Ситуација око Украјине , нама са Балкана , делује итекако познато и оживљава нам поново нека стара сећања . Дешавања у тој земљи добијају толико на убрзању и интензитету , да је врло могуће да се стање радикално промени чак и за време писања овог текста. Свакодневно слушамо апеле да се ситуација деескалира , да се нађе компромис између супротстављених страна . Ако компромис схватимо као исход у коме су обе стране приближно подједнако задовољне и незадовољне - врло је могуће да ће на крају ове велике геополитичке битке и доћи до некаквог мање - више компромисног исхода . Оно што међутим забрињава , јесте питање , како доћи до тог компромиса . Ако се осврнемо на пример Босне и Херцеговине , јасно је да је на крају резултанта сукоба у тој бившој југословенској републици била компромис , али исто тако знамо и којим се путем искристалисало то компромисно решење. Када је у питању Украјина , треба имати у виду да осим тога што је то веома сложена земља са бројним унутрашњим противречностима , сукоб у Украјини се одиграва на два нивоа . На једном нивоу , имамо унутрашње противречности и дијаметрално супротне идеологије и стратешка опредељења унутрашњих актера , док са друге стране имамо једну велику глобалну геополитичку битку . То није ништа ново и чудно , обзиром да и у свим осталим сукобима увек имамо мешања са стране и инволвиране спољне факторе који у одређеној држави подржавају различите стране . То смо имали нпр. у Хладном рату - бројне ситуације где се ратовало у одређеним државама , а супротстављени блокови и две суперсиле су подржавале супротстављене стране . Хладни рат је и био ,,хладан'' , јер никада није дошло до директног војног сукоба САД и СССР и њихових блокова , већ су се надметали на разне начине - економски , дипломатски , трком у конвенционалном и нуклеарном наоружању , пропагандно , шпијунирањем , постојале су различите блокаде и кризе - али није дошло до Трећег светског рата и директног војног сукоба . Вероватно објашњење у неизбијању тог директног и светског сукоба , не лежи у напретку и еволуицији људи и учењу на претходним грешкама и трагичним искуствима - већ на простој чињеници да се , услед релативне нуклеарне равнотеже , ниједној страни није исплатио такав сукоб , који би могао да доведе и до међусобног самоуништења . Стога је управо тзв. индиректни сукоб заменио директан - па су се две суперсиле сукобиле преко леђа мањих , у скоро свим жариштима подржавали на разне начине различите стране и међусобно одмеравали сопствену снагу и утицај . Примери су бројни - ратови у Грчкој , Кини , Кореји , Вијетнаму , Јемену , израелско-арапски сукоби , Кубанска ракетна криза , Авганистан , бројни сукоби у Африци и латиноамеричким земљама итд.
Украјина данас , свакако на неки начин спада у ту категорију сукоба , где две велике силе ломе копља преко ње , с тим што је за једну од те две стране Украјина двоструко важна - и са унутрашњег аспекта и са аспекта глобалног надметања . Украјина се разликује од многих других случајева , јер она није као нпр. Сирија далеко од Русије , у њој се Русија не бори само за враћање свог утицаја у међународном поретку и показивање зуба САД , већ у тој Украјини живи велики број Руса , проруски оријентисаних грађана , који припадају Руској православној цркви , говоре руским језиком , припадају руској цивилизацији и култури . О историјским спонама Русије и Украјине - која је и колевка руске државности ( Кијевска Русија ) , која је вековима била део Руске Империје - не треба ни трошити превише речи . С те стране , Украјина много већу важност има за Русију , него за САД - јер је за Русију то и питање њеног народа , вере , културе, опстанка , уз наравно и значај који она носи и са глобалног и геополитичког аспекта за Русе - док је за САД Украјина важна , само са овог другог , глобалног и геополитичког апсекта , као чиста монета за поткусуривање према Русији. Као што је већ напоменуто - у Украјини се одвија игра на два нивоа , унутрашњем и глобалном , при чему је Русија незаобилазан фактор на оба та нивоа . Украјина свакако представља класичан пример сурове реалполитике и супротстављених интереса , али је у том смислу атипична јер за једну страну она осим чисто интересне сфере , представља и духовну, националну , идентитетску сферу ( барем половина онога што се данас још зове Украјина ) . Украјина је тако , за Русију и оно што је за нас нпр. Косово и Република Српска , или можда и најприближније Црна Гора , али уједно и оно што је за Русију и Сирија и све друге земље преко којих она показује да се поново итекако пита на међународној сцени и да је време америчког униполаризма и апсолутне глобалне хгегемоније прошло .
Са геостратешке стране , чак и да у Украјини нема руског народа , чак ни Русима приближно сличног народа , нити било какве културно - историсјке споне - то би била држава коју Русија не би смела тек тако да ,, испусти '' . Разлог је врло једноставан - то је држава која је територијално највећа у Европи ( не рачунајући европски део Русије ) , која се граничи са Русијом , има скоро 50 милиона становника и у случају њеног уласка у Русији објективно непријатељски блок - Русија би била итекако угрожена као држава . Колико је битно великим силама да на својим границама имају барем неутралне државе и неку тампон зону , а не чланице непријатељског блока говори и пример Финске , која јесте у ЕУ и део тог западног света , али је још од времена Хладног рата па све до данас остала војно неутрална . Збигњев Бжежински , један од главних атлантистичких идеолога је јасно нагласио значај Пољске и Украјине за тај атлантски блок и његов продор на исток , и шта би , с друге стране , губитак Пољске , а нарочиито Украјине значио за Русију . У том смислу би Русија била апсолутно притегнута и у перманентној опасности . Иначе стратегија Сједињених Америчких Држава је и била , а вероватно је и дан данас, да се некада СССР, а данас његов геополитички , иако умањени , супститут - Русија , опколи са земљама увученим у проамерички блок и да се лагано дави све док не буде потпуно удављена - тзв. стратегија анаконде . Јасно је да без Украјине Русија , не може бити ни империја нити суперсила , нити предводник некаквог евроазијског блока у настајању - јер би у том случају била земља са претежно азијском сфером утицаја и де факто потпуно маргинализована на европском континенту . Да бисмо схватили зашто Русија неће пустити ( целу ) Украјину , нити ће стати само на Криму и шта је то што су Руси на челу са Владимиром Путином схватили , а сада су у могућности да макар део тога и спроведу , морамо да се вратимо неких двадесетак година уназад . Јер , питање Украјине мора се посматрати са много ширег аспекта , него што је то освртање само на догађања у тој земљи .
Крај Хладног рата и геополитичко самоубиство Горбачова
Завршетак Хладног рата , свакако спада у оне историјске моменте у којима имамо радикалне промене међународних односа . За разлику од 1918 . или 1945. године овај пут смо добили победника и пораженог , без директног војног сукоба и ратне победе једне стране . Као и у два светска рата , и овога пута су победу однеле САД . Хладни рат се и хладно завршио , званично у њему није било директног војног сукоба САД и СССР , па тако ни победа САД и савезника није извојевана оружјем , већ напросто потпуним урушавањем супротног блока . Наравно да су западне земље , а посебно САД имале удела у рушењу биполарног поретка 1989 - 1991 године , преко својих субверзивних делатности , али спољни подстицаји , финансирања , сплетке не могу да објасне тако експресно рушење источне империје . Јер све то чиме су се САД бавиле 80 - их година двадесетог века , бавиле су се тиме у току целог Хладног рата , а такође и друга страна је исте или сличне методе спроводила у дворишту САД и њених савезника .Шпијунажа , субверзија , финансирање организација које ће спроводити интересе својих спонзора у дворишту ,,највећег непријатеља '' - све је то било уобичајено у доба Хладног рата . Чињеница да је Хладни рат завршен баш 1991. и да је тада срушен биполарни међународни поредак - говори у прилог томе да су се до тад поклопиле неке ствари које су погодовале таквом рапслету догађаја .
СССР се урушио превасходно због сопствених унутрашњих слабости и противречности . Чињеница је да је човек кога многи славе као реформатора и хероја , Михаил Горбачов , потпуно урушио СССР својим катастрофалним тзв. реформама . СССР је окоштао у својој превазиђеној комунистичкој догми , иако војно тада можда и на врхунцу моћи , економски је очајно стајао и , разумљиво да није могао на том пољу да добије битку са капиталистичким земљама .Унутар СССР су живели многи народи са нерешеним територијалним питањима, која су , како се распад ближио крају , све више оживљавала , и попримила у неким регионима драматичне епилоге , можда баш зато што су као и у СФРЈ , док је комунистичка империја била чврста те ствари стављане под тепих . Схвативши да вероватно не може више да издржи трку са западним блоком , Горбачов пристаје на преговоре , чији резултат је био тај да је наивно дао све ни за шта . Најпре је својим пропалим тзв. реформама урушио изнутра СССР , а потом , хтео не хтео , учинио низ уступака супротном блоку - дозволио уједињење Немачке , распад СЕВ - а , Варшавског пакта , рушење комунизма у совјетским сателитским државама и , на крају, круна те његове политике је и коначан распад СССР - а крајем 1991. године. Горбачов је веровао , да ће урушавањем комунизма , СССР и повлачењем Совјета из сателитских земаља централне и источне Европе које су одбациле комунизам и променили своју геополотичку страну - од краја хладног рата њихов поглед уместо ка Москви упрт је ка Вашингтону - веровао је да ће се НАТО након тога или расформирати или трансформисати тако што ће се створити заједнички европски систем одбране , тзв. заједнички европски дом - у коме би било места и за будућу Русију као наследницу СССР , која ће се такође реформисати и на економско - политичко - друштвеном плану прихватити образац западних земаља, демократију плус слободно тржиште .
Показало се , међутим , да не само што је такав концепт новог уређења Европе , који су заговарали Горбачов , Геншер , Митеран , одбачен , не само да Европа није желела чак ни некомунистичку Русију као равноправног партнера , већ се НАТО , још више ,, разгоропадио '' и наставио да се шири на исток . Прекршен је начелни договор Горбачова са Хелмутом Колом и услов под којим је Горбачов пристао на уједињену Немачку - да НАТО неће ићи источније од границе две Немачке - и уједињена Немачка је остала у НАТО у који је апсорбовала и своје новопридошле источне делове , у НАТО у наредним годинама улазе и Пољска, Чешка , Словачка , Мађарска Бугарска , Румунија , Литванија, Летонија , Естонија , Словенија , Албанија , Хрватска . Нарочито је за Русију проблематични питање чланства у НАТО три балтичке екссовјетске земље и огромне Пољске . Колико је НАТО офанзиван према Русији говори и питање ракетног штита у источној Европи . Русија се нашла у крајње неповољном геостратешком положају , а капи које су прелиле чашу свакако су намигивања НАТО према Грузији , и за Русију фундаментално важној и дубоко подељеној Украјини . Иако су се званично Русија и САД ословљавали са ,, партнери '' иако је Русија приступила Партнерству за мир и имала снажне билатералне односе и форуме и са САД и са НАТО и са ЕУ , постепено је постало евидентно , ко је коме непријатељ број 1 . То се није могло толико видети 90их година када је Јељцинова Русија била преслаба и није могла да среди ни сопствено двориште ( Чеченију ) . Када је некадашњи велики непријатељ атлантистичког лагера био на коленима , лагано су му се приближавали и опкољавали га , а на глобалном плану статус новог непријатеља који попуњава тај вакуум опасности и даје сврху опстанка НАТО - стекли су тзв. непослушни режими и земље као Ирак , СР Југославија, Либија, Северна Кореја итд. Након терористичких напада 2001. тај нови страшни непријатељ , који је фундаментални услов за кохезију и опстанак НАТО пакта и америчког глобалног вођства и интервенционизма - постаје тзв. глобални тероризам , односно исламска терористичка претња , превасхоно оличена у Ал Каиди .80-их година двадесетог века исламски фундаменталисти су били савезници САД , потом су јој постали претња и непријатељ број један, да би поново послужили као добар савезник - нпр. у случају Сирије где од западних земаља добијају подршку , управо фундаменталисти и терористи који се боре против крајње умереног арапског режима .
СССР се урушио превасходно због сопствених унутрашњих слабости и противречности . Чињеница је да је човек кога многи славе као реформатора и хероја , Михаил Горбачов , потпуно урушио СССР својим катастрофалним тзв. реформама . СССР је окоштао у својој превазиђеној комунистичкој догми , иако војно тада можда и на врхунцу моћи , економски је очајно стајао и , разумљиво да није могао на том пољу да добије битку са капиталистичким земљама .Унутар СССР су живели многи народи са нерешеним територијалним питањима, која су , како се распад ближио крају , све више оживљавала , и попримила у неким регионима драматичне епилоге , можда баш зато што су као и у СФРЈ , док је комунистичка империја била чврста те ствари стављане под тепих . Схвативши да вероватно не може више да издржи трку са западним блоком , Горбачов пристаје на преговоре , чији резултат је био тај да је наивно дао све ни за шта . Најпре је својим пропалим тзв. реформама урушио изнутра СССР , а потом , хтео не хтео , учинио низ уступака супротном блоку - дозволио уједињење Немачке , распад СЕВ - а , Варшавског пакта , рушење комунизма у совјетским сателитским државама и , на крају, круна те његове политике је и коначан распад СССР - а крајем 1991. године. Горбачов је веровао , да ће урушавањем комунизма , СССР и повлачењем Совјета из сателитских земаља централне и источне Европе које су одбациле комунизам и променили своју геополотичку страну - од краја хладног рата њихов поглед уместо ка Москви упрт је ка Вашингтону - веровао је да ће се НАТО након тога или расформирати или трансформисати тако што ће се створити заједнички европски систем одбране , тзв. заједнички европски дом - у коме би било места и за будућу Русију као наследницу СССР , која ће се такође реформисати и на економско - политичко - друштвеном плану прихватити образац западних земаља, демократију плус слободно тржиште .
Русија је поново за САД супарник број 1 - ако је икада то и престала да буде
Као што је указано , услед ,, мудре политике '' Горбачова , Русија је запала у геостратешпки ћорсокак. Садашњи руски председник, Владимир Путин је за време своје владавине поприлично ојачао Руску Федерацију , средио је најпре унутрашње прилике у земљи које су неопходан предуслов за било какав значајнији каснији глобални ангажман . Де факто је добио и окончао Чеченски рат , иако од тероризма никада не можете бити потпуно сигурни , релативно је ставио ситуацију на Кавказу под контролу . Многе олигархе је ,, довео у ред '' а и знатно је економски Русија под њим ојачала . Доказ све већег самопоуздања и снаге Русије , али и спознаје у каквом се стратешком положају налази , је свакако интервенција у Осетији и тзв. Петодневни рат са Грузијом 2008 . године . Такође , снажна и конкретна подршка Русије Башару Ал Асасу је свакако један од кључних разлога због чега он није завршио као Хусеин или Гадафи и зашто има више него реалне изгледе да у Сирији потпуно добије рат са тзв. побуњеницима . Сирија је та тачка која је можда и дефинитивно потврдила крај уобичајене праксе да баш свугде где САД пожеле , ту и спроведу тзв. хуманитарну интервенцију рушења неподобног режима . Криза у Украјини може да се посматра , на неки начин и са аспекта освете САД за руску подршку сиријском режиму и онемогућавање интервенције САД - а освета је сурова , јер се одвија пред вратима Русије и ,, у њеном дворишту '' .
Но оно што је кључно у шта се Путин упустио , а да може радикално да промени међународни поредак , и због чега је претежно и избио сукоб у Украјини јесте тежња Путина да створи сопствене интегративне процесе и дефинисану руску сферу утицаја, насупрот евроатлантској сфери утицаја . Ширењем све јачег утицаја , најпре на околне земље , Русија попушта и притисак на себе и ствара одбрамбени бедем , од НАТО пакта . Позната је и нимало безначајна изјава Владимира Путина , да је распад СССР највећа геополитичка трагедија 20. в и да онај ко тежи да поново направи СССР нема памети , али и онај ко за њим не жали нема срца . Изгледа као да је ојачана Русија данас коначно схватила , да и зарад свог опстанка и безбедности , треба смелије да корача на међународној сцени и пређе на офанзивнију стратегију и глобалне амбиције . Пад СССР за сваког руског патриоту нпр. би требало да је нешто добро , у смислу да је нестао комунизам са сцене , да је поново обновљена руска држава . Међутим , тајминг распада , начин и дугорочне последице су нешто што се на земљу наследницу , Русију одразило крајње неповољно . Постепено обнављање руске сфере утицаја , за Русе јесте реалан пут опоравка од тог геополитичког шока 1991. А колико то обнављање руске сфере утицаја брине САД говори и изјава Хилари Клинтон 2013. године како ће кључни циљ бити да САД онемогуће ,, нови СССР '' како погрдно сви који су против изградње и руске сфере утицаја називају будућу Евроазијску унију . Још 1992. године амерички стратези попут Пола Волфовица , су као главни циљ спољне политике поставили то да се онемогући стварање некаквог блока држава који ће моћи да парира САД - што у преводу значи да је примарни циљ очување униполарне доминације САД настале завршетком Хладног рата . Евидентно је да је Евроазијска унија од 2015. године једна реалност , само је питање које ће све земље приступити тој унији , а и ако формално не приступе питање је да ли ће бити више део руске сфере или западне сфере утицаја . Треба напоменути да осим географских , политичких , економских , војних и стртатешких разлога који подупиру стварање снажне сфере руског утицаја , значајан допринос архитектури те будуће творевине дао је развој идеје - јер као и у случају ЕУ , НАТО и свих војно - политичких савеза и интегративних блокова , осим чисто интересне сфере , увек је присутан , макар и као декор идеолошки мотив и интелектуална подлога . Један од најзначајнијих савремених руских идеолога , данашњи ,, отац евроазијства '' Александар Гељевич Дугин је нпр. још пре петнаестак година писао о неким стварима које су данас постале сурова реалност , а у скоријим медијским иступима се и хвалио да је задовољан што ,, све више има њега у потезима Путина '' . Путин је сам за себе рекао да је по опредељењу прагматик склон конзервативним вредностима , што је поприлично тачно . Он је веома способан , рационалан , прагматичан политичар - који је свестан руских интереса кренуо у значајнији спољнополитички руски ангажман и засад ипак ограничено глобално надметаље , али је свестан и потребе идеолошког елемента профилисао себе као конзервативног лидера , на чему му одају признање и хвале га у последње време чак и многи конзервативци у САД . Свакако да је и идеологија евроазијства и неоевроазијства имала знатан утицај на њега , а Руска православна црква се у Русији природно наметнула као духовни ауторитет бр. 1 и институција која је и пре Путина , одмах по паду комунизма , попунила вакуум настао крахом црвене идеологије и коначно се вратила тамо где јој је и место - након преживеле комунистичке тираније , поново је постала духовни темељ руског народа и обновљене руске државе , али може се слободно рећи и читавог православног света , поготово словенског православног света .
Сукоб САД и Русије је некако природан , намеће се сам по себи , и ако САД има неког великог супарника просто је логично да то буде Русија , јер једина по својим капацитетима је довољно комплетна да испуни све услове да понесе ту улогу . Разлози тог надметања су дубоки , дуготрајни и интересантно је да су чињенице тог неизбежног сукоба на малтене идентичан начин и атлантистички и евроазијски идеолози свесни . Украјина свакако спада у простор , где су се претходних неколико месеци директно сукобили интереси ове две ( једине ) суперсиле .
Украјина -дубоко подељена земља
Ако је Србија исток западу и запад истоку , и ако смо ми народ који је ,, направио кућу поред друма '' , апсолутно се за Украјину може рећи да је она тренутно не кућа поред , него насред друма , око које копља ломе много моћнији од ње. Сам њен назив Украјина ( иако изворно нема значење које има на српском језику кад се изговори ) можда и најбоље описује тај простор - као гранични простор . Исток Европе , представља данас , оно што је Балкан дуго представљао . На Балкану има итекако још нерешених питања и недовршених послова , али барем у неко догледно време је он , иако замрзнут , релативно стабилан . Та стабилност је вештачка , крхка и претежно зависи од страног , сада искључиво западног фактора - веома лако може да се сруши као кула од карата . Сада се тешиште глобалне кризе преместило тамо где је граница Запада и Истока у геополитичком смислу . Балкан , је као што знамо , па самим тим и Србија , волели то ми или не - географски и политички постао део западне сфере утицаја . Садашња ,, гвоздена завеса '' се протеже од три балтичке екссовјетске земље па се спушта тамо негде ка Кавказу , много је источнија него пре 25 година .
Данашња Украјина , као огромна држава , је први пут постала самостална са свим територијама које данас има у свом саставу 1991. године . 1994. године се одрекла свог нуклеарног наоружања , а и потписала је споразум са Русијом , САД и Великом Британијом које ће заузврат поштовати њену целовитост . Сама потреба да јој неко обећа да ће јој гарантовати целовитост говори о томе да је то једна нестабилна творевина . Огромна , значајна , са великим бројем становника , важна транспортна земља ( кроз коју пролази и руски гасовод за Европу ) - са територијама које никада пре завршетка Другог светског рата нису биле у једној држави - препуна је унутрашњих подела . И да нема такав глобални значај , то би била релативно нестабилна и дубоко подељена земља која би нужно постала извор некакве регионалне кризе . Обзиром на њен глобални значај , она је тако већ дубоко унутрашњи подељена , постала и земља која је глобална ,, вододелница '' . Она је то фактички постала одмах након Хладног рата , али је тек последњих месеци то избило на видело и ескалирало , у тренутку када је ,, униполарни моменат '' и дефинитивно окончан , а Русија се стрпљивим корацима враћа као глобални и жилав играч .
Украјина је подељена у сваком смислу - политички , идеолошки , културно , језички , верски ,национално . Украјинци су народ за који се не може никако рећи да је хомоген и који још лута у тражењу свог идентитета . Можда најбоља паралела , по којој ће наши грађани моћи то да разумеју , јесу Црногорци , мада су разлике између Украјинаца у Руса веће и Украјинци барем говоре посебним језиком , који се разликује поприлично од руског , док Црногорци немају свој посебан језик , већ причају српским , а владајућа елита је из чисто политичких разлога измислила црногорски језик који нема никакво научно и лингвистичко утемељење . У Украјини постоје чак три православне цркве - једина канонски призната је она која је у канонском јединству са Руском православном црквом . Друге две самосталне православне цркве су канонски непризнате попут тзв. ЦПЦ у Црног Гори или МПЦ у БЈР Македонији . Претпостављамо да су припадници Руске православне цркве у Украјини сви Руси и део Украјинаца ( вероватно проруских ) , док украјински националисти и противници чвршћих веза са Русијом припадају другим двема непризнатим православним црквама . Значајна по бројности и утицају , свакако је и унијатска ( гркокатоличка ) црква - која је нарочито утицајна у најзападнијим деловима Украјине . Њој припадају углавном људи који су изразито антируски настројени . И сам Степан Бандера , чији лик и дело славе најекстремније украјинске пронацистичке и антируске групе попут Десног сектора , је био син гркокатоличког свештеника . Осим Украјинаца , и најбројније мањине - Руса , постоје и друге националне мањине чији утицај није мали посебно у овако кризним тренуцима . На западу Украјине имамо Пољаке , Мађаре , Словаке , Румуне , Бугаре , Русине ( гркокатолике ) , а на Криму , који је недавно ушао у састав Руске Федерације имамо значајну мањину Кримских Татара . Треба рећи и да кроз Украјину протиче река Буг , која се фактички сматра границом католичанства и православља . Што се тиче подела у ( гео ) политичком смислу - евидентна је подела на прозападни и проруски део . Под проруским делом се сматра претежно југоисток Украјине , који заправо чини један лук од руско - украјинске границе који се спушта правцем североисток - југозапад , обухвата фактички целу обалу Црног мора и избија на украјинско молдавску границу , тј .све до проруске де факто независне парадржаве Придњестровље . У овом смислу река Дњепар великим делом представља некакву симболичку границу између два супротстављена ,, блока '' . Ако сагледамо Украјину као целовиту државу , јасно је да у њој егзистирају два изразито супростављена политичка табора , која су малтене подједнаке снаге - од стицања независности Украјине смењивале су се прозападне и проруске власти , а и једни и други су побеђивали тесном већином . То говори у прилог томе да осим оних који се изричито декларишу као Руси , постоји и знатан број проруских Украјинаца , јер ако би се гледала национална структура и однос Украјинаца и Руса , видели бисмо да тај однос није ни близу ,, фифти - фифти '' као што је однос између проруских и прозападних политичких кругова. Наравно , јасно је да у таквим државама и нацијама као што је украјинска постоји и одређена доза дуалног идентитета , као и умеренијих опредељења - због тог малог броја људи који су мењали политичке ставове су се и смењивале на власти проруске и прозападне странке . Ипак , евидентно је да већина грађана има јасно изражен став за једну или другу опцију , или - или , у смислу да су јасно за Запад или за Русију . Након ове кризе , која још траје и вероватно ће се и продубити , вероватно је да ће поларизација бити још екстремнија и да малтене више неће бити простора за некакав центризам , договор и консензус две екстремно супротстављене стране . Они који су досада лутали у свом опредељењу услед јачања анимозитета између та два унутрашња блока - мораће коначно да се определе између две ствари које једна другу већ сада искључују . Украјина свакако спада у ону категорију држава које се с правом називају вештачке - јер су се у њој силом прилика нашле у истој државној творевини делови који никада до СССР нису били заједно и који сем тога да припадају словенској групи народа и евентуално заједничког порекла мало тога имају заједничког . Чак штавише та релативна етничка и језичка сличност , која није пропраћена и заједничким политичким , стратешким, културним , верским опредељењима .- је отежавајући , а никако олакшавајући фактор . То ми са Балкана најбоље знамо шта значи тзв. проклетство малих разлика , које су мале само за оног ко ствари посматра површно . Што се тиче украјинске нације и тога да ли је и она вештачка или не , то није питање за нас . Чак и ако је настала издвајањем у једном историсјком тренутку из неке друге нације , она је данас чињеница , десетине милиона људи се тако осећа и свака расправа на ту тему је беспредметна . Уосталом , нације су кроз историју и нестајале и настајале . Али је , чињеница , да је Украјина као држава изразито вештачка и нестабилна и да је скоро немогуће да опстане у садашњим границама , осим ако не пређе на некакво скроз ново ( кон ) федерално уређење и уколико се не постигне некакав међународни споразум попут Дејтона за БИХ .
Садашња ситуација у Украјини подсећа на почетне фазе великог грађанског рата . Пучистичка влада се бори са проруским побуњеницима на истоку земље , а врло је могуће да ће се тај сукоб већ у наредним данима прелити и на југ земље . Треба напоменути да је ова влада Украјине поптуно нелегална , која је дошла насилним свргавањем легално изабраног проруског председника Јануковича ( прорус , у националном смислу Украјинац ) . Осим легалитета , садашња власт нема ни легитимитет , обзиром да је двадесетак хиљада насилника срушило легалну власт у земљи од скоро 50 милиона становника , и притом су тај пуч углавном извели екстремисти из западних делова Украјине - тако је целом Украјином завладала једна клика која нема никакав легитимитет , ни формално - правни легалитет и у најбољем случају она може да говори само у име једног дела , тј . половине Украјине . Реакција ( про ) руског становништва је била сасвим очекивана , јер они свакако не желе да живе у Украјини какву хоће да скроји садашња власт , а поготово не желе да живе у таквој Украјини јер та власт није победила на изборима већ је силом уклонила апсолутно анемичног , неприпремљеног и зачућујуће неодлучног Виктора Јануковича . У источним деловима су заказани референдуми о статусу региона за 11 . мај док је прозападна и све више отворено антируска власт , заказала , нелегално у револуционарној и батинашкој скупштини , опште изборе за 25 . мај . Оно што је извесно јесте то да избора на целој територији Украјине неће бити и да како се буду ближили 11. мај а посебно 25 . мај биће вероватно и све жешћих сукоба и након тих догађаја ћемо имати мало јаснију слику како ће се разрешити ова опасна криза .
У Украјини имамо једну апсурдну ситуацију , да нелегална и нелегитимна власт по свим мерилима тражи лојалност , послушност, поштовање закона и поретка и користи полицију , војску , специјалне јединице , разне добровољачке групе за своје циљеве . Није вољна ни за озбиљне преговоре и консензус о федерализацији и уставним променама у земљи , већ тежи ономе што је немогуће , а Украјину води у пропаст - да над целом Украјином успостави своју контролу . Украјинска војска тренутно држи под контролом и знатан део територије на којој већину чини проруско становништво . А осим украјинске армије , присутни су и бројни одреди добровољаца из редова екстремног Десног сектора , чији се нацизам и терор толеришу - јер за нову кијевску власт и њене спољне менторе циљ оправдава средства и чак и нацисти су прихватљиви као ,, корисни идиоти '' за оне структуре које с њима немају осим тренутног интереса борбе против проруских побуњеника , ама баш ништа заједничко . Но , велико је питање , када се тако опасна групација попут Десног сектора једном ,, пусти са ланца '' , да ли је могуће касније је исконтролисати када испуни своју сврху . Сасвим реалан сценарио је да када овај почетни талас кризе прође , нове кијевске власти и најекстремније групације , у првом реду Десни сектор постану најљући непријатељи и дођу у жестоки сукоб . Сетимо се и у Сирији да се антиасадовска коалиција распала , и да се крваво сукобљавају припадници различитих побуњених фракција , што је и поприлично олакшало пут Асаду ка вероватној ратној победи .
У Украјини имамо једну апсурдну ситуацију , да нелегална и нелегитимна власт по свим мерилима тражи лојалност , послушност, поштовање закона и поретка и користи полицију , војску , специјалне јединице , разне добровољачке групе за своје циљеве . Није вољна ни за озбиљне преговоре и консензус о федерализацији и уставним променама у земљи , већ тежи ономе што је немогуће , а Украјину води у пропаст - да над целом Украјином успостави своју контролу . Украјинска војска тренутно држи под контролом и знатан део територије на којој већину чини проруско становништво . А осим украјинске армије , присутни су и бројни одреди добровољаца из редова екстремног Десног сектора , чији се нацизам и терор толеришу - јер за нову кијевску власт и њене спољне менторе циљ оправдава средства и чак и нацисти су прихватљиви као ,, корисни идиоти '' за оне структуре које с њима немају осим тренутног интереса борбе против проруских побуњеника , ама баш ништа заједничко . Но , велико је питање , када се тако опасна групација попут Десног сектора једном ,, пусти са ланца '' , да ли је могуће касније је исконтролисати када испуни своју сврху . Сасвим реалан сценарио је да када овај почетни талас кризе прође , нове кијевске власти и најекстремније групације , у првом реду Десни сектор постану најљући непријатељи и дођу у жестоки сукоб . Сетимо се и у Сирији да се антиасадовска коалиција распала , и да се крваво сукобљавају припадници различитих побуњених фракција , што је и поприлично олакшало пут Асаду ка вероватној ратној победи .
Директан сукоб две суперсиле и парадокс позиције САД - борба против повратка Русије ,, у игру '' и за очување своје глобалне хегемоније , а уједно је јак непријатељ ( Русија ) потребан
Свргавање Виктора Јануковича је имало елементе толико пута опробаних ,, револуција '' . Повод за , најпре легитимне протесте , а потом бесомучна дивљања и тероризам било је одбијање председника Украјине да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању , прекине пут ка ЕУ и то условно - док не добије бољу понуду . Тај прекид , или боље речено замрзавање преговора са ЕУ уз истовремено окретање специјалним везама са Руском Федерацијом , је био сигнал за узбуну , пре свега у Вашингтону , иако би логично било да за то најзабринутији буде Брисел . После свега што се догодило , и свргавања Јануковича на власт долази једна гарнитура послушнички настројена према САД и ЕУ . Осим што преврат у Украјини итекако личи на извезене револуције под патронатом САД , постоје и дубљи разлози због којих треба да верујемо да су САД , а не ЕУ биле главни актер тог преврата и да се све ово што се у Украјини догађа своди на одмеравање снага САД и Русије , а ЕУ је ту тек прилепак и споредни играч , што је интересантно , обзиром да је питање ( не ) приступања ЕУ главни повод ескалације .
Позиција САД у украјинској кризи је крајње парадоксална . САД се надмеће са Русијом око утицаја у Украјини , јер је Украјина предворје Русије , и губитком ње Русија би фактички била деганжирана из Европе и имала би разлога да брине и за сопствену безбедност. САД су настојале по сваку цену да онемогуће стратешко окретање Украјине ка Русији и њен евентуални будући улазак у Евроазијску унију . САД покушавају да спрече Путина да од Русије поново направи глобалну суперсилу и да шири свој утицај на околне земље , а превасходно на исток Европе . У том смислу је Украјина за њих земља у којој САД желе одмах на почетку великог руског ,, камбека '' да осујете планове из Кремља , да не би губитком свог утицаја у Украјини системом домино ефекта и друге државе након руске стратешке победе у Украјини , кренуле истим путем - окретања ка Русији . Украјина , имајући у виду тајминг кризе, делимично представља , освету Русији због подршке Сирији . Ако се може рећи да је Русија у Сирији , макар и привремено , после дуго времена однела неку стратешку победу над САД , Американци су у Украјини желели и симболички да демонстрирају да њихово време као најјачег играча на глобалној сценуи уопште није прошло и да Русија мора да плати цену за свој целокупни политички ангажман око Сирије . Осим узвраћања за Сирију и онемогућавања Русије у ширењу своје моћи преко Украјине , разлог тренутног америчког деловања према Украјини лежи свакако и у њиховим стратешким офанзивним намерама даљег ширења на исток и што ближе Русији , која се све више и више притиска . То је процес који је постао најочигледнији завршетком Хладног рата и ширењем НАТО и ЕУ на исток , али има и своје дубље корене . Вероватно је вечни пројектовани циљ тог ширења и освајања сама Русија , која је ипак скоро немогући залогај за такве апетите - осим ако сами Руси хипотетички не би опет насели на неку споља увезену подвалу , као некада комунизам , па да тако посредно сами Руси униште сопствену државу и можда чак и постану марионете сопствених непријатеља . Американци су свакако свесни стратешке важности овладавања источном Европом и евроазијском континенталном масом . Још 1904. године Халфорд Макиндер је изрекао свој чувени силогизам : ,, Ко влада источном Европом , влада срцем света , ко влада срцем света влада светским острвом , ко влада светским острвом влада целим светом . '' Срце света јесте Русија заједно са џиновском околном евроазијском континенталном масом , и управо се она тренутно у тој источној Европи која се помиње на почетку цитата - жестоко бори свим силама за западним светом , а превасходно са САД . То што је Макиндер изрекао пре више од сто година и данас је ,, Библија англосаксонске геополитичке доктрине '' . Када је НАТО пакт основан , његова главна сврха тада је била ,, искључити Русе из Европе , укључити Американце у Европу , а Немце држати на дну и под контролом . '' Ако погледамо шта се данас у 2014. години догађа у тој истој Европи , можемо се запитати да ли се ишта у том смислу променило или та начела важе и данас у стратегији НАТО пакта и предводника тог савеза САД .
Што се тиче позиције САД , и НАТО пакта као главног инструмента њеног активног присуства у Европи , спрам украјинске кризе , њихова доминација над ЕУ је евидентна . САД су свакако желеле , и већ су практично успеле у томе да се ( цела ) Украјина стратешки не окрене Русији . Најмање је за Американце било битно питање приступања ЕУ - јер само питање приступања неке земље тој организацији и није за њих толико битно . Битно је само да се нека земља НЕ ОКРЕНЕ Русији или хипотетички било ком евентуално њима супарничком блоку држава или великој сили . ЕУ је ту само посредник у остваривању америчких интереса , јер је Украјина на европском континенту и њој реална политичка алтернатива окретања Русији може бити само ЕУ , уколико се Украјина не прогласи потпуно неутралном државом по тим питањима . Дакле , САД не подржава снажно окретање Украјине ка ЕУ , јер јој је стало до јачања Уније , већ само из разлога што јој ЕУ добро дође као организација која одвлачи из руског крила поједине европске земље . Иначе однос САД према ЕУ више подсећа на однос према неком неспособном млађем брату ког потцењујете , али га користите кад затреба за сопствене потребе . Своје мишљење о ЕУ и њеној улози у украјинској кризи најбоље је изразила Викторија Њуланд у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву . ЕУ се и овога пута показала као крајње неспособна да се носи са озбиљним кризама , а руку на срце она и нема капацитете за то . ЕУ ипак није држава , већ се састоји од 28 различитих држава , које често немају нимало сличне ставове о појединим питањима , и да би се одређена одлука донела потребно је усагласити је међу свим тим државама. Такође ЕУ нема механизме којима би могла наментути своју вољу - инструменте тврде моћи , за насилно наметање решења и окончање криза - већ су за тај део првенствено задужене САД и НАТО . ЕУ у том смислу , може да се труди да политичким дијалогом евентуално утиче на актере и посредује у преговорима да се оконча криза , али то је често у оваквим опасним ситуацијама крајње јалово и импотентно . Ко је газда у западном свету и ко једини може да наметне своје решење , видели смо и у ратовима широм бивше СФРЈ .Способност Европе и кредибилитет за решавање ове кризе најбоље смо видели када су Немачка , Француска и Пољска , стале својим потписима иза споразума Јануковича са опозицијом , а он фактички исти дан је насилно прекршен . Верујем да ни тајминг свргавања Јануковича - у финишу ЗОИ у Сочију - није био нимало случајан . Када се воде озбиљни преговори о Украјини , обично су на вези Џон Кери и Сергеј Лавров , а не нпр. Лавров и Кетрин Ештон . То је стога , јер је јасно које две суперсиле се сударају и ломе преко Украјине , док ЕУ ту дође као споредни играч . ЕУ такође тешко да може да има јединствен став око Украјине . Французе , Италијане , па и Немце је тешко убедити да опет Европи прети опасност са истока као у време комунизма . Тај страх могу да имају екссовјетске земље и бивше чланице Варшавског пакта . Најгласније у осуди Путинових акција свакако и јесу те земље , које реално осећају страх од било каквог јачања Русије . Ту спадају нпр. балтичке земље , али и веома укључена у украјинску кризу - Пољска . Улога Пољске јесте ограничена њеним објективним могућностима , и можда је најбоља аналогија у поређењу са Турском спрам сиријске кризе . Такође Румунија и прорумунски део Молдавије стрепи од настанка ,, новог СССР '' . То су дакле најисточније европске земље , које имају директно супротстављене интересе са Русијом и највише прижељкују од свих земаља , оштар одговор запада Путину . Када је реч о ЕУ као целини , као и п земљама попут Немачке , Француске , Италије , ма шта јавно говорили , питање је колико им заоштравање сукоба са Русијом , наметање економских санкција , прекид односа итд. одговара .Поготово Немачкој , која има чврсте економске везе са Русијом и сигурно није најсрећнија таквим могућим исходом . Једина моћна држава унутар ЕУ, у овој кризи , која , као и увек следи тврду позицију САД- а ,па чак понекад и оштрију позицију од ње , јесте , најбољи амерички савезник , Велика Британија , којој су увек чврсте везе са САД и НАТО биле далеко приоритетније него односи унутар ЕУ и на европском континенту уопште . ЕУ свакако да није заинтересована за неки велики ратни сукоб у Украјини , јер се то одвија у њеном дворишту и на европском континенту . Стога би интерес ЕУ свакако био да се политичким и мирним путем оконча криза , јер би поновни сурови рат у Европи нашкодио целом континенту . С друге стране , САД су далеко од Украјине и зарад својих циљева , уколико им је неопходно много ће лакше допусатити распламсавање ратног сукоба .
Чак штавише , заоштравање сукоба , улазак руске војске у Украјину и руско заузимање југоисточних делова - највише иде у прилог САД , чак више него Русији . Јер циљ је већ остварен , целовита Украјина неће бити део руске сфере утицаја , проруски део ионако не могу да добију - што значи да с друге стране да цела Украјина не може постати ни део западне, евроатлантске сфере утицаја . Евентуалним ратом и анектирањем делова Украјине од стране Русије - онај део који би остао у крњој , прозападној Украјини (п)остао би изразито антируски настројен , и вероватно заувек изгубљен за руску сферу утицаја . С друге стране рат и интервенција Русије би повећали забринутост околних земаља , још чвршће их ставили у НАТО загрљај , а Американци и НАТО би поново имали тај кључни кохезивни елемент опстанка и свог даљег јачања - страшног непријатеља који предтсавља толику опасност , да поново треба разматрати ширење савеза где год је могуће , али и драстично повећање војних издатака , при чему ће земље чланице НАТО које се осећају најугроженије од руског џина , саме морати да повећају сопствена средства која издвајају за одбрану и дају већи допринос НАТО пакту .
У време глобалне хегемоније и униполаризма , САД нису имале конкуренцију , па су њихове тзв. хуманитарне интервенције против далеко слабијих и потпуно неравноправних земаља од Америке створиле имиџ лошег светског полицајца и објекат глобалног предмета мржње . Због тога сада , парадоскално , иако се труде да одрже свој доминантан положај и спрече Русију да постане њима равноправни такмац са својом сфером утицаја , ипак одређено , дозирано јачање Русије може бити итекако пожељно за Америку , НАТО и западни свет - јер појавом , нове реалне силе , коју они перципирају као опасност , силе која је способна да помрси рачуне и надмеће се - проналазе свој нови идентитет који је свакако морао да падне у кризу у униполарном периоду . Јер то што су САД остале једина суперсила 1991. године и успоставиле униполарни поредак - било је слатко неко време . Поготово због тога што је поражен непријатељ с којим су се деценијама надметали . Али таква ситуација уме да постане незгодна , јер подсећа нпр. као на човека који хипотетички оствари све своје животне циљеве за које се крваво трудио и кад дође до зенита , поставља себи питање - шта ћу сад кад сам све што сам желео остварио ? Или још бољи пример из спорта где је много неповољније одбранити нешто што си већ освојио , него попети се на врх до циља и освојити . Аналогија је можда банална , али свакако да је Америци био преко потребан нови изазов , озбиљан какав реално нису могли да имају за време своје потпуне доминације . Колико год природно било трудити се да постанеш доминантан , као што је Америка у једном тренутку постала , и да свим силама браниш такав статус , после неког времена то може да постане проблем . Као што те у економији конкуренција тера да будеш бољи и то надметање ти буде корисно , донекле је тако и у политици . Јер врло је реално да оно што нема спољног непријатеља , после неког времена почне да се урушава само од себе , јер се онда и епицентар проблема премешта на унутрашње поље , које у Америци последњих година нпр. на економском ,социјалном , политчком плану није нимало сјајно . Суштина за Американце јесте у томе , што им , парадоскално, иако се против њега боре, одговара јачање Русије , да израсте у реално моћног супарника , али само до одређене мере , где ће иако има ривала Америка остати појединачно убедљиво најјача суперсила . Проблем настаје у томе , што Русија није сила која жели да се развија баш тако - дозирано , у оној мери , у којој би супротној суперсили сили то одговарало и не жели да јој сопствена експанзија буде онаква какву неко други жели . Да су појединачно и даље САД најјаче и у великој предности у односу на Русију најбоље се види по томе где се померила граница два света и у чијем дворишту се воде геополитичке битке . Оне се не воде ни у Мексику , ни у Костарики , већ у Украјини , чија је граница свега неколико стотина километара од Москве .
Овако моћну Америку и свеприсутну широм света , управо је створио непријатељ - најпре Немци у Другом светском рату , због којих је Америка извршила војно-политичко-економску пенетрацију на европски континент , а потом је то био СССР са којим су се скоро педесет година надметали у свим сферама . Тај сукоб са СССР јој је омогућио да та пенетрација у току Другог светског рата остане и трајна . Управо је Хладни рат доба у коме је амерички глобални интервенционизам на унутрашњем плану дефинитивно поразио изолационистичке струје и у том периоду се америчка глобална политика профилисала у оно што имамо и данас . А да је некакав нови Хладни рат сада већ почео , можемо наслутити и на основу поновне типичне хладноратовске реторике са обе стране .
Што се тиче позиције Русије спрам кризе у Украјини , као што је већ и напоменуто Украјина је Русији битна из више разлога - сопствене безбедности , повратка на међународну сцену као глобалног играча и промене односа снага и наравно због бројног руског становништва . Русији би најбоље било када би целу Украјину имала као своју сферу утицаја , што сада делује скоро невероватно , осим у случају тоталног рата у ком би Руси однели победу и избили на украјинско - пољску границу . Када су већ дозволили олако преврат у Кијеву , било је јасно да ће прећи на план Б и спасити од Украјине што се спасити може . Крим је већ фактички , скоро без испаљеног метка враћен у састав Руске Федерације , а ради се увелико на томе да барем југоисточни проруски делови остану део руске сфере утицаја . Једно је скоро па сигурно , а то је да Русија неће дозволити да пучистичка влада у Кијеву завлада целом Украјином , и да цела Украјина за Русију буде изгубљена . Зарад тога , искористиће сва могућа средства, па у крајњој линији ако затреба и директну војну интервенцију руске војске , за коју Путин већ има одобрење од парламента . САД и НАТО хушкају украјинске екстремисте на рат , декларативно их подржавају , али Украјина није чланица НАТО пакта и у случају војног напада Русије ти исти који је подстичу на грађански рат , неће је војно бранити . Руска интервенција би изазвала само оштре вербалне осуде , и увођење економских санкција и казнених мера према Русији. Такав тврд став и подршка властима у Кијеву за тзв. антитерористичку операцију , што је заправо почетак рата , у комбинацији са неинтервенцијом у случају руског напада на Украјину - можда и најбоље говори у прилог томе да Американци прижељкују поделу Украјине , којом би опет своју директну сферу утицаја , приближили Русији и напредовали офанзивно на исток , а свету би таква подела била представљена као агресија Русије која би постала тзв. империја зла коју треба обуздати .
Засад се проруски ,, елементи '' у источним деловима сасвим добро држе , али је јасно да у евентуалном тоталном нападу украјинске војске не би имали шансу да се одбране , без директног мешања Русије , која би стала иза њих и интервенисала , а која их засад подржава на тај начин да се још увек може рећи да је то формално само унутрашњи сукоб у Украјини .
Криза у Украјини свакако показује да постојећи међународни поредак није нимало стабилан и да се однос снага у свету последњих година итекако променио . Униполарни свет се полако трансформисао у постуниполарни свет , а да ли ће будући поредак , чије се јасне контуре и правила игре још нису оцртали, бити мултиполаран или поново биполаран , време ће показати . Сада се тренутно свет налази у извесном вакууму , у коме је јасно да је стари систем и однос снага пукао , али је нејасно шта тачно из њега настаје . Што је више криза и што су озбиљније , јасније је да је стари поредак мртав и да се међународни поредак налази у у процесу трансформације . Доказ пуцања старог поретка и глобалне нестабилности , није само Украјина , већ бројне кризе последњих година - Грузија 2008. , велика економска криза , Либија , Сирија , тзв. арапско пролеће , сталне напетости на Корејском полуострву , исто тако између Кине и Јапана , Израела и Ирана итд . Изненађујуће је да , можда и по први пут , у тренуцима светских превирања Балкан није у епицентру турбулентних дешавања , али то не треба да нас завара да помислимо , као много пута пре да нам се историја више никада неће поновити , јер пречесто се понављала . Ово није питање да ли ми волимо што је тако , или не волимо , већ просте чињенице да је то тако . Украјинска криза , по свом карактеру глобална , имаће сигурно утицаја и на Србију , и наше окружење . Како ће тачно утицати на нас и како према овој кризи Србија треба да се постави , свакако је тема која заслужује посебан текст о томе .
Позиција САД у украјинској кризи је крајње парадоксална . САД се надмеће са Русијом око утицаја у Украјини , јер је Украјина предворје Русије , и губитком ње Русија би фактички била деганжирана из Европе и имала би разлога да брине и за сопствену безбедност. САД су настојале по сваку цену да онемогуће стратешко окретање Украјине ка Русији и њен евентуални будући улазак у Евроазијску унију . САД покушавају да спрече Путина да од Русије поново направи глобалну суперсилу и да шири свој утицај на околне земље , а превасходно на исток Европе . У том смислу је Украјина за њих земља у којој САД желе одмах на почетку великог руског ,, камбека '' да осујете планове из Кремља , да не би губитком свог утицаја у Украјини системом домино ефекта и друге државе након руске стратешке победе у Украјини , кренуле истим путем - окретања ка Русији . Украјина , имајући у виду тајминг кризе, делимично представља , освету Русији због подршке Сирији . Ако се може рећи да је Русија у Сирији , макар и привремено , после дуго времена однела неку стратешку победу над САД , Американци су у Украјини желели и симболички да демонстрирају да њихово време као најјачег играча на глобалној сценуи уопште није прошло и да Русија мора да плати цену за свој целокупни политички ангажман око Сирије . Осим узвраћања за Сирију и онемогућавања Русије у ширењу своје моћи преко Украјине , разлог тренутног америчког деловања према Украјини лежи свакако и у њиховим стратешким офанзивним намерама даљег ширења на исток и што ближе Русији , која се све више и више притиска . То је процес који је постао најочигледнији завршетком Хладног рата и ширењем НАТО и ЕУ на исток , али има и своје дубље корене . Вероватно је вечни пројектовани циљ тог ширења и освајања сама Русија , која је ипак скоро немогући залогај за такве апетите - осим ако сами Руси хипотетички не би опет насели на неку споља увезену подвалу , као некада комунизам , па да тако посредно сами Руси униште сопствену државу и можда чак и постану марионете сопствених непријатеља . Американци су свакако свесни стратешке важности овладавања источном Европом и евроазијском континенталном масом . Још 1904. године Халфорд Макиндер је изрекао свој чувени силогизам : ,, Ко влада источном Европом , влада срцем света , ко влада срцем света влада светским острвом , ко влада светским острвом влада целим светом . '' Срце света јесте Русија заједно са џиновском околном евроазијском континенталном масом , и управо се она тренутно у тој источној Европи која се помиње на почетку цитата - жестоко бори свим силама за западним светом , а превасходно са САД . То што је Макиндер изрекао пре више од сто година и данас је ,, Библија англосаксонске геополитичке доктрине '' . Када је НАТО пакт основан , његова главна сврха тада је била ,, искључити Русе из Европе , укључити Американце у Европу , а Немце држати на дну и под контролом . '' Ако погледамо шта се данас у 2014. години догађа у тој истој Европи , можемо се запитати да ли се ишта у том смислу променило или та начела важе и данас у стратегији НАТО пакта и предводника тог савеза САД .
Што се тиче позиције САД , и НАТО пакта као главног инструмента њеног активног присуства у Европи , спрам украјинске кризе , њихова доминација над ЕУ је евидентна . САД су свакако желеле , и већ су практично успеле у томе да се ( цела ) Украјина стратешки не окрене Русији . Најмање је за Американце било битно питање приступања ЕУ - јер само питање приступања неке земље тој организацији и није за њих толико битно . Битно је само да се нека земља НЕ ОКРЕНЕ Русији или хипотетички било ком евентуално њима супарничком блоку држава или великој сили . ЕУ је ту само посредник у остваривању америчких интереса , јер је Украјина на европском континенту и њој реална политичка алтернатива окретања Русији може бити само ЕУ , уколико се Украјина не прогласи потпуно неутралном државом по тим питањима . Дакле , САД не подржава снажно окретање Украјине ка ЕУ , јер јој је стало до јачања Уније , већ само из разлога што јој ЕУ добро дође као организација која одвлачи из руског крила поједине европске земље . Иначе однос САД према ЕУ више подсећа на однос према неком неспособном млађем брату ког потцењујете , али га користите кад затреба за сопствене потребе . Своје мишљење о ЕУ и њеној улози у украјинској кризи најбоље је изразила Викторија Њуланд у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву . ЕУ се и овога пута показала као крајње неспособна да се носи са озбиљним кризама , а руку на срце она и нема капацитете за то . ЕУ ипак није држава , већ се састоји од 28 различитих држава , које често немају нимало сличне ставове о појединим питањима , и да би се одређена одлука донела потребно је усагласити је међу свим тим државама. Такође ЕУ нема механизме којима би могла наментути своју вољу - инструменте тврде моћи , за насилно наметање решења и окончање криза - већ су за тај део првенствено задужене САД и НАТО . ЕУ у том смислу , може да се труди да политичким дијалогом евентуално утиче на актере и посредује у преговорима да се оконча криза , али то је често у оваквим опасним ситуацијама крајње јалово и импотентно . Ко је газда у западном свету и ко једини може да наметне своје решење , видели смо и у ратовима широм бивше СФРЈ .Способност Европе и кредибилитет за решавање ове кризе најбоље смо видели када су Немачка , Француска и Пољска , стале својим потписима иза споразума Јануковича са опозицијом , а он фактички исти дан је насилно прекршен . Верујем да ни тајминг свргавања Јануковича - у финишу ЗОИ у Сочију - није био нимало случајан . Када се воде озбиљни преговори о Украјини , обично су на вези Џон Кери и Сергеј Лавров , а не нпр. Лавров и Кетрин Ештон . То је стога , јер је јасно које две суперсиле се сударају и ломе преко Украјине , док ЕУ ту дође као споредни играч . ЕУ такође тешко да може да има јединствен став око Украјине . Французе , Италијане , па и Немце је тешко убедити да опет Европи прети опасност са истока као у време комунизма . Тај страх могу да имају екссовјетске земље и бивше чланице Варшавског пакта . Најгласније у осуди Путинових акција свакако и јесу те земље , које реално осећају страх од било каквог јачања Русије . Ту спадају нпр. балтичке земље , али и веома укључена у украјинску кризу - Пољска . Улога Пољске јесте ограничена њеним објективним могућностима , и можда је најбоља аналогија у поређењу са Турском спрам сиријске кризе . Такође Румунија и прорумунски део Молдавије стрепи од настанка ,, новог СССР '' . То су дакле најисточније европске земље , које имају директно супротстављене интересе са Русијом и највише прижељкују од свих земаља , оштар одговор запада Путину . Када је реч о ЕУ као целини , као и п земљама попут Немачке , Француске , Италије , ма шта јавно говорили , питање је колико им заоштравање сукоба са Русијом , наметање економских санкција , прекид односа итд. одговара .Поготово Немачкој , која има чврсте економске везе са Русијом и сигурно није најсрећнија таквим могућим исходом . Једина моћна држава унутар ЕУ, у овој кризи , која , као и увек следи тврду позицију САД- а ,па чак понекад и оштрију позицију од ње , јесте , најбољи амерички савезник , Велика Британија , којој су увек чврсте везе са САД и НАТО биле далеко приоритетније него односи унутар ЕУ и на европском континенту уопште . ЕУ свакако да није заинтересована за неки велики ратни сукоб у Украјини , јер се то одвија у њеном дворишту и на европском континенту . Стога би интерес ЕУ свакако био да се политичким и мирним путем оконча криза , јер би поновни сурови рат у Европи нашкодио целом континенту . С друге стране , САД су далеко од Украјине и зарад својих циљева , уколико им је неопходно много ће лакше допусатити распламсавање ратног сукоба .
Чак штавише , заоштравање сукоба , улазак руске војске у Украјину и руско заузимање југоисточних делова - највише иде у прилог САД , чак више него Русији . Јер циљ је већ остварен , целовита Украјина неће бити део руске сфере утицаја , проруски део ионако не могу да добију - што значи да с друге стране да цела Украјина не може постати ни део западне, евроатлантске сфере утицаја . Евентуалним ратом и анектирањем делова Украјине од стране Русије - онај део који би остао у крњој , прозападној Украјини (п)остао би изразито антируски настројен , и вероватно заувек изгубљен за руску сферу утицаја . С друге стране рат и интервенција Русије би повећали забринутост околних земаља , још чвршће их ставили у НАТО загрљај , а Американци и НАТО би поново имали тај кључни кохезивни елемент опстанка и свог даљег јачања - страшног непријатеља који предтсавља толику опасност , да поново треба разматрати ширење савеза где год је могуће , али и драстично повећање војних издатака , при чему ће земље чланице НАТО које се осећају најугроженије од руског џина , саме морати да повећају сопствена средства која издвајају за одбрану и дају већи допринос НАТО пакту .
У време глобалне хегемоније и униполаризма , САД нису имале конкуренцију , па су њихове тзв. хуманитарне интервенције против далеко слабијих и потпуно неравноправних земаља од Америке створиле имиџ лошег светског полицајца и објекат глобалног предмета мржње . Због тога сада , парадоскално , иако се труде да одрже свој доминантан положај и спрече Русију да постане њима равноправни такмац са својом сфером утицаја , ипак одређено , дозирано јачање Русије може бити итекако пожељно за Америку , НАТО и западни свет - јер појавом , нове реалне силе , коју они перципирају као опасност , силе која је способна да помрси рачуне и надмеће се - проналазе свој нови идентитет који је свакако морао да падне у кризу у униполарном периоду . Јер то што су САД остале једина суперсила 1991. године и успоставиле униполарни поредак - било је слатко неко време . Поготово због тога што је поражен непријатељ с којим су се деценијама надметали . Али таква ситуација уме да постане незгодна , јер подсећа нпр. као на човека који хипотетички оствари све своје животне циљеве за које се крваво трудио и кад дође до зенита , поставља себи питање - шта ћу сад кад сам све што сам желео остварио ? Или још бољи пример из спорта где је много неповољније одбранити нешто што си већ освојио , него попети се на врх до циља и освојити . Аналогија је можда банална , али свакако да је Америци био преко потребан нови изазов , озбиљан какав реално нису могли да имају за време своје потпуне доминације . Колико год природно било трудити се да постанеш доминантан , као што је Америка у једном тренутку постала , и да свим силама браниш такав статус , после неког времена то може да постане проблем . Као што те у економији конкуренција тера да будеш бољи и то надметање ти буде корисно , донекле је тако и у политици . Јер врло је реално да оно што нема спољног непријатеља , после неког времена почне да се урушава само од себе , јер се онда и епицентар проблема премешта на унутрашње поље , које у Америци последњих година нпр. на економском ,социјалном , политчком плану није нимало сјајно . Суштина за Американце јесте у томе , што им , парадоскално, иако се против њега боре, одговара јачање Русије , да израсте у реално моћног супарника , али само до одређене мере , где ће иако има ривала Америка остати појединачно убедљиво најјача суперсила . Проблем настаје у томе , што Русија није сила која жели да се развија баш тако - дозирано , у оној мери , у којој би супротној суперсили сили то одговарало и не жели да јој сопствена експанзија буде онаква какву неко други жели . Да су појединачно и даље САД најјаче и у великој предности у односу на Русију најбоље се види по томе где се померила граница два света и у чијем дворишту се воде геополитичке битке . Оне се не воде ни у Мексику , ни у Костарики , већ у Украјини , чија је граница свега неколико стотина километара од Москве .
Овако моћну Америку и свеприсутну широм света , управо је створио непријатељ - најпре Немци у Другом светском рату , због којих је Америка извршила војно-политичко-економску пенетрацију на европски континент , а потом је то био СССР са којим су се скоро педесет година надметали у свим сферама . Тај сукоб са СССР јој је омогућио да та пенетрација у току Другог светског рата остане и трајна . Управо је Хладни рат доба у коме је амерички глобални интервенционизам на унутрашњем плану дефинитивно поразио изолационистичке струје и у том периоду се америчка глобална политика профилисала у оно што имамо и данас . А да је некакав нови Хладни рат сада већ почео , можемо наслутити и на основу поновне типичне хладноратовске реторике са обе стране .
Што се тиче позиције Русије спрам кризе у Украјини , као што је већ и напоменуто Украјина је Русији битна из више разлога - сопствене безбедности , повратка на међународну сцену као глобалног играча и промене односа снага и наравно због бројног руског становништва . Русији би најбоље било када би целу Украјину имала као своју сферу утицаја , што сада делује скоро невероватно , осим у случају тоталног рата у ком би Руси однели победу и избили на украјинско - пољску границу . Када су већ дозволили олако преврат у Кијеву , било је јасно да ће прећи на план Б и спасити од Украјине што се спасити може . Крим је већ фактички , скоро без испаљеног метка враћен у састав Руске Федерације , а ради се увелико на томе да барем југоисточни проруски делови остану део руске сфере утицаја . Једно је скоро па сигурно , а то је да Русија неће дозволити да пучистичка влада у Кијеву завлада целом Украјином , и да цела Украјина за Русију буде изгубљена . Зарад тога , искористиће сва могућа средства, па у крајњој линији ако затреба и директну војну интервенцију руске војске , за коју Путин већ има одобрење од парламента . САД и НАТО хушкају украјинске екстремисте на рат , декларативно их подржавају , али Украјина није чланица НАТО пакта и у случају војног напада Русије ти исти који је подстичу на грађански рат , неће је војно бранити . Руска интервенција би изазвала само оштре вербалне осуде , и увођење економских санкција и казнених мера према Русији. Такав тврд став и подршка властима у Кијеву за тзв. антитерористичку операцију , што је заправо почетак рата , у комбинацији са неинтервенцијом у случају руског напада на Украјину - можда и најбоље говори у прилог томе да Американци прижељкују поделу Украјине , којом би опет своју директну сферу утицаја , приближили Русији и напредовали офанзивно на исток , а свету би таква подела била представљена као агресија Русије која би постала тзв. империја зла коју треба обуздати .
Засад се проруски ,, елементи '' у источним деловима сасвим добро држе , али је јасно да у евентуалном тоталном нападу украјинске војске не би имали шансу да се одбране , без директног мешања Русије , која би стала иза њих и интервенисала , а која их засад подржава на тај начин да се још увек може рећи да је то формално само унутрашњи сукоб у Украјини .
Расплет : нечији шах - мат , или ипак реми ?
Украјина је имала шансе да опстане као целовита држава , евентуално као потпуно неутрална, што је опција која изгледа отпада и све сигурније иде у прошлост . У новонасталим околностима , чини се да је рат неизбежан , као и подела Украјине - а да је питање само са колико жртава , с каквим типом ангажмана Русије , какве ће бити коначне границе и поделе и шта ће бити са проруским регионима - да ли ће се створити од њих некаква нова де факто независна парадржава нпр. Новорусија или ће се применити кримски сценарио и ти региони ће ући директно у састав Русије . Чини се да је много реалнији први исход , са стварањем де факто од Кијева независних територија , јер ипак је за Крим колико- толико и постојала оправданост прикључења Русији , обзиром на то како се он нашао у саставу Украјине . Могућност за опстанак некакве целовите и јединствене Украјине је мала и састоји се веентуално у томе да се након рата направи некакв споразум по коме би Украјина била федерална држава у којој би се свака битна одлука доносила консензусом целе земље , и где би се новим уставом уредило да проруско становништво има некакав вид вета за све битне, поготово одлуке о стратешком правцу земље . Боље би било када би то могло без рата да се постигне , али чини се да кијевске власти , као и они који их подржавају са стране нису засад расположени за такву опцију , па је такав исход могућ тек након ратног сукоба када не би више имали куд . И даље мислим , да би Русији највише одговарало када би Украјина била целовита , али макар неутрална и када не би било рата . Јер у том рату мора да погине велики број Руса , али и Русима веома блиских Украјинаца , и тај сукоб би имао негативних последица и по саму Русију .При том би се велики део Украјинаца окренуо трајно против Русије и остатак Украјине би водио антируску политику . У овој ,, игри '' делује као да је Русија изазвана , да је њој бачена рукавица у лице , да она није желела нити планирала ово што се данас догађа у Украјини , али када се већ десио кијевски преврат, она је морала експресно да реагује на свој начин . Обзиром да је то држава која је озбиљна , у којој аналитичари раде озбиљан посао и увек постоје алтернативни планови и решења - она је имала свој одговор и на Криму и на југоистоку , а претпостављам да некакав труст мозгова у Кремљу даноноћно и даље мозга по принципу ,, шта ако? ''. Рекао бих ни да Америка , као кључни инспиратор кијевског пуча , није нешто дугорочно спремала такав сценарио , већ да је више деловала спонтано и по инерцији , реагујући на Јануковичев заокрет крајем новембра 2013 . , али и на свој неуспех у Сирији . Остаје да се види која ће страна боље проћи у овој украјинској партији шаха . На примеру Украјине , и Србија би требало да учи - у смислу како озбиљна држава мора експресно и ефикасно да делује у кризним ситуацијама , да има разрађен план за сваку хипотетички могућу ситуацију и да ако треба деценијама тамо где постоји могућност да се десе некаква превирања - већ има спремне људе ( спаваче ) и структуре које неће бити затечене догађањима и реаговаће одмах на што је могуће бољи начин , а не да размишљају шта се збило када је већ прекасно за било какво деловање .Осим врхунске организованости проруса , где се у акцијама итекако види рукопис моћне државе и службе и где делује као да свако савршено зна шта треба да ради и какви су му задаци , за узор је и велика храброст проруских бораца . Спремност на ризик и огромну жртву , јер без обзира колико има ту веома способних и обучених људи , они објективно немају никакве шансе сами да се изборе са украјинском армијом уколико би она ударила свом снагом на њих . Сигурно да се без мига Кремља не би ни одлучили на овакве акције , али када се већ ушло у сукоб , сада се поставља и питање да ли чак и толико моћна држава попут Русије може до краја да исконтролише потпуно ситуацију и проруске побуњенике . Јер су и ти побуњеници свесни да уколико издрже прве ударе , или поднесу веће жртве , да Русија , одговарао јој даљи сукоб или не , неће моћи , поготово у садашњим међународним околностима да не реагује . Јер Русија није Србија из 1995 . године и Владимир Путин није Слободан Милошевић . Незамисливо је да данас Русија уколико затреба директно не заштити проруско становништво чак и када би хипотетички дошло нпр. до великих размимоилажења између Москве и проруских побуњеника . Јер каква је то глобална сила у успону која своје , макар и у нечему непослушно становништво које се оглушује на одређене наредбе - не би заштитила ? Како би нашла нове савезнике на међународној сцени и додатно мењала однос снага у своју корист ако ни своје не може да заштити ? . Да је Русија макар и само регионална сила , природно би било да реагује , поготово што Украјина директну војну заштиту од НАТО пакта неће добити. Осим свог становништва, као што смо већ напоменули и из чисто стратешких разлога готово је незамисливо да Русија препусти целу Украјину и не оствари ни минимум својих интереса у њој . Иначе , као што је био у Хладном рату , тако је и данас апсолутно незамислив директан војни сукоб због Украјине две суперсиле које имају такво оружје да би у том сукобу могли да се униште међусобно и притом и целу планету за собом поведу у амбис . Свест проруских побуњеника о томе , да у најгорем случају ако кола крену низбрдо по њих , иза себе имају заштитника који их мора извадити из неприлика - им даје невиђену дозу храбрости Вероватно су и свесни да би одређена жртва и крв морала да падне ( нпр. освајање Славјанска од стране украјинске војске и страдање већег броја проруских грађана ) , да би се нашао јак повод за директну интервенцију војске Руске Федерације . Украјинске власти су , пак , у небраном грожђу , јер ако оштро не реагују на проруску побуну - полако ће им се поновити кримски сценарио и без испаљеног метка ће им се распасти држава , а опет и ако ударе на проруске регионе , знају да их у том случају сигурно чека интервенција и пораз од руске војске са којом ни приближно не могу да се носе.