Геополитика се ,,вратила“ на Балкан и то на велика врата. Све интензивније се преламају глобални трендови на регион. Балкан, као стратешки важан, на раскршћу путева и судару цивилизација, али и утицаја великих сила- одувек је важио за турбулентно подручје и тзв. меки трбух Европе. Термин балканизација и Балкан су коришћени пежоративно, као нешто што означава крваве ратове и сукобе,па тако имамо и појмове тзв. глобални Балкан и евроазијски Балкан,у смислу конфликтности. Но, овај пут се чини да је Балкан ,,најмање крив“, него икада досад и да су процеси који на њему отпочињу последица увоза нестабилности и конфронтације, услед све већег глобалног хаоса. Наравно да је за сваки хаос и конфронтацију нужно да постоје и унутрашњи услови и противуречности,којих овде никада неће мањкати, али евидентно је да је то што баш сад имамо све веће тензије, које су дуги низ година биле потиснуте, последица светске прекомпозиције, промена односа снага и неких процеса који су без преседана у људској историји. Година која означава почетак новог таласа конфронтације и нестабилности на Балкану је свакако 2014. , а томе су највише допринели криза у Украјини, велико интензивирање конфликта у Сирији и Ираку и енормни успон ИСИЛ-а, који је пропраћен заузимањем великих територија и стварањем државолике творевине у виду сунитског калифата. Ово су две основне кризе које су утицале на остале аспекте све веће нестабилности, као што су с једне стране нови хладни рат САД и Русије и борба за моћ и утицај на глобалном нивоу, а с друге стране велика мигрантска криза. Балкан је опет постао стратешко, медијско, енергетско, економско, обавештајно итд. бојно поље. Не смемо заборавити да се и Грчка налази у нашем региону, а да њена криза такође итекако утиче на овај глобални хаос. Уз глобалне трендове, као што су и поновно јачање национализама, ксенофобије, неповерења унутар ЕУ, све већег одсуства солидарности и гледања најпре свог интереса, што огољава сурову истину о ЕУ- на Балкану испливавају испод површине стара ривалства,а услед глобалних промена земље у региону као да поново ,,копају ровове“ и покушавају стратешки добро да се позиционирају у тренуцима светског превирања.
У последњих годину дана, приметан је тренд погоршања односа међу суседима у региону. Иако је у августу 2014. Ангела Меркел покренула тзв. Берлински процес, чији је циљ био да покрене трендове и односе потпуно супротне од ових сад-чињеница је да уместо све веће пацификације и повезивања имамо процес који личи на то да тзв. западни Балкан пре наликује на европски Блиски Исток, него на интегрисани део Европе по немачком моделу. Овде се сударају барем 4 велика утицаја- англоамерички, немачки, руски и исламски. Исламски свакако није јединствен, а од прва два утицаја имамо и један хибридни у виду ЕУ, који по неким питањима може деловати као јединствен, али све више губи свој утицај услед сопствених структуралних недостатака и противречности. Од исламског света, веома је важна улога све нестабилније Турске, али и регионалних играча попут Ирана, Саудијске Арабије. Све то с пажњом прати и Израел, који има нарочито добре односе са Републиком Српском. Односи су каткад јаснији, а некад су сложени, испреплетани, асиметрични и хибридни, па није лако растумачити увек међусобне односе, намере и циљеве. Свет је постао много сложенији, него што је нпр. био у биполарном периоду.
Док је Немачкој потребнији мирнији, стабилнији Балкан, као и Европа уопште, укотвљен у ЕУ под њеном економском доминацијом - дотле неки други играчи имају различите приоритете. Чини се да англоамеричком фактору више одговара тзв. креативни хаос, постојана тензија, где би они могли да играју комбиновану улогу и пиромана и ватрогасца, и где чак дозвољавају и подстичу и оне тензије и национализме који су јој итекако непријатељски настројени, јер им није у интересу да се ствари на Балкану заокруже једном за свагда. Стога нпр. чак иако су иницирали и поклонили фактички тзв. независност Косову, ни ту им није интерес да се та тзв. независност заокружи, већ је то парадоксално много више интерес Немачке, која је њој минорно кумовала у поређењу с САД, и у том смислу су и неправедни захтеви Немачке према Србији најогољенији по том питању.
Русија и САД се надмећу за глобални утицај, а то утиче и на Балкан, где такође долази до промене односа снага и стварање мултиполарног света у настрајању, сигурно ће се одразити и на наш регион . Посебно је видљив напор САД у спречавању јачања руског утицаја овде, али и у саботажи, притискањем појединих земаља, енергетских пројеката најпре Јужног тока, а потом и тзв. Турског тока- што оставља бојазан да ће услед заоштравања кризе у транзитној Украјини овај регион постати и изузетно енергетски небезбедан. Да је овај регион на линији ватре између Русије и САД јасно је нагласио нико други до Џон Кери. Исламске земље, поготово Турска имају велике амбиције овде, а услед све већег замора од проширења ЕУ и мигрантске кризе, све је већи страх да земље југоисточне Европе неинтегрисане у ЕУ, а географски удаљене од евроазијских интегративних процеса не остану као слепо црево Европе, у тзв. отоманској групи, као некаква предстража Eвропе која их је одбацила и оставила на цедилу између европског чекића и оријенталног наковња.
Криза и тровање односа закачили су чак и најинтегрисаније у евроатлантске токове-Словенију и Хрватску. Дугогодишњи гранични спор је кулминирао обавештајном саботажом хрватских служби у циљу изласка из арбиртраже, јер су сазнали да ће одлука бити лоша по њих. Односе је погоршала и мигрантска криза. С друге стране, на том питању пали су и односи Мађарске и Хрватске, а традиционално лоши односи Србије и Хрватске додатно су продубљени мигрантском кризом и тзв. економским ратом и блокадом граница. Током читаве 2014. приметан је био драматично погоршан положај српске мањине у Хрватској, али и велики успон неоусташтва и успон деснице предвођене ХДЗ-ом. Односи на релацији Загреб-Београд су можда и најлошији од краја рата и показало се да лажно партнерство засновано на личним односима у време Тадића и Јосиповића није имало релане основе. Наоружавање Хрватске и претња балистичким ракетама, а зна се према коме се та претња односи, наишла је на моменталан одговор Србије и ако САД и хрватски партнери из НАТО наоружају Хрвате, на другој страни сасвим је реално да Русија помогне Србији да на тај изазов адекватно одговори. Хрватски генерал Петар Стипетић је рекао да ће Загреб увек гледати с подозрењем на Београд и гледати шта Србија ради, што у преводу значи да ће нас увек третирати непријатељски, а свакако уколико би имали прилику да би нам нанели и одређене штете и ударце ма које врсте. Но, треба имати у виду да је са Хрватском, као и Словенијом мање-више у територијалном и безбедносном смислу већина ствари решена и оне су релативно хомогене и заокружене. Може доћи до повремених криза, али ни близу као у осталим екс-ју земљама које су дубоко подељене. Конфликтна улога Хрватске,евентуално би се могла очекивати и смислу будућих догађаја у БиХ. Наравно, као што ће Загреб увек пратити Београд, исто тако и Београд увек треба да прати потезе Загреба и буде спреман да, барем реципрочно одговори на сваки недобронамеран акт.
Најкритичније земље региона, свакако су БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора, а нажалост процеси дестабилизације додирују Србију, ионако комплексну имајући у виду константан проблем јужне српске покрајине Космета. Србије се надолазећи процеси итекако тичу, како због саме Србије и унутрашње ситуације, тако и због њених интереса у суседним земљама и због Срба у региону. У зависности од сналажења, ови моменти превирања могли би бити погубни по њу, али и добри у случају правилног позиционирања, чак би и могли да допринесу њеној геополитичкој ренесанси на Балкану.
Највећи фактор дестабилизације региона, посебно у светлу јачања радикалног ислама јесте проблем тзв. Велике Албаније. Албанци важе за велике америчке савезнике и миљенике, али њихов пројекат и експанзионизам могу бити погубни по регион еквивалентно феномену ИСИЛа на Блиском Истоку. Колико САД тетошу албански радикализам најбоље говори чињеница фактичког непостојања осуде за терористичко-герилске акције у Гошницама и Куманову, које су имале елементе отворене оружане побуне. Чак је појединачни терористички напад у Зворнику, који је пре дело зомбираног радикализованог младића него неки добро организован акт наишао на далеко већу осуду него прави дводневни рат на улицама Куманова.
Сукобе у Македонији пратила је синхронизовано акција макеоднске опозиције на рушењу Николе Груевског, а повод је био добри стари опробан метод подизања прашине око наводног гушења демократије, слобода и неовлашћеног прислушкивања, мада се поставља питање откуд опозицији такав материјал који је обелоданила. Македонију сем албанског радикализма и сепаратизма, иттекако је погодила мигрантска криза, а на евроатлантском путу је кочи спор с Грчком око имена. У односу на тренутне проблеме, њима тзв. идентитетски рат са Србима и Бугарима из ове перспективе изгледа као споредан. Стога и не чуди што, иако стидљиво, македонска власт предвођена ВМРО покушава да ресетује односе са Србијом, али и Русијом. Македонија није увела санкције Русији, а Ђорђе Иванов је присуствоао победничкој паради у Москви. Из тренутне перспективе, уколико нешто драстично не промене, делује као да ће Македонија остати препуштена на милост и немилост, пре свега албанским сецесионистима.
Најновији догађаји у Црној Гори, показују да је она дубоко подељено друштво, великог конфликтног потенцијала и да је тзв. Украјина у малом. На делу смо имали покушај тзв. обојене револуције, с тим што сада условно речено проруска опозиција руши пронато и проамеричку власт по изразито проамеричком методу, но велико је питање руши ли га Русија, или је он од Запада пуштен низ воду, или има ту и мало народне спонтаности и чињенице да предуго влада и да је потрошен. Остаје чињеница то да се стање у Црној Гори закувава баш сада када Балкан потајно тиња и када је акуелно питање увлачења ЦГ у НАТО,чему се Русија снажно противи.
У БиХ имамо стандардно подељену државу и јасно је да је она апсолутно неодржива без присиле међународних фактора. Јачање исламског радикализма, али и неодрживост овакве тренутне БиХ, уз потпуно супротне концепције будућег преуређења, вероватно ће у будућности довести до новог конфликта, када међународне стеге попусте у овом протекторату. Оно што је интересантно, јесте то да је у Републции Српској опозиција прибегла сличном методу као македонска опозиција објављивањем снимака и захтевом за оставком Милорада Додика и владе. Иако је опозиција у РС истовремено на власти у Сарајеву, где је СНСД опозиција на државном нивоу - тешко да би обојена револуција на класичан успела у РС, јер у народу постоји консензус око приоритета и Српска је, док се не консолидује у перманентном ванредном стању, јер стално води тихи рат против унитаризације БИХ. Тешко да би мобилизација ширих народних маса на рушењу Додика у овом моменту успела, мада не треба искључити најскорије покушаје у том правцу, а што би потпуно подржале Сарајево и западни део међунаородне заједнице.
Пред Србијом је изузетно тежак период, јер она мора да води битке на више фронтова. На унутрашњем плану свакако да јој је приоритет очување безбедности и заштита од тероризма, успешно решавање мигрантске кризе, као и заштита суверенитета и територијалног интегритета, најпре на Космету. Економска битка и борба за побољшање квалитета живота грађана, такође ће бити веома тешка и дуга. Но, поред тога, Србија има обавезу у очувању РС, али и заштити и бризи о Србима из региона, па тако не може бити имуна ни на догађаје у Црној Гори, БЈР Македонији, БиХ и Хрватској. Посебан изазов је како сачувати у светлу глобалне кризе добре односе и са Русијом и са Западом. Србија није увела санцкије Русији, формално тежи ЕУ и војно је неутрална. Но, чињеница је да њени западни партнери углавном према њој повлаче потезе који у најмању руку нису нимало благонаклони и фаворизују остале регионалне играче. С друге стране, Русија пружа подршку Србији по многим важним питањима. Србија је место великог судара Запада и Русије око утицаја, не само због ње саме, већ и због тога што преко српског и просрпског становништва у суседним земљама може имати велики утицај у догађањима у њима. То становништво и јесте једини проруски и антинато оријентисан фактор у тим земљама, па стога их Запад види на непријатељски начин и у складу са тим подржава друге стране. Можда у том смислу треба сагледати и велику уздржаност званичне Србије према догађајима у Црној Гори, иако су тамо Срби дискриминисани, а и полиција је брутално прекорачила овлашћења употребом претеране силе, према многим Србима. Чак су неки српски провладини медији, који делују и у ЦГ изразито стали на страну поприлично антисрпског режима Мила Ђукановића. То делује крајње нелогично, посебно кад се сагледа последњи у низу ножева у леђа-црногорске подршке Косову у УНЕСКО-у. Али званична Србија, не шаље толико поруку Ђукановићу да је уз њега, јер не би било нормално да јесте уз антисрпски режим, већ шаље поруку Западу да она није та која се труди да стопира улазак ЦГ у НАТО и која тиме боде прст у око много моћнијим од себе. То је и Ђукановић разумео, па осипа дрвље и камење по Русији, просрпској опозицији и наводним екстремистима из Србије, али је скоро па похвалио званичну Србију, коју је толико пута обожавао да нападне за све недаће овога света. Пред Црном Гором су тешки и неизвесни дани, а било је очекивано да талас дестабилизације запљусне и њу.
Ситуација на Косову је такође драматична, где је све већи конфликт између велике коалиције на власти и опозиције у виду Куртија и Харадинаја. Сузавци у скупштини и стални сукоби су постали уобичајена појава, а цео процес бриселских преговора, као и оно што је већ договорено остаје под великим знаком питања.
Криза и тровање односа закачили су чак и најинтегрисаније у евроатлантске токове-Словенију и Хрватску. Дугогодишњи гранични спор је кулминирао обавештајном саботажом хрватских служби у циљу изласка из арбиртраже, јер су сазнали да ће одлука бити лоша по њих. Односе је погоршала и мигрантска криза. С друге стране, на том питању пали су и односи Мађарске и Хрватске, а традиционално лоши односи Србије и Хрватске додатно су продубљени мигрантском кризом и тзв. економским ратом и блокадом граница. Током читаве 2014. приметан је био драматично погоршан положај српске мањине у Хрватској, али и велики успон неоусташтва и успон деснице предвођене ХДЗ-ом. Односи на релацији Загреб-Београд су можда и најлошији од краја рата и показало се да лажно партнерство засновано на личним односима у време Тадића и Јосиповића није имало релане основе. Наоружавање Хрватске и претња балистичким ракетама, а зна се према коме се та претња односи, наишла је на моменталан одговор Србије и ако САД и хрватски партнери из НАТО наоружају Хрвате, на другој страни сасвим је реално да Русија помогне Србији да на тај изазов адекватно одговори. Хрватски генерал Петар Стипетић је рекао да ће Загреб увек гледати с подозрењем на Београд и гледати шта Србија ради, што у преводу значи да ће нас увек третирати непријатељски, а свакако уколико би имали прилику да би нам нанели и одређене штете и ударце ма које врсте. Но, треба имати у виду да је са Хрватском, као и Словенијом мање-више у територијалном и безбедносном смислу већина ствари решена и оне су релативно хомогене и заокружене. Може доћи до повремених криза, али ни близу као у осталим екс-ју земљама које су дубоко подељене. Конфликтна улога Хрватске,евентуално би се могла очекивати и смислу будућих догађаја у БиХ. Наравно, као што ће Загреб увек пратити Београд, исто тако и Београд увек треба да прати потезе Загреба и буде спреман да, барем реципрочно одговори на сваки недобронамеран акт.
Најкритичније земље региона, свакако су БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора, а нажалост процеси дестабилизације додирују Србију, ионако комплексну имајући у виду константан проблем јужне српске покрајине Космета. Србије се надолазећи процеси итекако тичу, како због саме Србије и унутрашње ситуације, тако и због њених интереса у суседним земљама и због Срба у региону. У зависности од сналажења, ови моменти превирања могли би бити погубни по њу, али и добри у случају правилног позиционирања, чак би и могли да допринесу њеној геополитичкој ренесанси на Балкану.
Највећи фактор дестабилизације региона, посебно у светлу јачања радикалног ислама јесте проблем тзв. Велике Албаније. Албанци важе за велике америчке савезнике и миљенике, али њихов пројекат и експанзионизам могу бити погубни по регион еквивалентно феномену ИСИЛа на Блиском Истоку. Колико САД тетошу албански радикализам најбоље говори чињеница фактичког непостојања осуде за терористичко-герилске акције у Гошницама и Куманову, које су имале елементе отворене оружане побуне. Чак је појединачни терористички напад у Зворнику, који је пре дело зомбираног радикализованог младића него неки добро организован акт наишао на далеко већу осуду него прави дводневни рат на улицама Куманова.
Сукобе у Македонији пратила је синхронизовано акција макеоднске опозиције на рушењу Николе Груевског, а повод је био добри стари опробан метод подизања прашине око наводног гушења демократије, слобода и неовлашћеног прислушкивања, мада се поставља питање откуд опозицији такав материјал који је обелоданила. Македонију сем албанског радикализма и сепаратизма, иттекако је погодила мигрантска криза, а на евроатлантском путу је кочи спор с Грчком око имена. У односу на тренутне проблеме, њима тзв. идентитетски рат са Србима и Бугарима из ове перспективе изгледа као споредан. Стога и не чуди што, иако стидљиво, македонска власт предвођена ВМРО покушава да ресетује односе са Србијом, али и Русијом. Македонија није увела санкције Русији, а Ђорђе Иванов је присуствоао победничкој паради у Москви. Из тренутне перспективе, уколико нешто драстично не промене, делује као да ће Македонија остати препуштена на милост и немилост, пре свега албанским сецесионистима.
Најновији догађаји у Црној Гори, показују да је она дубоко подељено друштво, великог конфликтног потенцијала и да је тзв. Украјина у малом. На делу смо имали покушај тзв. обојене револуције, с тим што сада условно речено проруска опозиција руши пронато и проамеричку власт по изразито проамеричком методу, но велико је питање руши ли га Русија, или је он од Запада пуштен низ воду, или има ту и мало народне спонтаности и чињенице да предуго влада и да је потрошен. Остаје чињеница то да се стање у Црној Гори закувава баш сада када Балкан потајно тиња и када је акуелно питање увлачења ЦГ у НАТО,чему се Русија снажно противи.
У БиХ имамо стандардно подељену државу и јасно је да је она апсолутно неодржива без присиле међународних фактора. Јачање исламског радикализма, али и неодрживост овакве тренутне БиХ, уз потпуно супротне концепције будућег преуређења, вероватно ће у будућности довести до новог конфликта, када међународне стеге попусте у овом протекторату. Оно што је интересантно, јесте то да је у Републции Српској опозиција прибегла сличном методу као македонска опозиција објављивањем снимака и захтевом за оставком Милорада Додика и владе. Иако је опозиција у РС истовремено на власти у Сарајеву, где је СНСД опозиција на државном нивоу - тешко да би обојена револуција на класичан успела у РС, јер у народу постоји консензус око приоритета и Српска је, док се не консолидује у перманентном ванредном стању, јер стално води тихи рат против унитаризације БИХ. Тешко да би мобилизација ширих народних маса на рушењу Додика у овом моменту успела, мада не треба искључити најскорије покушаје у том правцу, а што би потпуно подржале Сарајево и западни део међунаородне заједнице.
Пред Србијом је изузетно тежак период, јер она мора да води битке на више фронтова. На унутрашњем плану свакако да јој је приоритет очување безбедности и заштита од тероризма, успешно решавање мигрантске кризе, као и заштита суверенитета и територијалног интегритета, најпре на Космету. Економска битка и борба за побољшање квалитета живота грађана, такође ће бити веома тешка и дуга. Но, поред тога, Србија има обавезу у очувању РС, али и заштити и бризи о Србима из региона, па тако не може бити имуна ни на догађаје у Црној Гори, БЈР Македонији, БиХ и Хрватској. Посебан изазов је како сачувати у светлу глобалне кризе добре односе и са Русијом и са Западом. Србија није увела санцкије Русији, формално тежи ЕУ и војно је неутрална. Но, чињеница је да њени западни партнери углавном према њој повлаче потезе који у најмању руку нису нимало благонаклони и фаворизују остале регионалне играче. С друге стране, Русија пружа подршку Србији по многим важним питањима. Србија је место великог судара Запада и Русије око утицаја, не само због ње саме, већ и због тога што преко српског и просрпског становништва у суседним земљама може имати велики утицај у догађањима у њима. То становништво и јесте једини проруски и антинато оријентисан фактор у тим земљама, па стога их Запад види на непријатељски начин и у складу са тим подржава друге стране. Можда у том смислу треба сагледати и велику уздржаност званичне Србије према догађајима у Црној Гори, иако су тамо Срби дискриминисани, а и полиција је брутално прекорачила овлашћења употребом претеране силе, према многим Србима. Чак су неки српски провладини медији, који делују и у ЦГ изразито стали на страну поприлично антисрпског режима Мила Ђукановића. То делује крајње нелогично, посебно кад се сагледа последњи у низу ножева у леђа-црногорске подршке Косову у УНЕСКО-у. Али званична Србија, не шаље толико поруку Ђукановићу да је уз њега, јер не би било нормално да јесте уз антисрпски режим, већ шаље поруку Западу да она није та која се труди да стопира улазак ЦГ у НАТО и која тиме боде прст у око много моћнијим од себе. То је и Ђукановић разумео, па осипа дрвље и камење по Русији, просрпској опозицији и наводним екстремистима из Србије, али је скоро па похвалио званичну Србију, коју је толико пута обожавао да нападне за све недаће овога света. Пред Црном Гором су тешки и неизвесни дани, а било је очекивано да талас дестабилизације запљусне и њу.
Ситуација на Косову је такође драматична, где је све већи конфликт између велике коалиције на власти и опозиције у виду Куртија и Харадинаја. Сузавци у скупштини и стални сукоби су постали уобичајена појава, а цео процес бриселских преговора, као и оно што је већ договорено остаје под великим знаком питања.
Арапско пролеће и успон ИСИЛа и других радикалних група, мигрантска криза, Украјина и нови хладни рат, али и криза у Грчкој и унутар саме ЕУ утицали су на негативне трендове у региону. Почело је са великоалбанским дроном и албанским тзв. специјалним ратом против Србије. да би се наставило победом кандидаткиње ХДЗ на изборима и заоштравањем реторике према Србији, а потом смо имали најпре албански талас миграција, па огроман мигрантски талас са Блиског Истока који је запљуснуо Европу, грчку драму, немиле догађаје у Македонији, тзв. Пирангејт, догађаје у Црној Гори и на Космету. Када имамо у виду преплитања највећих сила преко леђа малих, али и транснационалне изазове попут тероризма, криминала и чињенице да је тзв. западни Балкан застао у процесима било каквих интеграција, плус велику корупцију, сиромаштво и безнађе огромних слојева становништва - видимо да се у региону нагомилао огроман експлозивни потенцијал. Униполаран светски поредак је и званично мртав, након руске интервенције у Сирији, а свака промена природе међународног система изазива велике последице. Чак и да се овде деси некакав свеопшти социјалан бунт и тзв. балканско пролеће, то само по себи не мора ништа да значи, ако се оно правилно каналише. У међународним односима и јесте највеће умеће успети, сналазити се и опстајати и у најтежим околностима, имати осећај и меру и извлачити максимум у датом тренутку. Када подешавате воду за туширање, морате пазити да не буде ни превише врућа, ни превише хладна, него баш онаква каква треба да буде. Тако је и у управљању кризама и брањењу сопствених интереса, где не треба ићи у крајност ни изазивања најмоћнијих, али не сме се ићи ни противно директно својим националним интересима, нити се сме бити сервилан. Да би се Србија у тренуцима светских превирања и надолазећег балканског пролећа што боље снашла, неопходно је да се мудро и грчевито бори искључиво за сопсвтене интересе, а не за некакве универзалне и апстрактне наднационалне идеје и заједнице у које више сами не верују ни они који су у њима. Пример комунизма и одрицања од сопствене државе и интереса зарад некаквог накарадног квазиуниверзализма је већ сасвим довољан и поучан, да више никада слепо не верујемо ни у шта друго осим у своју земљу и своје државне и националне интересе, који су једино трајни!
