма , СССР и повлачењем Совјета из сателитских земаља централне и источне Европе које су одбациле комунизам  и променили своју геополотичку страну - од краја хладног рата њихов поглед уместо ка Москви упрт је ка Вашингтону - веровао је да ће се НАТО након тога или расформирати или трансформисати тако што ће се створити заједнички европски систем одбране , тзв. заједнички европски дом - у коме би било места и за будућу Русију као наследницу СССР , која ће се такође реформисати и на економско - политичко - друштвеном плану прихватити образац западних земаља, демократију плус слободно тржиште .

     Показало се , међутим , да не само што је такав концепт новог уређења Европе , који су заговарали Горбачов , Геншер , Митеран , одбачен , не само да Европа није желела чак ни некомунистичку Русију као равноправног партнера , већ се НАТО , још више ,, разгоропадио '' и наставио да се шири на исток . Прекршен је начелни договор Горбачова са Хелмутом Колом и услов под којим је Горбачов пристао на уједињену Немачку -  да НАТО неће ићи источније од границе две Немачке -  и уједињена Немачка је остала у НАТО у који је апсорбовала и своје  новопридошле источне делове , у НАТО у наредним годинама улазе и Пољска, Чешка , Словачка , Мађарска Бугарска , Румунија , Литванија, Летонија , Естонија , Словенија , Албанија , Хрватска . Нарочито је за Русију проблематични питање чланства у НАТО три балтичке екссовјетске земље и огромне Пољске . Колико је НАТО офанзиван према Русији говори и питање ракетног штита у источној Европи . Русија се нашла у крајње неповољном геостратешком положају , а капи које су прелиле чашу свакако су намигивања НАТО према Грузији , и за Русију фундаментално важној и дубоко подељеној Украјини . Иако су се званично Русија и САД ословљавали са ,, партнери '' иако је Русија приступила Партнерству за мир и имала снажне билатералне односе и форуме и са САД и са НАТО и са ЕУ , постепено је постало евидентно , ко је коме непријатељ број 1 . То се није могло толико видети 90их година када је Јељцинова Русија била преслаба и није могла да среди ни сопствено двориште ( Чеченију ) . Када је некадашњи велики непријатељ атлантистичког лагера био на коленима , лагано су му се приближавали и опкољавали га , а на глобалном плану статус новог непријатеља који попуњава тај вакуум опасности и даје сврху опстанка НАТО  - стекли су тзв. непослушни режими и земље као Ирак , СР Југославија, Либија, Северна Кореја итд. Након терористичких напада 2001. тај нови страшни непријатељ , који је фундаментални услов за кохезију и опстанак  НАТО пакта и америчког глобалног вођства и интервенционизма - постаје тзв. глобални тероризам , односно исламска терористичка претња , превасхоно оличена у Ал Каиди .80-их година двадесетог века исламски фундаменталисти су били савезници САД , потом су јој постали претња и непријатељ број један, да би поново послужили као добар савезник - нпр. у случају Сирије где од западних земаља добијају подршку ,  управо фундаменталисти и терористи који се боре против крајње умереног арапског режима .

     Русија је поново за САД  супарник број 1 - ако је икада то и престала да буде 

    Као што је указано , услед ,, мудре политике '' Горбачова , Русија је запала у геостратешпки ћорсокак. Садашњи руски председник, Владимир Путин је за време своје владавине поприлично ојачао Руску Федерацију , средио је најпре унутрашње прилике у земљи које су неопходан предуслов  за било какав значајнији каснији глобални ангажман . Де факто је добио и окончао Чеченски рат , иако од тероризма никада не можете бити потпуно сигурни , релативно је ставио ситуацију на Кавказу под контролу . Многе олигархе је ,, довео у ред '' а и знатно је економски Русија под њим ојачала . Доказ све већег самопоуздања и снаге Русије , али и спознаје у каквом се стратешком положају налази , је свакако интервенција у Осетији и тзв. Петодневни рат са Грузијом 2008 . године . Такође , снажна и конкретна подршка Русије Башару Ал Асасу је свакако један од кључних разлога због чега он није завршио као Хусеин или Гадафи и зашто има више него реалне изгледе да у Сирији потпуно добије рат са тзв. побуњеницима . Сирија је та тачка која је можда и дефинитивно потврдила крај уобичајене праксе да баш свугде где САД пожеле , ту и спроведу тзв. хуманитарну интервенцију рушења неподобног режима . Криза у Украјини може да се посматра , на неки начин и са аспекта освете САД за руску подршку сиријском режиму и онемогућавање интервенције САД - а освета је сурова , јер се одвија пред вратима Русије и ,, у њеном дворишту '' . 

     Но оно што је кључно у шта се Путин упустио , а да може радикално да промени међународни поредак , и због чега је претежно и избио сукоб у Украјини јесте тежња Путина да створи сопствене интегративне процесе и дефинисану руску сферу утицаја, насупрот евроатлантској сфери утицаја . Ширењем све јачег утицаја , најпре на околне земље , Русија  попушта и притисак на себе и ствара одбрамбени бедем ,  од НАТО пакта . Позната је и нимало безначајна изјава Владимира Путина , да је распад СССР највећа геополитичка трагедија 20. в и да онај ко тежи да поново направи СССР нема памети , али и онај ко за њим не жали нема срца . Изгледа као да је ојачана Русија данас коначно схватила , да и зарад свог опстанка и безбедности , треба смелије да корача на међународној сцени и пређе на офанзивнију стратегију и глобалне амбиције . Пад СССР за сваког руског патриоту нпр. би требало да је нешто добро , у смислу да је нестао комунизам са сцене , да је поново обновљена руска држава . Међутим , тајминг распада , начин и дугорочне последице су нешто што се на земљу наследницу , Русију одразило крајње неповољно . Постепено обнављање руске сфере утицаја , за Русе јесте реалан пут опоравка од тог геополитичког шока 1991. А колико то обнављање руске сфере утицаја брине САД говори и изјава Хилари Клинтон 2013. године како ће кључни циљ бити да САД онемогуће ,, нови СССР '' како погрдно сви који су против изградње и руске сфере утицаја називају  будућу Евроазијску унију . Још 1992. године амерички стратези попут Пола Волфовица , су као главни циљ спољне политике поставили то да се онемогући стварање некаквог блока држава који ће моћи да парира САД - што у преводу значи да је примарни циљ очување униполарне доминације САД настале завршетком Хладног рата . Евидентно је да је Евроазијска унија од 2015. године једна реалност , само је питање које ће све земље приступити тој унији , а и ако формално не приступе питање је да ли ће бити више део руске сфере или западне сфере утицаја . Треба напоменути да осим географских , политичких , економских , војних и стртатешких разлога који подупиру стварање снажне сфере руског утицаја , значајан допринос архитектури те будуће творевине дао је развој идеје - јер као и у случају ЕУ , НАТО и свих војно - политичких савеза и интегративних блокова , осим чисто интересне сфере , увек је присутан , макар и као декор идеолошки мотив и интелектуална подлога . Један од најзначајнијих савремених руских идеолога , данашњи ,, отац евроазијства '' Александар Гељевич Дугин је нпр. још пре петнаестак  година писао о неким стварима које су данас постале сурова реалност , а у скоријим медијским иступима се и хвалио да је задовољан што ,, све више има њега у потезима Путина '' . Путин је сам за себе рекао да је по опредељењу прагматик склон конзервативним вредностима , што је поприлично тачно . Он је веома способан , рационалан , прагматичан политичар - који је свестан руских интереса кренуо у значајнији спољнополитички руски ангажман и засад ипак  ограничено  глобално надметаље , али је свестан и потребе идеолошког елемента профилисао себе као конзервативног лидера , на чему му одају признање и хвале га у последње време чак и многи конзервативци у САД . Свакако да је и идеологија евроазијства и неоевроазијства имала знатан утицај на њега , а Руска православна црква се у Русији природно наметнула као духовни ауторитет бр. 1 и институција која је и пре Путина , одмах по паду комунизма , попунила вакуум настао крахом  црвене идеологије и коначно се вратила тамо где јој је и место - након преживеле комунистичке тираније , поново је постала духовни темељ руског народа и обновљене руске државе , али може се слободно рећи и читавог православног света , поготово словенског православног света .

    Сукоб САД и Русије је некако природан , намеће се сам по себи , и ако САД има неког великог супарника просто је логично да то буде Русија , јер једина по својим капацитетима је довољно комплетна да испуни све услове да понесе ту улогу . Разлози тог надметања су дубоки , дуготрајни и интересантно је да су чињенице тог неизбежног сукоба на малтене идентичан начин и атлантистички и евроазијски идеолози свесни .  Украјина свакако спада у простор , где су се претходних неколико месеци директно сукобили интереси ове две ( једине ) суперсиле . 

    Украјина -дубоко подељена  земља 

       Ако је Србија исток западу и запад истоку , и ако смо ми народ који је ,, направио кућу поред друма '' , апсолутно се за Украјину може рећи да је она тренутно не кућа поред , него насред друма , око које копља ломе много моћнији од ње. Сам њен назив Украјина ( иако изворно нема значење које  има  на српском језику кад се изговори ) можда и  најбоље описује тај простор - као гранични простор .  Исток Европе , представља данас , оно што је Балкан дуго представљао . На Балкану има итекако још нерешених питања и недовршених послова , али барем у неко догледно време је он , иако замрзнут , релативно стабилан . Та стабилност је вештачка , крхка и претежно зависи од страног , сада искључиво западног фактора - веома лако може да се сруши као кула од карата . Сада се тешиште глобалне кризе преместило тамо где је граница Запада и Истока у геополитичком смислу . Балкан , је као што знамо , па самим тим и Србија , волели то ми или не - географски и политички постао део западне сфере утицаја . Садашња ,, гвоздена завеса '' се протеже од три балтичке екссовјетске земље па се спушта тамо негде ка Кавказу , много је источнија него пре 25 година .

    Данашња Украјина , као огромна држава , је први пут постала самостална са свим територијама које данас има у свом саставу 1991. године . 1994. године се одрекла свог нуклеарног наоружања , а и потписала је споразум са Русијом , САД и Великом Британијом које ће заузврат поштовати њену целовитост . Сама потреба да јој неко обећа да ће јој гарантовати целовитост говори о томе да је то једна нестабилна творевина . Огромна , значајна , са великим бројем становника , важна транспортна земља ( кроз коју пролази и руски гасовод за Европу ) - са  територијама које никада пре завршетка Другог светског рата нису биле у једној држави - препуна је унутрашњих подела . И да нема такав глобални значај , то би била релативно нестабилна и дубоко подељена земља која би нужно постала извор некакве регионалне кризе . Обзиром на њен глобални значај , она је тако већ дубоко унутрашњи подељена , постала и земља која је глобална ,, вододелница '' . Она је то фактички постала одмах након Хладног рата , али је тек последњих месеци то избило на видело и ескалирало , у тренутку када је ,, униполарни моменат '' и дефинитивно окончан , а Русија се стрпљивим корацима враћа као глобални и жилав играч .

     Украјина је подељена у сваком смислу - политички , идеолошки , културно , језички , верски ,национално . Украјинци су народ за који се не може никако рећи да је хомоген и који још лута у тражењу свог идентитета . Можда најбоља паралела , по којој ће наши грађани моћи то да разумеју , јесу Црногорци , мада су разлике између Украјинаца у Руса веће и Украјинци барем говоре посебним језиком , који се разликује поприлично од руског , док Црногорци немају свој посебан језик , већ причају српским , а владајућа елита је из чисто политичких разлога измислила црногорски језик који нема никакво научно и лингвистичко утемељење . У Украјини постоје чак три православне цркве - једина канонски призната је она која је у канонском јединству са Руском православном црквом . Друге две самосталне православне цркве су канонски непризнате попут тзв. ЦПЦ у Црног Гори или МПЦ у БЈР Македонији . Претпостављамо да су припадници Руске православне цркве у Украјини сви Руси и део Украјинаца ( вероватно проруских ) , док украјински националисти и противници чвршћих веза са Русијом припадају другим двема непризнатим православним црквама . Значајна по бројности и утицају , свакако је и унијатска ( гркокатоличка ) црква - која је нарочито утицајна у најзападнијим деловима Украјине . Њој припадају углавном људи који су изразито антируски настројени . И  сам Степан Бандера , чији лик и дело славе најекстремније украјинске пронацистичке и антируске групе попут Десног сектора , је био син гркокатоличког свештеника . Осим Украјинаца , и најбројније мањине - Руса , постоје и друге националне мањине чији утицај није мали посебно у овако кризним тренуцима . На западу Украјине имамо Пољаке , Мађаре , Словаке , Румуне , Бугаре , Русине  ( гркокатолике ) , а на Криму , који је недавно ушао у састав Руске Федерације имамо значајну мањину Кримских Татара . Треба рећи и да кроз Украјину протиче река Буг , која се фактички сматра границом католичанства и православља . Што се тиче подела у ( гео ) политичком   смислу - евидентна је подела на прозападни и проруски део . Под проруским делом се сматра претежно југоисток Украјине , који заправо чини један лук од руско - украјинске границе који се спушта правцем североисток - југозапад , обухвата фактички целу обалу Црног мора и избија на украјинско молдавску границу , тј .све до проруске де факто независне парадржаве Придњестровље . У овом смислу река Дњепар великим делом  представља некакву симболичку границу између два супротстављена ,, блока '' . Ако сагледамо Украјину као целовиту државу , јасно је да у њој егзистирају два изразито супростављена политичка табора , која су малтене подједнаке снаге - од стицања независности Украјине смењивале су се прозападне и проруске власти , а и једни и други су побеђивали тесном већином . То говори у прилог томе да осим оних који се изричито декларишу као Руси , постоји и знатан број проруских Украјинаца , јер ако би се гледала национална структура и однос Украјинаца и Руса , видели бисмо да тај однос није ни близу ,, фифти - фифти '' као што је однос између проруских и прозападних политичких кругова. Наравно , јасно је да у таквим државама и нацијама као што је украјинска постоји и одређена доза дуалног идентитета , као и умеренијих  опредељења - због тог малог броја људи који су мењали политичке ставове су се и смењивале на власти проруске и прозападне странке . Ипак , евидентно је да већина грађана има јасно изражен став за једну или другу опцију , или - или , у смислу да су јасно за Запад или за Русију . Након ове кризе , која још траје и вероватно ће се и продубити , вероватно је да ће поларизација бити још екстремнија и да малтене више неће бити простора за некакав центризам ,  договор и консензус две екстремно супротстављене стране . Они који су досада лутали у свом опредељењу услед јачања анимозитета између та два унутрашња блока - мораће коначно да се определе између две ствари које једна другу већ сада искључују . Украјина свакако спада у ону категорију држава које се с правом називају вештачке - јер су се у њој силом прилика нашле у истој државној творевини делови који никада до СССР нису били заједно и који сем тога да припадају словенској групи народа и евентуално заједничког порекла мало тога имају заједничког . Чак штавише та релативна етничка и језичка сличност , која није пропраћена и заједничким политичким , стратешким, културним , верским  опредељењима .- је отежавајући , а никако олакшавајући фактор . То ми са Балкана најбоље знамо шта значи тзв. проклетство малих разлика , које су мале само за оног ко ствари посматра површно . Што се тиче украјинске нације и тога да ли је и она вештачка или не , то није питање за нас . Чак и ако је настала издвајањем у једном историсјком тренутку из неке друге нације , она је данас чињеница , десетине милиона људи се тако осећа и свака расправа на ту тему је беспредметна . Уосталом , нације су кроз историју и нестајале и настајале . Али је , чињеница , да је Украјина као држава изразито вештачка и нестабилна и да је скоро немогуће да опстане у садашњим границама , осим  ако не пређе на некакво скроз ново ( кон ) федерално уређење и уколико се не постигне некакав међународни споразум попут Дејтона за БИХ . 

    Садашња ситуација у Украјини подсећа на почетне фазе великог грађанског рата . Пучистичка влада се бори са проруским побуњеницима на истоку земље , а врло је могуће да ће се тај сукоб већ у наредним данима прелити и на југ земље . Треба напоменути да је ова влада Украјине поптуно нелегална , која је дошла насилним свргавањем легално изабраног проруског председника Јануковича ( прорус , у националном смислу Украјинац ) . Осим легалитета , садашња власт нема ни легитимитет , обзиром да је двадесетак хиљада насилника срушило легалну власт у земљи од скоро 50 милиона становника , и притом су тај пуч углавном извели екстремисти из западних делова Украјине - тако је целом Украјином завладала једна клика која нема никакав легитимитет , ни формално - правни легалитет и у најбољем случају она може да говори само у име једног дела , тј . половине Украјине . Реакција ( про ) руског становништва је била сасвим очекивана , јер они свакако не желе да живе у Украјини какву хоће да скроји садашња власт  , а поготово не желе да живе у таквој Украјини јер та власт није победила на изборима већ је силом уклонила апсолутно анемичног , неприпремљеног и зачућујуће неодлучног Виктора Јануковича . У источним деловима су заказани референдуми о статусу региона за 11 . мај док је прозападна и све више отворено антируска власт , заказала , нелегално у револуционарној и батинашкој скупштини , опште изборе за 25 . мај . Оно што је извесно јесте то да избора на целој територији Украјине  неће бити и да како се буду ближили 11. мај а посебно 25 . мај биће вероватно и све жешћих сукоба и након тих догађаја ћемо имати мало јаснију слику како ће се разрешити ова опасна криза .
    У Украјини имамо једну апсурдну ситуацију , да нелегална и нелегитимна власт по  свим мерилима тражи лојалност , послушност,  поштовање закона и поретка и користи полицију , војску , специјалне јединице , разне добровољачке групе за своје циљеве . Није вољна ни за озбиљне преговоре и консензус о федерализацији и уставним променама у земљи , већ тежи ономе што је немогуће , а Украјину води у пропаст - да над целом Украјином успостави своју контролу .  Украјинска војска тренутно држи под контролом и знатан део територије на којој већину чини проруско становништво . А осим украјинске армије , присутни су и бројни одреди добровољаца из редова екстремног Десног сектора , чији се нацизам и терор толеришу - јер за нову кијевску власт и њене спољне менторе циљ оправдава средства и чак и нацисти су прихватљиви као ,, корисни идиоти ''  за оне структуре које с њима немају осим тренутног интереса борбе против проруских побуњеника ,  ама баш ништа заједничко . Но , велико је питање , када се тако опасна групација попут Десног сектора једном ,, пусти са ланца '' , да ли је могуће касније је исконтролисати када испуни своју сврху . Сасвим реалан сценарио је  да када овај почетни талас кризе прође , нове кијевске власти и најекстремније групације , у првом реду Десни сектор постану најљући непријатељи и дођу у жестоки сукоб . Сетимо се и у Сирији да се антиасадовска коалиција распала , и да се крваво сукобљавају припадници различитих побуњених фракција , што је и поприлично олакшало пут Асаду ка вероватној ратној победи .

Директан сукоб две суперсиле и парадокс позиције САД - борба против повратка Русије ,, у игру '' и за очување своје глобалне хегемоније , а уједно је јак непријатељ ( Русија )  потребан 

     Свргавање Виктора Јануковича је имало елементе толико пута опробаних ,, револуција '' . Повод за , најпре легитимне протесте , а потом бесомучна дивљања и тероризам било је одбијање председника Украјине да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању , прекине пут ка ЕУ и то условно - док не добије бољу понуду . Тај прекид , или боље речено замрзавање преговора са ЕУ уз истовремено окретање специјалним везама са Руском Федерацијом , је био сигнал за узбуну , пре свега у Вашингтону , иако би логично било да за то најзабринутији буде Брисел . После свега што се догодило , и свргавања Јануковича на власт долази једна гарнитура  послушнички настројена према САД и ЕУ . Осим што преврат у Украјини итекако личи на извезене револуције под патронатом САД , постоје и дубљи разлози због којих треба да верујемо да су САД , а не ЕУ биле главни актер тог преврата и да се све ово што се у Украјини догађа своди на одмеравање снага САД и Русије , а ЕУ је ту тек прилепак и споредни играч , што је интересантно , обзиром да је питање ( не ) приступања ЕУ главни повод ескалације .
     Позиција САД у украјинској кризи је крајње парадоксална . САД се надмеће са Русијом око утицаја у Украјини , јер је Украјина предворје Русије , и губитком ње Русија би  фактички била деганжирана из  Европе и имала би разлога да брине и за сопствену безбедност. САД су настојале по сваку цену да онемогуће стратешко окретање Украјине ка Русији и њен евентуални будући улазак у Евроазијску унију . САД покушавају да спрече Путина да од Русије поново направи глобалну суперсилу и да шири свој утицај на околне земље , а превасходно на исток Европе . У том смислу је Украјина за њих  земља у којој САД желе одмах на почетку великог руског ,, камбека '' да осујете планове из Кремља , да не би губитком свог утицаја у Украјини системом домино ефекта и друге државе након руске стратешке победе у Украјини , кренуле истим путем - окретања ка Русији .  Украјина ,  имајући у виду тајминг кризе, делимично представља , освету Русији због подршке Сирији . Ако се може рећи да је Русија у Сирији , макар и привремено , после дуго времена однела неку стратешку победу над САД , Американци су у Украјини желели и симболички да демонстрирају да њихово време као најјачег играча на глобалној сценуи уопште није прошло и да Русија мора да плати цену за свој целокупни политички ангажман око Сирије . Осим узвраћања за Сирију и онемогућавања Русије у ширењу своје моћи преко Украјине , разлог тренутног америчког деловања према Украјини лежи свакако и у њиховим стратешким офанзивним намерама даљег ширења на исток и што ближе Русији , која се све више и више притиска  . То је процес који је постао најочигледнији завршетком Хладног рата и ширењем НАТО и ЕУ на исток , али има и своје дубље корене . Вероватно је вечни пројектовани циљ тог ширења и освајања сама Русија , која је ипак скоро немогући залогај за такве апетите - осим ако сами Руси хипотетички не би опет насели на неку споља увезену подвалу , као некада комунизам , па да тако посредно сами Руси униште сопствену државу и можда чак и постану марионете сопствених непријатеља . Американци су свакако свесни стратешке важности овладавања источном Европом и евроазијском континенталном масом . Још 1904. године Халфорд Макиндер је изрекао свој чувени силогизам : ,, Ко влада источном Европом , влада срцем света , ко влада срцем света влада светским острвом , ко влада светским острвом влада целим светом . '' Срце света јесте Русија заједно са џиновском околном евроазијском континенталном масом ,  и управо се она тренутно у тој источној Европи која се помиње на почетку цитата - жестоко бори свим силама за западним светом , а превасходно са САД . То што је Макиндер изрекао пре више од сто година и данас је ,, Библија англосаксонске геополитичке доктрине '' . Када је НАТО пакт основан , његова главна сврха тада је била ,, искључити Русе из Европе , укључити Американце у Европу , а Немце држати на дну и под контролом . '' Ако погледамо шта се данас у 2014. години догађа у тој истој Европи , можемо се запитати да ли се ишта у том смислу променило или та начела важе и данас у стратегији НАТО пакта и предводника тог савеза САД .
     Што се тиче позиције САД  , и НАТО пакта као  главног инструмента њеног активног присуства у Европи  , спрам украјинске кризе , њихова доминација над ЕУ је евидентна . САД су свакако желеле , и већ су практично успеле у томе да се ( цела ) Украјина стратешки не окрене Русији . Најмање је за Американце било битно питање приступања ЕУ - јер само питање приступања неке земље тој организацији и није за њих толико битно . Битно је само да се нека земља НЕ ОКРЕНЕ Русији или хипотетички било ком евентуално њима супарничком блоку држава или великој сили . ЕУ је ту само посредник у остваривању америчких интереса , јер је Украјина на европском континенту и њој реална политичка алтернатива окретања Русији може бити само ЕУ , уколико се Украјина не прогласи потпуно неутралном државом по тим питањима . Дакле , САД не подржава снажно окретање Украјине ка ЕУ , јер јој је стало до јачања Уније , већ само из разлога што јој ЕУ добро дође као организација која одвлачи из руског крила поједине европске земље . Иначе однос САД према ЕУ више подсећа на однос према неком неспособном млађем брату  ког потцењујете , али га користите кад затреба за сопствене потребе . Своје мишљење о ЕУ и њеној улози у украјинској кризи најбоље је изразила Викторија Њуланд у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву . ЕУ се и овога пута показала као крајње неспособна да се носи са озбиљним кризама , а руку на срце она и нема капацитете за то . ЕУ ипак није држава , већ се састоји од 28 различитих држава , које често немају нимало сличне ставове о појединим питањима , и да би се одређена одлука донела потребно је усагласити је међу свим тим државама. Такође ЕУ нема механизме којима би могла наментути своју вољу - инструменте тврде моћи , за насилно наметање решења и окончање криза - већ су за тај део првенствено задужене САД и НАТО . ЕУ у том смислу , може да се труди да политичким дијалогом евентуално утиче на актере и посредује у преговорима да се оконча криза , али то је често у оваквим опасним ситуацијама крајње јалово и импотентно . Ко је газда у западном свету и ко једини може да наметне своје решење , видели смо и у ратовима широм бивше СФРЈ .Способност Европе и кредибилитет за решавање ове кризе најбоље смо видели када су Немачка , Француска и Пољска , стале својим потписима иза споразума Јануковича са опозицијом , а он фактички исти дан је насилно прекршен . Верујем да ни тајминг свргавања Јануковича - у финишу ЗОИ у Сочију - није био нимало случајан . Када се воде озбиљни преговори о Украјини , обично су на вези Џон Кери и Сергеј Лавров , а не нпр. Лавров и Кетрин Ештон . То је стога , јер је јасно које две суперсиле се сударају и ломе преко Украјине , док ЕУ ту дође као споредни играч .  ЕУ такође тешко да може  да има јединствен став око Украјине . Французе , Италијане , па и Немце је тешко убедити да опет Европи прети опасност са истока као у време комунизма . Тај страх могу да имају екссовјетске земље и бивше чланице Варшавског пакта . Најгласније у осуди Путинових акција свакако и јесу те земље , које реално осећају страх  од било каквог јачања Русије . Ту спадају нпр. балтичке земље , али и веома укључена у украјинску кризу - Пољска . Улога Пољске јесте ограничена њеним објективним могућностима  , и можда је најбоља аналогија у поређењу са Турском спрам сиријске кризе . Такође Румунија и прорумунски део Молдавије стрепи од настанка ,, новог СССР '' . То су дакле најисточније европске земље , које имају директно супротстављене интересе са Русијом и највише прижељкују од свих земаља ,  оштар одговор запада Путину . Када је реч о ЕУ као целини , као и п земљама попут Немачке , Француске , Италије , ма шта јавно говорили , питање је колико им заоштравање сукоба са Русијом , наметање економских санкција , прекид односа итд. одговара .Поготово Немачкој , која има чврсте економске везе са Русијом и сигурно није најсрећнија таквим могућим исходом . Једина моћна држава унутар ЕУ, у овој кризи , која , као и увек следи тврду позицију САД- а ,па чак понекад и оштрију позицију од ње , јесте  , најбољи амерички савезник , Велика Британија , којој су увек чврсте везе са САД и НАТО биле далеко приоритетније него односи унутар ЕУ и на европском континенту уопште . ЕУ свакако да није заинтересована за неки велики ратни сукоб у Украјини , јер се то одвија у њеном дворишту и на европском континенту . Стога би интерес ЕУ свакако био да се политичким и мирним путем оконча криза , јер би поновни сурови рат у Европи нашкодио целом континенту . С друге стране , САД су далеко од Украјине и зарад својих циљева , уколико им је неопходно много ће лакше допусатити распламсавање ратног сукоба . 
    Чак штавише , заоштравање сукоба , улазак руске војске у Украјину и руско заузимање југоисточних делова - највише иде у прилог САД , чак више него Русији . Јер циљ је већ остварен , целовита Украјина неће бити део руске сфере утицаја , проруски део ионако не могу да добију - што значи да с друге стране да цела Украјина не може постати ни део западне, евроатлантске сфере утицаја . Евентуалним  ратом и анектирањем  делова Украјине од стране Русије - онај део који би остао у крњој , прозападној Украјини (п)остао би изразито антируски настројен , и вероватно заувек изгубљен за руску сферу утицаја . С друге стране рат и интервенција Русије би повећали забринутост околних земаља , још чвршће их ставили у НАТО загрљај , а Американци и НАТО би поново имали тај кључни кохезивни елемент опстанка и свог даљег јачања - страшног непријатеља који предтсавља толику опасност , да поново треба разматрати ширење савеза где год је могуће , али и драстично повећање војних издатака , при чему ће земље чланице НАТО које се осећају најугроженије од руског џина , саме морати да повећају сопствена средства која издвајају за одбрану и дају већи допринос НАТО пакту .
    У време глобалне хегемоније и униполаризма , САД нису имале конкуренцију , па су њихове тзв. хуманитарне интервенције против далеко слабијих и потпуно неравноправних земаља од Америке створиле имиџ лошег светског полицајца и објекат глобалног предмета мржње . Због тога сада , парадоскално , иако се труде да одрже свој доминантан положај и спрече Русију да постане њима равноправни такмац са својом сфером утицаја , ипак одређено , дозирано јачање Русије може бити итекако пожељно за Америку , НАТО и западни свет - јер појавом , нове реалне силе , коју они перципирају као опасност , силе која је способна да помрси рачуне и надмеће се - проналазе  свој нови идентитет који је свакако морао да падне у кризу у униполарном периоду . Јер то што су САД остале једина суперсила 1991. године и успоставиле униполарни поредак - било је слатко неко време . Поготово због тога што је поражен непријатељ с којим су се деценијама надметали . Али таква ситуација уме да постане незгодна , јер подсећа нпр. као на човека који хипотетички оствари све своје животне циљеве за које се крваво трудио и кад дође до зенита , поставља себи питање - шта ћу сад кад сам све што сам желео остварио ? Или још бољи пример из спорта где је много неповољније одбранити нешто што си већ освојио , него попети се на врх до циља и освојити .  Аналогија је можда банална , али свакако да је Америци био преко потребан нови изазов , озбиљан какав реално нису могли да имају за време своје потпуне доминације . Колико год природно било трудити се да постанеш доминантан , као што је Америка у једном тренутку постала , и да свим силама браниш такав статус , после неког времена то може да постане проблем . Као што те у економији конкуренција тера да будеш бољи и то надметање ти буде корисно , донекле је тако и у политици . Јер врло је реално да оно што нема спољног непријатеља , после неког времена почне да се урушава само од себе , јер се онда и епицентар проблема премешта на унутрашње поље , које у Америци последњих година нпр. на економском ,социјалном , политчком плану није нимало сјајно . Суштина за Американце јесте у томе , што им , парадоскално, иако се против њега боре, одговара јачање Русије  , да израсте у реално моћног супарника , али само до одређене мере , где ће иако има ривала Америка остати појединачно убедљиво најјача суперсила . Проблем настаје у томе , што Русија није сила која жели да се развија баш тако - дозирано , у оној мери , у којој би супротној суперсили сили то одговарало и не жели да јој сопствена експанзија буде онаква какву неко други жели .  Да су појединачно и даље САД најјаче и у великој предности у односу на Русију најбоље се види по томе где се померила граница два света и у чијем дворишту се воде геополитичке битке . Оне се не воде ни у Мексику ,  ни у  Костарики , већ у Украјини , чија је граница свега неколико стотина километара од Москве .
     Овако моћну Америку и свеприсутну широм света , управо је створио непријатељ - најпре Немци у Другом светском рату , због којих је Америка извршила војно-политичко-економску пенетрацију на европски континент , а потом је то био СССР са којим су се скоро педесет година надметали у свим сферама . Тај сукоб са СССР јој је омогућио да та пенетрација у току Другог светског рата остане и трајна . Управо је Хладни рат доба у коме је амерички глобални интервенционизам на унутрашњем плану дефинитивно поразио изолационистичке струје и у том периоду се америчка глобална политика профилисала у оно што имамо и данас . А да је некакав нови Хладни рат сада већ почео , можемо наслутити и на основу поновне типичне хладноратовске реторике са обе стране . 
     Што се тиче позиције Русије спрам кризе у Украјини , као што је већ и напоменуто Украјина је Русији битна из више разлога - сопствене безбедности , повратка на међународну сцену као глобалног играча и промене односа снага и наравно због бројног руског становништва . Русији би најбоље  било када би целу Украјину имала као своју сферу утицаја , што сада делује скоро невероватно , осим у случају тоталног рата у ком би Руси однели победу и избили на украјинско - пољску границу . Када су већ дозволили олако преврат у Кијеву , било је јасно да ће прећи на план Б и спасити од Украјине што се спасити може . Крим је већ фактички , скоро без испаљеног метка враћен у састав Руске Федерације , а ради се увелико на томе да барем југоисточни проруски делови остану део руске сфере утицаја . Једно је скоро па сигурно , а то је да Русија  неће дозволити да пучистичка влада у Кијеву завлада целом Украјином , и да цела Украјина за Русију буде изгубљена . Зарад тога , искористиће сва могућа средства, па у крајњој линији ако затреба и директну војну интервенцију руске војске , за коју Путин већ има одобрење од парламента . САД и НАТО хушкају украјинске екстремисте на рат , декларативно их подржавају , али Украјина није чланица НАТО пакта и у случају војног напада Русије ти исти који је подстичу на грађански рат , неће је војно бранити . Руска интервенција би изазвала само оштре вербалне осуде , и увођење економских санкција и казнених мера према Русији.  Такав тврд став и подршка властима у Кијеву за тзв. антитерористичку операцију , што је заправо  почетак рата , у комбинацији са неинтервенцијом у случају руског напада на Украјину - можда и најбоље говори у прилог томе да Американци прижељкују поделу Украјине , којом би опет своју директну сферу утицаја , приближили Русији и напредовали офанзивно на исток , а свету би таква подела била представљена као агресија Русије која би постала тзв. империја зла коју треба обуздати .
   Засад се проруски ,, елементи '' у источним деловима сасвим добро држе , али је јасно да у евентуалном тоталном нападу украјинске војске не би имали шансу да се одбране , без директног мешања Русије , која би стала иза њих и интервенисала , а која их засад подржава на тај начин да се још увек може рећи да је то формално само унутрашњи сукоб у Украјини .

Расплет : нечији шах - мат , или ипак реми ? 

   Украјина је имала шансе да опстане као целовита држава , евентуално као потпуно неутрална, што је опција која изгледа отпада и све сигурније иде у прошлост . У новонасталим околностима , чини се да је рат неизбежан , као и подела Украјине - а да је питање само са колико жртава , с каквим типом ангажмана Русије , какве ће бити коначне границе и поделе и шта ће бити са проруским регионима - да ли ће се створити од њих некаква нова де факто независна парадржава нпр. Новорусија или ће се применити кримски сценарио и ти региони ће ући директно у састав Русије . Чини се да је много реалнији први исход , са стварањем де факто од Кијева независних територија , јер ипак је за Крим колико- толико и постојала  оправданост прикључења Русији , обзиром на то како се он нашао у саставу Украјине . Могућност за опстанак некакве целовите и јединствене Украјине је мала и састоји  се веентуално у томе да се након рата направи некакв споразум по коме би Украјина била федерална држава у којој би се свака битна одлука доносила консензусом целе земље , и где би се новим уставом уредило да проруско становништво има некакав вид вета за све битне, поготово одлуке о стратешком правцу земље . Боље би било када би то могло без рата да се постигне , али чини се да кијевске власти , као и они који их подржавају са стране нису засад расположени за такву опцију , па је такав исход могућ тек након ратног сукоба када не би више имали куд .  И даље мислим , да би Русији највише одговарало када би Украјина била целовита , али макар неутрална и када не би било рата . Јер у том рату  мора да погине велики број Руса , али и Русима веома блиских Украјинаца , и тај сукоб би имао негативних последица и по саму Русију .При том би се велики део Украјинаца окренуо трајно против Русије и остатак Украјине би водио  антируску политику . У овој ,, игри '' делује као да је Русија изазвана , да је њој бачена рукавица у лице , да она није желела нити планирала ово што се данас догађа у Украјини , али када се већ десио кијевски преврат, она је морала експресно да реагује на свој начин . Обзиром да је то држава  која је озбиљна , у којој аналитичари раде озбиљан посао и увек постоје алтернативни планови и решења - она је имала свој одговор и на Криму и на југоистоку , а претпостављам да некакав труст мозгова у Кремљу даноноћно и даље мозга по принципу ,, шта ако? ''. Рекао бих ни да Америка , као кључни инспиратор кијевског пуча , није нешто дугорочно спремала такав сценарио , већ да је више деловала спонтано и по инерцији , реагујући на Јануковичев заокрет крајем новембра 2013 . , али и на свој неуспех у Сирији . Остаје да се види која ће страна боље проћи у овој украјинској партији шаха . На примеру Украјине , и Србија би требало да учи - у смислу како озбиљна држава мора експресно и ефикасно да делује у кризним ситуацијама , да има разрађен план за сваку хипотетички могућу ситуацију и да ако треба деценијама тамо где постоји могућност да се десе некаква превирања - већ има спремне људе ( спаваче ) и структуре које неће бити  затечене догађањима и реаговаће одмах на што је могуће бољи начин , а не да размишљају шта се збило када је већ прекасно за било какво деловање .Осим врхунске организованости проруса , где се у акцијама итекако види рукопис моћне државе и службе и где делује као да свако савршено зна шта треба да ради и какви су му задаци , за узор је и  велика храброст проруских бораца . Спремност на ризик и огромну жртву , јер без обзира колико има ту веома способних и обучених људи , они објективно немају никакве шансе сами да се изборе са украјинском армијом уколико би она ударила свом снагом на њих . Сигурно да се без мига Кремља не би ни одлучили на овакве акције , али када се већ ушло у сукоб , сада се  поставља и питање да ли чак и толико моћна држава попут Русије може до краја да исконтролише потпуно ситуацију и проруске побуњенике . Јер су и ти побуњеници свесни да уколико издрже прве ударе , или поднесу веће жртве , да Русија , одговарао јој даљи сукоб или не , неће моћи , поготово у садашњим међународним околностима да не реагује . Јер Русија није Србија из 1995 . године и Владимир Путин није Слободан Милошевић . Незамисливо је да данас Русија уколико затреба директно не заштити проруско становништво чак и када би хипотетички дошло нпр. до великих размимоилажења између Москве и проруских побуњеника . Јер каква је то глобална сила у успону која своје , макар и  у нечему непослушно становништво које се оглушује на одређене наредбе - не би заштитила ? Како би нашла нове савезнике на међународној сцени и додатно мењала однос снага у своју корист ако ни своје не може да заштити ? . Да је Русија макар и само регионална сила , природно би било да реагује , поготово што Украјина директну војну заштиту од НАТО пакта неће добити. Осим свог становништва, као што смо већ напоменули и из чисто стратешких разлога готово је незамисливо да Русија препусти целу Украјину и не оствари ни минимум својих интереса у њој . Иначе , као што је био у Хладном рату , тако је и данас апсолутно незамислив директан војни сукоб због Украјине две суперсиле које имају такво оружје да би у том сукобу могли да се униште међусобно и притом и целу планету  за собом поведу у амбис . Свест проруских побуњеника о томе , да у најгорем случају ако кола крену низбрдо по њих , иза себе имају заштитника који их мора извадити из неприлика - им даје невиђену дозу храбрости Вероватно су и свесни да би одређена жртва и крв морала да падне ( нпр. освајање Славјанска од стране украјинске војске и страдање већег броја проруских грађана ) , да би се нашао јак повод за директну интервенцију војске Руске Федерације . Украјинске власти су , пак , у небраном грожђу , јер ако оштро не реагују на проруску побуну - полако ће им се поновити кримски сценарио и без испаљеног метка ће им се распасти држава , а опет и ако ударе на проруске регионе , знају да их у том случају сигурно чека интервенција и пораз од руске војске са којом ни приближно не могу да се носе.

     Криза у Украјини свакако показује да постојећи међународни поредак није нимало стабилан  и да се однос снага у свету последњих година итекако променио . Униполарни свет се полако трансформисао у постуниполарни свет , а да ли ће будући поредак , чије се јасне контуре и правила игре још нису оцртали, бити мултиполаран или поново биполаран , време ће показати . Сада се тренутно свет налази у извесном вакууму , у коме је јасно да је стари систем и однос снага пукао , али је нејасно шта тачно из њега настаје . Што је више криза и што су озбиљније , јасније је да је стари поредак мртав и да се    међународни поредак налази у у процесу трансформације . Доказ пуцања старог поретка и глобалне нестабилности , није само Украјина , већ бројне кризе последњих година - Грузија 2008. , велика економска криза , Либија , Сирија , тзв. арапско пролеће , сталне напетости на Корејском полуострву , исто тако између Кине и Јапана , Израела и Ирана итд . Изненађујуће је да , можда и по први пут , у тренуцима светских превирања Балкан није у епицентру турбулентних  дешавања , али то не треба да нас завара да помислимо , као много пута пре да нам се историја више никада неће поновити , јер пречесто се понављала . Ово није питање да ли ми волимо што је тако , или не волимо , већ просте  чињенице да је то тако . Украјинска криза , по свом карактеру глобална , имаће сигурно утицаја и на Србију , и наше окружење . Како ће тачно утицати на нас и како према овој кризи Србија треба да се постави , свакако је тема која заслужује посебан текст о томе .