Пречесто слушамо приче о цензури у Србији. Покушаћемо у овом тексту, колико год је могуће објективно, сагледати да ли цензура уопште постоји, колико је oна реална, а колико се манипулантски подстиче теза о цензури. Да ли је уопште има у толикој мери колико се прича, или је можда пре посреди нека аутоцензура него цензура? Тези о цензури не треба прилазити политикантски и са аспекта тога да ли је неко за ову или ону странку или власт. Све власти дођу и прођу. Али када кажете да живите у држави у којој постоји страховита цензура и која је ауторитарна, не нападате само странке које су на власти већ тиме сопствену државу етикетирате као неслободну и наносите јој штету, нарочито уколико то етикетирање уопште није утемељено у реалности. Разумљиво је да је посао опозиције да стално напада власт, али је веома проблематично када се зарад тога иде толико далеко да се вештачки ствара слика о имиџу Србије као некакве ,,деспотије у којој влада медијски мрак'' и како је много гора од неких других држава од којих је реално много боља по питању медијских слобода. При свакој анализи медијске сцене мора се имати у виду да независни медији и потпуно објективни не постоје. Политички, државни и утицај власти на медије је такође једна легитимна реалност, којој могу да се чуде претерани наивци и утописти или да се ,,чуде“ лицемери и људи који на овим осетљивим темама грабе поене за своје интересе. Овај аксиом важи не само за Србију, већ за цео свет. Исто тако не постоји ни објективан пјединац, јер сви ми имамо различите вредносне системе и мишљења, и ма колико за себе тврдили да смо објективни, наша истина неће бити и свачија истина. Моја истина исписана у овом тексту, за многе неће бити истина.
Треба имати на уму, да се медији увек воде неком својом унутрашњом логиком и ма колико се чинило да подржавају овог или оног, стално луцидно играју неку своју игру, која у одређенoм тренутку може бити компатибилна са неком влашћу или пoлитичком опцијом,али веома лако исти медиј који некoг здушно подржава преко ноћи може окренути ћурак на другу страну. Посебно то важи за случај када осете да се ближе политичке промене и смена власти, па они мало ,,паметнији'' на време, још пре пада старих мењају плочу да би убрали победничке ловорике и тврдили како су ,,најзаслужнији за смену власти против које су одувек били''. Ако су Парето и Моска у праву за теорију о кружењу политичких елита, то још тачније може бити за медијске елите, које често те политичке надживе и сахране, способне су да опстану и преживе сваку промену и потрес. На примеру Србије најбоље се види да се у медијском пољу мање-више деценијама врте исти људи. Они су променили убеђења, медије које су водили, политиче савезнике, имиџ и много штошта, али опстају и даље су ту и делују малтене као незаменљиви. Наравно однос између медијске сцене и политике, политичара и медијских радника је сложен. Може се рећи да је одређена политика избацила и створила поједине медијске фиугуре, и да су политика, власт, капитал и моћници ти према којима медијски послушници играју како они свирају. Али, као што је већ напоменуто, медији имају и неки свој маневарски простор, сопствену рачуницу, а посебно то знају да користе искусни медијски вуци који су научили да пливају у турбулентним политичим водама. Тако да однос између власти и политичара и медија, понекад личи на однос кокошке и јајета, и поставља се питање ко заиста ту кога држи у шаци и има већу моћ и утицај. Медији највише воле да пливају у ситуацији политичких сукоба и поларизације - попут сукоба Ђинђића и Коштунице, или евентуалног расцепа Николића и Вучића, који многи медији прижељкују и подстичу, у великој мери верујем, потпуно самостално, без жеље ове двојице, покушавајући да лешинарски пливају на таласу великог сукоба уклико би до њега дошло. За медије су кључна ствар профит и тираж, али и рад за одређене структуре и политичке интересе. Однос између та два и питање шта је приоритетније, је такође веома сложен. Лукративни моменат и одсуство било каквог интегритета личности играју пресудну улогу у аутоцензури коју многи новинари и медији итекако користе, гледајући шта је тренутно за њих најоптималније.
Ни критикованије власти и министара, ни више приче о цензури?!
Прво што упада у очи када говоримо о цензури, јесте то што је ва тренутна власт, посебно у последње време једна од најкритикованијих, а уједно се стално форсира теза о цензури и немогућности критике те власти. Пођимо од председника Србије Томислава Николића. Не треба бити много паметан да би се закључило да се против њега у појединим медијима води жестока кампања, која понекад прелази границе доброг укуса и осим што напада њега као личност урушава и институцију председника. У овоме предњаче Курир, Ало и Блиц. Веома је интересантан случај Курира, јер је највећа медијска кампања на председника започела када је одбио да помилује господина Родића. Неко ће рећи како председник Николић нема велику моћ у својим рукама, није више на челу СНС, па и његов пример није најбољи као доказ тога да у Србији нема цензуре. Колико год се мислило да је центар моћи у Немањиној, а не на Андрићевом Венцу, и како се када се каже цензура и не мисли на Николића - он је ипак део власти, и то део власти ког готово сви медији жестоко нападају. А чак је било безуспешног и комичног покушаја да се и њему припише цензура у вези емисије Ивана Ивановића. Сви у Србији знају, да председник Србије и када би хтео не би могао да цензурише медије у Србији, јер нема ту моћ, и за разлику од претходних председника држи се стриктно својих уставних овлашћења. Да он има ту моћ да цензурише и утиче на медије, ваљда би прво спречио свакодневну хајку на њега у медијима. Може се рећи и да ниједан председник у Србији досад није био под таквом медијском паљбом. Осим личних напада на њега и његову породицу и најближе окружење, највише напада у вези конкретних политичких потеза које вуче, долазе онда када донесе неку одлуку која се коси директно са еврофанатичном другосрбијанском политиком. Тзв. грађанска Србија и другосрбијанци, без изузетка нападају Николића, јер у њему ипак виде најконзервативнији, најевроскептичнији и најрусофилскији део власти у Србији. С друге стране, десни спектар и национално опредељен, често га напада, али када повуче неки потез који ,,личи на старог Тому'', спремни су да га подрже и некада делује да су једини глас који га у, Србији, бар понекад брани. Тако је нпр. добио подршку од тих кругова за одлуку о одласку у Москву и учешћу Војске Србије на паради. Када је реч о очигледном медијском подгревању раскола између њега и Вучића, у томе највише предњаће Курир и Блиц. Да би ефекат тога био јачи- плански се напада Николић, а похвали за нешто Вучић, како би се стекао утисак због тих похвала да Вучић директно контролише те медије и самим тим стоји и иза напада на Тому. Лично сматрам да ни једном ни другом такав сукоб никако не би одговарао, а ни држави, али да би услед евентуалног мањка међусобне координације,могли да упадну у ту медијску замку- коју прижељкују листови попут Блица и нарочито Курира. Није спорно ни то да вероватно поједини људи у њиховом окружењу подстичу евентуални расцеп и анимозитет. Интересантно је да медији који највише нападају Николића, изузетно афирмативно истовремено пишу о министарки која је најкритичнија према председнику, због чега је већ добила опомену унутар своје странке. Исти медији који потпирују раскол Николића и Вучића, покушавају да унесу и хаос у Војску Србије по сличном рецепту, тврдњама о некаквим великим сукобима у војсци из ,,добро обавештених извора''. Апропо односа Вучића и Николића, може се рећи да је дневни лист Информер један од ретких који је писао у последње време истовремено афирмативно и о председнику и о премијеру, и на неки начин покушао је да одигра ,,помиритељску“ медијску улогу између њих и да у том смислу буде противтежа медијима који жуде за тим сукобом и покушавају да га креирају.
Када је реч о српској влади и Александру Вучићу, ситуација с медијима стоји знатно другачије. Однос медија према њему се рапидно и перфидно мења, и није био исти нпр. у тренутку када је преузео власт и сада. Најкомплекснији однос од свих је управо однос Вучића са медијима. Иако већина у Србији има перцепцију да он контролише медијску сцену и да је једини који не сме да се напада и који је некакав цензор, управо око њега већина медија плете мрежу и спрема му лагано праву медијску омчу око врата. Отворене критике њему, од преузимања власти долазе константно са тзв. десног спектра, али тај спектар је располућен и иако има реално утемељење у народу, нема га у парламенту а ни на медијском пољу се не сналази, нити има средства каква има један други, много перфиднији спектар. А то је тзв. проевропски, грађански, другосрбијански како год. Тај спектар се већ поделио у више колона, али тих више колона су савршено синхронизване и уједињени су у различитости деловања и стратегије према Вучићу. Без обзира да ли се они међусобно нападају, да ли подржавају Вучића, попут Е Новина или га нападају попут Пешчаника - сви они воде једну политику. Имамо неке најекстремније другосрбијанске слојеве друштва који већ сад директно нападају Вучића и његову владу. За њих је он ,,лажни европејац, цензор, ауторитарни владар,пресвучени радикал итд.'' Отворене критике Вучића и његове владе тако можете чути нпр.од Центра за евроатлантске студије, Пешчаника, аутономашког и сепаратистичког портала Аутономија инфо Сабахудина Грухоњића и Недима Сејдиновића итд. Мејнстрим другосрбијанци га жестоко нападају и на друштвеним мрежама, Фејсбуку, Твитеру, и то су људи попут либертаријанаца, аутономаша, разних сатиричара, фанова Саше Радуловића, симпатизери и чланови Нове Странке, Демократске странке итд. С друге стране, десница га оптужује за ,,издају“. И велики број младих и образованих људи, који нису политички ни опредељени га нападају - највише јер мисле да у Србији стварно постоји некакав вид недемократије, цензуре итд. Такви људи су веома лако, и поред доброг образовања и солидног степена интелигенције упали у мантру другосрбијанских медија, што се најбоље видело у хорском и некритичком стајању у одбрану Саше Јанковића. Нису их уопште занимале чињенице и контроверзе из сумњивг случаја, већ су сви утврдили да је то све намештаљка,а да се вероватно нису ни потрудили да прочитају било шта о случају сумњиве смрти Предрага Гојковића. Коментари су углавном ишли у том правцу да је истрага већ рекла свје и да је случај закључен, али да ли би исто тако рекли и за случај новинарке Даде Вујасиновић? Није спорно то да вероватно потезања овог случаја никада не би било да није дошло до политичког ,,случаја“ Саша Јанковић, али без обзира на мотиве пуштања случаја старог 22 године у етар, непримерено је одбацивати с гнушањем и подсмехом покушај утврђивања чињеница о смрти Гојковића. Осим два медија, који можда и субјективно и претерано нападају Јанковића, плус Политике и Новости, који су то пренели на уравнотеженом и озбиљном нивоу, у осталим медијима као да је владала цензура о томе, или су негативно и с подсмехом извештавали. Но, то упадање у другосрбијанску мантру и оних, који по опредељењу уопште не припадају том спектру, није кривица свих тих људи, већ је логична последица дуготрајне окупације медија и академских установа, али и неких државних од стране тзв. другосрбијанских елита. Оне су већ створиле такву атмосферу, где се сваки дисонантан тон са њима сматра за ретроградан, антиевропски, ботовски итд. На примеру апсолутне одбране лика и дела ,,безгрешног“ Саше Јанковића се видело колико су истински спремни и за другачија мишљења и чињенице. Не треба бити много паметан па закључити да они медији који су се жестоко ставили у одбрану лика и дела Јанковића, нападају Вучића, јер се зна са ким је Јанковић дошао у сукоб. Да је то критика власти и премијера лично, не мора експлицитно да се каже, нити да се Вучић свуда буквално помене.
Поједине организације и медији са другосрбијанског спектра, још увек ,,дају подршку Вучићу'', свесни рејтинга који тренутно он има, али зато нападају све људе око њега, министре, и показују шта и њега чека истог тренутка кад и ако драстично одудари од онога што је за њих прихватљиво. Жестоки напади на власт која наводно цензурише посебно су уследили поводом хеликоптерске несреће, али и пројекта Београд на води. Последњих месеци нема министра ког медији нису ,,развлачили“. Кроз медијску паљбу и филтер пролазили су и Стефановић, Селаковић, Вербић, Лончар, Гашић, а посебно Александар Вулин. Интересантно је да се тренутак почетка оштрије кампање против Вулина, једног од најближих Вучићевих људи, поклапа са његовим изјавама о пуштању Војислава Шешеља из Хага и евентуалном преиспитивању спољноплитичке оријентације земље. Засад се добар део медија води логиком ударања на све око Вучића, али не и директно на њега, но само је питање времена када ће се рећи ,, па ако је цела влада катастрофална, зна се ко је најодговорнији за то.'' Разлози за још увек избегавање експлицитних личних напада на њега су вишеструки -с једне стране незгодно је док још увек има овакав рејтинг, а с друге стране у атмосфери подстицања његовог сукоба са Николићем, који им је тренутно већи трн у оку-иду корак по корак гледајући прво Николића медијски да униште, па да после лагано крену и на Вучића. Такође не може се истовремено жестоко сам Вучић напасти, а да се тиме не доведе у питање и главна нит перфидне константне критике на његов рачун, а то је цензура. Зато се користи најбоља могућа тактика- константно се перфидно напада, без спомињања његовог имена, а уједно се подстиче утисак како нико не сме да га нападне директно и подгрева се теза о цензури. Од Вучића и његовог (не)наседања на медијске играрије зависи да ли би био директно нападнут после раскола са, вероватно, побеђеним Николићем, или би заједно са старим пријатељем био на удару као део тактички и карактерно хетерогеног, али ипак јединственог тима. Платформа за Косово ће бити први велики тест за обојицу како ће се снаћи на таласу нових спиновања и потпиривања њиховог сукоба. Ти све жешћи удари на све око Вучића, само су вид упозорења и пробног балона према њему. Треба имати у виду да чак и док су му давали подршку, која се лагано топи, никада он није био прави господар тих медија, већ су га они подржавали само док спроводи политику која је по њиховој мери, а за случај да се не подудара са њима, спремили би му медијску мајданизацију. Уколико имате личну диктатуру, контролу медија и цензуру, онда медији неће ценити да ли ће вас разапети према томе да ли водите политику која им се свиђа, него ће вас подржати безусловно какав год потез да повучете. Такође не само да неће нападати вас лично, него неће ни потезе владе нити ваших министара. У супротном случају не држите ви њих у шаци, него медији вас. У држави у којој влада цензура тешко нпр. да би емисија попут Кесићевих 24 минута могла да опстане дуже од две епизоде.
Анализирајући медије, можемо закључити да су Пинк, Информер и донекле Студио Б највише наклоњени власти. При том смо чак и на ПИНК-у у емисији Тешка реч, која се перципира као изразито прорежимска имали прилике да гледамо најразличитије личности, па тако нпр. и Војислава Шешеља и Немању Шаровића, за које се може рећи да су све осим наклоњени овој власти. Да су наклоњени власти, не може се никако рећи и за Б92, Блиц, Курир, Данас, Време, НИН итд. Политика и Вечерње Новости имају одређену дозу реализма и уравнотежености, а то се посебно односи на Политику за коју пишу људи потпуно супротних мишљења. Када је реч о контроли над јавним сервисима, попут РТС и РТВ, за ову владајућу гарнитуру се може рећи да их контролише мање од свих претходних. Посебно се такав утисак може стећи док гледате емисију Можда да можда не на РТС, а још више на емисији Један на један Данице Вученић на РТВ. Избор Драгана Бујошевића на место директора РТС-а најбоље показује колико власт ,,контролише'' јавни сервис. Новинарска удружења НУНС и НДНВ се понашају као најобичније опозиционе другосрбијанске групације, блиске западним фондовима и амбасадама, а НДНВ натупа и крајње аутономашки приде. Оне константно нападају власт, мада не знам како то успевају ако заиста влада тако велика цензура. Најпрофесионалнији УНС је једини задржао некакву црту објективности и свакако се и за њега тешко може рећи да је под некаквом диригентском палицом власти. Од осталих медија, веома важна и критична према власти је и телевизија Н1, која је директно задужена за промовисање америчких и НАТО интереса у Србији и региону.
Неколико пута се усталасала јавност око укидања појединих емисија. Тако смо имали случај Предрага Сарапе, који је био ,,жртва цензуре режима'' , да би ни мање ни више прешао на најрежимскију ТВ у Србији. Случај Оље Бећковић је такође интересантан, јер је и она после склањања са Б92 имала понуду да пређе на ПИНК,али је одбила. Треба напоменути да је Б92 приватни медиј који има право да склања у складу са својом политиком одређене емисије, мада је и позадина те приче другачија и она првобитно није ни била склоњена,већ је сама одбила да се њена емисија пребаци на инфо канал. Б 92 јесте заиста медиј који се од класичне информативне ТВ преоријентисао више на медиј забавног карактера, а прича о томе да Вучић стоји иза укидања Утиска недеље на Б 92 не пије воду из простог разлога што се Б 92 све више према њему и његовој власти понаша као опозициони медиј, и који има једну емисију попут Кесићеве, чија је и једина сврха да на мало забавнији и сатиричан начин напада власт, и посебно Вучића. Претходних дана смо имали перфидну играрију и око репризирања исте емисије уместо пуштања нове, а опет у сврху потенцирања приче о наводној цензури и да би се права емисија пустила у етар кад јој није распоред, али у тренутку док је Александар Вучић у исто време гостовао на РТС. Тако су медији који Вучићевој власти спремају медијски Мајдан имали прилику за пробне балоне, и упозорења, проценивши да је у некаквом само њима знаном обрачуну Кесић био за длаку иза Вучића- признавши тиме оно што је сваком очигледно,а то је да је Кесићева емисија много више другосрбијански политички пројекат него хумористичка емисија. Поједини медији и онлајн заједница можда и спремају Кесићу неккаав директнији политички ангажман, као што покушавају да и омбудсмана убаце у те воде- иако и, и он сам даје повода за то, обзиром да се више понашао у појединим ситуацијама као политичар и опозоициони лидер него као независан државни орган . ,,Силовање'' тезе о цензури, које се показало као тешка манипулација имали смо доказано у бар три случаја- Сарапа, Иван Ивановић и Зоран Кесић.
На крају можемо закључити да приче о цензури у Србији нису утемељене. Осим што стално можемо видети критике и нападе на председника Николића, али и СПСовске министре, који су такође власт- веома је присутна критика и оног дела власти за које је уврежено мишљење да спроводи цензуру и да има највећу и апсолутну моћ у Србији. Како другачије тумачити нападе на владу, него као нападе на Вучића. Овде уопште не улазимо у то да ли су све те критике оправдане или не, већ да ли их има или их нема. Уколико постоји цензура и медијски мрак, такве критике нећете видети све и да су најоснованије могуће. У пракси се чак понекад дешава да најближе окружење владара мислећи да тиме ради њему добро и зарад полтронства у туђе име покушава да утиче на медије и контрапродуктивно цензурише. Када је реч о цензури и једноумљу, пре би се могло рећи да у Србији постоји цензура на јавној и медијској сцени у којој све што одудара од другосрбијанске мантре наилази на подсмех и оштру осуду. То је нешто са чим сваки политичар и владар у Србији мора да рачуна, макар имао и рејтинг попут Вучићевог. Чини се да је та ,,невидљива рука и елита'' још увек утицајнија на душе народа у Србији и од Вучића и од било кога из власти.
Ако критике власти заиста постоје, због чега се стално жестоко форсира теза о цензури? Па можда зато што ће у некој евентуалној будућој обојеној револуцији најбољи импулс тим догађањима управо бити то што је ,,власт спроводила цензуру, једноумље и што је ударала на слободу изражавања''. Теза о цензури је такође згодна јер је и позиција жртве веома лагодна и профитабилна понекад. Сигуран сам да ће напади на ову власт и Вучића лично од већине медија бити све жешћи и прогресивно се умножавати. Што више буде напада биће истовремено више и прича о цензури и како су ти исти напади који се стално дешавају онемогућени. Само је питање како ће српски народ реаговати на то и да ли ће за њега на крају сто пута изговорена лаж о цензури (иначе врашки тешко изводљивој и контрапродуктивној у савременом добу) постати истинa? Надам се да му се неће поновити неке грешке из прошлости и да се неће наивно повести за оним групама, којима далеко од тога да је медијска слобода у Србији битна, као и Србија уопште. Последње што нам треба је нестабилност и некакве обојене револуције у наредним годинама, за које се обично испостави да су биле браон боје и да се после њих стање још више погорша. То су ситуације у којој опскурне групације само искористе народне фрустрације и идеалистичке и оправдане тежње грађана за бољим сутра, за постизање сопствених интереса. Нису овде у питању ни странке, ни личности и владари, већ Србија. Било каква мајданизација за Србију би била погубна и уназадила би је, а да би се тако нешто сасекло у корену, потребно је демонтирати медијску мајданизацију. Она је већ започела, само је питање да ли то виде они који треба да виде!
Анализирајући медије, можемо закључити да су Пинк, Информер и донекле Студио Б највише наклоњени власти. При том смо чак и на ПИНК-у у емисији Тешка реч, која се перципира као изразито прорежимска имали прилике да гледамо најразличитије личности, па тако нпр. и Војислава Шешеља и Немању Шаровића, за које се може рећи да су све осим наклоњени овој власти. Да су наклоњени власти, не може се никако рећи и за Б92, Блиц, Курир, Данас, Време, НИН итд. Политика и Вечерње Новости имају одређену дозу реализма и уравнотежености, а то се посебно односи на Политику за коју пишу људи потпуно супротних мишљења. Када је реч о контроли над јавним сервисима, попут РТС и РТВ, за ову владајућу гарнитуру се може рећи да их контролише мање од свих претходних. Посебно се такав утисак може стећи док гледате емисију Можда да можда не на РТС, а још више на емисији Један на један Данице Вученић на РТВ. Избор Драгана Бујошевића на место директора РТС-а најбоље показује колико власт ,,контролише'' јавни сервис. Новинарска удружења НУНС и НДНВ се понашају као најобичније опозиционе другосрбијанске групације, блиске западним фондовима и амбасадама, а НДНВ натупа и крајње аутономашки приде. Оне константно нападају власт, мада не знам како то успевају ако заиста влада тако велика цензура. Најпрофесионалнији УНС је једини задржао некакву црту објективности и свакако се и за њега тешко може рећи да је под некаквом диригентском палицом власти. Од осталих медија, веома важна и критична према власти је и телевизија Н1, која је директно задужена за промовисање америчких и НАТО интереса у Србији и региону.
Неколико пута се усталасала јавност око укидања појединих емисија. Тако смо имали случај Предрага Сарапе, који је био ,,жртва цензуре режима'' , да би ни мање ни више прешао на најрежимскију ТВ у Србији. Случај Оље Бећковић је такође интересантан, јер је и она после склањања са Б92 имала понуду да пређе на ПИНК,али је одбила. Треба напоменути да је Б92 приватни медиј који има право да склања у складу са својом политиком одређене емисије, мада је и позадина те приче другачија и она првобитно није ни била склоњена,већ је сама одбила да се њена емисија пребаци на инфо канал. Б 92 јесте заиста медиј који се од класичне информативне ТВ преоријентисао више на медиј забавног карактера, а прича о томе да Вучић стоји иза укидања Утиска недеље на Б 92 не пије воду из простог разлога што се Б 92 све више према њему и његовој власти понаша као опозициони медиј, и који има једну емисију попут Кесићеве, чија је и једина сврха да на мало забавнији и сатиричан начин напада власт, и посебно Вучића. Претходних дана смо имали перфидну играрију и око репризирања исте емисије уместо пуштања нове, а опет у сврху потенцирања приче о наводној цензури и да би се права емисија пустила у етар кад јој није распоред, али у тренутку док је Александар Вучић у исто време гостовао на РТС. Тако су медији који Вучићевој власти спремају медијски Мајдан имали прилику за пробне балоне, и упозорења, проценивши да је у некаквом само њима знаном обрачуну Кесић био за длаку иза Вучића- признавши тиме оно што је сваком очигледно,а то је да је Кесићева емисија много више другосрбијански политички пројекат него хумористичка емисија. Поједини медији и онлајн заједница можда и спремају Кесићу неккаав директнији политички ангажман, као што покушавају да и омбудсмана убаце у те воде- иако и, и он сам даје повода за то, обзиром да се више понашао у појединим ситуацијама као политичар и опозоициони лидер него као независан државни орган . ,,Силовање'' тезе о цензури, које се показало као тешка манипулација имали смо доказано у бар три случаја- Сарапа, Иван Ивановић и Зоран Кесић.
Ако критике власти заиста постоје, због чега се стално жестоко форсира теза о цензури? Па можда зато што ће у некој евентуалној будућој обојеној револуцији најбољи импулс тим догађањима управо бити то што је ,,власт спроводила цензуру, једноумље и што је ударала на слободу изражавања''. Теза о цензури је такође згодна јер је и позиција жртве веома лагодна и профитабилна понекад. Сигуран сам да ће напади на ову власт и Вучића лично од већине медија бити све жешћи и прогресивно се умножавати. Што више буде напада биће истовремено више и прича о цензури и како су ти исти напади који се стално дешавају онемогућени. Само је питање како ће српски народ реаговати на то и да ли ће за њега на крају сто пута изговорена лаж о цензури (иначе врашки тешко изводљивој и контрапродуктивној у савременом добу) постати истинa? Надам се да му се неће поновити неке грешке из прошлости и да се неће наивно повести за оним групама, којима далеко од тога да је медијска слобода у Србији битна, као и Србија уопште. Последње што нам треба је нестабилност и некакве обојене револуције у наредним годинама, за које се обично испостави да су биле браон боје и да се после њих стање још више погорша. То су ситуације у којој опскурне групације само искористе народне фрустрације и идеалистичке и оправдане тежње грађана за бољим сутра, за постизање сопствених интереса. Нису овде у питању ни странке, ни личности и владари, већ Србија. Било каква мајданизација за Србију би била погубна и уназадила би је, а да би се тако нешто сасекло у корену, потребно је демонтирати медијску мајданизацију. Она је већ започела, само је питање да ли то виде они који треба да виде!
