Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић

     Пречесто слушамо приче о цензури у Србији. Покушаћемо у овом тексту, колико год је могуће објективно, сагледати да ли цензура уопште постоји, колико је oна реална, а колико се манипулантски подстиче теза о цензури. Да ли је уопште има у толикој мери колико се прича, или је можда пре посреди нека аутоцензура него цензура? Тези о цензури не треба прилазити политикантски и са аспекта тога да ли је неко за ову или ону странку или власт. Све власти дођу и прођу. Али када кажете да живите у држави у којој постоји страховита цензура и која је ауторитарна, не нападате само странке које су на власти већ тиме сопствену државу етикетирате као неслободну и наносите јој штету, нарочито уколико то етикетирање уопште није утемељено у реалности. Разумљиво је да је посао опозиције да стално напада власт, али је веома проблематично када се зарад тога иде толико далеко да се вештачки ствара слика о имиџу Србије као некакве ,,деспотије у којој влада медијски мрак'' и како је много гора од неких других држава од којих је реално много боља по питању медијских слобода. При свакој анализи медијске сцене мора се имати у виду да независни медији и потпуно објективни не постоје. Политички, државни и утицај власти на медије је такође једна легитимна реалност, којој могу да се чуде претерани наивци и утописти или да се ,,чуде“ лицемери и људи који на овим осетљивим  темама грабе поене за своје интересе.  Овај аксиом важи не само за Србију, већ за цео свет. Исто тако не постоји ни објективан пјединац, јер сви ми имамо различите вредносне системе и мишљења, и ма колико за себе тврдили да смо објективни, наша истина неће бити и свачија истина. Моја истина исписана у овом тексту, за многе неће бити истина. 

   Треба имати на уму, да се медији увек воде неком својом унутрашњом логиком и ма колико се чинило да подржавају овог или оног, стално луцидно играју неку своју игру, која у одређенoм тренутку може бити компатибилна са неком влашћу или пoлитичком опцијом,али веома лако исти медиј који некoг здушно подржава преко ноћи може окренути ћурак на другу страну. Посебно то важи за случај када осете да се ближе политичке промене и смена власти, па они мало ,,паметнији'' на време, још пре пада старих мењају плочу да би убрали победничке ловорике и тврдили како су ,,најзаслужнији за смену власти против које су одувек били''. Ако су Парето и Моска у праву за теорију о кружењу политичких елита, то још тачније може бити за медијске елите, које често те политичке надживе и сахране, способне су да опстану и преживе сваку промену и потрес. На примеру Србије најбоље се види да се у медијском пољу мање-више деценијама врте исти људи. Они су променили убеђења, медије које су водили, политиче савезнике, имиџ и много штошта, али опстају и даље су ту и делују малтене као незаменљиви. Наравно однос између медијске сцене и политике, политичара и медијских радника је сложен. Може се рећи да је одређена политика избацила и створила поједине медијске фиугуре, и да су политика, власт, капитал и моћници ти према којима медијски послушници играју како они свирају. Али, као што је већ напоменуто, медији имају и неки свој маневарски простор, сопствену рачуницу, а посебно то знају да користе искусни медијски вуци који су научили да пливају у турбулентним политичим водама. Тако да однос између власти и политичара и медија, понекад личи на однос кокошке и јајета, и поставља се питање ко заиста ту кога држи у шаци и има већу моћ и утицај. Медији највише воле да пливају у ситуацији политичких сукоба и поларизације - попут сукоба Ђинђића и Коштунице, или евентуалног расцепа Николића и Вучића, који многи медији прижељкују и подстичу, у великој мери верујем, потпуно самостално, без жеље ове двојице, покушавајући да лешинарски пливају на таласу великог сукоба уклико би до њега дошло. За медије су кључна ствар профит и тираж, али и рад за одређене структуре и политичке интересе. Однос између та два и питање шта је приоритетније, је такође веома сложен. Лукративни моменат и одсуство било каквог интегритета личности играју пресудну улогу у аутоцензури коју многи новинари и медији итекако користе, гледајући шта је тренутно за њих најоптималније. 

Ни критикованије власти и министара, ни више приче о цензури?!

   Прво што упада у очи када говоримо о цензури, јесте то што је ва тренутна власт, посебно у последње време једна од најкритикованијих, а уједно се стално форсира теза о цензури и немогућности критике те власти. Пођимо од председника Србије Томислава Николића. Не треба бити много паметан да би се закључило да се против њега у појединим медијима води жестока кампања, која понекад прелази границе доброг укуса и осим што напада њега као личност урушава и институцију председника. У овоме предњаче Курир, Ало и Блиц. Веома је интересантан случај Курира, јер је највећа медијска кампања на председника започела када је одбио да помилује господина Родића. Неко ће рећи како председник Николић нема велику моћ у својим рукама, није више на челу СНС, па и његов пример није најбољи као доказ тога да у Србији нема цензуре. Колико год се мислило да је центар моћи у Немањиној, а не на Андрићевом Венцу, и како се када се каже цензура и не мисли на Николића - он је ипак део власти, и то део власти ког готово сви медији жестоко нападају. А чак је било безуспешног и комичног покушаја да се и њему припише цензура у вези емисије Ивана Ивановића. Сви у Србији знају, да председник Србије и када би хтео не би могао да цензурише медије у Србији, јер нема ту моћ, и за разлику од претходних председника држи се стриктно својих уставних овлашћења. Да он има ту моћ да цензурише и утиче на медије, ваљда би прво спречио свакодневну хајку на њега у медијима. Може се рећи и да ниједан председник у Србији досад није био под таквом медијском паљбом. Осим личних напада на њега и његову породицу и најближе окружење, највише напада у вези конкретних политичких потеза које вуче, долазе онда када донесе неку одлуку која се коси директно са еврофанатичном другосрбијанском политиком. Тзв. грађанска Србија и другосрбијанци, без изузетка нападају Николића, јер у њему ипак виде најконзервативнији, најевроскептичнији и најрусофилскији део  власти у Србији. С друге стране, десни спектар и национално опредељен, често га напада, али када повуче неки потез који ,,личи на старог Тому'', спремни су да га подрже и некада делује да су једини глас који га у, Србији, бар понекад  брани. Тако је нпр. добио подршку од тих кругова за одлуку о одласку у Москву и учешћу Војске Србије на паради. Када је реч о очигледном медијском подгревању раскола између њега и Вучића, у томе највише предњаће Курир и Блиц. Да би ефекат тога био јачи- плански се напада Николић, а похвали за нешто Вучић, како би се стекао утисак због тих похвала да Вучић директно контролише те медије и самим тим стоји и иза напада на Тому. Лично сматрам да ни једном ни другом такав сукоб никако не би одговарао, а ни држави, али да би услед евентуалног мањка међусобне координације,могли да упадну у ту медијску замку- коју прижељкују листови попут Блица и нарочито Курира. Није спорно ни то да вероватно поједини људи у њиховом окружењу подстичу евентуални расцеп и анимозитет. Интересантно је да медији који највише нападају Николића, изузетно афирмативно истовремено пишу о министарки која је најкритичнија према председнику, због чега је већ добила опомену унутар своје странке. Исти медији који потпирују раскол Николића и Вучића, покушавају да унесу и хаос у Војску Србије  по сличном рецепту, тврдњама о некаквим великим сукобима у војсци из ,,добро обавештених извора''. Апропо односа Вучића и Николића, може се рећи да је дневни лист Информер један од ретких који је писао у последње време истовремено афирмативно и о председнику и о премијеру, и на неки начин покушао је да одигра ,,помиритељску“ медијску улогу између њих и да у том смислу буде противтежа медијима који жуде за тим сукобом и покушавају да га креирају.

    Када је реч о српској влади и Александру Вучићу, ситуација с медијима стоји знатно другачије. Однос медија према њему се рапидно и перфидно мења, и није био исти нпр. у тренутку када је преузео власт и сада. Најкомплекснији однос од свих је управо однос Вучића са медијима. Иако већина у Србији има перцепцију да он контролише медијску сцену и да је једини који не сме да се напада и који је некакав цензор, управо око њега већина медија плете мрежу и спрема му лагано праву медијску омчу око врата. Отворене критике њему, од преузимања власти долазе константно са тзв. десног спектра, али тај спектар је располућен и иако има реално утемељење у народу, нема га у парламенту а ни на медијском пољу се не сналази,  нити има средства каква има један други, много перфиднији спектар. А то је тзв. проевропски, грађански, другосрбијански како год. Тај спектар се већ поделио у више колона, али тих више колона су савршено синхронизване и уједињени су у различитости деловања и стратегије према Вучићу. Без обзира да ли се они међусобно нападају, да ли подржавају Вучића, попут Е Новина или га нападају попут Пешчаника - сви они воде једну политику. Имамо неке најекстремније другосрбијанске слојеве друштва који већ сад директно нападају Вучића и његову владу. За њих је он ,,лажни европејац, цензор, ауторитарни владар,пресвучени радикал итд.'' Отворене критике Вучића и његове владе тако можете чути  нпр.од Центра за евроатлантске студије, Пешчаника, аутономашког и сепаратистичког портала Аутономија инфо Сабахудина Грухоњића и Недима Сејдиновића итд. Мејнстрим другосрбијанци га жестоко нападају и на друштвеним мрежама, Фејсбуку, Твитеру, и то су људи попут либертаријанаца, аутономаша, разних сатиричара, фанова Саше Радуловића, симпатизери и чланови Нове Странке, Демократске странке итд. С друге стране, десница га оптужује за ,,издају“. И велики број младих и образованих људи, који нису политички ни опредељени га нападају - највише јер мисле да у Србији стварно постоји некакав вид недемократије, цензуре итд. Такви људи су веома лако, и поред доброг образовања и солидног степена интелигенције упали у мантру другосрбијанских медија, што се најбоље видело у хорском и некритичком стајању у одбрану Саше Јанковића. Нису их уопште занимале чињенице и контроверзе из сумњивг случаја, већ су сви утврдили да је то све намештаљка,а да се вероватно нису ни потрудили да прочитају било шта о случају сумњиве смрти Предрага Гојковића. Коментари су углавном ишли у том правцу да је истрага већ рекла свје и да је случај закључен, али да ли би исто тако рекли и за случај новинарке Даде Вујасиновић? Није спорно то да вероватно  потезања овог случаја никада не би било да није дошло до политичког ,,случаја“ Саша Јанковић, али без обзира на мотиве пуштања случаја старог 22 године у етар, непримерено је одбацивати с гнушањем и подсмехом покушај утврђивања чињеница о смрти Гојковића. Осим два медија, који можда и субјективно и претерано нападају Јанковића, плус Политике и Новости, који су то пренели на уравнотеженом и озбиљном нивоу, у осталим медијима као да је владала цензура о томе, или су негативно и с подсмехом извештавали. Но, то упадање у другосрбијанску мантру и оних, који по опредељењу уопште не припадају том спектру, није кривица свих тих људи, већ је логична последица дуготрајне окупације медија и академских установа, али и неких државних од стране тзв. другосрбијанских елита. Оне су већ створиле такву атмосферу, где се сваки дисонантан тон са њима сматра за ретроградан, антиевропски, ботовски итд. На примеру апсолутне одбране лика и дела ,,безгрешног“ Саше Јанковића се видело колико су истински спремни и за другачија мишљења и чињенице. Не треба бити много паметан па закључити да они медији који су се жестоко ставили у одбрану лика и дела Јанковића, нападају Вучића, јер се зна са ким је Јанковић дошао у сукоб. Да је то критика власти и премијера лично, не мора експлицитно да се каже, нити да се Вучић свуда буквално помене. 

     Поједине организације и медији са другосрбијанског спектра, још увек ,,дају подршку Вучићу'', свесни рејтинга који тренутно он има, али зато нападају све људе око њега, министре, и показују шта и њега чека истог тренутка кад и ако драстично одудари од онога што је за њих прихватљиво. Жестоки напади на власт која наводно цензурише посебно су уследили поводом хеликоптерске несреће, али и пројекта Београд на води. Последњих месеци нема министра ког медији нису ,,развлачили“. Кроз медијску паљбу и филтер пролазили су и Стефановић, Селаковић, Вербић, Лончар, Гашић, а посебно Александар Вулин. Интересантно је да се тренутак почетка оштрије кампање против Вулина, једног од најближих Вучићевих људи, поклапа са његовим изјавама о пуштању Војислава Шешеља из Хага и евентуалном преиспитивању спољноплитичке оријентације земље. Засад се добар део медија води логиком ударања на све око Вучића, али не и директно на њега, но само је питање времена када ће се рећи ,, па ако је цела влада катастрофална, зна се ко је најодговорнији за то.'' Разлози за још увек избегавање експлицитних личних напада на њега су вишеструки -с једне стране незгодно је док још увек има овакав рејтинг, а с друге стране у атмосфери подстицања његовог сукоба са Николићем, који им је тренутно већи трн у оку-иду корак по корак гледајући прво Николића медијски да униште, па да после лагано крену и на Вучића. Такође не може се истовремено жестоко сам Вучић напасти, а да се тиме не доведе у питање и главна нит перфидне константне критике на његов рачун, а то је цензура. Зато се користи најбоља могућа тактика- константно се перфидно напада, без спомињања његовог имена, а уједно се подстиче утисак како нико не сме да га нападне директно и подгрева се теза о цензури. Од Вучића и његовог (не)наседања на медијске играрије зависи да ли би био директно нападнут после раскола са, вероватно, побеђеним Николићем, или би заједно са старим пријатељем био на удару као део тактички и карактерно хетерогеног, али ипак јединственог тима. Платформа за Косово ће бити први велики тест за обојицу како ће се снаћи на таласу нових спиновања и потпиривања њиховог сукоба. Ти све жешћи удари на све око Вучића, само су вид упозорења и пробног балона према њему. Треба имати у виду да чак и док су му давали подршку, која се лагано топи, никада он није био прави господар тих медија, већ су га они подржавали само док спроводи политику која је по њиховој мери, а за случај да се не подудара са њима, спремили би му медијску мајданизацију. Уколико имате личну диктатуру, контролу медија и цензуру, онда медији неће ценити да ли ће вас разапети према томе да ли водите политику која им се свиђа, него ће вас подржати безусловно какав год потез да повучете. Такође не само да неће нападати вас лично, него неће ни потезе владе нити ваших министара. У супротном случају не држите ви њих у шаци, него медији вас. У држави у којој влада цензура тешко нпр. да би емисија попут Кесићевих 24 минута могла да опстане дуже од две епизоде.

   Анализирајући медије, можемо закључити да су Пинк, Информер и донекле Студио Б највише наклоњени власти. При том смо чак и на ПИНК-у у емисији Тешка реч, која се перципира као изразито прорежимска имали прилике да гледамо најразличитије личности, па тако нпр. и Војислава Шешеља и Немању Шаровића, за које се може рећи да су све осим наклоњени овој власти. Да су наклоњени власти, не може се никако рећи и за Б92, Блиц, Курир, Данас, Време, НИН итд. Политика и Вечерње Новости имају одређену дозу реализма и уравнотежености, а то се посебно односи на Политику за коју пишу људи потпуно супротних мишљења. Када је реч о контроли над јавним сервисима, попут РТС и РТВ, за ову владајућу гарнитуру се може рећи да их контролише мање од свих претходних. Посебно се такав утисак може стећи док гледате емисију Можда да можда не на РТС, а још више на емисији Један на један Данице Вученић на РТВ. Избор Драгана Бујошевића на место директора РТС-а најбоље показује колико власт ,,контролише'' јавни сервис. Новинарска удружења НУНС и НДНВ се понашају као најобичније опозиционе другосрбијанске групације, блиске западним фондовима и амбасадама, а НДНВ натупа и крајње аутономашки приде. Оне константно нападају власт, мада не знам како то успевају ако заиста влада тако велика цензура. Најпрофесионалнији УНС је једини задржао некакву црту објективности и свакако се и за њега тешко може рећи да је под некаквом диригентском палицом власти.  Од осталих медија, веома важна и критична према власти је и телевизија Н1, која је директно задужена за промовисање америчких и НАТО интереса у Србији и региону.
     Неколико пута се усталасала јавност око укидања појединих емисија. Тако смо имали случај Предрага Сарапе, који је био ,,жртва цензуре режима'' , да би ни мање ни више прешао на најрежимскију ТВ у Србији. Случај Оље Бећковић је такође интересантан, јер је и она после склањања са Б92 имала понуду да пређе на ПИНК,али је одбила. Треба напоменути да је Б92 приватни медиј који има право да склања у складу са својом политиком одређене емисије, мада је и позадина те приче  другачија и она првобитно није ни била склоњена,већ је сама одбила  да се њена емисија пребаци на инфо канал. Б 92 јесте заиста медиј који се од класичне информативне ТВ преоријентисао више на медиј забавног карактера, а прича о томе да  Вучић стоји иза укидања Утиска недеље на Б 92 не пије воду из простог разлога што се Б 92 све више према њему и његовој власти понаша као опозициони медиј, и који има једну емисију попут Кесићеве, чија је и једина сврха да на мало забавнији и сатиричан начин напада власт, и  посебно Вучића. Претходних дана смо имали перфидну играрију и око репризирања исте емисије уместо пуштања нове, а опет у сврху потенцирања приче о наводној цензури и да би се права емисија пустила  у етар кад јој није распоред, али у тренутку док је Александар Вучић у исто време гостовао на РТС. Тако су медији који Вучићевој власти спремају медијски Мајдан имали прилику за пробне балоне, и упозорења, проценивши да је у некаквом само њима знаном обрачуну Кесић био за длаку иза Вучића- признавши тиме оно што је сваком очигледно,а то је да је Кесићева емисија много више другосрбијански политички пројекат него хумористичка емисија. Поједини медији и онлајн заједница можда и спремају Кесићу неккаав директнији политички ангажман, као што покушавају да и омбудсмана убаце у те воде- иако и, и он сам даје повода за то, обзиром да се више понашао у појединим ситуацијама као политичар и опозоициони лидер него као независан државни орган . ,,Силовање'' тезе о цензури, које се показало као тешка манипулација имали смо доказано у бар три случаја- Сарапа, Иван Ивановић и Зоран Кесић.

    На крају можемо закључити да приче о цензури у Србији   нису утемељене. Осим што стално можемо видети критике и нападе на председника Николића, али и СПСовске министре, који су такође власт- веома је присутна критика и оног дела власти за које је уврежено мишљење да спроводи цензуру и да има највећу и апсолутну моћ у Србији. Како другачије тумачити нападе на владу, него као нападе на Вучића. Овде уопште не улазимо у то да ли су све те критике оправдане или не, већ да ли их има или их нема. Уколико постоји цензура и медијски мрак, такве критике нећете видети све и да су најоснованије могуће. У пракси се чак понекад дешава да најближе окружење владара мислећи да тиме ради њему добро и зарад полтронства у туђе име покушава да утиче на медије и контрапродуктивно цензурише. Када је реч о цензури и једноумљу, пре би се могло рећи да у Србији постоји цензура на јавној и медијској сцени у којој све што одудара од другосрбијанске мантре наилази на подсмех и оштру осуду. То је нешто са чим сваки политичар и владар у Србији мора да рачуна, макар имао и рејтинг попут Вучићевог. Чини се да је та ,,невидљива рука и елита'' још увек утицајнија на душе народа у Србији  и од Вучића и од било кога из власти. 
   Ако критике власти заиста постоје, због чега се стално жестоко форсира теза о цензури? Па можда зато што ће у некој евентуалној будућој обојеној револуцији најбољи импулс тим догађањима управо бити то што је ,,власт спроводила цензуру, једноумље и што је ударала на слободу изражавања''. Теза о цензури је такође згодна јер је и позиција жртве веома лагодна и профитабилна понекад. Сигуран сам да ће напади на ову власт и Вучића лично од већине медија бити све жешћи и прогресивно се умножавати. Што више буде напада биће истовремено више и прича о цензури и како су ти исти напади који се стално дешавају  онемогућени. Само је питање како ће српски народ реаговати на то и да ли ће за њега на крају сто пута изговорена лаж о цензури (иначе врашки тешко изводљивој и контрапродуктивној у савременом добу) постати истинa? Надам се да му се неће поновити неке грешке из прошлости и да се неће наивно повести за оним групама, којима далеко од тога да је медијска слобода у Србији битна, као и Србија уопште. Последње што нам треба је нестабилност и некакве обојене револуције у наредним годинама,  за  које се обично испостави да су биле браон боје и да се после њих стање још више погорша. То су ситуације у којој опскурне групације само искористе народне фрустрације и идеалистичке и оправдане тежње грађана за бољим сутра, за постизање сопствених интереса. Нису овде у питању ни странке, ни личности и владари, већ Србија. Било каква мајданизација за Србију би била погубна и уназадила би је, а да би се тако нешто сасекло у корену, потребно је демонтирати медијску мајданизацију. Она је већ започела, само је питање да ли то виде они који треба да виде!

Геополитички полови ислама и сукоби унутар муслиманског света

         Често можемо чути фразе о ,, исламској терористичкој претњи'', сукобу цивилизација у коме једну од тих сукобљених цивилизација представља исламска. Ове фразе могу бити донекле одговарајуће, имајући у виду да терористичке претње инспирисане исламом, заиста постоје. Исламска цивилизација и вера, могу да се посматрају као једно и посебно, у поређењу са хришћанскoм и др. Ако се може рећи да на овом свету постоји сукоб цивилизација, још неспорнија чињеница је да у исламској цивилизацији постоји жесток унутрашњи сукоб, чије разорне манифестације свакодневно можемо видети у готово свим светским медијима. Ма колико сваки правоверни муслиман имао исти или сличан поглед на свет, однос према другим религијама и жељу за светским исламским калифатом - велике разлике унутар исламског света постоје, како оне догматске и верске, тако и оне геополитичке. Ако би сви желели светски калифат, када би био могућ, далеко од тога да сви муслимани имају заједничку представу ко би исти тај калифат требало да предводи. Главна подела у исламском свету за коју знамо јесте она на шиите и суните, али корен разумевања односа водећих исламских земаља није само у разумевању шиитско-сунитске парадигме, већ и других пропратних фактора.  Осим поделе на шиите и суните, исламски свет је подељен и између арапских, иранских, туркијских и др. народа, на монархије и републике, али и на неколико искристалисаних великих геополитичких полова. Сем борбе за вођство у исламском свету и ,,душе муслимана'', води се борба за моћ, утицај, ресурсе итд. Уколико исламску цивилизацију рачунамо као једну, видећемо да је она итекако сложена и разједињена, а што се исламских терористичких група тиче, неке од њих веома су различите и међусобно супротстављене, а и што се самог префикса терористички тиче - није лако ни  утврдити где је граница тероризма, јер тај појам често има етикетирајући значај за дискредитацију ривала. Не могу се свакако све организације у том свету, које се из неког разлога повезују с речју тероризам ставити у исти кош, јер велика је разлика нпр. између војнополитичког покрета из Либана-Хезболах и ИСИЛ-а. Када је реч о геополитичким половима и кључним земљама исламског света, издвојио бих њих 5. Попут сваке поделе, и ова је условна, али мислим да је најбоља за боље разумевање односа у том свету. Од  полова имамо три кључна, са јаким сферама утицаја и два пола који могу да се сврстају у неки од прва три, али је ипак битно напоменути их посебно. Један је на издисају, а други је у успону и стварању. Имамо следеће кључне државе: 1.Турска ; 2.Саудијска Арабија; 3.Иран; 4.Катар и 5.Египат. Скоро истоветна подела је и на геополитичке полове, с тим што би уместо Египта ставили арапски социјализам (левичарски национализам и панарабизам). Некада је Египат, заиста предводио тај пол, али се за данашњи Египат не може рећи да је остао потпуно на том путу, већ је земља која се базира делимично на том сентименту, али је у све јачем загрљају са Саудијском Арабијом, док се главна побуњеничка опција која се залаже за рушење војног режима- Муслиманско братство највише ослања на Катар. Ни однос између свих тих великих полова није увек најјаснији- у одређеним стварима исте групе земаља су савезници, а у другим ривали. Постоје веома сложени и испреплетани односи, који су посебно за Блиски Исток пре правило него изузетак-  разумевање односа на том подручју није нимало једноставно чак ни многим стручњацима који су специјализовани за тај регион.

1.Турска сфера утицаја 

    Турска је земља која претендује да буде лидер у исламском свету. Већина Турака су сунити. Са својом површином, бројем становника, положајем, али и економском и војном снагом мора се уважити за респектабилан геополитички фактор. Она је евроазијска земља не само географски, већ и по сфери утицаја и одликама свог све више дуалног друштва. Империјална отоманска прошлост и славна историја су додатни импулс. Након пропасти Османског царства и успостављања Ататуркових реформи, Турска се окренула ка Европи и Западу. Она је и данас чланица НАТО пакта, формално тежи чланству ка ЕУ, иако га вероватно никада неће досегнути. Једина је истински секуларна држава исламског света ( не рачунајући верски подељене земље). Ататурково наслеђе и кемализам су оставили снажан импулс турског секуларног национализма, али неоосманска идеологија Ахмета Давутоглуа и Реџепа Тајипа Ердогана, стидљиво раскида са кемализмом и све више придаје значај верском.Организације попут Групе Д-8 и Евроазијског исламског савета  показују да Турска жели да се економски и политички максимално повеже са исламским земљама. И поред формалног секуларизма вера никада није била потпуно маргинализована у Турској, а Дирекција за верска питања је веома важна институција. Турски национализам може и даље бити моћно геополитичко оружје и импулс, али све више тзв. политичког ислама може ојачати Турску знатно шире у будућности, а такође и лакше решити проблем са Курдима у Турској - који су такође већином муслимани сунити. Турска је  атлантистичка земља, али Реџеп Ердоган је лидер који неће имати намеру да трпи ничије диктате и коме ће сигурно интерес Турске бити испред интереса САД. Турска је и раније показала, као у случају Кипра и односа са Грчком - да јој је национални интерес изнад кохезије атлантског блока. Видели смо да Турска није много критиковала Русију поводом Крима и да је постигла споразум поводом тзв. турског тока. Турско вођство је под све већом критиком за репресивну политику и ауторитаран стил владања - а критике стижу углавном из западног света. Друштво је подељено, али чини се да Ердоганова власт тренутно има јаку подршку и стабилност. АКП партија засад показује како може да се носи како са либералнијом и секуларном опозицијом, тако и са покретом Хизмет Фетулаха Гулена, који је и даље утицајан у Турској. Турска није без унутрашњих проблема и трзавица,али остаје снажна земља која осећа да има мисију да шири свој утицај далако изван својих граница. Које су то сфере утицаја? За нас свакако најважније је да знамо да у то спада и Балкан - простор на којима је вековима владала Османска империја. Многи на Балкану Турску сматрају својом ,, мајком''. Главна ударна песница и полуга турског утицаја су свакако Бошњаци и Албанци - већином сунити. На Косову и у Македонији има још увек и правих Турака, велика турска мањина постоји у Бугарској а Турска претендује да има утицај на све муслимане на Балкану - били они Албанци, Роми, Бошњаци или остале варијације исламизираног домаћег становништва - Торбеши, Помаци, Горанци итд. Конкуренти на Балкану су им у великој геополитичкој игри неисламске земље - попут Русије, Немачке, САД , а унутар исламског света Иран (у БИХ)и Саудијска Арабија унутар сунитског света. И међу Бошњацима и међу Албанцима паралелно делују и саудијски центри утицаја и турски. Саудијски утицај је у БИХ нпр. највећи међу екстремним фундаменталистима, док турски утицај је много шири и захвата буквално све поре друштва, и изван саме религије - можда ћете наћи понеког Бошњака или Албанца муслимана који нема лепо мишљење о Саудијској Арабији која је примамљивија за људе приврженије вери, али веома тешко ћете пронаћи оног ко нема симпатије према Турској- од особа посвећених исламу, до малтене атеиста из редова тих народа, Турска је сваком у срцу.  Следећа турска сфера утицаја су Кавказ и Црноморски регион. Попут Балкана и то је простор на коме се ислам граничи са православљем. Турци имају утицај у грузијској Аџарији, деле границу с њима историјским хришћанским непријатељем Јерменима, над којима су извршили и геноцид, а имају утицај на етнолингвистички веома сродне Азере, који јесу већински шиити, али су културно много сличнији Турцима. Осим јужног Кавказа, где егзистирају три независне државе и у северном, руском Кавказу Турска има утицај, али се и ту судара с екстремнијим саудијским полом у сунитском побуњеном свету, са иранским утицајима, али и са све више проруским Чеченима. Треба знати и да је велики број одбеглих чеченских терориста уточиште нашао у Турској и они који су избегли  дугу руку ФСБ-а и данас живе тамо. Иначе у Руској Федерацији живе бројни туркијски народи, од којих су најзначајнији Татари, а највише их је у Татарстану и на Криму. Централна Азија плус Синкјанг - такође су сфера утицаја Турске. Екссовјетске централноазијске земље, изузев Таџикистана су туркијске, као и кинеска регија Синкјанг. На постсовјетском простору главни ривал Tурској је Русија, а од исламских фактора као и свугде Саудијци и Иранци. Примећујемо да Турска има свој утицај и сматра за ексклузивну сферу све просторе где живе туркијски народи сродни турском народу, али и подручја којима је некада владала Отоманска империја(калифат) и где живе сунитски муслимани који гаје снажне симпатије према Турској. Што се Блиског Истока и Арабијског полуострва тиче - а великим деловима су и ту Турци (Османлије) некада владали, Турска махом стоји на страни сунитског света, а посебно је активна у свргавању Башара Ал Асада у суседној Сирији. Чини се да унутар тог света ипак има нешто боље односе са Катаром него са Саудијском  Арабијом, која јој је савезник у борби са Ираном за утицај, али и супарник у борби за душе сунитских верника. Турска и Катар су нпр. отворено на страни Муслиманског братства у Египту, насупрот Саудијској Арабији која подржава Ел Сисија.

 2.Саудијска сфера утицаја

    Саудијска Арабија је лидер  заливских енормно богатих тзв. петромонархија,које имају огромне резерве нафте. За разлику од Турака, којима је примарни интерес туркофоно становништво, а потом иде и остали сунитски свет и који су евроазијска геополитичка творевина у пуном смислу те речи - Саудијска Арабија као примарну сферу утицаја има арапски свет, а потом и остале суните, од Европе па све до Авганистана и Пакистана.  Она је сунитска  монархија у којој је доминантна салафистичко-вахабитска интерпретација ислама. У добрим је односима са скоро свим тзв. заливским монархијама, које су њена продужена рука, и борба против тзв. народних покрета и револуција, а заштита монархизма на арапском полуострву и јесте један од њених циљева. Свуда где су арапски сунити, она има свој утицај, а главни геополитички ривал јој је шиитски Иран. Она је савезник САД и мирно коегзистира са Израелом, јер Иран сматра за већег непријатеља и ривала. Сирија, Ирак, Јемен и Либан су земље у којима су директно супротстављени Ирану, јер су то сложене земље у којима живе и шиити и сунити, али и хришћани. Најновија интервенција у Јемену показује да су спремни и да ратују зарад спречавања ширења иранског утицаја. Такође 2011. су угушили крваво побуну већинских шиита у суседном Бахреину и помогли одржање на власти сунитске династије. Главни непријатељи су јој сви шиитски и ирански експоненти, али и структре које баштине тзв. левичарске идеје, панарабизам али у форми социјализма, БААС идеологије - јер су то антимонархистичке идеје чије ширење би угрозило и Саудијску Арабију и сродне заливске монархије и њихов поредак Велики степен сагласности су заливске монархије постигле поводом Јемена, који је у дворишту Саудијаца, који такође имају и своју шиитску мањину. Обзиром да се шиитски део Јемена и граничи са Саудијцима, јасно је зашто је Јемен за њих црвена линија. Осим шиита и антимонархистичких струјања, непријатељ Саудијске Арабије, по правилу временом постану и сувише екстремне и отргнуте терористичке организације попут Ал Каиде и ИСИЛ-а, јер је са њиховог становишта чак и свака од сунитских арапских држава нелегитимна, као и читав међународни поредак у коме оне егзистирају. На глобалном нивоу, Саудијска Арабија утиче преко различитих организација, фондација и њен главни експонент су салафисти и вехабије, којих има доста и на нашим просторима и у Европи уопште. Она утиче преко Светске исламске лиге, тзв. Рабите, али и седиште панисламске Организације исламске конференције се такође налази у Саудијској Арабији. То и јесте простор на коме је настао ислам и у ком се налазе њима најсветији градови Мека и Медина. У региону чвршћу сарадњу и координацију спроводи и кроз заједничко Веће за заливску сарадњу.

   3.Иранска сфера утицаја 

    Исламска Република Иран је изразито антиимперијалистичка, антизападна шиитска теократија. У њој живе бројне мањине попут Азера, Курда, Белуџа, али доминантни су Персијанци. Иран је , дакле земља, која није из арапског света, али преко своје шиитске религије има веома јак утицај на све шиитске Арапе. Историја Ирана је такође импозантна и империјална. Положај, величина, богатство ресурсима су за уважавање. На глобалном плану Иран спада у тзв. непослушне земље. САД и Израел су му велики непријатељи, а унутар исламског света води велику битку са Саудијском Арабијом за утицај у читавом низу земаља. То су посебно земље на тзв. линији ватре између шиита и сунита - Либан, Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин. Осим Арабијског полуострва и арапских шиита, Иран има утицај и на бројне друге народе из иранске групе - Курди, Таџици итд. Земље попут Пакистана, Авганистана, Таџикистана су веома битне за Иран. Иран је ривал Саудијској Арабији и заливским монархијама из више разлога. Осим верских у виду шиитско - сунитског раскола, у питању је и однос према глобалном поретку, јер су заливске монархије савезници САД и релативно благо гледају на Израел и имају поретке супротне од Ирана. Од свих заливских монархија, нешто мало боље односе има са Катаром, иако се и са њим жестоко надмеће у појединим земљама. С друге стране, Иран се приближио антиимперијалистичким, антимонархистичким струјама, па тако можемо разумети нпр. то што је Сирија велики савезник Ирана, иако по уређењу исламска теократија и релативно умерена власт басистичке провенијенције немају много тога заједничког на први поглед. Иран има одређен утицај и у Чеченији, Босни и Херцеговини, где је имао велики утицај током рата. И Турска и Саудијска Арабија и САД теже да умање тај утицај тамо. Иран примењује тзв. меку моћ и преко Сахар ТВ и Ириб радија, које имају редакцију и на тзв. босанском језику. Спекулише се да Иранци и данас имају завидан утицај у БИХ, а да неки људи попут познатог Хасана Ченгића важе за иранске људе на том простору.

4.Катар - све јачи и самопоузданији играч

      Иако би можда било прикладно Катар ставити под саудијски сунитски и вахабитски геополитички пол, као и остале заливске монархије, ипак вреди га посебно издвојити, јер је то земља која вуче понеке самосталније потезе, за разлику од других сличних држава. Катар је земља која се невероватно развија у сваком смислу, а осим енормне економске моћи, све више почињу да шире и свој утицај. Ал Џазира је глобални медиј, који на сјајан начин шири меку моћ и поглед на свет из перспективе ,, најбогатије државе на свету ''. За нас је значајно и да су посебно присутни на Балкану, при чему смо добили могућност да боље будемо информисани о догађајима са Блиског Истока, јер се та мрежа може похвалити заиста добрим радом. Али с друге стране, не треба сметнути са ума, да када су наше интерне балканске прилике у питању, тај се сервис, природно, бави тим питањима на начин који ће одговарати Бошњацима и Албанцима, а не нама. За Катар важи мање-више све оно што важи за Саудијску Арабију - подршка монархизму, сунитима и салафитско- вахабитском свету, обуздавање Ирана и борба против његових савезника. Катар је релативно мала земља, с те стране неупоредиво мања од Саудијске Арабије, али невероватно моћна, богата и утицајна за ту величину. У односу на Ријад спрам других ,,ћерки монархија'' овде је долазило је до трзавица, па и повлачења амбасадора, али је за разлику од нпр. саудијско-иранског спора овде више реч о моћи, утицају, економији, него о интерпретацији ислама и верским питањима, мада вероватно и ту има некаквих финеса у којима се припаднiци истог верског света у нечему разилазе. Катар је веома активан био у свргавању Гадафија, у борби против Асада, али и целокупном Арапском пролећу. У Египту се војни режим Абдел Фатеха Ел Сисија грчевито бори са Муслиманским братством, за које се сматра да највећу подршку има из Катара. Управо је Египат земља у којој се размимоилазе ставови Ријада и Дохе, јер Саудијска Арaбија,УАЕ, друге заливске монархије, али и САД и Израел подржавају тренутну власт, док Турска и Катар дају подршку прогоњеном Муслиманском братству. Оно је чак у Саудијској Арабији и УАЕ стављено на листу терористичких организација. Палестински Хамас, који делује у појасу Газе, сматра се уско повезаним с Муслиманским братством и важи за неког ко ужива подршку Катара, али и Турске, чак и Ирана.  Катар данас можемо препознати по енормном богатству, луксузу, стандарду, Ал Џазири, глобалнoм спортскoм успону- рукометни феномен, СП у фудбалу 2022., али и као земљу која тежи да се њен глас све више чује, како у регији, тако и међу свим муслиманима и на свету уопште. Иако нема ту геополитичку моћ коју има Саудијска Арабија и пре се може рећи да је део шире сфере Ријада, ипак је то земља у успону коју никако не можемо прескочити када је у питању арапски свет и ислам.

5.Египат- посрнули џин који се простире на два континента 

   Египат је можда и најважнија држава арапског света. Знамо сви какав историјски значај има простор данашњег Египта. Обзиром на скоро 90 милиона становника, није ни чудо што ,, онај ко контролише Египат, контролише и арапски свет''. Земља је у Хладном рату била предвођена чувеним Насером, који је баштинио панарабизам, арапски национализам и социјализам. Египат је био предводник арапског света у арапско-израелским ратовима. Међутим, Насеров наследник Садат, успео је да склопи мир са Израелом. Од 1981.до 2011. и тзв. Арапског пролећа владао је аутократа, Хосни Мубарак. На изборима је власт преузело Муслиманско братство, али је војска извршила пуч и лидере овог покрета ставила у затвор. Иначе сукоб између војне хунте, ауторитарног и диктаторског, али верски по правилу умеренијег режима с једне, и исламиста са друге стране - константна је одлика модерног Египта. То се догађа и данас, када је Египат веома нестабилан посебно на Синају и уз границу са Газом, али и на скроз супротној страни, обзиром на нови рат и државу у хаосу - Либију. Значајан део становништва чине и хришћански Копти. Египат је већински у Африци, али је део арапског света и истински више припада Блиском Истоку него Африци. У њему је и седиште Арапске лиге, која управо разматра могућност о заједничким војним снагама и слању истих у Јемен. Египат је  с многим унутрашњим проблемима и несигурним поретком, због чега не може да спроведе много већу улогу и да предводи арапски свет у складу са својом величином. И у Египту су сунити већина, али владајућа гарнитура није теократска и поштују се верска права мањина. Главни ривали садашњег званичног Египта су Катар и Турска, делимично и Иран, а савезници су САД и Саудијска Арабија. Овде опет имамо чудан случај, где једна монархија теократски настројена подржава војну диктатуру и републику у борби са исламистима, који чак и релативно сличне светоназоре имају као и Саудијска Арабија. Чак се и за Израел може рећи, да ако бар није савезник оваквог Египта, оно макар није ни велики непријатељ, више. Египат тежи да буде присутан у блискоисточним пословима, али и у северноафричком Магребу, а најавили су да ће  активније да се укључе и у афричке послове. Учествовали су у ваздушним нападима на исламисте у Либији, а прикључили су се и коалицији коју предводи њихов савезник Саудијска Арабија у нападима против шиитских Хути побуњеника у Јемену. Чини се да је логистичка и финансијска подршка Ријада и кључна за одржавање овакве гарнитуре на власти, јер она реално нема ни близу подршку у народу као што има Муслиманско братство. 

 6.Да ли арапски социјализам и тзв. бас идеологија потпуно нестају 

       У време Хладног рата, арапско-израелских ратова идеја панарабизма, арапског национализма, левичарског, антиимперијалистичког и сл. била је веома јака. Данас смо сведоци да је Гадафи свргнут, а Либија се распала, свргнут је и Садам Хусеин -а  видимо да је и Ирак у општем хаосу растргнут секташким сукобима. Египат засад опстаје пред налетом исламиста, али не може се рећи да он, сем у неким фрагментима баштини Насерову идеологију. То је земља која мирно коегзистира са Израелом, савезник је са Саудијцима, Американцима - једино  личи на Насерово време то што је још увек војска кључна и бори се против исламиста. Може се рећи да Фатах са Западне Обале представља реликт тог правца, али он више не влада над свим Палестинцима, јер насупрот њега стоји исламистички Хамас који влада Појасом Газе. Асадова Сирија је можда и последња држава која опстаје на том путу, али и она је данас у суровом грађанском рату и подељена је. И данашњи Јемен, чији је део, некадашњи Јужни Јемен био социјалистички - распада се пред очима света. Чињеница је да арапски социјализам није у том свету издржао тест времена, и да су се много виталнијим показали верски покрети, било са шиитске или сунитске стране. На руку таквом нестанку је свакако ишао и крај Хладног рата, али није искључено да у неком промењеном модалитету, услед настанка новог биполарног или мултиполарног светског поретка - настане сплет  више држава које ће баштинити неки модел сличан томе. Засад таква перспектива не изгледа реално, а чак и Асадова Сирија, па и део Палестине који нагиње тим идејама, ослонац тражи превасходно у теократском Ирану, јер је такво време наступило да ко није са Ријадом, мора уточиште наћи у Техерану и обрнуто.

      Муслимански свет захвата много већи део планете и знатно више држава од овде поменутих . Нпр. највећа муслиманска популација је у Индонезији, имамо многе земље попут Малезије, Сомалије, Нигерије, Малија итд. Добар део Африке и Азије припада исламској вери. Али оно што се дешава на Блиском и Средњем Истоку, између турских, иранских и арапских народа - је кључ за разумевање читавог исламског света и одатле се влада душама муслимана. Арапски спектар је и најбитнији, јер он поред Блиског Истока обухвата и Египат, Судан, цео Магреб и додирује се и са црначким афричким светом. Евидентно је да је муслимански свет пун подела. Оне су етнолингвистичке (Персијанци, Арапи, Турци, Курди итд.), затим верске на шиите и суните, али и геополитичке, идеолошке, економске итд. Велика је борба за територије, ресурсе, нафту, утицај између различитих владарских породица. Неке су земље на различитим странама глобалне геополитке. Показало се током Арапског пролећа да је најстабилнији облик владавине монархистички. Мароко, Саудијска Арабија, УАЕ, Јордан, Оман, Катар, Кувајт, Бахреин су успели да прођу без већих потреса и да одрже владајуће структуре. Републике су скоро све биле уздрмане, а највише су страдали Сирија, Либија и Ирак, сада ће и Јемен. Интересантно да је током Арапског пролећа Алжир, који је народна демократска република(баштини арапски социјализам) , успео да одржи релативну стабилност , иако је то простор који је раније имао великих проблема са исламистима из Фронта исламског спаса. Што се шиитско - сунитске поделе тиче, њене разорне резултате најбоље видимо у Сирији, Ираку и Јемену , а такође је и Либан земља која је деценијама пропатила у крвавим ратовима и никада се не зна када тамо може опет букнути сукоб високог интензитета- у земљи која има скоро подједнак број сунита, шиита и хришћана. Иран има савезнике у Асадовој Сирији, либанском Хезболаху, шиитима у Ираку и Хутима у Јемену. Чак сунити страхују да Иран има империјалне претензије и да је већ успоставио сопствени геополитички тзв. шиитски лук преко кога контролише 4 арапске престонице - Багдад, Бејрут, Сану и Дамаск. Обзиром да неарапски Иран врши пресудни утицај на шиитске арапске народе, јасно је да је овде верско битније од националног, што је поготово у исламу природно. Све иранске сфере утицаја су и антиизраелске, антиамеричке, а Сирија се нпр. сврстава у земље тзв. осовине зла од стране западног света. Чињеница је међутим, да хришћани и друге мањине много бољи третман су имале под режимима тзв. империја зла него под оним што је настало на развалинама тих држава. Ипак се не може све гледати из перспективо шиитско-сунитског раскола, јер да је само та верска подела битна, а не и идеологија, геополитика итд. сигурно да Асадови не би могли толико дуго да се одрже на челу Сирије, где њихови Алавити(сматрају се делом шиитског света) чине изразиту мањину у односу на већинске суните. Занимљив је и пример Омана, који је заливска монархија(султанат) који се сматра за оазу мира и стабилности у трусном подручју, а заобилази га шиитско-сунитска подела, јер је главни правац ислама тзв. ибадизам. Оман има добре односе са свим странама и често важи за доброг посредника у преговорима између сукобљених. Незаобилазан фактор су и Курди и Курдистан , који су муслимани, али због специфичних историјских околности настао је њихов  национализам и иредентизам, тежња за државом коју још немају формирану. Такође, Израел је ту битан  неисламски фактор, који је окружен арапским и муслиманским земљама, а главну претњу свом опстанку ипак види у Ирану. Не може се рећи ни за кога ту да је њихов савезник стални, али тренутно за највећег непријатеља и претњу виде Иран и његове експоненте, а благонаклонији су према сунитским монархијама. Стратегија Израела је потпуно разумљива и једина могућа у потпуном окружењу - а то је неслога унутар арапског и муслиманског света и сталне поделе и ратови, при чему би се сви они међусобно сматрали за много веће непријатеље него што им је то Израел. Сваки сусед Израела је нестабилан и пролазио је кроз унутрашње потресе и поделе, чак и Палестинци међусобно. Са некима је Израел успео како-тако да се договори и пацификује их(Египат, Јордан), док су други заокупљени унутрашњим борбама. Засад  се Израел  добро сналази у том окружењу, а било каква промена таквих стања би била опасна по њега имајући у виду величину и јачину свих тих земаља када би се нпр. ујединили против њега. Још један битан фактор су и отргннуте и временом осамостаљене групације попут Ал Каиде и ИСИЛ, које јесу сунитске, али имају неку своју логику и окренуте су како против шиита, тако и против свих околних држава, јер цео међународни поредак и све те државе и владаре сматрају нелегитимним. Питање како су оне настале и ко је одговоран за њих може вечно да стоји, али чињеница је да се оне временом све отргну од контроле и да заиста почну да представљају опасност буквално за све око себе. Посебно су јаки ИСИЛ, који је у Ираку и Сирији формирао некакав исламски калифат, и Ал Каида Арабијског полуострва која контролише добар део Јемена и важи за једну од најопаснијих терористичких групација на свету. Управо је појава таквих отргнутих и екстремних групација и узроковала потребу за ресетовањем односа Ирана са Западом, који почиње да се сагледава из другог угла - као потенцијални савезник у борби против ИСИЛ-а, али и играч који, ако се с њим договори свет, може да буде и кључни фактор стабилности на том подручју. У току су и преговори око нуклераног наоружања, а чини се да нема бољег моментума за коначни договор САД и Ирана од тренутне Обамине администрације (прелиминарни договор постигнут). Питање односа према Израелу и преговора са Ираном је отворило спољнополитичке поделе између републиканаца и демократа какве нису скоро виђене у САД, где око најважнијих спољнополитичких питања обично постоји консензус.

     

        Осим тога што су монархије доказане као најстабилнији облик владавине у муслиманском свету, чињеница је и да је много мање напетости у земљама које су верски хомогеније, а да је у скоро свакој подељеној између шиита и сунита долазило до сукоба. Но, и у случају оних које нису биле монархије, евидентно је да су вишедеценијски режими који су (с)рушени споља, иако аутократски, били суво злато у односу на оно што имамо данас у земљама попут Ирака, Сирије, Либије, Јемена. Не верујем да западним земљама није јасно да се демократски системи  по њиховим мерилима не могу никада накалемити у исламском свету, уосталом да теже да шире демократију и људска права не би им Саудијска Арабија била главни савезник. Јасно је да су разлози свих револуција и преврата споља били геополитички. Уследило је то да је, чак  иако прихватимо да је претходни поредак био лош, замењен нечим много горим - хаосом, бруталним ратовима и беспоретком. Анархија и отргнуте групе попут ИСИЛ-а озбиљно прете да се као бумеранг врате онима којима су у почетку добро долазили у борби са неподобним режимима. Поставља се питање како успоставити какав- такав мир и некакав одржив поредак? Можда је и питање да ли државе попут садашње Либије, Ирака, Сирије, Јемена , па чак и Либана уопште треба да постоје као јединствене целине или је можда боље дати сваком своје, уколико је то могуће? Јасно је да је немогуће наћи некакав модус вивенди уколико се компромисно не задовоље регионалне амбиције и Саудијске Арабије и Ирана, јер сукоб између њих не би смео да буде игра нултог збира. За Израел би најзначајније било да има гаранцију права на постојање и када би некакав трајни договор о томе постигао. Докле год слушају повике, све и да не буду реални, како ће бити збрисани са лица земље, они неће бити спокојни и мораће да играју на карту међусобног сукоба муслимана да би их одвратили од себе. 

     На крају свега, видели смо колико је заправо исламски свет подељен и нејединствен. Може се спекулисати и да је добар део тих подела плански исконструисан и коришћен споља по принципу завади па владај, али ма колико то било тачно, постоје вековне унутрашње поделе које  би егзистирале  чак и када би тај регион био изолован од остатка света. Није то ништа необично, јер и унутар наше хришћанске цивилизације имамо поделе и знамо да је и међу хришћанима било сурових ратова до истребљења (ми Срби смо најстрашнији геноцид и пакао проживели од номиналних хришћана). Било да је у питању вера или идеологија (као некад комунизам) у наизглед јединственом свету долази до озбиљних сукоба, некад много горих од сукоба скроз различитих светова. Читав арапски свет ( северна Африка и Блиски исток), Мала Азија, Иран и централна Азија јесу простор у коме се одвија велика геополитичка битка како међу муслиманима, тако и муслимана са немуслиманима. Узроци сталних тензија су разни - од идеолошких и верских , преко  чисто економских - јер не смемо заборавити да се ту налазе и највеће светске резерве нафте, и да могућности експлоатације и потенцијалних коридора могу бити снажан импулс разбуктавања сукоба. Но, ниједан сукоб се не може објаснити нити само економски, нити верски, нити територијално. Углавном ту од свега буде помало, па је можда и термин геополитички сукоб најприкладнији, јер је инклузиван и вишедимензионалан- обухвата све те разлоге у једном. Та константа међусобна борба ће трајати, не зна се докле, али оно што се зна и потврђено је досад у пракси је да арапско пролеће није било никакво пролеће, већ најсуровија могућа зима. 

Удар на Војску Србије: Да ли су напади на институцију, која је стуб ове земље, основани и добронамерни?

   

Омбудсман- много приче, мало доказа ?

         Јавност у Србији, у последње време, узбуркана је оптужбама на рачун Министарства одбране и Војске Србије, a нарочито Војнобезбедносне агенције (ВБА). Имали смо, најпре, тужбу заштитника грађана Републике Србије (омбудсмана) - Саше Јанковића против војних полицајаца, поводом немилих сцена и сукоба жандарма са њима, при чему су војни полицајци извукли дебљи крај и били претучени. Прво основно тужилаштво у Београду је, недавно, одбацило кривичне пријаве омбудсмана против припадника Војне полиције. Након пријаве следила је скоро свакодневна полемика омбудсмана и Министарства одбране. Омбудсман се пожалио да му министарство није пружило сву потребну документацију поводом инцидента на тзв. паради поноса, али је своје замерке брзо проширио и на неке остале аспекте - изневши своја наводна сазнања о низу других прекршаја ВБА, који чак немају никакве везе за конкретним случајем који је био окидач за његов сукоб са министарством. Омбудсман је у медијима наступао на тзв. начин повезивања, односно проширио је списак тема и оптужби на рачун система одбране, али тако да оптужбе нису изгубиле на ,,јединству и целини'', већ су само разноврсне примедбе и ,, накнадна памет'' вероватно имале за циљ да појачају утисак и позицију омбудсмана у расправи са оиима на чији рачун је изнео тешке оптужбе. Ако је омбудсман заиста имао сазнања о прислушкивању синдиката, странака, судија итд. од стране ВБА и многим формално-правно нелегалним радњама - тешко да је сва та сазнања могао да прикупи и да их себи докаже до те мере  да би их изнео у јавност, за тако кратко време. Претпостављам да процес од почетних  сазнања о нечему до тога да се та ,,сазнања'' и обзнане треба неко време и да траје. Ако је омбудсман и пре афере пребијања Андреја Вучића имао таква сазнања, зашто није у јавност иступио и раније са њима, већ је то урадио тек након овог случаја и кривичних пријава поводом тога? Ако омбудсман  нема чврсте доказе, већ само сумња и нагађа, онда није требало да излази у јавност са таквим оптужбама док не сакупи јаке доказе и прво покрене процес у легалним институцијама, јер су то сувише озбиљне и осетљиве теме да би он  тако полемисао у медијима. Омбудмсан је, ако има тако чврста сазнања, вероватно много раније дошао до њих, а пласирао их у датом тренутку по принципу повезивања, а ако та сазнања и нису тако чврста већ његове личне сумње, онда и нису за такво изношење у јавност. Најмање је вероватно да је он тек након бављења немилим случајем дошао накнадно и до других сазнања, а да су за тако кратко време она уједно и довољно постала поуздана да се пласирају јавно. Поставља се питање и ако је дошао до таквих доказа како је успео у томе, јер би парадоксално и евентуална стварна таква  сазнања вероватно морала да буду прикупљена на  неки начин који излази из његових формално-правних ингеренција, контролне улоге, јер се до таквих информација тешко може доћи на начин на који би омбудсмани по закону требали да врше своју улогу и стриктно да не излазе ни милиметар изван тога. А управо се то  замера свим службама и војскама света, па и код нас, као  у овом случају. Баш то је и срж дела критике омбудсмана према војној служби.

     Веома је чудно да, када је изнео низ тешких оптужби, истовремено је одустао од посете министарству у својству своје улоге контролора и наставио је са оптужбама и препуцавањима у медијима. Просто је нелогично да ако већ жели нешто да раскринка или докаже, самоиницијативно одустане од посете, где би ипак могао нешто ново да сазна или бар делимично изглади неспоразуме. Чак и када би се нешто крило хипотетички од њега одласком тамо не би изгубио ништа и вероватно би добио нешто и више сазнао него пре тога, што и јесте његово законско и право, али и обавеза у овако деликатним ситуацијама и тренутку када износи низ тешких оптужби. У НИН-у је нпр. изнео бројне оптужбе у смислу ,,сумња се да...''а није ми познато да је до сада, скоро два месеца након тога, поводом свих тих ,,проширених тема'' поднео и кривичне пријаве, упутио се у суд изнео конкретне доказе о конкретним појединачним случајевима итд. Напротив, колико јавност зна, засад је од њега остало само на пријавама из ,,случаја Андреј Вучић'',а чак и оне су одбачене. Ако је све оно тачно за синдикате, партије, судије, па и обичне грађане, криминал и корупцију и заташкавања у систему одбране, он је морао када је већ начео ту тему да изнесе барем један доказан и конкретан случај поткрепљен неким снимком, документом, нечијом изјавом или било чим, да сазове ванредну конференцију за штампу, поднесе неке пријаве и сл. А он је изнео опште и неодређене оптужбе, као да јавно ,,пипа у мраку'', што је можда дозвољено за таблоиде или обичне грађане који износе своје ставове, сумње, теорије, али такав паушални приступ не приличи његовој функцији, посебно имајући у виду озбиљност изнетих сумњи и сфере на коју се то односи,а која је свуда у свету можда и најосетљивија. Скупштински одбор за контролу служби безбедности је закључио да током тзв.параде поноса ВБА није прекршила ниједан закон, а на истој седници је Јанковић изјавио да никада није ни тврдио да јесте, али да је имао сумњу. Поводом ,,проширених тема'' осврнуо се на некакав документ за који ,,није ни сигуран да је валидан'' што значи да није ни доказ, али буди некакву сумњу (ваљда његову?) да је ВБА пратила радикале на митингу и њихове активности око истог. Тај један случај конкретан је изнет, очигледно на климавим ногама, као сумња - а шта је са судијама, синдикатима, другим странкама и личностима, јер је и странке помињао у множини, криминалним и коруптивним радњама и наводним заташкавањем некаквих афера? Можемо констатовати да је омбудсман врло мало конкретног понудио јавности као доказ тих многих тврдњи, иако би ваљда требало да је обрнуто и да мање прича, а више ради и да не износи толике тврдње и сумње које не прате и његове конкретне акте и доказе , јер шта ћемо ако се у заносу затрчао па изнео и неке сумње које уопште нису основане или чак и да јесу нема конкретних доказа и законског деловања против истих? Онда се тиме уноси и одређена конфузија у друштво. Од новинара, таблоида и сл. тако нешто нпр.може се очекивати, али за омбудсмана је таква (не)озбиљност недопустива. Другима  можда и приличи изношење тврдњи у најширу могућу јавност за које имају (ни)мало јаких доказа, али њему као органу и институцији, сигурно не.И то државној институцији, јер је он део система као институција изабрана за то, а не обичан грађанин без функције Саша Јанковић. Омбудсман не би смео у медијима тек тако да трчи пред руду, већ пре то треба да му буде апсолутно последња опција. Није нам познато које је све он дискретне могућности и провере потражио у институцијама система, где треба увек прва адреса да му буде - мислим на низ изнесених сумњи, не на конкретан случај сукоба војних полицајаца и жандарма. Закључићемо да се, у најмању руку понео непрофесионално, уз оправдање сумње и питања да ли је то пласирање озбиљних непоткрепљених оптужби незнање, несналажење и ненамеравано, или је можда то   плански и с циљем на такав начин спроведено и пласирано? Могуће је чак и да је омбудсман и без свог знања и допуштења, сплетом околности постао инструмент неких замисли и циљева, који и нису његови, али је он, услед новонастале ситуације, идеално средство другима за остварење њихових циљева, па ће га онај коме то тренутно због нечег одговара, здушно подржавати да бескомпромисно настави са борбом. О свакој ситуацији ваља промислити  из више углова, погледати и неку другу страну медаље, а не само на начин на који нам то медији, разне НВО и сл. сугеришу. Поготово кад је у питању ситуација која нарушава озбиљно углед земље, као што је јавна, на моменте паланачка полемика омбудсмана и важног министарства. Интерес је свих, а посебно најшире јавности, пошто је пандорина кутија већ отворена преурањеним истрчавањем омбудсмана  у медије- да се ствари истерају на чистац. Врло је реално да буде - тресла се гора, родио се миш, где нема доказа за све ове  озбиљне оптужбе, али свакако остају штетне последице  по углед државе и  једне од њених најважнијих институција, чак и у том случају. Онда не би смело да буде ником ништа , и морално би било да омбудсман и сам поднесе оставку, или да буде смењен. Толико о омбудсману и конкретном случају који је први покренуо контроверзе у систему одбране. Сада је ред, веома цењеним принципом ,,повезивања'' осврнути се  и на друге ствари, које су можда итекако повезане са овим досад. 

Шпијунажа, безбедност и приватност - зашто би Србија била једини изузетак и да ли би било ,,ненормално'' чак и да су све оптужбе тачне?

  Питања која су још интересантнија од самог омбудсмана, јесу она општа, која се тичу односа између неких фундаменталних људских права, која једна друге у неком тренутку морају да делимично  жртвују и подреде, или се у неким додирним тачкама међусобно искључују. То је вечито сложен однос између слободе и безбедности, приватности с једне и потребе да државни органи у циљу заштите државе и грађана некако увек сазнају све оно што је битно или што евентуално може да угрози поредак, стабилност, безбедност земље, а самим тим и свих индивидуа које у њој живе. Ако некада раније није ни било потребе за таквим дилемама и правдањима, где нису морали да се полажу толики рачуни, данас ове дилеме раздиру добар део планете за који се сматра да је у њему либерално-демократска идеологија однела превагу. Како је људско друштво еволуирало, све више се јављала потреба за обуздавањем власти, државе, поделом између различитих грана власти, које ће једна другу да контролишу итд. изградиле су се  и такве институције, преко којих би и ,, држава штитила саму себе од сопствених слабости и злоупотреба''. Идеологија људских права, либерализма узела је маха, што уопште донекле није спорно, јер у људским правима као таквим нема ништа лоше и постоје људска права која су апсолутно природна и нико не би требало да их одузима појединцу, али и многа права  која су се искристалисала друштвеним консензусом. Међутим, и либерализам и идеологија људских права, су као и свака друга идеологија - ако се доведу до крајности и става како је само то исправно, нешто што се само по себи подразумева ни не подлеже расправи - постају злоупотребљиви и одишу неком врстом тоталитаризма, само на много префињенији начин. Ниједна идеологија која тежи ка томе да се не доводи у питање и која за себе сматра да је универзално применљива увек, свуда и у свакој ситуацији, не може да заврши на добро. У ствари, проблем је у идеологијама, као таквим. Ако говоримо о економији, политици, тзв. левици и десници, некаквим рецептима за напредак државе, друштва, појединаца - тешко да ће у сваком тренутку и свим околностима један и универзалан рецепт бити применљив и успешан, пре ће бити да је нека мера осећаја за тренутак и комбиновања, некад и  истовремено противуречних политика, најбољи рецепт за опстајање и напредак у свету који се стално мења и у ком је погубно ако такве промене не приметите и не понашате се у складу са њима. Сваки појединац и свака држава имају системе вредности и неке ствари од којих се не одступа ни по цену живота. Када су у питању идеологије, односи према економској политици, политичким системима, људским правима, међународним односима, тактикама, стратегијама и разним аспектима јавних политика - потребна је флексибилност , а тешко да ригидност и сагледавање ствари само из једностраног идеолошког огледала могу да буду добри. То се односи и на либерализам, либертаријанизам и све  варијабле, често идеолошки преагресивне у чијем центру је тзв. идеологија људских права. И екстремни индивидуализам, који води ка анархизму, може да се посматра као нека врста тоталитарног и искључивог, врло плитког погледа на свет. Као што је погубна и тоталитарна држава, која нема никакво поштовање за индивидуе као такве, које ту државу чине, за основна људска права, различитости, исто тако је погубан и екстремизам са супротне стране, друга крајност која мисли да постоји само појединац, а да оно што се назива друштвом, државом није ништа него вештачки и прост збир појединаца, и ништа више изнад тога. 
      Тзв. либерално-демократски поредак, тамо где је ухватио маха, донео је и разне легислативне стандарде у многим земљама, које су веома тешки за доследне примене, а да се притом озбиљно не угрози безбедност држава и грађана. Ако бисмо гледали из перспективе великог либерала-доследна примена таквих прописа и закона на крају би уништила и сам такав систем, уколико он игде и постоји у стварности. Свака идеологија и политички систем има клицу за самоуништење - било да је то либерализам, анархизам или процедурална демократија. Сасвим је могуће да демократским путем, уколико и он истински било где постоји, опција која се залаже за укидање демократије дође на власт и легално је укине. Као што некакав терориста, или било које лице које угрожава безбедност различитих држава и света може да се позива на људска права, која он тежи да поништи за друге, или која не постоје у државама из којих је дошао у земље  која таква права баштине,а он их користи због тренутних потреба иако му она ни најмање нису блиска у његовом вредносном систему. 
    Када је у питању шпијунажа и надзирање грађана, и једно зрно здравог разума нам налаже да помислимо да се вероватно ниједна држава  стриктно не придржава легислативе, а камоли државе које формално имају веома либералне прописе по тим питањима. У данашње време, и на глобалном и на националним нивоима, вероватно се спроводи никад обимнија шпијунажа грађана. У већини земљама има прекорачења законских овлашћења. Вероватно ту има и понекад злоупотреба, у смислу да се то некада ради и због уцењивања, пара, обрачуна с разним особама, из неких приватних и криминалних интереса, али далеко од тога да нема и прекорачења формалних ограничења и зарад националних, па и интереса човечанства. Замислите када би се хипотетички светске службе придржавале савремених законских процедура и када ништа не би радиле ван легислативе. Колико би само било делотворно када би за сваку особу коју прате, прислушкују и сл. тражиле судске налоге и када би се стога  понашале и релативно предвидиво, обзиром да стриктно придржавање форме подржазумева и одређен степен предвидивости. Обзиром на ,,брзину'' таквог процеса, можемо претпоставити колико би тромост система, бирократије и процедуре узроковала то да се не реагује адекватно и благовремено на претње у настајању. Данас се прислушкује и надзире масовно, како у оквиру свих националних држава, тако најмоћније велике силе врше и неку врсту глобалног надзирања. Ту и државе долазе у сукоб са сопственим прописима, а наравно да аутоматски свака шпијунажа ван сопствених граница крши и законе земаља у којима се делује, плус међународно право. Надзирање, скоро свуда, без изузетка води ка сукобу с законом, али и са правом човека на слободу приватности. Некада једноставно, између два принципа или добра мора да се направи избор, уколико у тренутку коришћење једног угрожава друго. Кључно је питање шта је мање зло и да ли се разлог због кога се то ради може оправдати. Недопустиво је користити службе за болесне амбиције, некакве личне, приватне, криминалне интересе и структуре, комбинације, да би се уцењивале поједине особе, компромитовале, да им се пакују афере и сл. Недопустиво је и да се у држави нпр. службе користе у партикуларне страначко-политичке сврхе, па да нпр. владајућа странка користи државне органе и моћ власти да уништи унутрашњу страначку конкуренцију, мада у одређеним, поготово слабим и земљама антагонизираним са неким већим силама - опозиција заиста често јесте таква да се комотно може поистоветити са издајством земље и такве опозиције не презају да ,, душу продају спољном ђаволу'', само да би се револуционарно докопали власти и својих пет минута славе.То су вероватно и земље у којима не постоји базични друштвено-национални консензус, на начин да је као у неким најмоћнијим земљама, где постоје дугорочне стратегије и за статус круцијалних принципа је небитно која странка влада.  Наведени су неки примери релативно неоправданих злоупотреба служби на националним нивоима. Што се глобалног нивоа тиче, апсолутно је незаконито шпијунирање страних земаља, међутим то  званично и не постоји док се неко не ухвати, иако сви знају да се ради више него икад. Борба међусобна постоји, али она је тајна и нико ником се не замера на томе јер међу државама постој тај реципроцитет. Оно што је много више забрињавајуће од шпијунирања држава међусобно, где као и у политици однос снага већих и мањих није равноправан - проблем је када  се разним субверзивним активностима уништавају читаве ,,неполсушне'' државе, народи, региони, што плански, што отргнућем разних духова првобитно пуштених из боце. Опет се поставља питање мотива и намера - да ли велике силе врше тоталну шпијунажу зарад бојазни од тероризма и других опасности, које су одавно постале глобални феномен, или се тежи успостављању ,,глобалног новог светског поретка'' према најцрњим орвелијанским слутњама. Сигурно је, да као и код многих унутрашњих случајева, и на међународном плану надзирање се врши што због реалних претњи и опасности, што због великих и нечовечних, експеримената. злоупотреба итд. што је кобно. Технолошко-економско-индустријски аспект нелегалног шпијунирања је такође присутан на глобалном нивоу, да би се украле тајне конкурената 
     У ери веома развијене технологије и интернета - вероватно су се и надзирања усавршила. Али , авај - баш због тога је све теже и теже разним светским службама да се снађу у тој правој инфлацији података. Као што је у данашње време када је у великом броју земаља формално присутна демократија и када можете стално да критикујете - критика изгубила на снази, јер више никог није брига за критику када то може свако да ради,био глуп, луд, будала, или нека паметна личност од интегритета, за разлику од неких тоталитарних времена када је изговорена једна забрањена реч имала јачи одјек него сада милиони критичких коментара на друштвеним мрежама. Донекле је тако и са информацијама и надзирањем. Претостављам да се данас надзире већи број грађана у свету, него икада пре. Али у мору милиона свакодневних података и милиона надзираних грађана - није лако одвојити жито од кукоља и све светске службе, поготово неколико највећих сила константно ризикују да од дрвећа не виде шуму. Иза неког коментара на интернету, претње итд. нпр. може да стоји некаква неозбиљна будала, а може у томе да буде и нечег јако озбиљног.
    Донекле није ни чудо, што у данашње време постоји некаква врста глобалног прећутног консензуса међу државама око ,, тоталне информативне будности'', јер је свет рањивији него икада, и за разлику од претходних времена сада претње на глобалном нивоу не морају бити само државе, већ и терористи, криминалне групе, чак и суманути појединци, природне катастрофе, заразне болести итд.реалтивно лако се данас на неком делу планете може нанети нека велика штета, а чини се некако да се рђаве ствари лакше накалеме с краја на крај света много него добре - јер ,, кап неког отрова може да затрује сто литара најчистије воде, а кап бистре воде у толико отрова не би се ни приметила.'' Најуспешније, најмоћније и најбогатије су управо земље које највише шпијунирају и имају најбоље службе, а такве земље служе милом или силом и за глобални узор и ширење идеологије, чији се поклоници у мањим земљама, попут Србије, ужасавају што можда и Србија користи само делић могућности и техника које земље које су им идеал, узор или спонзор- примењују на ненадмашној разини. Живимо у свету Гвантанама, Абу Граиба, Патриот акта, и то је тако. Идеално би било када би људи били мирни, предвидиви, добри и када не би било потребе за  било каквим стрепњама, али сурова реалност је другачија.  Сада чак постоји и једна потпуно испреплетана мрежа односа на међународном нивоу, где се многе државе и службе хибридно и асиметрично понашају - у односу на нека питања нека држава им је пријатељ, у односу на друга супарник. Однос САД и Јапана потпуно је различит ако се гледа технолошко-економска страна, а другачије ако се гледа војно- политичка. Русија и САД су у најгорим односима од завршетка Хладног рата, али када су неке заједничке опасности у питању по њих и глобални поредак, они у датој ситуацији постају савезник - нпр. у сузбијању тероризма, нарочито исламског, свемирској сарадњи, питању пролиферације нуклеарног наоружања итд. Није лако ни дефинисати односе у троуглу САД - Русија -Кина. Како тумачити преговоре САД и Ирана око нуклеарног наоружања и сарадње против ИСИЛ-а и све чешће трзавице на релацији САД-Израел, коме је највећа ноћна мора да некад тај савез пукне и да Израел буде пуштен низ воду?Или све чешће сукобе ,,екстремних десничара'' против исламизма у Европи? Или однос Немачке и САД, где у политици према Русији има озбиљних размимоилажења, али су нпр. у политици према Србији, па и Балкану много сложнији међусобно. Свет је одавно, услед глобализације, кретања људи, интернета, али и разарајућих технологија - постао скучен , све мањи и мањи као право глобално село. И линија између спољне и унутрашње политике земаља је прилично избледела, јер светска превирања дотичу велики део планете и одражавају се и на унутрашњу политику.   Све то побројано говори да се свет усложнио и да неке просте схеме више не важе - нпр. ригидни савези, јасни појмови пријатељ и непријатељ. Глобализација је узела маха и имамо многе моћне недржавне актере као мултинационалне корпорације, верске групе, терористичке организације,моћне НВО и think-thank-ове итд. Што је свет сложенији, а опасности и старе и нове разноврсније, потребније су и што боље и благовременије ифнформације да би се снашло у тој џунгли. Да ли је до њих увек могуће доћи у потпуном сагласју са легислативом и ништа преко тога? Сумњам.
    Оно за шта је омбудсман оптужио ВБА нпр., чак и када би било хипотетички тачно и доказано, а није доказао ништа, већ само сумња - не би било ништа што је неуобичајено ни за једну озбиљну службу на свету, а поготово то раде службе оних земаља које слове за најдемократскије, транспарентније и узор према коме смо ми и унели највећи део легислативе по том питању у наш правни систем. Те стране земље сигурно шпијунирају грађане Србије, па и разне организације овде, али наравно да никада никоме није пало на ум да му то буде спорно, а сви се чуде што можда наше службе прислушкују грађане у својој земљи?! Да ли је логично да службе безбедности Србије можда прате политичка збивања, токове, па чак и судије и синдикате - једноставно нешто што итекако може да има везе са безбедношћу ове земље, или је логичније да се на саму помисао на тако нешто сви саблажњавају, а никада се не запитају и не забрину над сасвим реалном могућношћу да те исте људе и структуре, много више надзиру стране службе које су и развијеније и вичније вероватно у томе? Да се не говори о томе да можда неке од тих структура не само да надзиру, него можда делом и руководе и усмеравају их? Јавност у Србији није узнемирена нпр. ако је неки опозициони посланик и човек који има амбицију да буде предводник ,, промена'' у Србији, својевремено док је био у нашем представништву у једној страној земљи, носио поверљива документа са ознаком државне тајне земљи домаћина, а поводом потенцијалне реакције Србије на проглашење независности КИМ која се очекивала? Надам се да такви политичари под променама не подразумевају некакав украјински сценарио. Нисам приметио ни да се јавност усталасала због тога што постоји веома основана сумња да су актуелни тужилац за ратне злочине и његов заменик износили службене тајне представницима стране амбасаде, због чега их је један народни посланик и тужио, уз јаке приложене доказе. Али је завладала паника што, можда српска војна служба ради оно што раде све војне службе на свету?! Или можда Србија не сме да ради онако како и  други раде, већ онако како јој други кажу?
   Поставља се и питање - ако је неко сто посто чист и није се огрешио о законе ове земље, било да је грађанин, политичар, организација - што би га мучило то да је можда и прислушкиван ако стварно нема шта да крије? Жал за приватношћу? У ери када људи толико тога откривају приватног и интимног о себи, где се све крећу, шта раде, какви су им ставови, навике итд. посебно преко интернета и друштвених мрежа, да то поприма облике патологије? Ако сте обичан грађанин, и ако вас је неко некада можда и прислушкивао и надзирао, највероватније никакве последице негативне нећете сносити нити сазнати за то, а то вам је рађено можда случајно или чисто из неке рутинске  предострожности. Не бисте имали чега да се плашите и од чега да стрепите. Али људи воле да параноишу генерално, сваки човек се осећа важним, посебним, а многи чак ирационално мисле да се стално око њих плете некаква завера. Ако се неко бави политичким деловањем, било чиме што потпада под делокруг интересантног служби, нема много права да кука на такве мере, јер је сигурно и уласком у политику или неку другу важну делатност био свестан да се то углавном ради и да у неку руку мора да буде ,, интересантан ''. Колико је само случајева у историји било да ни владари нису били поштеђени тога, а камоли политичари. Ако је невин, онда нема такође разлога за велико негодовање. Вероватно  такви људи највише страхују да нека њихова велика слабост, порок, нешто што је штетно по углед - мрачна тајна невезана за политику, али погубна за јавну слику о њима- не изађе на видело.Наша јавност никада, није имала прилике да чује за било какав случај те врсте и злоупотребу да су службе у Србији некоме упропастиле живот или каријеру. Нема ни потребе  таквим пакосним стварима и уценама службе данас да се баве, када постоје таблоиди који уживају у томе и веома често су успешни, а ти профитабилни таблоиди су светски тренд. од ког се ништа не може сакрити, а много тога и пакосно или зарад профита измишљају, подилазећи успут потребама најпримитивнијих маса. Недопустиво је нпр. да службе злоупотребљавају појединци, криминалци да служе за приватне циљеве амбициозних људи или пакосне манипулације и уништавања туђих живота и наношења штете интегритету преко неких сазнања. Такође је у свакој озбиљној земљи, недопустиво да се исте корсте у уске страначке сврхе. Али немојмо се заваравати, да и по цену прекорачења неких формалних ограничења службе генерално морају знати шта се дешава међу људима, политичарима, бизнисменима, организацијама, свуда где је моћ и где се доносе некакве битне одлуке - па чак и међу сасвим обичним грађанима селективно, јер се никад не зна шта све неком човеку може пасти напамет, а можда се баш то може случајно и ненадано открити и спречити? Природно је да држава тежи да (са)зна шта се ради у странкама, синдикатима, правосуђу, медијима, јер су то све сфере које утичу одлучујуће на животе људи , а немојте мислити да у њима нема увек и доста криминалних, корумпираних особа , па и туђих агента од утицаја и мешетара. Важно је да се ствари не фабрикују, пакују, сазнања тешко злоупотребљавају. Само надзирање као такво, не може се оценити као добро или лоше, без знања циља с којим се то ради. Држава треба и своју моћ да ограничава, да је не злоупотребљава, сви знамо из историје колико су тоталитарне девијације биле болне и нехумане. Како је  таква идеолошка крајност рђава, тако је рђава или претерано наивна и она по којој је рђава свака контрола. У суштини с идеологијама је проблем јер су то сувише наивне и слатке заблуде да постоје Богомдани логични, једноставни, универзално применљиви рецепти са све или скоро све сфере, кроз ту идеолошку призму, да се све може савршеним рецептом решити. Претходне идеологије се осуђују, али ето сада су ту нове, с којима се револуционарно креће од нуле и које су одувек биле очигледне, али не и откривене. У неким ранијим тоталитаризмима држава и друштво су све, појединац је ништа и знамо какву је контролу имала држава над ,,поданицима''. Али и екстремни либерализам је погубан, и попут других пропалих идеологија, носи у себи клицу самоунишптења. Нити држава треба да буде тотални контролор и једини власник судбина и живота и смрти својих ,, поданика који су без државе нико и ништа сем безличне масе'', нити је добар онај облик изопаченог индивидуализма, чији се поборници највише ужасавају тога да државе могу неког и нешто да надзиру. Људи који не гледају идеолошки замагљеним огледалом, и мисле реално, знају да нпр. у економији неће све муке решити ни невидљива рука тржишта, ни планска економија и контрола, ниједна крајност, већ да је између читав спектар,  не 50, него 50 хиљада нијанси сиве, између цног и белог. Опет кажем, није поента у прикупљању информација као таквим, већ у циљу због чега се то ради. Ако је циљ безбедност, у све сложенијем свету, битна ствар је да државе благовремено дођу до што више информација како би могле да се снађу и штите вредности као што су безбедност, територију, становништво, углед и друштво у коме се свака индивидуа цени, али свака индивидуа, група људи евентуално треба се и спречити у свему што би нарушило безбедност, и достојан живот свих грађана. 

 Да ли је у току фронтални напад на Војску Србије?

      Случај сукоба на тзв. паради поноса и кривичне пријаве омбудсмана, потом критика за ,, многе друге неправилности'' на које Јанквоић сумња, само су биле почетак покренутих контроверзи око Војске Србије. Не желим да нагађам да ли је омбудсман део ширег фронталног напада на систем одбране, или пука случајност и колатерал, на кога су се једва дочекали остали да се накалеме и искористили прилику да наставе нападе након његовог сукоба са министарством. Чињеница је само да је било више напада  на војску, из веома сличног друштвено-политичког миљеа људи и организација. Оно што је чудно у следећим нападима, јесте то што су поприлично смешни у смислу никаквих доказа приложених и кредибилитета актера који су иступили с нападима, али са друге стране нису нимало смешни када сагледамо са ког спектра то долази, а чак су и неки моћни светски функционери извавили како неке од тих организација ,,имају велики углед'' у свету, како се њихове оптужбе морају узети са респектом итд., иако и просечан грађанин Србије зна да Фонд за хуманитарно право нпр. може бити све, само не угледан, на било ком нивоу. Оне неће имати конкретне последице ни по нападнуте, ни по углед војске у народу, који види који и какви нападају - али веома је озбиљно што изненадни вал више напада на војску одједном, актера за које знамо ко може највероватније имати највећи утицај на њих - показују да оваква каква је Србија можда неком смета, а посебно војска. О ,,доказима'' Фонда за хуманитарно право сувишно је и трошити речи, обзиром да је пре пар година већ одбачена њихова тужба против Љубише Диковића, који их је и тужио због неоснованих оптужби, али су они опет решили да баш сад оптуже начелника Генералштаба за наводне злочине. Имали смо и тужбу пензионисаног тзв. трансродног мајора, уз помоћ НВО која се бави правима таквих особа - због наводне дискриминације и сумње да је та особа пензионисана само зато што се тако декларише и осећа. Чињеница је да се она тако изјаснила и завела и много пре него што је пензионисана, тако да је тешко то довести у везу. И та тужба је, одбачена. Следећи случај јесте оптужница тзв. суда у Ђаковици против Момира Стојановића, који је ратовао на Космету у време сукоба са терористима ОВК и НАТО агресије, касније је неко време био и на челу ВБА, а данас је пензионисани генерал, посланик СНС и председник скупштинског одбора за контролу службу безбедности. Појединачно ниједан од ових напада, као што напоменух већ, није ни вредан пажње ни помена, као ни они од којих конкретно долази. Али та њихова преплетеност, удруженост, временска близина догађаја и неке реакције јавности, појединих медија па и страних функционера, који их подржавају - јесу нешто што је све, само не безазлено и смешно као што би било појединачно узев. Веома активан у критикама војске све ово време је био и Центар за евроатлантске студије. Као што слика некада говори више од хиљаду речи, тако и спектар из кога напади долазе много више може да говори, него сами бесмислени напади. Не може нико да ме убеди, као грађанина, да особе попут Јелене Милић или Сандре Орловић, уз дужно поштовање, боље знају каква би Војска Србије требало да буде, од наших часни х војника и припадника система одбране и свих српских служби и органа, нити да боље жеље и намере имају од њих.. Наравно да у сваком житу има и кукоља, људи су кварљива роба и увек има злоупотреба и грешника. Свака институција може да погреши у свом раду. Али немојте се заваравати да је било коме ван Србије или било којој полуаутономној особи или удружењу у Србији, важно како ради било која наша институција и како се понаша према нашим грађанима. Ако радиш тако да се поклапаш са њиховим интересима, какав год да си подржаће те, ако им  не одговараш због нечега, све и да си најбољи, најпоштенији и најстручнији, напашће те. некада чак и ако си им пре одговарао, или можда баш због тога, или ако им само делимично одговараш, а тренутно им је то мало и задовољава их само потпуност. Да ли вађењем неке афере из фиоке, покретањем теме дипломе, или грешака у раду институција. Било чиме. То је, с њихове стране, легитимно, само ред је знати су те ствари преко којих оптужују за њих суштински само тривијалне и служе просто као средство, а битни су скроз други аспекти. Чак и кад су за неку изнету чињеницу у праву, њихови стварни мотиви и ,,огорчење'' су скроз другачији, него код неког обичног грађанина Србије који је, с правом, огорчен неким пласираним сазнањем о грешкама институција или томе да неко нпр. има спорну диплому. Може се рећи да у Србији постоје одређене ,,мини -идеолошке заједнице'' које се стално подржавају око неких питања. Поготово је интересантно ко у јавности или на друштвеним мрежама критикује, и ко се увек међусобно подржава. Посебно интересантна за такво сагледавање је друштвена мрежа Твитер.

    Заоштравање односа Запада и Русије као један од могућих узрока напада на Војску Србије

    Уврежено је мишљење да су службе сваке земље најоданије и најтврђе патриотско језгро. Од њих, често се сматра, као најтврђи орах за стране утицаје, важе управо војне службе. Логично је да у свим службама, а посебно у војсци служе људи који су највернији својој земљи, иако свака институција може да буде делимично избушена или урушена. Посебно је у Србији вероватно да има велики број патриота на најважнијим позицијама у војсци , обзиром да добар део њих који служе тренутно су били у свим ратовима и часно се борили. Оптужбе против Диковића и Стојановића, можда се могу и тумачити тако да су сви они који су ратовали на Космету и против НАТО пакта  неприхватљиви за неке велике силе и да би једина Војска Србије која би им била по мери, била та која би била што више прочишћена од таквих, а допуњена новим генерацијама, које имају и неке другачије погледе. Свакако да би им и више одговарала Војска Србије, која не би усред сукоба Запада и Русије око Украјине, организовала параду на којој је главни гост Владими Путин. Устаљено је мишљење на Западу, и да ко је тврди патриота у Србији, скоро по аутоматизму је русофил, а много критичкије настројен према другој страни. Чињеница јесте да у српском народу постоји снажан проруски сентимент, који има дубоке корене, али и да Србија није Русија, и да има другачији геополитички положај и снагу. Без обзира на блискост и традиционално савезништво, око неких ствари често су Русија и Србија принуђене да буду у раскораку. Али симболика је одувек била неумољива и важна, а Запад нас итекако види као ,, мале Русе.'' Могуће је да неке велике силе и центри моћи сматрају, да чак и оваква Србија, без обзира на сталне јавне изјаве о пријатељству сарадњи, напретку и поверењу -није довољно кооперативна. Иако се определила за улазак у ЕУ, војно је неутрална. Иако признаје целовитост Украјине, није увела санкције Русији. Они који су увели санкције Русији никакву корист не би имали од тога када би им се и ми придружили, али можда нас ипак сматрају као каменчић који жуља, јер можда они цене садашњу опасну глобалну ситуацију на тај начин да не може бити неутралних, ни делимично кооперативних, већ да макар и само због кредибилитета - ,, свако може, треба и мора да ради за нас.'' Чињеница је да се Србија налази у релативно лошем геополитичком положају, и да изјаве о поштовању и разумевању за принципијалне позиције Србије не морају ништа да значе. Постоје историјски тренуци, када земља попут Србије може да буде мост и неутрална, али постоје тренуци и када се велики и моћни воде оном ,, ко није с нама, тај је против нас.'' Узалуд и ако сте безначајни, и не би били никакви тас, и ако вас истински не желе ни у свом крилу - битна је та симболика. Што је јача конфронтација међу великим силама, мали имају све мањи маневарски простор и у опасности су да буду ,,мрави на геополитичкој стази слонова''. Велике силе мање силе ,,нити љубе,нит их другом дају''.Често боље умеју да процене реално стање у некој земљи, и душу народа  него сама та земља. Србија јесте формално, никад јаче привржена ЕУ интеграцијама, са стопроцентном подршком за ЕУ у парлкаменту. Али исти ти у ЕУ знају, колико такав стопроцентни однос није ни близу у српском друштву, и колико је скупштински однос према ЕУ више резултат околности и изборног инжењеринга. Србија јесте ,,освојена и покорена'' финансијски и идеолошки, медијски, али чини се да симболички и ,,неокортикални рат'' против ње, још увек није завршен и поред свега, чини се да страна којој формално тежимо и која нас формално жели у свом крилу - вечито гледа на нас с подозрењем и неповерењем, па и тројанским коњем уколико би икада досегли чланство у ЕУ нпр. Некада су могући тренуци боље сарадње и присности са њима, али никако оне искрене, макар и лажне и привидне сарадње у којој има било какве назнаке пријатељства ван економије, стратегије, изнуђене сарадње, прикривене претње - као што они имају понекад такве манифестације односа са неким нашим суседима, или ми са Руском Федерацијом. И поред прокламованог курса елите, евидентно је да Запад сматра из њихове перспективе да, иако су институције формално ..освојене'', можда и нису баш у потпуности, а да се не говори о томе да су ,, душе народа'' и поред свега, за разлику од свих других европских земаља, освојене у минорном проценту, јер највећи проценат грађана Србије уопште није интернализовао евроатлантски поглед на свет. Немци су нпр. савршено знали тридесетих година прошлог века, да сва тренутна сарадња Југославије (Срба) са њима, па на концу и потписивање Тројног пакта, нису биле одраз ,,сродности душа'' и заједничког погледа на свет, какве су имали с многим другим народима, па и деловима Југославије - већ сурови реалполитички покушај да се злокобне претње које су висиле у вазддуху никада не остваре и да се покуша остати неокрњен и неутралан у сукобу великих, значи био је то пропали покушај невољног и прикривено присилног савеза и споразума.

     За мање  земље (територијално,бројчано, економски, војно), попут Србије,  идеално је, уколико јој се дозволи да из сукоба најмоћнијих светских сила изађе неуплетена много и неокрњена. Свако укључивање носи драстичне тешкоће, било да се заврши на победничкој или побеђеној страни. Тешко је бити и непријатељ, али и савезник најмоћнијих. Но и седење  на две столице, некад ризикује да се обе столице измакну и да се пропадне. Није добро у садашњој ситуацији бити на линији ватре, како је рекао Џон Кери, али вреди се борити за што боље позиционирање на међународној сцени и што вештију игру. Можда и председавање ОЕБС-ом које није могло да нам стигне у горем тренутку, даје трачак наде да уз памет, заштитимо овај брод Србију у немирном светском мору.