У Минску ништа конкретно није договорено. Све је то реприза већ виђеног септембарског примирја. Никада трајни мир није успостављен некаквим војно-техничким нејасним договором, већ само свеобухватним политичким решењем. Ратове не покреће генералштаб, већ политичари, а војске су само крајње политичко средство. Оне могу, зависно од држава и околности да имају мањи или већи степен аутономности у догађањима , но политика је увек та која је на врху пирамиде. Чак и у случајевима где се војска бавила политиком, па и владала - војни диктатори су у тим ситуацијама прво били политичари, па тек онда војници. Ратна примирја су најчешће пауза и предах да се зараћене војске одморе и консолидују, или ако су дугорочнија настала су услед пат позиције где ниједна страна нема одлучујућу снагу да наметне своје решење. И оно мало политичких тачака наведених у споразуму су мршаве и нејасне, где једни тумаче овако, други онако. Путин је истакао да је задовољан што ће Украјина покренути процес уставних реформи, док Порошенко тврди како ће Украјина остати унитарна и како је ,,сачувао Донбас''. Чини се да би на крају окончања украјинске кризе био потребан и глобални споразум о редефинисању међународног поретка, а не само споразум о Украјини, како се коначни договор о Украјини не би свео само на примирје на глобалном нивоу, где би Украјина била ад акта, али би највеће силе нашле неке друге Украјине за показивање мишића и даљу глобалну конфронтацију. У супротном смо у опасности од избијања ,, четвртог светског рата''( ако је Хладни рат био трећи). Као што је Други био само наставак Првог, у много језивијој верзији, тако би и овај Четврти био само продужетак Трећег у вероватно језивијој верзији. У нуклеарном раздобљу, где постоји реална претња по целу цивилизацију, свету је потребан глобални Њу Дил, а коначно решење за Украјину и крај рата би био први повољан корак у том правцу.
Украјину кад - тад чека нека врста Дејтона, где ће бити принуђена да се федерализује, а самим тим, услед проруског вета у новој и сложеној Украјини, мораће да буде и војно неутрална. Само је питање колико патњи и жртава су цена да се натерају на тако нешто. Једина друга опција, много мање реална, јер није ни Русији најпожељнија- јесте да се минимум пола Украјине отцепи и да са том малом, крњом и уништеном у сваком смислу Украјином могу да раде после шта хоће. Једино је сигурно у овој ситуацији, да оваква Украјина не може да победи, јер је наспрам ње много већа сила која неће пустити свој народ низ воду и урушити толико свој кредибилитет. Никакво америчко наоружање неће помоћи Кијеву, напротив, испровоцираће можда додатно другу страну, да их буквално смрви. А тад их, наравно, неће бранити они који их наоружавају и због којих је превасходно и избио овај грађански рат. Украјинци су у великој заблуди, јер оволико стрпљење и одуговлачење Руске Федерације виде као њену слабост, иако иста за три дана да хоће може да дође до Кијева. Крајњи исход овог сукоба, морао би да буде компромис, што значи да би и кијевске власти морале да начине болне уступке. Сада им је најбољи тренутак да се упуте у том смеру, имајући у виду да је рат засад захватио релативно мали део Украјине и да је велики део проруских територија тренутно миран и под контролом Украјине. Питање Крима се више не може ни поставити, и он ће заувек остати у Русији, свидело се то неком или не. Уколико, услед спољних подстицаја и сопствене кратковидости, реше да иду до краја по немогуће - цена ће драстично порасти, што материјално и у невиним жртвама, што у много горим условима које ће на крају морати да прихвате од оних које би сад могли да добију. Парадоксално је што, можда чак и када би хтели, није тек тако могуће да се они одлуче на такав најбољи потез тренутно, јер би се то схватило можда као повлачење и капитулација- имајући у виду да ситуација на терену није толико безнадежна по њих да би морали сада велике компромисе да праве. У случају директне руске интервенције и напредовања, или великих успеха и офанзиве проруских снага, вероватно би немајући куд прихватили и много гора решења. Управо је превелика стрпљивост Москве можда и кључни разлог оваквог украјинског бескомпромисног тврдог става. Иако свако разуман у Украјини зна колика је реална опасност по њих, засад имплицитна, све док се јак ударац непосредно не искуси, или бар веома, веома озбиљна и реална претња, која само што није реализована ако се не постигне договор- тешко да ће кијевска страна пристати на компромисно и једино одрживо решење. Имајући у виду да је народ Украјине увелико већ деморалисан и засићен овим ратом и да је велики део и даље проруски настројен, можда би начин да прихвате најбоље решење у најбољем тренутку, а да не делује као капитулација пред ,,замишљеном'' претњом - био тај да се распише референдум о федерализацији и војној неутралности, где би могли пред екстремистима да се сакрију иза ,,одлуке народа''.
Најновија минска етапа је показала и неке веће пукотине у трансатлантском партнерству. Иницијатива Меркел-Оланд, место преговора и формат и упадљиво одсуство америчке стране указују на то. Не могу се пренебрегнути дијаметрално супротни интереси француско-немачке осовине у односу на англоамерички фактор поводом Украјине. Ако је одсуство Американаца значило да је то само препуштање ЕУ да проба да реши односе у сопственом дворишту, опет упада у очи то да Велика Британија, моћна чланица ЕУ није била укључена. Велика Британија је и овога пута показала да је ,,најоданији савезник'' САД и да између трансатлантских веза и ЕУ, увек бира прво. Чак су и послали Украјинцима оклопна возила, иако су САД одлучиле да ,,замрзну'' евентуално наоружавање Украјине док се не види какве ће ефекте имати мински договори. Познати амерички ,,јастреб'' Џон Мекејн веома оштром реториком је напао Меркелову и Оланда, а за примирје из Минска навео да ће заживети ,,кад свиње полете''. Нажалост, што се тиче изгледа да се ово примирје, које ступа на снагу 15. фебруара, дугорочно одржи- бојим се да је Мекејн у праву. Апсолутно је нереалан и у овим оконостима ирелевантан и неодржив било какав договор, мимо САД, које осим што су још увек светска суперсила број 1, директно су инволвиране у украјинску кризу од почетка, па је потпуно сулудо очекивати да се било шта може решити мимо њих.
Иницијативу Меркел-Оланд можемо различито тумачити. Неки би рекли да је то само фингирање размимолилажења с Вашингтоном и играње игре ,,САД лош, ми добар полицајац''. Не припадам онима који би то тако поједностављено и заверенички тумачили, као што не припадам ни онима који то виде као знак дефинитивног сукоба и раскида Француске и Немачке са САД. Чак и када би такав раскид поменуте земље моментално хтеле, зна се да он не може нагло, и посебно не у овом тренутку спроведе. И Француска и Немачка и Европа у целини имају толико слабих тачака, да сваки исхитрен потез може да сруши као кулу од карата све оно што су Французи и Немци градили деценијама. Довољно је присетити се терористичких напада у Паризу, све чешће напетости између муслимана и ,,екстремних десничара'' у Немачкој и Аустрији, али и веома неизвесну судбину еврозоне и долазак изразито антинемачке Сиризе у Грчкој на власт. Немачка је деценијама под америчком окупацијом, потом доминацијом , из које је немогуће једноставно се извући. Колико је Немачка и данас ,,избушена'' можемо само замислити. Не тако давно због деловања НСА избиле су варнице, између Вашингтона и Берлина, јер је за данашњу Немачку увреда да буду третирани са (не)поверењем у складу са неким прошлим временима. Не можемо заборавити ни ко је, како и због чега иницирао стварање ЕУ и чији је де факто сателит деценијама била. Но, све се у животу временом мења, па и то да се ,,деца како одрастају и развијају се, одвајају се од својих родитеља''. Евидентно је да данас имамо ситуацију у којој интереси ЕУ (Француске и Немачке посебно) и САД све чешће нису идентични. Много је разлога за овакву ситуацију - различити географски положај, близина или даљина Русије од поменутих земаља и све што из тога имплицира, промењене околности услед завршетка (првог?) Хладног рата и нестанак совјетске опасности, уједињене и економско преузимање доминације у Европи од стране Немачке, али и неке дијаметрално супротне вредности између континенталне Европе и англоамеричког света, и посебно, драстично другачија историјска искуства и за неке болне поуке. Рат у Украјини је и рат против Европе и Русије, које имају много да изгубе у њој, док Америка има мало шта да изгуби - кредибилитет не би много изгубила чак ни у случају потпуне стратешке победе Русије у Украјини, обзиром да је то потпуно у дворишту Русије и да је за Русију то много опасније и важније питање него Куба за САД за време Ракетне кризе. Русија би тоталном конфронтацијом и директном интервенцијом регуларних трупа у Украјини била исцрпљена у сваком смислу, ЕУ би била подељена и деморалисана, са урушеним кредибилитетом, док би САД то посматрале са безбедне дистанце и чак би одређене структуре које извозе оружје могле да добрано профитирају. Претпоставимо да директног уплитања САД или конфронтације до краја с Русијом, услед фактора нуклеарног оружја, никако неће бити, поготово не око Украјине. САД и НАТО су декларативно ,,подржали''' мировну иницијативу својих француско-немачких ,,партнера''.
Европа је зависна од руског гаса, никако јој се не исплати конфронтација и кидање политичких и економских веза са Русијом. Но, по овом питању далеко од тога да постоји консензус ЕУ. Земље тзв. санитарног кордона између Русије и Немачке (Пољска и балтичке земље), у овој ситуацији су амерички каменчић у ципели Немачкој и Француској у ЕУ, а о Великој Британији да и не говоримо. Румунија би се, због Молдавије такође могла сврстати у земље присталице оштријег курса према Русији, без обзира на то што је она православна земља. Посебан случај је Пољска, нимало пријатељски настојена ни према Русији ни према Немачкој, са изразито проамеричким и пронато естаблишментом. Иницијативу Француске и Немачке из Минска можемо протумачити и као жељу да се те земље докажу као лидери ЕУ, и то ЕУ која стидљиво покушава да на политичко- безбедносном плану изгради прво аутономан, а потом и самосталан правац деловања у односу на НАТО и САД. Мишљења сам да и Меркел и Оланд врло добро знају да ово испипавање пулса САД у овом тренутку неће се успешно завршити у смислу да ће управо њихова ,,самостална'' иницијатива донети крајњи успех. Да не буде забуне, њима би то било у интересу, али сигурно су свесни да то што су покушали има минималне изгледе на успех. Осим што делује као стидљив покушај искакања из англоамеричког трансатлантског шињела, ово је била и нека врста алиби дипломатије, да буде да су покушали и урадили све што су могли, како се кривица за евентуалну жешћу ескалацију никако не би могла свалити на њих. Тако имамо изјаву Меркел ,, не бих могла мирно да живим да нисам ово покушала'' која осликава мировну иницијативу и у виду прања личне савести (јер добро зна шта вероватно следи даље). Након договора, такође, није викала еуфорично како је ,,ово мир за наше доба'', већ је реалистично оценила да је ово тек мали корак и да је пут до мира веома дуг.
Тужна је спознаја да можда само велика ексалација на концу може довести до коначног мира, јер би то ,,чистилиште'' ка компромисном решењу могло да доведе до таквих жртава у односу на које би ове досадашње у Украјини деловале као занемарљиве. Због таквих патњи, уколико до њих дође, а већ их је и било много, би неки који су могли разумнијом и самосталнијом политиком то да избегну, а нису - морали да одговарају. Шта ће бити даље, остаје да се види, а збивања из претходних дана памтићемо као (највероватније) још једно безуспешно и краткотрајно примирје и уговор који је (п)остао мртво слово на папиру. Можда ћемо упамтити и по томе, што је мировна иницијатива показала и велике пукотине евроатланстког света, у настајању. Ко зна ?!
