1.
Случај Маринике
Тепић и нове хајке на десну Србију, званично је започео њеним надреалним
скупштинским говором, у ком је панично
,,открила’’, по њеном поимању велику безбедносну претњу по Србију. Та наводна
претња је, британски десничар Џим Доусон, који је боравио у Србији, дружио се
са истомишљеницима овде, а можда је највише Маринику потресло то што се усудио,
замислите, да борави чак и у ,,њеном Панчеву’’. Госпођа Тепић, очигледно не зна да је Србија
слободна земља и да у њу могу да уђу сви они који не крше њене законе и ничим
је не угрожавају. То што је Доусон протеран из Мађарске, пре ће бити да је у
вези његовог политичког ангажмана, где се ставио на страну странака које се отимају
са Орбаном за исто бирачко тело. Но, Мариника се питала, како је могуће да је
Доусону дозвољен несметан боравак у Србији, и како смо дозволили да нас овај
опасан човек безбедносно угрожава нпр. овако – цитирам ,,како је могуће да овај
фашиста УРЕДНО ДОНИРА СРПСКЕ МАНАСТИРЕ
НА КОСМЕТУ?!’’, а као велику безбедносну претњу Мариника је
навела и Доусонове ставове да је Космет Србија, да су исламисти претња за
хришћанску Европу и сл. На врхунцу надахнућа, привиђају јој се и некакве дуге
цеви и војне формације у измученим српским енклавама и манастирима опасаним
бодљикавим жицама. Врло је важно напоменути, да је овај њен говор
синхрониѕовано подржао својим тенденциозним урадком, што је већ њихов
стандардни метод – портал КРИК. Да
цитирамо премијерку Брнабић – тзв. истраживачки медиј, се у свом тексту запитао
на Мариникином трагу – шта ради Доусон у Србији и како је могуће да смо
дозволили да нас угрожава тиме што је један од ретких Британаца који подржава
српска стајалишта и помаже нас и истицањем ставова у нашу корист и донирањем
хуманитарне помоћи! Није згорег напоменути, да је евидентно да је Мариники неко
сугерсисао да покрене ову причу, јер се у њеном скупштинском излагању видело да
је механички читала само оно што јој је већ написано.
2.
Није то био једини напад на оне који
подржавају Србе на Космету и шире нашу причу, а да долазе са оне стране са које
се најмање то очекује – са западне. Попут Маринике, и америчка Н1 телевизија покренула је хајку на Арна Гујона, толико бедну и провидну, да је сувишно било шта рећи.
Иако је тема емисије требало да буде нешто потпуно друго, на Петреусовој ТВ
Гујона дочека права унакрсна ватра, где су му пребирали по прошлости оптужујући
га да је био екстремни десничар и исламофоб, и да зато помаже Србе, а не зато
што је хуман. Идеолошки острашћена и традиционално ненаклоњена било каквим
српским интересима, та ТВ не може да схвати, да све и да је све то потпуно
тачно за шта су га оптужили није никакав проблем и да уопште није релевантно.
Ако су преспавали последњих пар година, требало би их подсетити да је та тзв.
есктремна десница у Француској и остатку Запада већ постала мејнстрим, а да је
потпуно нормално да неко буде подозрив према исламизму у земљи која је тешко
страдлаа од исламистичких напада. На трагу Блицовог
недавног текста, где су напали све иностране српске пријатеље као лудаке
наредивши им – САМО ВИ НЕМОЈТЕ ДА НАС
БРАНИТЕ! – тако и Н1 нападе Гујона, што је њихово право, али је проблем у
томе што исти ти негирају другима право да изразе јавно свој гадљив став према
тој нечасној работи. Када је јавност неблагонаклоно реаговала на хајку Н1 на
Гујона, одмах је хушкачка тв окренула ствар, и оне који су јој упутили критике
због тога – имплицитно назвала фашистима који хоће да угуше слободно
новинарство и слободу говора. Неће бити да је баш тако, управо Н1 таквим
етикетирањем и негирањем нечијег права на критички став покушава да гуши
слободу говора. Ако они имају право да критикују Гујона, право је свакога да
критикује њихов рад, у границама закона. Када кажете и очигледну истину, да је
то америчка или Петреуисова телевизија, без икаквих претњи и тешких речи – они
изрицање јавне истине третирају као претњу, као да се стиде својих газда.
Наравно да им смета да шира јавност до краја спозна чији су, јер онда сваки
здраворазумски човек ће довести у питање њихову објективност. Такви медији и
групације било какву критику на свој рачун виде као позив на линч, док са исте
стране долазе често много гнуснији напади на медије и појединце који су на
супротној страни. Ту имамо и много теже речи и (дис)квалификације, али то су ти двоструки аршини по
којима је једнима дозвољено апсолутно све, а други малтене не смеју ни да
постоје.
3.
Добар пример хајке на медије и притиска на
слободу мишљења, управо од оних који се званично за исту највише залажу, јесте
хајка на портал Видовдан. Видовдан
је само на једном месту објединио другосрбијанске твитове од Ратку Младићу, а
то су ваљда ставови којима се аутори твитова и поносе. Уз сатиричан, и надасве
истинит наслов, објавили су текст, где нема никаквог кршења ни законскихг ни етичких
норми. Али истина боли, а и силе таме не воле када избију на светлост и чистину,
па да јавност може боље да их спозна, зато је Видовдан етикетиран као фашистички
лист који црта мете на чело, иако је хајка заправо била на Видовдан. Ово је омиљени метод леволибералне тзв. елите –
извртање и приписивање другима својих метода и поступака. Прављење од жртве џелата и обрнуто. Сетимо се само када је Кандићка
лупала шамаре расељеним лицима или када такве органиције праве спискове
неподобних ,,фашиста’’, екстремиста, јатака, путинофила и сл. То је
сасвим ок, али када Иван Ивановић направи списак тзв. србомрзаца, а да нажалост
није много погрешио ни у списку ни у квалификацијама, то се онда третира као
позив на убиство. Зоран Живковић има
право да неког назива фашистичким пацовом, Мариника има право да каже да јој је
једина жеља да фашиста више нема?!
Праве
спискове непободних неистомишљеника које треба забрањивати и хапсити, али ако
друга страна прави исте спискове тзв. издајника онда је то прогон. Ако они могу
олако да етикетирају, скоро све десничаре и оне који се не слажу са њима као
фашисте, зашто је то нормално, а некакав пандан и контраетикетирање са друге
стране је ужас? Посебно језиво звуче тврдње Маринике Тепић да јој је жеља да
фашиста више нема, обзиром колико људи би потпало под њену дефиницију фашиста. По Мариникиној логици – више Србије би морало да
нестане да би се њој испунила жеља, него што је нестало у револуционарном
терору од 1944. па надаље.
4.
Још један пример дуплих стандарда и потврде
да у Србији не важе једнака правила за све, барем у мејнстрим јавности, јесте
случај емисије Контравизија и
исмевање и вређање њеног уредника и водитеља Лава Григорија Пајкића. Врсни познаваоци хумора и политичке сатире,
којима је врхунац интелигенције Кесић или евентуално Иван Ивановић, убише се од
оспоравања вредности емисије, која је емитована на приватној тзелевизији, која
је бар најчистија што се тиче политичког става – јер нема фолирања и дилеме коју
страну подржава. Но, Лав је успео да погоди мету, чим је изазвао острашћену реакцију
оних који су мислили да имају монопол на модерну борбу за душе српске омладине.
Ако бих се користио другосрбијанском терминологијом, ове догађаје бих комотно
могао назвати хајком на Пајккића и гушење слободе говора нападом на емисију.
5.
Долазимо и до врхунца заплета и случаја Ловрековић. Одмах да кажем,
апсолутно сам против онаквог писања и помињања снајпера, чак и у метафоричком
облику. Јасно је да Ловрековић није претио смрћу Мариники Тепић и да не
представља никакву претњу по њену безбедност. Ипак, морам да кажем, да је Томислав Ловрековић, вероватно у
новинарском жару изразито претерао и да није смео тако да напише. Такорећи, дао
је зицер и муницију Мариники и екипи, која једва чека такав поклон да може да
одржи наратив о претњама убиствима, хајци и сл. Реаговање државних органа у
овом случају, иако нисам правни стручњак, по мом мишљењу спада у домен
дискреицоног права и слободне процене. Али морамо бити поштени, било је
елемената да се Ловрековић приведе и да се провери шта је мислио. То је још
једна корисна лекција за десничаре, да не упадају у матрикс својих ривала, већ
да чистим аргументима и одмерено на интелектуалном нивоу разбијају оне које је
нимало тешко на тај начин разбити. Но, Ловрековић је својим исхитреним потезом,
несвесно ипак указао на одређене ствари. Његов случај показује, колико је
инерција тадићевско- хоменовско- инсајдеровског наратива јака у српској
јавности, па и у деловима власти. Огроман притисак је уследио да се Ловрековић
ухапси по службеној дужности. Проглашен је малтене за опасног убицу, а ако би била
поштена, бар према себи, и Мариника Тепић би знала да се огрешила о овог момка
зарад стицања ореола жртве и јефтиних политичких поена, који би мало подигли
рејтинг клинички мртвој комби странци. Но, морам рећи да формално са привођењем
човека који је користио фразе попут снајпера и ућуткивања немам проблем. Такве ствари увек треба разјаснити, макар и превентивно,
а два дана притвора никог није убило. Оно што ми упада у очи, то су опет они
двоструки стандарди. Нема никакве реакције по службеној дужности на скандалозне
и много опасније приче Јанковића и
Радуловића о паралелним службама, затим у неколико наврата експлицитне
претње румунским сценариом (стрељањем), нема никакве реакције на пишања по гробовима и сл. Замислите шта би се десило да је ситуација
обрнута и да власт опозицији прети пишањем по гробовима или стрељањем, на какве
би то реакције наишло у јавности. Ловрековић је, својим неоправданим гестом,
ипак колатерално учинио добро дело – разоткрио је моћ другосрбијанске инерције
и двоструке страндарде.
6.
Можда и најапсурднија ситуација је случај Мише Вацића. Момак који је осуђен у
жутом режиму за неке ствари, и то је поштено одслужио, иако је чак и тад било
јасно да трпи због политичких ставова, а постоји и снимак где се види да трпи
тортуру, иако је службена прича била да је он напао полицајце, што снимак јасно демантује. Човек има јасне ставове,
које супротна страна перципира као екстремистичке. Међутим, у деморкатској
земљи као што леволиберали имају право на своје ставове, које ми можемо
сматрати екстремистичким, јер итекако
одударају од центристичке поѕиције и острашћени су, и издајничким, што су много
више него што су Вацићеви ставови фашистички – тако и Вацић има право на своје
политичко деловање. Хајка на њега је почела још када се открило да је био
запослен у Канцеларији за Космет, и ту је била велика грешка и власти и
јавности, а поготово десничара, који су се приклонили леволибералном наративу
да је недопустиво да он ради за било који државни орган, јер он по њиховим
мерилима није (политичко)
биће.
Велики део запосленика у органима управе су политички намештеници и свака власт
запошљава одређене људе. Подсетићу вас само да је у време тзв. демократских
власти у граду Београду радио функционер из ЛДП Данко Рунић, који је познат по пропагирању независног Косова и
сликању са шиптарским кечетом на дан албанске заставе. То, наравно ником није
замсетало, да у систему ради неко тако екстреман и отворено антидржавно
настројен, али чак и неки тзв. денсичари имају проблем са човеком који се
залаже за Космет у Србији, помагање Србима на КИМ . да ради у Канцеларији за
Космет. Десничари га нападају, због блискости власти и тзв. издају, а могли би
свашта да науче од леволиберала и уласка у систем и деловања у корист процеса и
циљева – на примеру Брнабићке, Јоване Ђинђић, споменика-стреле и многим другим.
Но, њега и истомишљенике не нападају само за тзв., издају, већ и на
леволибералном вештачки креираном наративу, па се тако Бошко Обрадовић, апропо последњег случаја жестоко солидарисао са
Мариником Тепић.
Мариника
Тепић, је по мом скромном мишљењу, своју главну мету, ипак мудро оставила за
крај. Она је наводно прво приметила Доусона,
а тек после даљим истраживањем, и његове везе са Вацићем. Тешко је поверовати да у тренутку када је први пут
иступила са нападом на Доусона, није знала и за његов контакт са Вацићем. Но,
вероватно је хтела да њен долазак до Вацића изгледа спонтан. Због чега је њој
Вацић толико споран, мислим да се несвесно изланула, када је опет подсетила на
његово кратко запослење у Канцеларији за КИМ, где је и навела разлог због ког
мисли да је Вацић запослен. Рекао бих да у том грму лежи зец и да је њена циљна путања била Доусон – Вацић –
Вучићево најближе окружење – Вучић. Не говорим да су ово реалне релације,
већ мислим да их овако перципира Мариника Тепић. Њене оштре речи како је
ударила у осиње гнездо, хајка на државу како подржава наводне фашисте и екстремне
десничаре и њене импресије како мисли да ће истерати даље још много тога
крупнијег, су на том трагу. Врхунац, слободно могу рећи глупости, је што је
након хапшења Ловрековића, отишла у
полицију да пријави Вацића, јер сматра да јој је претио твитом у ком је позвао
на престанак прогона неистомишљеника у тоталитарном јакобинском маниру?!
Филолог по струци, Мариника, можда није добро упућена у историју, али тешко да
јој бар неко од сарадника није указао на глупост тврдње да је тиме њој Вацић
запретио, јер су, по Мариникином мишљењу јакобинци били жртве које
су завршиле на гиљотини?!
Чини се да је
по сваку цену хтела да тужи Вацића, па макар то било и на основу овакве
епохалне глупости и јавног трансфера блама и незнања.
Мариника је жена, бурне политичке прошлости,
а могло би се рећи и личне. Образована, додуше не толико политички, али свакако
искусна. Од Ненада Чанка, преко Јанковића, па до Зорана Живковића – њен политички
пут је јасан. Ни то што је удата за ДССовца, познатог по пребијању Роберта
Карана у Темерину, није је изгледа навело да бар мало коригује политичке
ставове на државотворну страну. Бројне контроверзе везане су за њу док је била
покрајинска секретарка за спорт, од дискриминације, до намештања средстава
својим познаницима сумњиве биографије и по политичкој линији – заговортницима тзв.
Републике Војводине. Када је покренула хајку на десничаре, неки десничарски
портали су указали на ове спорне чињенице из њене биографије, она је онда
ударила још јаче, а пратио је у томе њен садашњи шеф Зоран Живковић, познати
петооктобарски јакобинац, сабљар и цензор, који је хапсио хиљаде невиних људи,
више политичких противника, којима држава Србија и данас исплаћује милионске
одштете због неоснованих притвора. Хапсио је као премијер и многе новинаре и
затварао редакције, а међу жртвама се чак нашао и један од ретких просрпских
листова у Црној Гори – Дан. Живковић је поново почео да прети, етикетира, вређа,
па можемо скоро са сигурношћу претпоставити када би опет био власт да би све
који се не слажу са њим, а псоебно десничаре, затварао и хапсио, а портале
гасио.
Као
што Мариника каже да нема проблем са десничарима, већ са државом која им
дозвољава да уопште живе и постоје, мисле и буду на слободи, а не у неком
затвору или катакомби, исто тако и сви ми здравомислећи и државотворно
настројени људи, немамо проблем са Мариником и њеним истомишљеницима. За
разлику од ње, нама нимало не смета њихово постојање, слобода изражавања чак и
таквих ставова, само тражимо равноправан третман на тржишту идеја и
друштвено-политичке конкуренције, а не дискриминацију и подилажење тоталитарним
захтевима Маринике и сличних. Нисмо острашћени, не сматрамо их пацовима, већ
људским бићима, не мрзимо их, већ се боримо са њима легално и агрументима,
можда их само жалимо. Нама је њихов mind-set
и више него
јасан и не намеравамо да им намећемо
свој, макар не на силу, једино укрштањем аргумената. Али, имамо проблем, не
знам баш да ли са државом, али свакако са либералном дубоком државом, друштвом,
јавношћу, двоструким стандардима и нефер третманом.
Морамо
бити поштени, па признати, да је наша држава, стидљиво, али евидентно, у том
смислу у медијском и јавном простору дозволила већи плурализам него што је био пре 2012. и можда управо и стога таква
хаотична рекација левоквазилиберала. Али, када видите наслов у Блицу да се Мариники опет преко постера
прети смрћу, што је огаван фејк њуз, јер формално нигде се не може наћи ни
претња, а камоли смрћу, када повереница за равноправност упозорава јавност –
онда видите да инерција и стари ресантимани итекако постоје. Никада систем неће
бити идеалан, нити одређена генерација може однети потпуну победу и коначно
преокренути точак историје. Али је на сваком да да све од себе, свестан
парадокса колико је истовремено и велики и мали. Све ово што сам написао је и у
сврху освешћивања државотворних снага и десничара, да малим, али континуираним
корацима побеђују инерцију оличену у Мариники Тепић. Сигуран сам да то можемо,
јер време Мариники пролази и на Западу одакле је изворно креирана та агресивна
тоталитарна левоквазилиберална идеологија која не трпи критике и супротна
мишљења. Зна Мариника да ми који овако размишљамо никада нећемо бити претња
безбедности ове земље, како она то јавности представља, већ напротив прва и последња линија одбране од
таквих као што је она и што су њене газде. На срећу, све више делују смешно,
као последњи Мохиканци пропале идеологије. То што су сад толико агресивни и
чини се поново витални, не треба да нас уплаши. Јер, најцрње је пред свитање!
