Самит у Минску - лажни мир и потенцијална трансатлантска пукотина

   У Минску ништа конкретно није договорено. Све је то реприза већ виђеног септембарског примирја. Никада трајни мир није успостављен некаквим војно-техничким нејасним договором, већ само свеобухватним политичким решењем. Ратове не покреће генералштаб, већ политичари, а војске су само крајње политичко средство. Оне могу, зависно од држава и околности да имају мањи или већи степен аутономности у догађањима , но политика је увек та која је на врху пирамиде. Чак и у случајевима где се војска бавила политиком, па и владала - војни диктатори су у тим ситуацијама прво били политичари, па тек онда војници. Ратна примирја су најчешће пауза и предах да се зараћене војске одморе и консолидују, или ако су дугорочнија настала су услед пат позиције где ниједна страна нема одлучујућу снагу да наметне своје решење. И оно мало политичких тачака наведених у споразуму су мршаве и нејасне, где једни тумаче овако, други онако. Путин је истакао да је задовољан што ће Украјина покренути процес уставних реформи, док Порошенко тврди како ће Украјина остати унитарна и како је ,,сачувао Донбас''. Чини се да би на крају окончања украјинске кризе био потребан и глобални споразум о редефинисању међународног поретка, а не само споразум о Украјини, како се коначни договор о Украјини не би свео само на примирје на глобалном нивоу, где би Украјина била ад акта, али би највеће силе нашле неке друге Украјине за показивање мишића  и даљу глобалну конфронтацију. У супротном смо у опасности од избијања ,, четвртог светског рата''( ако је Хладни рат био трећи). Као што је Други био само наставак Првог, у много језивијој верзији, тако би и овај Четврти био само продужетак Трећег у вероватно језивијој верзији. У нуклеарном раздобљу, где постоји реална претња по целу цивилизацију, свету је потребан глобални Њу Дил, а коначно решење за Украјину и крај рата би био први повољан корак у том правцу.  

   Украјину кад - тад чека нека врста Дејтона, где ће бити принуђена да се федерализује, а самим тим, услед проруског вета у новој и сложеној Украјини, мораће да буде и војно неутрална. Само је питање колико патњи и жртава су цена да се натерају на тако нешто. Једина друга опција, много мање реална, јер није ни Русији најпожељнија- јесте да се минимум пола Украјине отцепи и да са том малом, крњом и уништеном у сваком смислу Украјином могу да раде после шта хоће. Једино је сигурно у овој ситуацији, да оваква Украјина не може да победи, јер је наспрам ње много већа сила која неће пустити свој народ низ воду и урушити толико свој кредибилитет. Никакво америчко наоружање неће помоћи Кијеву, напротив, испровоцираће можда додатно другу страну, да их буквално смрви. А тад их, наравно, неће бранити они који их наоружавају и због којих је превасходно и избио овај грађански рат. Украјинци су у великој заблуди, јер оволико стрпљење и одуговлачење Руске Федерације виде као њену слабост, иако иста за три дана да хоће може да дође до Кијева. Крајњи исход овог сукоба, морао би да буде компромис, што значи да би и кијевске власти морале да начине болне уступке. Сада им је најбољи тренутак да се упуте у том смеру, имајући у виду да је рат засад захватио релативно мали део Украјине и да је велики део проруских територија тренутно миран и под контролом Украјине. Питање Крима се више не може ни поставити, и он ће заувек остати у Русији, свидело се то неком или не. Уколико, услед спољних подстицаја и сопствене кратковидости, реше да иду до краја по немогуће - цена ће драстично порасти, што материјално и у невиним жртвама, што у много горим условима које ће на крају морати да прихвате од оних које би сад могли да добију. Парадоксално је што, можда чак и када би хтели, није тек тако могуће да се они одлуче на такав најбољи потез тренутно, јер би се то схватило можда као повлачење и капитулација- имајући у виду да ситуација на терену није толико безнадежна по њих да би морали сада велике компромисе да праве. У случају директне руске интервенције и напредовања, или великих успеха и офанзиве проруских снага, вероватно би немајући куд прихватили и много гора решења. Управо је превелика стрпљивост Москве можда и кључни разлог оваквог украјинског бескомпромисног тврдог става. Иако свако разуман у Украјини зна колика је реална опасност по њих, засад имплицитна, све док се јак ударац непосредно не искуси, или бар веома, веома озбиљна и реална претња, која само што није реализована ако се не постигне договор- тешко да ће кијевска страна пристати на компромисно и једино одрживо решење. Имајући у виду да је народ Украјине увелико већ деморалисан  и засићен овим ратом и да је велики део и даље проруски настројен, можда би начин да прихвате најбоље решење у најбољем тренутку, а да не делује као капитулација пред ,,замишљеном'' претњом - био тај да се распише референдум о федерализацији и војној неутралности, где би могли пред екстремистима да се сакрију иза ,,одлуке народа''. 

     Најновија минска етапа је показала и неке  веће пукотине у трансатлантском партнерству. Иницијатива Меркел-Оланд, место преговора и формат и упадљиво одсуство америчке стране указују на то. Не могу се пренебрегнути дијаметрално супротни интереси француско-немачке осовине у односу на англоамерички фактор поводом Украјине. Ако је одсуство Американаца значило да је то само препуштање ЕУ да проба да реши односе у сопственом дворишту, опет упада у очи то да Велика Британија, моћна чланица ЕУ није била укључена. Велика Британија је и овога пута показала да је ,,најоданији савезник'' САД и да између трансатлантских веза и ЕУ, увек бира прво. Чак су и послали Украјинцима оклопна возила, иако су САД одлучиле да ,,замрзну'' евентуално наоружавање Украјине док се не види какве ће ефекте имати мински договори. Познати амерички ,,јастреб'' Џон Мекејн веома оштром реториком је напао Меркелову и Оланда, а за примирје из Минска навео да ће заживети ,,кад свиње полете''. Нажалост, што се тиче изгледа да се ово примирје, које ступа на снагу 15. фебруара, дугорочно одржи- бојим се да је Мекејн у праву. Апсолутно је нереалан и у овим оконостима ирелевантан и неодржив било какав договор, мимо САД, које осим што су још увек светска суперсила број 1, директно су инволвиране у украјинску кризу од почетка, па је потпуно сулудо очекивати да се било шта може решити мимо њих. 

     Иницијативу Меркел-Оланд можемо различито тумачити. Неки би рекли да је то само фингирање размимолилажења с Вашингтоном и играње игре ,,САД лош, ми добар полицајац''. Не припадам онима који би то тако поједностављено и заверенички тумачили, као што не припадам ни онима који то виде као  знак дефинитивног сукоба и раскида Француске и Немачке са САД. Чак и када би такав раскид поменуте земље моментално хтеле, зна се да он не може нагло, и посебно не у овом тренутку спроведе. И Француска и Немачка и Европа у целини имају толико слабих тачака, да сваки исхитрен потез може да сруши као кулу од карата све оно што су Французи и Немци градили деценијама. Довољно је присетити се терористичких напада у Паризу, све чешће напетости између муслимана и ,,екстремних десничара'' у Немачкој и Аустрији, али и веома неизвесну судбину еврозоне и долазак изразито антинемачке Сиризе у Грчкој на власт. Немачка је деценијама под америчком окупацијом, потом доминацијом , из које је немогуће једноставно се извући. Колико је Немачка и данас ,,избушена'' можемо само замислити. Не тако давно због деловања НСА избиле су варнице, између Вашингтона и Берлина, јер је за данашњу Немачку увреда да буду третирани са (не)поверењем у складу са неким прошлим временима. Не можемо заборавити ни ко је, како и због чега иницирао стварање ЕУ и чији је де факто сателит деценијама била. Но, све се у животу временом мења, па и то да се ,,деца како одрастају и развијају се, одвајају се од својих родитеља''. Евидентно је да данас имамо ситуацију у којој интереси ЕУ (Француске и Немачке посебно) и САД све чешће нису идентични. Много је разлога за овакву ситуацију - различити географски положај, близина или даљина Русије од поменутих земаља и све што из тога имплицира, промењене околности услед завршетка (првог?) Хладног рата и нестанак совјетске опасности, уједињене и економско преузимање доминације у Европи од стране Немачке, али и неке дијаметрално супротне вредности између континенталне Европе и англоамеричког света, и посебно, драстично другачија историјска искуства и за неке болне поуке. Рат у Украјини је и рат против Европе и Русије, које имају много да изгубе у њој, док Америка има мало шта да изгуби - кредибилитет не би много  изгубила чак ни у случају потпуне стратешке победе Русије у Украјини, обзиром да је то потпуно у дворишту Русије и да је за  Русију то много опасније и важније питање него Куба за САД за време Ракетне кризе. Русија би тоталном конфронтацијом и директном интервенцијом регуларних трупа у Украјини била исцрпљена у сваком смислу, ЕУ би била подељена и деморалисана, са урушеним кредибилитетом, док би САД то посматрале са безбедне дистанце и чак би одређене структуре које извозе оружје могле да добрано профитирају. Претпоставимо да директног уплитања САД или конфронтације до краја с Русијом, услед фактора нуклеарног оружја, никако неће бити, поготово не око Украјине.  САД и НАТО су декларативно ,,подржали''' мировну иницијативу својих француско-немачких ,,партнера''. 

    Европа је зависна од руског гаса, никако јој се не исплати конфронтација и кидање политичких и економских веза са Русијом. Но, по овом питању далеко од тога да постоји консензус ЕУ. Земље тзв. санитарног кордона између Русије и Немачке (Пољска и балтичке земље), у овој ситуацији су амерички каменчић у ципели Немачкој и Француској у ЕУ, а о Великој Британији да и не говоримо. Румунија би се, због Молдавије такође могла сврстати у земље присталице оштријег курса према Русији, без обзира на то што је она православна земља. Посебан случај је Пољска, нимало пријатељски настојена ни према Русији ни према Немачкој, са изразито проамеричким и пронато естаблишментом. Иницијативу Француске и Немачке из Минска можемо протумачити и као жељу да се те земље докажу као лидери ЕУ, и то ЕУ која стидљиво покушава да на политичко- безбедносном плану изгради прво аутономан, а потом и самосталан правац деловања у односу на НАТО и САД. Мишљења сам да и Меркел и Оланд врло добро знају да ово испипавање пулса САД у овом тренутку неће се успешно завршити у смислу да ће управо њихова ,,самостална'' иницијатива донети крајњи успех. Да не буде забуне, њима би то било у интересу, али сигурно су свесни да то што су покушали има минималне изгледе на успех. Осим што делује као стидљив покушај искакања из англоамеричког трансатлантског шињела, ово је била и нека врста алиби дипломатије, да буде да су покушали и урадили све што су могли, како се кривица за евентуалну жешћу ескалацију никако не би могла свалити на њих. Тако имамо изјаву Меркел ,, не бих могла мирно да живим да нисам ово покушала'' која осликава мировну иницијативу и у виду прања личне савести (јер добро зна шта вероватно следи даље). Након договора, такође, није викала еуфорично како је ,,ово мир за наше доба'', већ је реалистично оценила да је ово тек мали корак и да је пут до мира веома дуг. 

    Тужна је спознаја да можда само велика ексалација на концу може довести до коначног мира, јер би то ,,чистилиште'' ка компромисном решењу могло да доведе до таквих жртава у односу на које би ове досадашње у Украјини деловале као занемарљиве. Због таквих патњи, уколико до њих дође, а већ их је и било много, би неки који су могли разумнијом и самосталнијом политиком то да избегну, а нису - морали да одговарају. Шта ће бити даље, остаје да се види, а збивања из претходних дана памтићемо  као (највероватније) још једно безуспешно и краткотрајно примирје и уговор који је (п)остао мртво слово на папиру. Можда ћемо упамтити и по томе, што је мировна иницијатива  показала и велике пукотине   евроатланстког света, у настајању. Ко зна ?! 

Албанија : Сложена земља која ипак успева да буде стабилнија од суседа које угрожава и која је центар тзв. Велике Албаније

    Питање Албаније , а и Албанаца уопште је нешто што завређује пажњу сваког ко мисли о будућности и добробити државе Србије . Албанија је наш сусед и држава са којом имамо изузетно натегнуте односе од њеног настанка до данас . Албанци су народ са којим имамо вековни спор , пре свега око Косова и Метохије , али не само око јужне српске покрајине . Имајући у виду то да проблем Космета ни сада није решен , нити има назнака да ће коначно бити решен у догледно време ( замрзнути конфликт ) , као и проблеме југа централне Србије - јасно је да би према Албанцима и Албанији требало да постоји нека дугорочна стратегија . Осим Србије , тзв. албанско питање је огроман проблем и за БЈР Македонију , а такође је веома важно и за Црну Гору и Грчку . Обзиром на број држава којих се ,, албанско питање '' тиче , на просторе које Албанци насељавају и територијалне претензије које имају - разумљиво је да је питање Албанаца регионално питање , а може се слободно рећи и регионални проблем , који би вероватно за успешно решење у будућности и заштиту од албанског иредентизма , захтевао и заједничко деловање свих држава у којима су Албанци реметилачки фактор . Како је Албанија , прва и засад једина међународно призната држава Албанаца , логично је да стратегија према Албанцима захтева и стратегију према њиховој матици - држави Албанији , иако нисам сигуран колико су тога свесне елите земаља које се с Албанијом граниче . Циљ овог текста и јесте да покаже како је заправо матица Албанаца - Албанија ,  вероватно и најсложенији и најхетерогенији део албанског националног бића и простор на коме су Албанци далеко подељенији него било где другде на свету . Звучи парадоксално , али је управо центар свих Албанаца и матична држава , која претендује на територије готово свих својих суседа - најпроблематичнија тачка Албанаца . Морамо се запитати како је могуће да једна релативно касно, а и мукотрпно формирана нација , држава која је мала и  исто тако мукотрпно створена и не баш лако одржана  до данашњих дана , са свим својим противречностима - успева да континуирано угрожава веће државе , као и бројније и хомогеније народе него што је албански народ у целини . 

     Албанија је држава која заузима површину од свега 28.748  км² и има око 3 милиона становника . По површини је мала држава , тек нешто  већа од Републике Српске нпр . Ни број становника јој није велики , а интересантно је да много више Албанаца живи ван Албаније него у њој. Граничи се са Србијом , Црном Гором , БЈР Македонијом и Грчком , а има и морску границу  са Италијом . Српско - албанска граница од 1999. је у потпуности ван контроле државе Србије , јер целокупна граница је у јужној српској покрајини , а као што знамо Албанци су 2008.године једнострано прогласили независност тзв. Косова. Наравно да Косово и Метохију сматрамо делом Србије , али треба напоменути и то да је тзв. Косово де факто скоро потпуно независно и представља неки вид тренутне албанске парадржаве , док га Албанци сматрају својом другом   државом , након Албаније и правом државом . Наша обавеза јесте свакако да на ово стање гледамо као на привремено и непожељно , али то што треба радити на промени тренутне реалности не значи и игнорисање исте и прављење да је нема - већ напротив уз пуну свест о реалности видети који су начини и могућности да се она постепено мења , уколико нам тренутно стање никако не одговара . Да би тако нешто било могуће , неопходно је да истински буде и постављено као циљ , али и потребно је стрпљење , јер можда за то буду потребне и деценије . Питање не само могућности остварења , већ и да ли је нешто истински циљ можда делује чудно , али у случају Космета то је питање свих питања . Јасно је да тренутно наша снага и ресурси налажу да ,, гутамо '' садашње стање до даљњег и евентуалне промене међународних околности , да се провучемо са што мање штете по наш народ доле и наравно да онемогућимо потпуну државност Косова и чланство у УН . Али у некој будућности , ако би хтели ефективно повратити суверенитет , руководећи се принципима realpolitik-a јасно је да то не би могло без рата и да не би могло да се одржи без спровођења акције сличне акцији Хрватске у РСК. Држава која се упусти у такву акцију када јој околности и сопствена снага дозволе , плаћа и велику цену економски и у људским ресурсима , а поставља се и питање шта после радити и како обновити и вратити у нормалу девастирано подручје . Чак и када би Албанци хипотетички хтели да прихвате државу Србију , тешко да би нама било у интересу да будемо фактички двонационална држава , слична Македонији где би услед наше стандардне неслоге Албанци у том случају вероватно били значајан политички фактор на нивоу целе Србије. Не знамо шта доноси даља будућност , али стање на краћи и средњи рок по Србију не изгледа добро . Оно што је минимум минимума , чак и у овако лошој позицији Србије , јесте то да спречи да икада Косово постане и де јуре држава , имајући у виду да оно заиста припада Србији , да знамо шта оно представља за Србију и српски народ . Уверен сам да Косово никада неће постати права држава , као и да свако ко би у Србији пристао на званично и потпуно де јуре одрицање од Космета не само да би пуцао Србији у срце , већ би то био и његов  политички суицид , а можда и не  само политички .

         Албанци су познати и по бројној дијаспори у свету , али оно што је специфично - и по огромном броју у државама које се граниче са Албанијом . Број Албанаца у суседним земљама , ако рачунамо и Италију - премашује број Албанаца у Албанији , а ако рачунамо само копнене суседе Албаније - број Албанаца у региону је скоро једнак броју Албанаца у матици .Ако ове чињенице имамо у виду , онда не би требало да нас много зачуди њихова агресивност и територијалне претензије - обзиром да им демографија итекако иде на руку и подстиче их на то ( мада и по питању прираштаја приметан је њихов тренд позападњачења и нису више у толико експлозивном таласу као пре ) . Природни прираштај и демографски притисак , као и дуготрајно насељавање и живот на одређеним територијама - проузроковали су тежњу са проширивањем тзв. животног простора - па је тако настала и Велика Албанија као концепт . Није то ништа чудно за многе народе и државе , поготово на Балкану , где је малтене сваки народ имао теоријски концепт проширења и заокруживања свог lebensraum-a - Срби , Бугари , Грци , Румуни , Мађари, Хрвати . Оно што је интересантно код Албанаца , јесте то што су прилично касно формирали нацију у правом смислу речи - националну свест о јединству , књижевни језик и добили су и државу Лондонским миром 1913. године, која је била чедо великих сила којима није одговарало претерано јачање Србије и њен излаз на море . Пре Балканских ратова је тај простор био вековима под влашћу Османлијског царства . Оно што је интересантно , је то да и поред тога што је то прва и једина  призната држава коју имају Албанци и матица - великоалбанска идеја је настала на Космету , и Албанци Косово и Метохију сматрају својим Пијемонтом . Прва призренска лига је формирана 1878 . године , друга 1943 . такође на Космету , а трећа 1946. године у егзилу - САД . Простор Косова и Метохије , место највећег спора између Срба и Албанаца - место сукоба историјског права Срба и сумњивог етничког права на самоопредељење на које се Албанци позивају - је и место на коме је и практично први пут букнула великоалбанска идеја . Када је Османлијско царство поражено и скоро деганжирано са Балкана , Србија је повратила Косово и Метохију , а у Другом светском рату , највећи део покрајине је био у зони окупације која је припала квинслишкој тзв. Великој Албанији . Веома добро знамо шта се с КИМ дешавало и од 1945. па до данашњих дана . Осим тога што је Космет место на ком је рођена албанска иредента , веома је важно знати да је велики део Албанаца био у почетку жестоко против формирања и независне албанске државе и стварања албанске нације . Постојале су и побуне муслиманског дела Албанаца против независне Албаније и за враћање у састав отоманске империје . Пошто то није било могуће , муслиманско становништво је прилично невољно прихватило идеју о сопственој нацији , књижевном језику и независној држави . Ово многима звучи чудно , али арбанашким муслиманима је Османлијско царство било идеал - осим што су били повлашћени у односу на хришћанску мањину , оно је било муслиманска империја која је одражавала њихове верске светоназоре , којој су заиста и припадали и њихово нетурско , албанско порекло и националност није значило ништа - јер у исламу је нација потпуно небитна , а примарна је верска припадност - па смо тако за време владавине Османлија имали повлашћене муслимане ( Турке , Србе , Албанце итд .) и хришћане над којима се владало - Србе . Грке, Бугаре, Албанце итд . Статус није одређивао ни језик ни националност , већ превасходно вера . Тако је и већина Албанаца која је прешла на ислам ( прелаз био дуг и крвав ) , била повлашћена док њихови сународници хришћани нису били , и имали су исти третман као и сви други неалбански хришћански народи . Албанци муслимани су били полуга османске власти , коју су Османлије често итекако вешто користили за крваве обрачуне са Србима , али и Власима, Цинцарима , Албанцима хришћанима - и ови су били награђивани за ту лојалност . Награда је свакако била и у дозвољавању територијалне експанзије и заузимања српских поседа и територије . Тако су се масовно досељавали и на простор Косова и Метохије , а досељавање је ишло на рачун бега Срба . Албанци су били полуга велике силе која их је користила , против српског народа . Старо је правило да велике силе користе поједине мање народе и међусобне свађе за одржавање своје доминације по принципу завади па владај . Тај процес је двосмеран , јер онда и мањи народи извлаче бенефите за послушност према моћном заштитнику и захваљујући великој сили заштитници остварују своје циљеве на рачун суседног народа , који је можда појединачно и јачи , али бива поражен због немоћи у односу на ту велику силу . Ово је константа у српско - албанским односима од османлијског времена , преко Балканских ратова , када су добили државу на тацну од великих сила да би били противтежа Србији , до Другог светског рата и балистичке тзв. Велике албаније , па све до НАТО агресије 1999 . и данашњих дана .У односима Албанаца муслимана и Османлија било је и трзавица , па и побуна , али питање колико су оне заиста биле одраз тежљње ка некаквој независности Албанаца од њих , а колико незадовољства и захтева да се унутар саме империје боље заокруже албанске територије и још више буду повлашћени на уштрб других народа у империји , а поготово Срба .Чак штавише , и циљ Прве призренске лиге није био стварање некакве независне Албаније , већ спајање свих простора које насељавају Албанци у Османлијском царству у једну целину , тј. у јединствени аутономни вилајет .

     Напоменули смо већ , да је велики део Албанаца , муслимана невољно добио државу и нацију - сплетом околности и крахом за њих идеалног Османлијског царства . С друге стране , Албанци хришћани су на независну Албанију гледали као на олакшање , јер нису више били под Османлијама . Зато и не треба да чуди што су многи од очева албанске нације хришћани . Поменимо Фана Нолија , оснивача Албанске православне цркве , једног од утемељитеља албанског књижевног језика , човека који је целог живота био посвећен албанском јединству . Хришћани су предњачили можда у формирању албанске нације у модерном смислу , језика , били више за независну државу од муслимана , али су свакако и муслимани временом прихватили албанију и албанство као нужност . Касније су и албанизацију примењивали према другим народима , што истовремено са исламизацијом у случају хришћанских народа , што као албанизацију и асимилацију неких мањих суседних неалбанских народа муслиманске вере ( Горанци нпр.) .  Били су незадовољни , јер у независну Албанију нису ушле многе територије које су насељавали Албанци , и то искључиво муслимани , а они су остали да живе у формираној Албанији са великим бројем сународника хришћана , према којима сада нису могли да се понашају као у Османлијском царству .

  Албанија - сложенија прича него  што многи мисле

     Албанија је формирана 1912. , а званично међународно призната 1913. године . Од почетка је било трзавица и незадовољства у региону - јер су Срби и Црногорци сматрали формирање такве Албаније као неправду и сматрали су да бар део те државе и њене обале ,  треба њима да припадне . С друге стране , велики део Албанаца је остао изван новоформиране државе Албаније , а пре свега под влашћу Срба . Након Првог светског рата и стварања Краљевине СХС власти су имале великих проблема да контролишу тај простор , биле су суочене са великим отпором и побунама тзв. качака .Вероватно најпознатији симбол те побуне су Азем Бејта и Шота Галица из Дренице . Дакле , чим је Србија повратила Космет , тада већ добрано насељен Албанцима - почели су проблеми . На Космету је албанско становништво било претежно муслиманско , изузетно непријатељски настројено према Србима , за њих је то представљало велики корак уназад у односу на претходно стање где су они као муслимани били повлашћени и угњетачи и никада се нису помирили са тим .Фактички истог тренутка су отпочели борбу и створили неки свој паралелни свет у односу на поредак под којим су били. Тај отпор и неприхватање ће бити константа и под комунистима ( опет је у Дреници избила побуна 1946.) , па све до последњег рата на Космету 1996 - 1999 . .Новина је била , да су сада имали и своју матичну државу која се граничила с  простором који су насељавали ,а у њеном северном пограничном делу су живели једноверни и њима веома слични Албанци . Албанија је постала њихова нова нада да ће се ослободити српске власти и центар ка коме су почели да гравитирају .

     Албанија је имала великих проблема од настанка као држава . То је простор познат по вишевековним крвавим унутрашњим верским сукобима , истребљењима , присилном исламизацијом ( посебно драстични примери истребљење Сулиота , уништење Москопоља итд. ).Требало је успоставити некакву власт на целој територији такве државе - још увек без заједничке  свести , са различитим верама , мини - заједницама које су осећале мржњу једна према другој због крваве прошлости . Нису само верске поделе биле проблем , већ и племенске и клановске поделе , које међу Албанцима имамо и данас . Ахмед Зогу је имао великих проблема , да дође на власт и одржи се - побуна римокатоличког племена , потом је преживео  и атентате , бежао у Београд , али је успео да се врати у Албанију , порази ривале и успостави какву - такву власт , све до италијанске окупације и стварања квинслишке тзв. Велике Албаније.

     Порекло Албанаца је веома шкакљива тема , и то је више питање за антропологе . Они себе сматрају потомцима Илира , постоје и теорије да су се доселили са Кавказа - но вероватно је да су они индоевропски народ који нема сродности с данас постојећим народима и потпуно је различит од околних , поготово словенских . Албански језик , попут баскијског нема сродан језик , и представља грану за себе . Наравно да велики део данашњих Албанаца је другачијег порекла и албанизован је временом , али Албанци као народ су мистерија и прича за себе . Корени сукоба са околним народима , осим вере , интересних сукоба око територија вероватно делом леже и у потпуној различитости народа , менталитета , супротности и неразумевања . Они се деле на Геге и Тоске . Геге претежно живе на северу Албаније , на Косову и Метохији , Македонији , док Тоске живе већински у јужној Албанији . Нека граница та два ,, света '' је река Шкумбин . У верском погледу , на северу Албаније је огромна већина муслимана , има и католика , пре свега око Скадра . Православци живе претежно у јужним деловима Албаније , и традиционално гравитирају ка Грчкој .

    Када је у питању верска структура у Албанији , па и национална , не можемо имати поуздане податке , обзиром на вишедеценијску изолацију , присилно изјашњавање као Албанци , али и још увек велики број оних који се изјашавају и данас као атеисти .  Но , чак и онај ко себе данас сматра Албанцем атеистом у Албанији - несумњиво припада једном од три цивилизацијско- културна круга - или потиче из породице муслиманског , или православног или римокатоличког порекла . Колико год му вера била неважна , културне и цивилизацијске разлике између те три заједнице су се одржале . Оне су на неки начин и данас прича за себе , аутархичне и нерадо се мешају . Узмимо за пример и бившу СФРЈ како би то разумели - у којој је било много комуниста , атеиста , али од свог порекла и цивилизације се не може побећи , и иако се она потискивала и градило братство јединство те разлике су  опстале , хтели ми то или не . Чак су се приликом распада и превирања и појачале , јер је велики део бивших комуниста опет преко ноћи постао национално и верски оријентисан ( неки искрено , неки стихијски и прагматично ) . Стога , чак ни сурова комунистичка диктатура , вишедеценијско постојање Албаније као једине званично проглашене атеистичке државе на свету , није успело да истисне чињеницу да је она држава у којој се налази линија сукоба цивилизација у Хантингтоновом смислу . Исто тако је и факат , да та чињеница ипак није утицала да Албанија , иако балканска држава , са свим тим противречностима - постане држава директног ратног сукоба и верског грађанског рата , као што се десило у државама бивше СФРЈ . Напротив , чак је она очувала стабилност ( у смислу одсуства грађанског рата ) , а угрозила је суседне земље и индиректно била инволвирана у сукобе у њима - претежно је муслимански део Албаније био умешан у то .
   Несумњиво огромну већину Албаније чине Албанци - у чему је и присилна Албанизација учинила своје и забрана другачијег изјашњавања . Најспорније питање је вероватно колико на југу Албаније има Грка а колико Албанаца , обзиром да постоје потпуно различите интерпетације између грчке и албанске стране . При том добар део Албанаца , чак сада жели да се више осећа Грцима него Албанцима , јер сматра да много више заједничког има са Грцима него са племенским муслиманским брђанима са севера Албаније и из суседних земаља . Што се верске поделе тиче , ако занемаримо атеизам , јер свако барем културно припада без обзира да ли верује једној од три целине - нека стандардна и најчешће спомињана подела је 70 посто муслимани , 20 посто православци и 10 посто католици . Према католицима се највише патерналистички односи Италија , према православцима наравно Грчка . Што се муслиманског дела тиче , већина су сунити , мада добар део чине припадници дервишког бектешијског реда .
   Велики напор у превазилажењу верских подела је био потребан  при стварању албанске државе и модерне нације - јер једино је некаквим надилажењем тога све то могло да се спроведе . Тога су се прихватили људи попут Фана Нолија , Наума Већилхардија и других . Када су комунисти преузели власт , Енвер Хоџа је такође био свестан да је религија потенцијална разарајућа рак - рана албанске државе која може да је претвори у нови Либан , и такорећи ,, укинуо је религију ''. Но , ваља знати да је он потицао пореклом из муслиманске ( бектешијске ) породице , да је после Другог светског рата побио већину сабораца који су изнели револуцију, а били  хришћанског порекла ( православни најпре ) и много је више поверења имао у оне из муслиманског дела , иако су званично сви били атеисти . Ипак , ако је укинуо религију , албански национализам не само да није укинуо већ је под њим он још више букнуо . Он то никада није ни скривао , и свако ко се бави његовим ликом и делом може да пронађе великоалбанске намере у његовим говорима , списима . Чак и за време Другог светског рата , албански комунисти су одржали тзв. бујанску конференцију , са одлукама које су великоалбанске - у смислу припајања Космета комунистичкој Албанији . То се десило 1944. године , док су југословенски комунисти , још били ,,очеви'' и савезници албанским комунистима , а мржња Енвер Хоџе и албанских комуниста према Словенима , Србима пре свега најбоље долази до изражаја након резолуције ИБ 1948. године када СФРЈ и Албанија постају љути непријатељи . Од тог тренутка НР Албанија се континуирано бави великоалбанском политиком и субверзивном делатношћу према СФРЈ - у чему су јој здушно помагали Албанци са Космета , али и југословенски комунисти својом политиком . Тада је великоалбански национализам имао пре свега национално - идеолошку црту , и у том циљу су дејствовале на Космету под палицом Сигуримије многе марксистичко - лењинистичке групе. . Комунистичка Албанија је временом нетсала са сцене , али не и великоалбански циљеви .

Комунизам је мртав , али не и пројекат Велике Албаније

   Албанија је последња земља у окружењу у којој је комунизам сишао са сцене - тек 1992.године. За време владавине комуниста имали су добре односе са СФРЈ до 1948. , потом су били савезници СССР и чланица Варшавског пакта , да би након кинеско - совјетског раскола се ослањали једино на Кину , а од средине седамдесетих па до краха комунизма остали су потпуно изоловани . Једини савез који су имали тих година , на папиру , био је војни савез са Бугарском који формално није био прекидан ?! Иако су били најзаосталија и најизолованија земља у Европи , веома брзо су након пада комунизма успели да нађу нове савезнике - некада њима мрске империјалистичке идеолошке непријатеље . Великоалбански пројекат , који је на свој начин постојао и за време НР Албаније и био део државне политике , паралелно постојећи и у албанској дијаспори и удружењима свих могућих провенијенција  - наставио је да живи , само у промењеним околностима . Оно што га одликује јесте и велики прагматизам и инклузивност , обзиром да су себе и свој национални програм представљали на онај начин који би највише одговарао онима од којих су тражили подршку . Када су у питању западне земље , САД , Немачка , или ЕУ - потенцирана је наводна борба за демократију , људска права , против ,, србокомуниста '' итд .Аргумент Албанаца је био и да су европски народ , окренут западним вредностима и то како добар проценат Албанаца чине хришћани и да су они мултиконфесионачлна нација . Међутим у аргументацији пред њиховим западним партнерима , увек су ,, наивно превиђали '' чињеницу да мултиконфесионалност Албанаца важи за Албанију , а не за Космет или Македонију према којима су имали територијалне претензије , где им је и требала међународна подршка ,  јер су то крајеви у којима су скоро сви Албанци муслимани .  Када су у питању исламске земље , са којима је врло брзо успостављен јак контакт по паду комунизма - потенцирана је борба за исламску ствар , јер су већина Албанаца муслимани , који се боре против Срба хришћана . Када је у питању Ватикан - вешто су користили чињеницу да један део Албанаца припада римокатоличкој вери , као и то да су Срби православци наводно већа опасност и непријатељи Ватикана од Албанаца . Ватикан је итекако умео кроз историју да сарађује и са муслиманима против православних , но чини се да се бар у последње време њихов став благо мења . Нису признали Косово и Метохију , вероватно и зато што су полако постали свесни шта би заправо представљало независно Косово и Велика Албанија и колика би то опасност била по Европу и хришћанску цивилизацију . Позната је улога Ватикана и покушај посредовања 1996 . у споразуму Милошевић - Ругова о образовању , који никада није ни примењен - посредовала је организација Свети Еуђидио . Веома су интересантни и својевремени интензивни контакти великоалбанских кругова са протестантском Европском хришћанском мисијом - ECM . Што се самих Албанаца тиче , ма колико различити били - здушно су се бацили на пројекат стварања Велике Албаније . И то је био циљ како убеђених и/или бивших комуниста . тзв. марксиста - лењиниста , тако и монархиста које је предводио принц Лек Зогу у егзилу , тако и исламиста , којима је поменути Зогу био јако близак . Тој борби се прикључила и дијаспора , али и албанска мафија која је добар део своје зараде трошила управо у политичке великоалбанске сврхе . Своје питање су хтели пошто - пото да интернационализују , у чему су им свесрдно помагали њихови лобисти попут Диогардија , Дола и других . Упорним и систематичним радом , и сплетом по њих повољних околности , а и услед наших српских грешака интернационализација им је временом и успела . Дакле , имали смо и имамо и даље један свеалбански      идеалистичко - прагматични конгломерат где иако се разликују идеолошки , политички , племенски , клановски , дијалектички , културолошки па и верски - сви су уједињени и посвећени националном уједињењу -  УЈЕДИЊЕНИ У циљу, упркос свим    РАЗЛИЧИТОСТИМА . Поштено је рећи и да су управо они који су почетком 20 . века предњачили у формирању албанске нације - православни Албаније , били најмање заинтересовани за великоалбански пројекат , и ако се за неког може рећи из Албаније да је , у границама могућности био савезник Србије и Срба , то је свакако била Албанска православна црква , која је изражавала солидарност са страдалним српским православним народом на Космету и у најтежим временима , када је било итекако рискантно иступити у Албанији са таквим ставом .
     Пројекат Веилке Албаније углавном обухвата : Косово и Метохију , општине у централној Србији Бујановац , Прешево и Медвеђу , велики део БЈР Македоније ( северне и западне делове ) , делове Црне Горе ( Улцињ , Тузи , Гусиње , Плав , делови Бара ) и северне Грчке - Чамерија . Постоје и неке друге проширене верзије које укључују знатно шира подручја Србије - Врање , Ниш , Прокупље , и у некој панисламској верзији са све Рашком или како они то зову тзв. Санџаком , све до Босне .  На Косову и Метохији је вођен рат и Албанци тренутно имају де факто парадржаву , која је под међународним протекторатом , а водили су рат и у централној Србији 2001 . где су поражени , али још увек има великих тензија , и у Македонији - где је рат окончан 2001. тзв. Охридским споразумом . Без обзира на формални прекид сукоба у БЈР Македонији , она је и данас нестабилна и ситуација између албанске и македонске заједнице је веома напета . Као што смо напоменули - у суседним земљама Албаније где живе Албанци , за разлику од матице Албаније , много је хомогенија верска слика Албанаца - већина су муслимани . Углавном су Геге , и у неким деловима религија и ислам играју веома битну улогу у њиховим животима - посебно међу Албанцима у БЈР Макједонији. Римокатолика Албанаца има понешто у Црној Гори , и занемарљиво на Космету . То је једно од најинтересантнијих питања у вези са великоалбанским пројектом - колико је он само национални и албански , а колико заправо у њему има , макар и скривене,  исламске компоненте ?

Албанци и ислам - да ли је религија Албанаца ( само ) албанство ?

     Добар део тзв. међународне заједнице верује да је религија Албанаца албанство и да је ислам код Албанаца мање - више небитан . С тим се слаже и велики број грађана Србије . Однос ислама и Албанаца је комплексан и не би га требало ни потцењивати , као што већина ради , ни прецењивати . Када је формирана независна Албанија и албанска нација у модерном смислу са све књижевним језиком - ствараоцима је сигурно одговарало да представљају религију Албанаца као албанство , да не истичу верске поделе у први план јер би се тако албанско јединство од старта срушило као кула од карата . За време Енвер Хоџе , свакако је религија свих Албанаца , а и становника Албаније , морала да буде албанство , а ко се противио томе могао је да бира да ли ће два метра под земљу или у неки од многобројних логора широм Албаније . Но , оно што нас занима , јесте какво је стање након пада комунизма , а највише какво је стање код Албанаца у погледу овога - данас .

     Ако пођемо од грубе поделе и прихватимо да ислам има некаква  4 велика геополитичка пола - 1. саудијски , 2. ирански , 3. турски и 4. басистички ( арапско - социјалистички ) , Албанце би најпре могли да сврстамо у турски , а делом и у саудијски пол . И један и други су тренутно атлантистички геополитички полови и сунитски , док се за шиитску теократију Иран и арапски социјализам , који је све више на издисају - може рећи да су антиамерички геополитички полови . У том смислу , евидентно је  , а у то смо имали прилику да се уверимо и осетимо на својој кожи ефекте тог савезништва - да је Албанија већински муслиманска земља која је део атлантистичке геополитичке структуре , а и Албанци као народ у целини . Албанија је и земља кандидат за чланство у ЕУ , а од 2009 . године је и чланица НАТО пакта . Сарадња са НАТО пактом , је почела и много раније од формалног чланства и захваљујући том војно - политичком савезу су успели да остваре неке своје круцијалне циљеве . Од 1993. године Албанија је чланица и Организације исламске конференције - ОИК , иако је по верској структури Албанија мултиконфесионална држава .

    Од два исламска пола , за која смо тврдили да немају утицај на Албанце , један је у великој кризи и бори се за сопствени опстанакак - Хусеин је свргнут у Ираку , Гадафи у Либији , Асад се бори за осптанак , у Египту и Палестини је дошло до великих промена протеклих деценија - египатска војска има великих проблема са Муслиманском браћом , а Фатах је изгубио велики део примата на уштрб Хамаса . Тај неки левичарски пол ислама је свакако  миноран у Албанији након пада комунизма у њој . Што се тиче Ирана , његов утицај на Албанију и Албанце је незнатан , далеко мањи него што је случај са Босном и Херцеговином . Иран је изразито антиамеричка земља , док су Албанци ( засад ) велики амерички савезници . Међутим није занемарљиво то , што добар део Албанаца припада дервишким редовима , нарочито јаким у околини Призрена и можда су они евентуално део на који би Иран могао да има већи утицај него на остатак Албанаца . 

     Што се тиче Турске и Албанаца , највећи део Албанаца муслимана сматра је за своју ,, мајку '' .  Разлози су како верски , културни историјски , тако и интересни .Турска је чланица НАТО пакта , као и Албанија , део атлантистичког блока , али и све више се заштитнички понаша према муслиманским народима из некадашњег Османлијског царства , а двојац Ердоган - Давутоглу , више и не крије да води некакву неоосманску политику . Сви се сећамо не тако давне изјаве Ердогана у Призрену . Што се САД тиче , свакако је пожељније да Албанци буду део турске сфере него саудијске , обзиром да је Турска једна западњачкија ,европскија много умеренија и секуларнија верзија , од другог савезника САД - Саудијске Арабије . Ни све већа искакања и размимоилажења Ердогана са савезницима ,и тежња ка поновној исламизацији и раскидом са кемализмом - не мењају чињеницу да је за западни свет много боља варијанта да Албанцима Турска буде ,, мајка '', него Саудијска Арабија . 

    Ипак , од пада комунистичког режима , све су јаче везе Албаније и Албанаца муслимана са салафитско - вахабитским светом , са исламистичким земљама попут Саудијске Арабије . Везе са исламским земљама , Саудијском Арабијом пре свега имао је и покојни Лек Зогу , али и такође покојни бивши шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде , који је од 1997. до 2005. године живео у егзилу негде на Блиском Истоку , врло вероватно у Саудијској Арабији . За Саудијског човека важи и Реџеп Боја , садашњи амбасадор тзв. Косова у Ријаду , иначе човек који је био и на челу Исламске заједнице на Косову и који је у Саудијској Арабији и студирао .

    Сведоци смо све већег броја Албанаца који гину по блискоисточним ратиштима , у име Алаха , борећи се за Ал Нусру , ИСИЛ итд . Највећи број тих Албанаца је са Космета и из БЈР Македоније . Контакти Албанаца са муслиманским терористичким групама датирају још из рата на Косову и Метохији , када се одређен број исламиста борио заједно са УЧК , а зна се и да је Осама Бин Ладен посећивао кампове за обуку у северној Албанији током 1998. године . Ако имамо све ово у виду , како је могуће да су Сједињене Америчке Државе деведесетих година изричито подржавале Албанце , а подржавају их и данас ? Можда је објашњење , сем увек присутних интересних и реалполитичких разлога и то што је циљ Американаца био да подрже муслимане на Балкану - Бошњаке и Албанце , како би највећа суперсила показала како није против ислама , већ само против екстремиста и терориста ( као да тобоже њих нема и међу овима ) , а посебно би то дошло до изражаја када би се на неким другим деловима планете борили против неких других муслимана . Онда ту Срби испадају колатерална штета и донекле монета за поткусуривање  Америке и запада са савезницима попут Саудисјке Арабије , Турске итд .

    Савезништво Албанаца и Американаца бих најпре оиписао као брак из рачуна , сличан оном који је Америка имала са талибанима 80 - их година , или са терористима у Сирији на почетку тамошњег рата , све до скоро . У тај савез је свако ступио из својих специфичних интереса , и може се лако догодити у будућности да он пукне . У том случају би Албанци , били нешто попут ИСИЛ - а данас , нешто што је првобитно било савезник , па се отргло контроли , а Албанци ће ићи ка том путу што више утицаја на њих буду имале екстремне исламистичке организације . При томе Албанци су и најпогоднији за некакве будуће терористичке акције по западној Европи или Америци , обзиром да као белци и Европљани мање привлаче пажњу од тамнијих  особа са Блиског Истока . ( заједно са Бошњацима могу да чине тзв. Белу Ал Каиду )

    Иако Албанци тврде углавном да је Велика Албанија искључиво национални , а не и верски пројекат , евидентно је да уколико би се она остварила - апсолутна већина у њој би била муслиманска , чак би се драстично верска пропорција изменила проширењем државе Албаније у односу на оно што имамо сад у њој , и у томе можда лежи одговор на питање зашто су искључиво Албанци с Космета и Македоније опредељени за Велику Албанију ,  више него Албанци из Албаније . А од Албанаца из Албаније  , свакако су за Велику Албанију муслимани из северних делова , док би за православне са југа она не само била непожељнна, већ би предтсављала опасност и још већу неравнотежу . Сви знамо да муслимани могу да коегзистирају са другим верама унутар једне државе , али до тренутка када постану најснажнији , изразита већина . Према томе ,ако би се формирала Велика Албанија , природан корак би био да после извесног времена она потпуно потисне хришћане у Албанији и постане исламска држава . Знамо шта је за сваког правоверног муслимана идеал , и можемо само претпоставити каквом уређењу би стремила држава у којој изразиту већину чине муслимани. При том , треба имати у виду , да ако неко припада муслиманском делу , а да није клерик или фанатик , он има одређеног разумевања за најекстремније појаве унутар свог дела народа . Јер свако ко је умерењак , склон је да буде жесток у осуди разних екстремизама , али да ако мангупи долазе из сопствених редова , некако има више разумевања и они му не сметају толико . Уколико би Турска или Саудисјка Арабија активно подржавале такву Велику Албанију , разуме се да би то ишло ка томе да она буде све више и више исламска земља у срцу Европе , а када би било могуће повезати је са муслиманима Бошњацима ( у чему су им опет Срби најјача препрека ) , онда би и  зелена трансверзала могла да постане реалност . Истанбул ( намерно не Анкара ) и Ријад ништа не би имали против тога , али би проблем са тим  имали управо они из западног света који данас подржавају унитарну БИХ и независно Косово - и као много пута до тада неко  њихово чељаде би им се временом ,, отргло са ланца '' . На нама Србима је да им понављамо стално такве опасности и могућности у будућности , чак и када су потпуно глуви на то . А уколико би дотле дошло , свакако да би реакција захтевала формирање некаквог новог Балканског пакта, и то искључиво православних угрожених земаља попут Србије , Црне Горе , БЈР Македоније и Грчке . При том би осовина Грчка - Србија имала главну реч . А наравно као и сваки регионални проблем и спор , и у овом међународни фактор који је све комплекснији и мултиполарнији би био незаобилазан . 

      Албанска експанзија , систем деловања , коришћење прираштаја као убојитог оружја - одају један снажан печат муслиманске културе , ма колико то званично они негирали . Наравно да су и неки Албанци хришћани за Велику Албанију и уједињење свих Албанаца у једну државу . Уопште , изгледа да пажња о албанском националном питању у региону и де факто залагање за Велику Албанију , представља и некакву меру политичке коректности и центризма у већински муслиманској Албанији , и о томе воде рачуна чак и поједини хришћански политичари и неке умереније странке , да би уопште могле да врше власт . Тако нпр. социјалисти и Еди Рама имају линију у оквиру које смеју да се крећу да би били легитимни у већини народа и могли да врше власт , и шта год мислили о појединим стварима морају да их спроводе једнако , ако не и јаче од нпр. Салија Берише . У време најжешће ескалације сукоба на Космету и потом НАТО агресије 1999. у Албанији су на власти били социјалисти , а премијер је био православац Фатос Нано . Но , то је тад имало утицаја на политику Албаније исто колико је и то што је шеф ЦИА - е у то време био пореклом Грк и православац , утицало на политику САД .

Шта би било да је Србија Израел - ударање змије у главу ?!

    Често се питам шта би било када би Србија била у својим поступцима као Израел . Наравно да сваки народ има и свој јединствен менталитет , али када је у питању позиција Србије на Балкану , донекле се може повући паралела са Израелом . Србија је водила бројне ратове , преживела страховите патње и са већином суседа има изузетно натегнуте односе и спорове . Тешко је поредити се са државом Израел , обзиром да они имају најјачи лоби на свету , једну од најбољих агентура на свету и систем функционисања под перманентном опасношћу који их тера да увек буду спремни , али и често веома перфидни према суседима . Египат , Сирија , Либан , па и мало удаљенији Ирак - све су то земље које су прошле кроз страховите унутрашње потресе . Сирија и Ирак и у овом тренутку проживљавају пакао . Према Сирији се Израел понаша као да му одговара статус кво , односно да ниједна страна у сукобу не однесе превагу и да ова агонија потраје . Разлог је очит - потпуно арапско и непријатељско окружење нагони Израел да му превасходно у сврху свога одржања одговарају стални унутрашњи сукоби у тим државама , јер је много опасније када би те земље биле стабилне , уједињене и заједнички окренуте против Израела . 
    Шта би било , када би се Србија служила перфидним и по природи офанзивнијим стратегијама према суседима који је угрожавају ? Наравно да за то треба велика подршка неке од најмоћнијих сила , али хипотетички шта би било када би се змије ударале у главу и да ли је ико у српској елити икада бар на тренутак само  помислио на то ? По питању Албаније , иако су Албанци хомогенији у суседним земљама , јасно је да евентуални потреси унутар Албаније , нестабилност природно одговарају Србији , јер свако слабљење матице је и слабљење њеног народа у целини .  Јер где год првобитно настала национална идеја , где год већински живео неки народ тренутно , матица и отаџбина је само једна , и када је нпр. Београд на коленима онда се не може одбранити ни Бањалука , а када је Тирана на коленима , онда се итекако отежава и положај свим Албанцима и осујећују њихове намере и у региону . Иако је за време највеће беде и изолације Албаније , на Косову цветао великоалбански покрет , иако су наводно Албанци тада бежали из Албаније а на Косову дожиовљавали ренесансу - јасно је да је тај сепаратизам за време СФРЈ директно подстицан и плански из НР Албаније . Тачно је и да су Албанци на Космету почели да остварују своје вишедеценијске циљеве у време катастрофалне кризе и анархије у Албанији 1996.-1997. године , али ипак каква год била у том тренутку - држава Албанија је била , јесте и биће ослонац свих тих апсирација , дубоко инволвирана у све то . Према томе Албанци са Космета или БЈР Македоније и стратегија према њима - не могу се одвојити од стратегије према држави Албанији . А управо је она најрањивија тачка Албанаца . Напоменули смо већ да је релативно мала , неразвијена , поларизована - са додуше добрим географским положајем  . Са великим амбицијама , које наоко увелико превазилазе величину и капацитете такве државе . Међутим , они континуирано раде на својим циљевима, напредују мало - помало , и евидентно је да би неко требало да им стане на пут , јер чекати да се нешто само од себе реши углавном води у амбис . Можда је управо решење у активнијем приступу према потенцијално рањивој Албанији и у офанзивнијој и покваренијој стратегији . Јер чињеница је да су Србија и Срби углавном према Албанцима били реактивни и дефанзивни играч , а то увек значи почетну предност противника и пристајање на његова правила игре . Осим јаког међународног савезника , вероватно Русије , и барем благе промене става Американаца , који често прагматично мењају савезнике и непријатеље у складу с тренутном потребом - неопходно је и регионално удруживање као противтежа великоалбанском пројекту , а пре свега између Србије и Грчке - која је чланица ЕУ и НАТО пакта , амерички савезник и веома утицајна у јужном делу Албаније  и тзв. Северном Епиру . Стратегија напасти да би се одбранио и попустио притисак на себе , не би овде укључивала некакво јавно мешање или потпиривање некаквог рата у Албанији , већ већу укљученост , информисаност за почетак о стању у самој Албанији - и сарадњу са православним круговима . Јачање правосланог фактора и антивеликоалбанског покрета у Албанији , који би ометао Албанце муслимане , и великом политичком борбом им скретао пажњу са околних земаља на проблем унутар саме Албаније , на који би морали додатно да троше енергију . Свака и најмања дестабилизација непријатеља с којим имаш проблем је директно пропорционална твојој стабилизацији , а овде појму непријатељ прилазимо из реалполитичких и објективних категорија . Први корак ка томе би могло да буде подстицање некакве аутономије па и независности православних прогрчких делова јужне Албаније , макар за почетак и неозбиљно као испипавање пулса . Наравно да одређен део Албанаца и православних ( вероватно не истинских верника ) се осећа ближе нацији него вери , па можда и тежи да докаже албанство тиме што ће бити већи католик од папе , али међу православним Албанцима у већини може се наћи прећутни и тајни савезник  за мудру одбрану од великоалбанских претензија . Знамо каква је моћ вере и припадања истој цивилизацији - колико она може да дели један потпуно исти народ а уједињује потпуно различите ,јер је по природи универзалан и искључив поглед на свет . Зато се православни Албанци пре солидаришу са Србима , а поготово са својим фаворитима Грцима , а муслимани Албанци са Турцима, Арапима , Бошњацима - него са својим сународницима . Уосталом , Самјуел Хантингтон је и предвидео сукоб цивилизација , а северна Албанија и јужна Албанија , односно Албанци православци и муслимани ( Албаније , Космета , Македоније ... ) јесу различите цивилизације , и ту чињеницу би ваљало озбиљно имати у виду . Због тога Грчка нема проблем са оружаним сепаратизмом у својим пограничним деловима , јер с друге стране границе живе углавном православци , а од Албанаца муслимана у Грчкој највећи је део оних који су ту пре свега радно . Грчка јесте теоријски мета Велике Албаније , али засад није имала проблема као Србија и Македонија , где смо имали сепаратистички сукоб  муслимана Албанаца са православним Србима и Македонцима . С друге стране , пре би се могло рећи да би у будућности Албанија могла да има сепаратистички проблем са Грчком и Северним Епиром . Опет оно хипотетичко питање да је Србија Израел - врло вероватно да би до некаквог грађанског рата и фактичке поделе државе Албаније по реци Шкумбин дошло . А када би змија била ударена у главу , питање је да ли би могла да уједа и сипа отров према својој околини тако успешно . Није нам намера никакве сценарије и апокалипсе у будућности да прижељкујемо , предвиђамо када поредимо Србију и Израел нпр.  већ пре свега је ово хипотетички и научно - мисаони експеримент у смислу сагледавања како различите државе с традиционално различитим старатегијама другачије и гледају на решење својих проблема - офанзивно или дефанзивно , јавно или тајно , отворено или перфидно , позивањем на правду или сурова борба  и поступци у складу само са својим интересом , чекање и реакција или акција и коришћење свих потенцијалних слабости противника и ударање у срце где је најслабији и најмање очекује итд. Сваки регион има и неке своје посебности , међународни фактор је скоро увек кључан .Као што знамо Албанија је и у НАТО пакту , а знамо и шта то тренутно значи .

Лаврдим Муџахири из Качаника - борац ИСИЛ-а који је раније радио за Американце у Бондстилу и Авганистану

  Уместо закључка   

      Намера овог текста је била да ближе осветли читаоцима албанско питање - како државу Албанију , тако и Албанце уопште и великоалбанску идеју . Било је речи и о историји и прошлости , ближој и мало даљој , садашњости , а било би добро када би нешто више могло да се предвиди и о будућности , али то је већ питање за неке много стручније и упућеније , ако би и они уопште знали куда ће све ово даље да води . Људи на одговорним позицијама у Србији , морају пре свега да буду веома добро упознати са прошлошћу  да би могли нешто боље резултате и сигурнију егзистенцију да нам обезбеде у садашњости и будућности . Потпуна информисаност о томе шта се догађа на Косову и Метохији у Македонији , али и самој Албанији је нешто што мора да им буде императив , како би  најмању слабост суседа који нам је задавао и задаје главобоље успели да искористимо , али и да увек будемо активни , а не реактивни  и спремни на свакакве могуће сценарије на овом брдовитом Балкану . Као неко ко прилично верује у цикличност и понављања и осцилације , чини ми се да и за мога живота тешко да Балкан неће опет постати буре барута . Најновија криза око Блиског Истока и број исламиста који се тамо боре из ових крајева , свакако је нешто што мора крајње озбиљно да се схвати . Ако већ други , којима је Балкан далеко не схватају опасности које вребају , ми који смо овде , морамо да будемо спремни да се увек ухватимо храбро у коштац са проблемима , ма колико сложени и непријатни за решавање били . То што се ми надамо и волели би да их не буде , не значи да треба да забијамо главу у песак и правимо се да се око нас не дешава оно што се очигледно дешава . Да би Србија била што јача , суверенија , безбеднија - потребна јој је јака економија , моћни савезници , повољнији сплет околности , али пре свега препород у становништва у сопственој глави . Када се свака индивидуа буде мењала на боље , и радила оно што треба да ради најбоље што уме - врло је вероватно да ће укупан резултат бити добар . Овај текст је предочио неке потенцијалне опасности по нашу земљу и окружење и сенке које се над нама надвијају . Надамо се да ће Србија бити у будућности једна јако стабилна и просперитетна земља , па и мирна , али како оно једна стара изрека каже - ако желиш мир , онда се спремај за рат !

  

Криза у Украјини - велика геополитичка битка

     Ситуација око Украјине ,  нама са Балкана , делује итекако познато и оживљава нам поново нека стара сећања . Дешавања у тој земљи добијају толико на убрзању и интензитету , да је врло могуће да се стање радикално промени чак и за  време писања овог  текста.  Свакодневно слушамо апеле да се ситуација деескалира , да се нађе компромис између супротстављених страна . Ако компромис схватимо као исход у коме су обе стране приближно подједнако задовољне и  незадовољне - врло је могуће да ће на крају ове велике геополитичке битке и доћи до некаквог мање - више компромисног исхода . Оно што међутим забрињава , јесте питање , како доћи до тог компромиса . Ако се осврнемо на пример Босне и Херцеговине , јасно је да је на крају резултанта сукоба у тој бившој југословенској републици била компромис , али  исто тако знамо и којим се путем искристалисало то компромисно решење. Када је у питању Украјина , треба имати у виду да осим тога што је то веома сложена земља са бројним унутрашњим противречностима , сукоб у Украјини се одиграва на два нивоа . На једном нивоу , имамо унутрашње противречности и дијаметрално супротне идеологије и стратешка опредељења унутрашњих актера , док са друге стране имамо једну велику глобалну геополитичку битку . То није ништа ново и чудно , обзиром да и у свим осталим сукобима увек имамо мешања са стране и инволвиране спољне факторе који у одређеној држави подржавају различите стране . То смо имали нпр. у Хладном рату - бројне ситуације где се ратовало у одређеним државама , а супротстављени блокови и две суперсиле су подржавале супротстављене стране . Хладни рат је и био ,,хладан'' , јер никада није дошло до директног војног сукоба САД и СССР и њихових блокова , већ су се надметали на разне начине - економски , дипломатски , трком у конвенционалном и нуклеарном наоружању , пропагандно , шпијунирањем , постојале су различите блокаде и кризе - али није дошло до Трећег светског рата и директног војног сукоба . Вероватно објашњење у неизбијању тог директног и светског сукоба , не лежи у напретку и еволуицији људи и учењу на претходним грешкама и трагичним искуствима - већ на простој чињеници да се , услед релативне нуклеарне равнотеже , ниједној страни није исплатио такав сукоб , који би могао да доведе и до међусобног самоуништења . Стога је управо тзв. индиректни сукоб заменио директан - па су се две суперсиле сукобиле преко леђа мањих , у скоро свим жариштима подржавали на разне начине различите стране и међусобно одмеравали сопствену снагу и утицај . Примери су бројни - ратови у Грчкој , Кини , Кореји , Вијетнаму , Јемену , израелско-арапски сукоби , Кубанска ракетна криза , Авганистан , бројни сукоби у Африци и латиноамеричким земљама итд. 

    Украјина данас ,  свакако на неки начин спада у ту категорију сукоба , где  две велике силе ломе копља преко ње , с тим што је за једну од те две стране Украјина двоструко важна - и са унутрашњег аспекта и са аспекта глобалног надметања . Украјина се разликује од многих других случајева , јер она није као нпр. Сирија далеко од Русије , у њој се Русија не бори само за враћање свог утицаја у међународном поретку и показивање зуба САД , већ у тој Украјини живи велики број Руса , проруски оријентисаних грађана , који припадају Руској православној цркви , говоре руским језиком , припадају руској цивилизацији и култури . О историјским спонама Русије и Украјине - која је и колевка руске државности ( Кијевска Русија ) , која је вековима била део Руске Империје - не треба ни трошити превише речи . С те стране , Украјина много већу важност има за Русију , него за САД - јер је за Русију то и питање њеног народа , вере , културе, опстанка , уз наравно и значај који она носи и са глобалног и геополитичког аспекта за Русе - док је за САД Украјина важна , само са овог другог , глобалног и геополитичког апсекта , као чиста монета за поткусуривање према Русији.  Као што је већ напоменуто - у Украјини се одвија игра на два нивоа , унутрашњем и глобалном , при чему је Русија незаобилазан фактор на оба та нивоа . Украјина свакако представља класичан пример сурове реалполитике и супротстављених интереса , али је у том смислу атипична јер за једну страну она осим чисто интересне сфере , представља и духовну, националну , идентитетску сферу ( барем половина онога што се данас још зове Украјина ) . Украјина је тако , за Русију и оно што је за нас нпр. Косово и Република Српска , или можда и најприближније Црна Гора , али уједно и оно што је за Русију и Сирија и све друге земље преко којих она показује да се поново итекако пита на међународној сцени и да је време америчког униполаризма и апсолутне глобалне хгегемоније прошло . 

      Са геостратешке стране , чак и да у Украјини нема руског народа , чак ни Русима приближно сличног народа , нити било какве културно - историсјке споне - то би била држава коју Русија не би смела тек тако да ,, испусти '' . Разлог је врло једноставан - то је држава која је територијално највећа у Европи ( не рачунајући европски део Русије ) , која се граничи са Русијом , има скоро 50 милиона становника и у случају њеног уласка у Русији објективно непријатељски блок - Русија би била итекако угрожена као држава . Колико је битно великим силама да на својим границама имају барем неутралне државе и неку тампон зону , а не чланице непријатељског блока говори и пример Финске , која јесте у ЕУ и део тог западног света , али је још од времена Хладног рата па све до данас остала војно неутрална . Збигњев Бжежински , један од главних атлантистичких идеолога је јасно нагласио значај Пољске и Украјине за тај атлантски блок и његов продор на исток , и шта би , с друге стране , губитак Пољске , а нарочиито Украјине значио за Русију . У том смислу би Русија била апсолутно притегнута и у перманентној опасности . Иначе стратегија Сједињених Америчких Држава је и била , а вероватно је и дан данас, да се некада СССР, а данас његов геополитички , иако умањени , супститут - Русија , опколи са земљама увученим у проамерички блок и да се лагано дави све док не буде потпуно удављена  - тзв. стратегија анаконде . Јасно је да без Украјине Русија , не може бити ни империја нити суперсила , нити предводник некаквог евроазијског блока у настајању - јер би у том случају била земља са претежно азијском сфером утицаја и де факто потпуно маргинализована  на европском континенту . Да бисмо схватили зашто Русија неће пустити ( целу ) Украјину , нити ће стати само на  Криму и шта је то што су Руси на челу са Владимиром Путином схватили , а сада су у могућности да макар део тога и спроведу , морамо да се вратимо неких двадесетак година уназад . Јер , питање Украјине мора се посматрати са много ширег аспекта , него што је то освртање само на догађања у тој земљи . 

    Крај Хладног рата и геополитичко самоубиство Горбачова  

    Завршетак Хладног рата , свакако спада у оне историјске моменте у којима имамо радикалне промене међународних односа . За разлику од 1918 . или 1945. године овај пут смо добили победника и пораженог , без директног војног сукоба и ратне победе једне стране . Као и у два светска рата , и овога пута су победу однеле САД . Хладни рат се и хладно завршио , званично у њему није било директног војног сукоба САД и СССР , па тако ни победа САД и савезника није извојевана оружјем , већ напросто потпуним урушавањем супротног блока . Наравно да су западне земље , а посебно САД имале удела у рушењу биполарног поретка 1989 - 1991 године , преко својих субверзивних делатности , али спољни подстицаји , финансирања , сплетке не могу да објасне тако експресно рушење источне империје . Јер све то чиме су се САД бавиле 80 - их година двадесетог века , бавиле су се тиме у току целог Хладног рата , а такође и друга страна је исте или сличне методе спроводила у дворишту САД и њених савезника .Шпијунажа , субверзија , финансирање организација које ће спроводити интересе својих спонзора у дворишту ,,највећег непријатеља '' - све је то било уобичајено у доба Хладног рата . Чињеница да је Хладни рат завршен баш 1991. и да је тада срушен биполарни међународни поредак - говори у прилог томе да су се до тад поклопиле неке ствари које су погодовале таквом рапслету догађаја .
   СССР  се урушио превасходно због сопствених унутрашњих слабости и противречности . Чињеница је да је човек кога многи славе као реформатора и хероја , Михаил Горбачов , потпуно урушио СССР својим катастрофалним тзв. реформама . СССР је окоштао у својој превазиђеној комунистичкој догми , иако војно тада можда и на врхунцу моћи , економски је очајно стајао и , разумљиво да није могао на том пољу да добије битку са капиталистичким земљама .Унутар СССР су живели многи народи са нерешеним територијалним питањима, која су , како се распад ближио крају , све више оживљавала , и попримила у неким регионима драматичне епилоге , можда баш зато што су као и у СФРЈ , док је комунистичка империја била чврста те ствари стављане под тепих . Схвативши да вероватно не може више да издржи трку са западним блоком , Горбачов пристаје на преговоре , чији резултат је био тај да је наивно дао све ни за шта . Најпре је својим пропалим тзв. реформама урушио изнутра СССР , а потом , хтео не хтео , учинио низ уступака супротном блоку - дозволио уједињење Немачке , распад СЕВ - а , Варшавског пакта , рушење комунизма у совјетским сателитским државама и  , на крају,   круна те његове политике је и коначан распад СССР - а крајем 1991. године. Горбачов је веровао , да ће урушавањем комунизма , СССР и повлачењем Совјета из сателитских земаља централне и источне Европе које су одбациле комунизам  и променили своју геополотичку страну - од краја хладног рата њихов поглед уместо ка Москви упрт је ка Вашингтону - веровао је да ће се НАТО након тога или расформирати или трансформисати тако што ће се створити заједнички европски систем одбране , тзв. заједнички европски дом - у коме би било места и за будућу Русију као наследницу СССР , која ће се такође реформисати и на економско - политичко - друштвеном плану прихватити образац западних земаља, демократију плус слободно тржиште .

     Показало се , међутим , да не само што је такав концепт новог уређења Европе , који су заговарали Горбачов , Геншер , Митеран , одбачен , не само да Европа није желела чак ни некомунистичку Русију као равноправног партнера , већ се НАТО , још више ,, разгоропадио '' и наставио да се шири на исток . Прекршен је начелни договор Горбачова са Хелмутом Колом и услов под којим је Горбачов пристао на уједињену Немачку -  да НАТО неће ићи источније од границе две Немачке -  и уједињена Немачка је остала у НАТО у који је апсорбовала и своје  новопридошле источне делове , у НАТО у наредним годинама улазе и Пољска, Чешка , Словачка , Мађарска Бугарска , Румунија , Литванија, Летонија , Естонија , Словенија , Албанија , Хрватска . Нарочито је за Русију проблематични питање чланства у НАТО три балтичке екссовјетске земље и огромне Пољске . Колико је НАТО офанзиван према Русији говори и питање ракетног штита у источној Европи . Русија се нашла у крајње неповољном геостратешком положају , а капи које су прелиле чашу свакако су намигивања НАТО према Грузији , и за Русију фундаментално важној и дубоко подељеној Украјини . Иако су се званично Русија и САД ословљавали са ,, партнери '' иако је Русија приступила Партнерству за мир и имала снажне билатералне односе и форуме и са САД и са НАТО и са ЕУ , постепено је постало евидентно , ко је коме непријатељ број 1 . То се није могло толико видети 90их година када је Јељцинова Русија била преслаба и није могла да среди ни сопствено двориште ( Чеченију ) . Када је некадашњи велики непријатељ атлантистичког лагера био на коленима , лагано су му се приближавали и опкољавали га , а на глобалном плану статус новог непријатеља који попуњава тај вакуум опасности и даје сврху опстанка НАТО  - стекли су тзв. непослушни режими и земље као Ирак , СР Југославија, Либија, Северна Кореја итд. Након терористичких напада 2001. тај нови страшни непријатељ , који је фундаментални услов за кохезију и опстанак  НАТО пакта и америчког глобалног вођства и интервенционизма - постаје тзв. глобални тероризам , односно исламска терористичка претња , превасхоно оличена у Ал Каиди .80-их година двадесетог века исламски фундаменталисти су били савезници САД , потом су јој постали претња и непријатељ број један, да би поново послужили као добар савезник - нпр. у случају Сирије где од западних земаља добијају подршку ,  управо фундаменталисти и терористи који се боре против крајње умереног арапског режима .

     Русија је поново за САД  супарник број 1 - ако је икада то и престала да буде 

    Као што је указано , услед ,, мудре политике '' Горбачова , Русија је запала у геостратешпки ћорсокак. Садашњи руски председник, Владимир Путин је за време своје владавине поприлично ојачао Руску Федерацију , средио је најпре унутрашње прилике у земљи које су неопходан предуслов  за било какав значајнији каснији глобални ангажман . Де факто је добио и окончао Чеченски рат , иако од тероризма никада не можете бити потпуно сигурни , релативно је ставио ситуацију на Кавказу под контролу . Многе олигархе је ,, довео у ред '' а и знатно је економски Русија под њим ојачала . Доказ све већег самопоуздања и снаге Русије , али и спознаје у каквом се стратешком положају налази , је свакако интервенција у Осетији и тзв. Петодневни рат са Грузијом 2008 . године . Такође , снажна и конкретна подршка Русије Башару Ал Асасу је свакако један од кључних разлога због чега он није завршио као Хусеин или Гадафи и зашто има више него реалне изгледе да у Сирији потпуно добије рат са тзв. побуњеницима . Сирија је та тачка која је можда и дефинитивно потврдила крај уобичајене праксе да баш свугде где САД пожеле , ту и спроведу тзв. хуманитарну интервенцију рушења неподобног режима . Криза у Украјини може да се посматра , на неки начин и са аспекта освете САД за руску подршку сиријском режиму и онемогућавање интервенције САД - а освета је сурова , јер се одвија пред вратима Русије и ,, у њеном дворишту '' . 

     Но оно што је кључно у шта се Путин упустио , а да може радикално да промени међународни поредак , и због чега је претежно и избио сукоб у Украјини јесте тежња Путина да створи сопствене интегративне процесе и дефинисану руску сферу утицаја, насупрот евроатлантској сфери утицаја . Ширењем све јачег утицаја , најпре на околне земље , Русија  попушта и притисак на себе и ствара одбрамбени бедем ,  од НАТО пакта . Позната је и нимало безначајна изјава Владимира Путина , да је распад СССР највећа геополитичка трагедија 20. в и да онај ко тежи да поново направи СССР нема памети , али и онај ко за њим не жали нема срца . Изгледа као да је ојачана Русија данас коначно схватила , да и зарад свог опстанка и безбедности , треба смелије да корача на међународној сцени и пређе на офанзивнију стратегију и глобалне амбиције . Пад СССР за сваког руског патриоту нпр. би требало да је нешто добро , у смислу да је нестао комунизам са сцене , да је поново обновљена руска држава . Међутим , тајминг распада , начин и дугорочне последице су нешто што се на земљу наследницу , Русију одразило крајње неповољно . Постепено обнављање руске сфере утицаја , за Русе јесте реалан пут опоравка од тог геополитичког шока 1991. А колико то обнављање руске сфере утицаја брине САД говори и изјава Хилари Клинтон 2013. године како ће кључни циљ бити да САД онемогуће ,, нови СССР '' како погрдно сви који су против изградње и руске сфере утицаја називају  будућу Евроазијску унију . Још 1992. године амерички стратези попут Пола Волфовица , су као главни циљ спољне политике поставили то да се онемогући стварање некаквог блока држава који ће моћи да парира САД - што у преводу значи да је примарни циљ очување униполарне доминације САД настале завршетком Хладног рата . Евидентно је да је Евроазијска унија од 2015. године једна реалност , само је питање које ће све земље приступити тој унији , а и ако формално не приступе питање је да ли ће бити више део руске сфере или западне сфере утицаја . Треба напоменути да осим географских , политичких , економских , војних и стртатешких разлога који подупиру стварање снажне сфере руског утицаја , значајан допринос архитектури те будуће творевине дао је развој идеје - јер као и у случају ЕУ , НАТО и свих војно - политичких савеза и интегративних блокова , осим чисто интересне сфере , увек је присутан , макар и као декор идеолошки мотив и интелектуална подлога . Један од најзначајнијих савремених руских идеолога , данашњи ,, отац евроазијства '' Александар Гељевич Дугин је нпр. још пре петнаестак  година писао о неким стварима које су данас постале сурова реалност , а у скоријим медијским иступима се и хвалио да је задовољан што ,, све више има њега у потезима Путина '' . Путин је сам за себе рекао да је по опредељењу прагматик склон конзервативним вредностима , што је поприлично тачно . Он је веома способан , рационалан , прагматичан политичар - који је свестан руских интереса кренуо у значајнији спољнополитички руски ангажман и засад ипак  ограничено  глобално надметаље , али је свестан и потребе идеолошког елемента профилисао себе као конзервативног лидера , на чему му одају признање и хвале га у последње време чак и многи конзервативци у САД . Свакако да је и идеологија евроазијства и неоевроазијства имала знатан утицај на њега , а Руска православна црква се у Русији природно наметнула као духовни ауторитет бр. 1 и институција која је и пре Путина , одмах по паду комунизма , попунила вакуум настао крахом  црвене идеологије и коначно се вратила тамо где јој је и место - након преживеле комунистичке тираније , поново је постала духовни темељ руског народа и обновљене руске државе , али може се слободно рећи и читавог православног света , поготово словенског православног света .

    Сукоб САД и Русије је некако природан , намеће се сам по себи , и ако САД има неког великог супарника просто је логично да то буде Русија , јер једина по својим капацитетима је довољно комплетна да испуни све услове да понесе ту улогу . Разлози тог надметања су дубоки , дуготрајни и интересантно је да су чињенице тог неизбежног сукоба на малтене идентичан начин и атлантистички и евроазијски идеолози свесни .  Украјина свакако спада у простор , где су се претходних неколико месеци директно сукобили интереси ове две ( једине ) суперсиле . 

    Украјина -дубоко подељена  земља 

       Ако је Србија исток западу и запад истоку , и ако смо ми народ који је ,, направио кућу поред друма '' , апсолутно се за Украјину може рећи да је она тренутно не кућа поред , него насред друма , око које копља ломе много моћнији од ње. Сам њен назив Украјина ( иако изворно нема значење које  има  на српском језику кад се изговори ) можда и  најбоље описује тај простор - као гранични простор .  Исток Европе , представља данас , оно што је Балкан дуго представљао . На Балкану има итекако још нерешених питања и недовршених послова , али барем у неко догледно време је он , иако замрзнут , релативно стабилан . Та стабилност је вештачка , крхка и претежно зависи од страног , сада искључиво западног фактора - веома лако може да се сруши као кула од карата . Сада се тешиште глобалне кризе преместило тамо где је граница Запада и Истока у геополитичком смислу . Балкан , је као што знамо , па самим тим и Србија , волели то ми или не - географски и политички постао део западне сфере утицаја . Садашња ,, гвоздена завеса '' се протеже од три балтичке екссовјетске земље па се спушта тамо негде ка Кавказу , много је источнија него пре 25 година .

    Данашња Украјина , као огромна држава , је први пут постала самостална са свим територијама које данас има у свом саставу 1991. године . 1994. године се одрекла свог нуклеарног наоружања , а и потписала је споразум са Русијом , САД и Великом Британијом које ће заузврат поштовати њену целовитост . Сама потреба да јој неко обећа да ће јој гарантовати целовитост говори о томе да је то једна нестабилна творевина . Огромна , значајна , са великим бројем становника , важна транспортна земља ( кроз коју пролази и руски гасовод за Европу ) - са  територијама које никада пре завршетка Другог светског рата нису биле у једној држави - препуна је унутрашњих подела . И да нема такав глобални значај , то би била релативно нестабилна и дубоко подељена земља која би нужно постала извор некакве регионалне кризе . Обзиром на њен глобални значај , она је тако већ дубоко унутрашњи подељена , постала и земља која је глобална ,, вододелница '' . Она је то фактички постала одмах након Хладног рата , али је тек последњих месеци то избило на видело и ескалирало , у тренутку када је ,, униполарни моменат '' и дефинитивно окончан , а Русија се стрпљивим корацима враћа као глобални и жилав играч .

     Украјина је подељена у сваком смислу - политички , идеолошки , културно , језички , верски ,национално . Украјинци су народ за који се не може никако рећи да је хомоген и који још лута у тражењу свог идентитета . Можда најбоља паралела , по којој ће наши грађани моћи то да разумеју , јесу Црногорци , мада су разлике између Украјинаца у Руса веће и Украјинци барем говоре посебним језиком , који се разликује поприлично од руског , док Црногорци немају свој посебан језик , већ причају српским , а владајућа елита је из чисто политичких разлога измислила црногорски језик који нема никакво научно и лингвистичко утемељење . У Украјини постоје чак три православне цркве - једина канонски призната је она која је у канонском јединству са Руском православном црквом . Друге две самосталне православне цркве су канонски непризнате попут тзв. ЦПЦ у Црног Гори или МПЦ у БЈР Македонији . Претпостављамо да су припадници Руске православне цркве у Украјини сви Руси и део Украјинаца ( вероватно проруских ) , док украјински националисти и противници чвршћих веза са Русијом припадају другим двема непризнатим православним црквама . Значајна по бројности и утицају , свакако је и унијатска ( гркокатоличка ) црква - која је нарочито утицајна у најзападнијим деловима Украјине . Њој припадају углавном људи који су изразито антируски настројени . И  сам Степан Бандера , чији лик и дело славе најекстремније украјинске пронацистичке и антируске групе попут Десног сектора , је био син гркокатоличког свештеника . Осим Украјинаца , и најбројније мањине - Руса , постоје и друге националне мањине чији утицај није мали посебно у овако кризним тренуцима . На западу Украјине имамо Пољаке , Мађаре , Словаке , Румуне , Бугаре , Русине  ( гркокатолике ) , а на Криму , који је недавно ушао у састав Руске Федерације имамо значајну мањину Кримских Татара . Треба рећи и да кроз Украјину протиче река Буг , која се фактички сматра границом католичанства и православља . Што се тиче подела у ( гео ) политичком   смислу - евидентна је подела на прозападни и проруски део . Под проруским делом се сматра претежно југоисток Украјине , који заправо чини један лук од руско - украјинске границе који се спушта правцем североисток - југозапад , обухвата фактички целу обалу Црног мора и избија на украјинско молдавску границу , тј .све до проруске де факто независне парадржаве Придњестровље . У овом смислу река Дњепар великим делом  представља некакву симболичку границу између два супротстављена ,, блока '' . Ако сагледамо Украјину као целовиту државу , јасно је да у њој егзистирају два изразито супростављена политичка табора , која су малтене подједнаке снаге - од стицања независности Украјине смењивале су се прозападне и проруске власти , а и једни и други су побеђивали тесном већином . То говори у прилог томе да осим оних који се изричито декларишу као Руси , постоји и знатан број проруских Украјинаца , јер ако би се гледала национална структура и однос Украјинаца и Руса , видели бисмо да тај однос није ни близу ,, фифти - фифти '' као што је однос између проруских и прозападних политичких кругова. Наравно , јасно је да у таквим државама и нацијама као што је украјинска постоји и одређена доза дуалног идентитета , као и умеренијих  опредељења - због тог малог броја људи који су мењали политичке ставове су се и смењивале на власти проруске и прозападне странке . Ипак , евидентно је да већина грађана има јасно изражен став за једну или другу опцију , или - или , у смислу да су јасно за Запад или за Русију . Након ове кризе , која још траје и вероватно ће се и продубити , вероватно је да ће поларизација бити још екстремнија и да малтене више неће бити простора за некакав центризам ,  договор и консензус две екстремно супротстављене стране . Они који су досада лутали у свом опредељењу услед јачања анимозитета између та два унутрашња блока - мораће коначно да се определе између две ствари које једна другу већ сада искључују . Украјина свакако спада у ону категорију држава које се с правом називају вештачке - јер су се у њој силом прилика нашле у истој државној творевини делови који никада до СССР нису били заједно и који сем тога да припадају словенској групи народа и евентуално заједничког порекла мало тога имају заједничког . Чак штавише та релативна етничка и језичка сличност , која није пропраћена и заједничким политичким , стратешким, културним , верским  опредељењима .- је отежавајући , а никако олакшавајући фактор . То ми са Балкана најбоље знамо шта значи тзв. проклетство малих разлика , које су мале само за оног ко ствари посматра површно . Што се тиче украјинске нације и тога да ли је и она вештачка или не , то није питање за нас . Чак и ако је настала издвајањем у једном историсјком тренутку из неке друге нације , она је данас чињеница , десетине милиона људи се тако осећа и свака расправа на ту тему је беспредметна . Уосталом , нације су кроз историју и нестајале и настајале . Али је , чињеница , да је Украјина као држава изразито вештачка и нестабилна и да је скоро немогуће да опстане у садашњим границама , осим  ако не пређе на некакво скроз ново ( кон ) федерално уређење и уколико се не постигне некакав међународни споразум попут Дејтона за БИХ . 

    Садашња ситуација у Украјини подсећа на почетне фазе великог грађанског рата . Пучистичка влада се бори са проруским побуњеницима на истоку земље , а врло је могуће да ће се тај сукоб већ у наредним данима прелити и на југ земље . Треба напоменути да је ова влада Украјине поптуно нелегална , која је дошла насилним свргавањем легално изабраног проруског председника Јануковича ( прорус , у националном смислу Украјинац ) . Осим легалитета , садашња власт нема ни легитимитет , обзиром да је двадесетак хиљада насилника срушило легалну власт у земљи од скоро 50 милиона становника , и притом су тај пуч углавном извели екстремисти из западних делова Украјине - тако је целом Украјином завладала једна клика која нема никакав легитимитет , ни формално - правни легалитет и у најбољем случају она може да говори само у име једног дела , тј . половине Украјине . Реакција ( про ) руског становништва је била сасвим очекивана , јер они свакако не желе да живе у Украјини какву хоће да скроји садашња власт  , а поготово не желе да живе у таквој Украјини јер та власт није победила на изборима већ је силом уклонила апсолутно анемичног , неприпремљеног и зачућујуће неодлучног Виктора Јануковича . У источним деловима су заказани референдуми о статусу региона за 11 . мај док је прозападна и све више отворено антируска власт , заказала , нелегално у револуционарној и батинашкој скупштини , опште изборе за 25 . мај . Оно што је извесно јесте то да избора на целој територији Украјине  неће бити и да како се буду ближили 11. мај а посебно 25 . мај биће вероватно и све жешћих сукоба и након тих догађаја ћемо имати мало јаснију слику како ће се разрешити ова опасна криза .
    У Украјини имамо једну апсурдну ситуацију , да нелегална и нелегитимна власт по  свим мерилима тражи лојалност , послушност,  поштовање закона и поретка и користи полицију , војску , специјалне јединице , разне добровољачке групе за своје циљеве . Није вољна ни за озбиљне преговоре и консензус о федерализацији и уставним променама у земљи , већ тежи ономе што је немогуће , а Украјину води у пропаст - да над целом Украјином успостави своју контролу .  Украјинска војска тренутно држи под контролом и знатан део територије на којој већину чини проруско становништво . А осим украјинске армије , присутни су и бројни одреди добровољаца из редова екстремног Десног сектора , чији се нацизам и терор толеришу - јер за нову кијевску власт и њене спољне менторе циљ оправдава средства и чак и нацисти су прихватљиви као ,, корисни идиоти ''  за оне структуре које с њима немају осим тренутног интереса борбе против проруских побуњеника ,  ама баш ништа заједничко . Но , велико је питање , када се тако опасна групација попут Десног сектора једном ,, пусти са ланца '' , да ли је могуће касније је исконтролисати када испуни своју сврху . Сасвим реалан сценарио је  да када овај почетни талас кризе прође , нове кијевске власти и најекстремније групације , у првом реду Десни сектор постану најљући непријатељи и дођу у жестоки сукоб . Сетимо се и у Сирији да се антиасадовска коалиција распала , и да се крваво сукобљавају припадници различитих побуњених фракција , што је и поприлично олакшало пут Асаду ка вероватној ратној победи .

Директан сукоб две суперсиле и парадокс позиције САД - борба против повратка Русије ,, у игру '' и за очување своје глобалне хегемоније , а уједно је јак непријатељ ( Русија )  потребан 

     Свргавање Виктора Јануковича је имало елементе толико пута опробаних ,, револуција '' . Повод за , најпре легитимне протесте , а потом бесомучна дивљања и тероризам било је одбијање председника Украјине да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању , прекине пут ка ЕУ и то условно - док не добије бољу понуду . Тај прекид , или боље речено замрзавање преговора са ЕУ уз истовремено окретање специјалним везама са Руском Федерацијом , је био сигнал за узбуну , пре свега у Вашингтону , иако би логично било да за то најзабринутији буде Брисел . После свега што се догодило , и свргавања Јануковича на власт долази једна гарнитура  послушнички настројена према САД и ЕУ . Осим што преврат у Украјини итекако личи на извезене револуције под патронатом САД , постоје и дубљи разлози због којих треба да верујемо да су САД , а не ЕУ биле главни актер тог преврата и да се све ово што се у Украјини догађа своди на одмеравање снага САД и Русије , а ЕУ је ту тек прилепак и споредни играч , што је интересантно , обзиром да је питање ( не ) приступања ЕУ главни повод ескалације .
     Позиција САД у украјинској кризи је крајње парадоксална . САД се надмеће са Русијом око утицаја у Украјини , јер је Украјина предворје Русије , и губитком ње Русија би  фактички била деганжирана из  Европе и имала би разлога да брине и за сопствену безбедност. САД су настојале по сваку цену да онемогуће стратешко окретање Украјине ка Русији и њен евентуални будући улазак у Евроазијску унију . САД покушавају да спрече Путина да од Русије поново направи глобалну суперсилу и да шири свој утицај на околне земље , а превасходно на исток Европе . У том смислу је Украјина за њих  земља у којој САД желе одмах на почетку великог руског ,, камбека '' да осујете планове из Кремља , да не би губитком свог утицаја у Украјини системом домино ефекта и друге државе након руске стратешке победе у Украјини , кренуле истим путем - окретања ка Русији .  Украјина ,  имајући у виду тајминг кризе, делимично представља , освету Русији због подршке Сирији . Ако се може рећи да је Русија у Сирији , макар и привремено , после дуго времена однела неку стратешку победу над САД , Американци су у Украјини желели и симболички да демонстрирају да њихово време као најјачег играча на глобалној сценуи уопште није прошло и да Русија мора да плати цену за свој целокупни политички ангажман око Сирије . Осим узвраћања за Сирију и онемогућавања Русије у ширењу своје моћи преко Украјине , разлог тренутног америчког деловања према Украјини лежи свакако и у њиховим стратешким офанзивним намерама даљег ширења на исток и што ближе Русији , која се све више и више притиска  . То је процес који је постао најочигледнији завршетком Хладног рата и ширењем НАТО и ЕУ на исток , али има и своје дубље корене . Вероватно је вечни пројектовани циљ тог ширења и освајања сама Русија , која је ипак скоро немогући залогај за такве апетите - осим ако сами Руси хипотетички не би опет насели на неку споља увезену подвалу , као некада комунизам , па да тако посредно сами Руси униште сопствену државу и можда чак и постану марионете сопствених непријатеља . Американци су свакако свесни стратешке важности овладавања источном Европом и евроазијском континенталном масом . Још 1904. године Халфорд Макиндер је изрекао свој чувени силогизам : ,, Ко влада источном Европом , влада срцем света , ко влада срцем света влада светским острвом , ко влада светским острвом влада целим светом . '' Срце света јесте Русија заједно са џиновском околном евроазијском континенталном масом ,  и управо се она тренутно у тој источној Европи која се помиње на почетку цитата - жестоко бори свим силама за западним светом , а превасходно са САД . То што је Макиндер изрекао пре више од сто година и данас је ,, Библија англосаксонске геополитичке доктрине '' . Када је НАТО пакт основан , његова главна сврха тада је била ,, искључити Русе из Европе , укључити Американце у Европу , а Немце држати на дну и под контролом . '' Ако погледамо шта се данас у 2014. години догађа у тој истој Европи , можемо се запитати да ли се ишта у том смислу променило или та начела важе и данас у стратегији НАТО пакта и предводника тог савеза САД .
     Што се тиче позиције САД  , и НАТО пакта као  главног инструмента њеног активног присуства у Европи  , спрам украјинске кризе , њихова доминација над ЕУ је евидентна . САД су свакако желеле , и већ су практично успеле у томе да се ( цела ) Украјина стратешки не окрене Русији . Најмање је за Американце било битно питање приступања ЕУ - јер само питање приступања неке земље тој организацији и није за њих толико битно . Битно је само да се нека земља НЕ ОКРЕНЕ Русији или хипотетички било ком евентуално њима супарничком блоку држава или великој сили . ЕУ је ту само посредник у остваривању америчких интереса , јер је Украјина на европском континенту и њој реална политичка алтернатива окретања Русији може бити само ЕУ , уколико се Украјина не прогласи потпуно неутралном државом по тим питањима . Дакле , САД не подржава снажно окретање Украјине ка ЕУ , јер јој је стало до јачања Уније , већ само из разлога што јој ЕУ добро дође као организација која одвлачи из руског крила поједине европске земље . Иначе однос САД према ЕУ више подсећа на однос према неком неспособном млађем брату  ког потцењујете , али га користите кад затреба за сопствене потребе . Своје мишљење о ЕУ и њеној улози у украјинској кризи најбоље је изразила Викторија Њуланд у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву . ЕУ се и овога пута показала као крајње неспособна да се носи са озбиљним кризама , а руку на срце она и нема капацитете за то . ЕУ ипак није држава , већ се састоји од 28 различитих држава , које често немају нимало сличне ставове о појединим питањима , и да би се одређена одлука донела потребно је усагласити је међу свим тим државама. Такође ЕУ нема механизме којима би могла наментути своју вољу - инструменте тврде моћи , за насилно наметање решења и окончање криза - већ су за тај део првенствено задужене САД и НАТО . ЕУ у том смислу , може да се труди да политичким дијалогом евентуално утиче на актере и посредује у преговорима да се оконча криза , али то је често у оваквим опасним ситуацијама крајње јалово и импотентно . Ко је газда у западном свету и ко једини може да наметне своје решење , видели смо и у ратовима широм бивше СФРЈ .Способност Европе и кредибилитет за решавање ове кризе најбоље смо видели када су Немачка , Француска и Пољска , стале својим потписима иза споразума Јануковича са опозицијом , а он фактички исти дан је насилно прекршен . Верујем да ни тајминг свргавања Јануковича - у финишу ЗОИ у Сочију - није био нимало случајан . Када се воде озбиљни преговори о Украјини , обично су на вези Џон Кери и Сергеј Лавров , а не нпр. Лавров и Кетрин Ештон . То је стога , јер је јасно које две суперсиле се сударају и ломе преко Украјине , док ЕУ ту дође као споредни играч .  ЕУ такође тешко да може  да има јединствен став око Украјине . Французе , Италијане , па и Немце је тешко убедити да опет Европи прети опасност са истока као у време комунизма . Тај страх могу да имају екссовјетске земље и бивше чланице Варшавског пакта . Најгласније у осуди Путинових акција свакако и јесу те земље , које реално осећају страх  од било каквог јачања Русије . Ту спадају нпр. балтичке земље , али и веома укључена у украјинску кризу - Пољска . Улога Пољске јесте ограничена њеним објективним могућностима  , и можда је најбоља аналогија у поређењу са Турском спрам сиријске кризе . Такође Румунија и прорумунски део Молдавије стрепи од настанка ,, новог СССР '' . То су дакле најисточније европске земље , које имају директно супротстављене интересе са Русијом и највише прижељкују од свих земаља ,  оштар одговор запада Путину . Када је реч о ЕУ као целини , као и п земљама попут Немачке , Француске , Италије , ма шта јавно говорили , питање је колико им заоштравање сукоба са Русијом , наметање економских санкција , прекид односа итд. одговара .Поготово Немачкој , која има чврсте економске везе са Русијом и сигурно није најсрећнија таквим могућим исходом . Једина моћна држава унутар ЕУ, у овој кризи , која , као и увек следи тврду позицију САД- а ,па чак понекад и оштрију позицију од ње , јесте  , најбољи амерички савезник , Велика Британија , којој су увек чврсте везе са САД и НАТО биле далеко приоритетније него односи унутар ЕУ и на европском континенту уопште . ЕУ свакако да није заинтересована за неки велики ратни сукоб у Украјини , јер се то одвија у њеном дворишту и на европском континенту . Стога би интерес ЕУ свакако био да се политичким и мирним путем оконча криза , јер би поновни сурови рат у Европи нашкодио целом континенту . С друге стране , САД су далеко од Украјине и зарад својих циљева , уколико им је неопходно много ће лакше допусатити распламсавање ратног сукоба . 
    Чак штавише , заоштравање сукоба , улазак руске војске у Украјину и руско заузимање југоисточних делова - највише иде у прилог САД , чак више него Русији . Јер циљ је већ остварен , целовита Украјина неће бити део руске сфере утицаја , проруски део ионако не могу да добију - што значи да с друге стране да цела Украјина не може постати ни део западне, евроатлантске сфере утицаја . Евентуалним  ратом и анектирањем  делова Украјине од стране Русије - онај део који би остао у крњој , прозападној Украјини (п)остао би изразито антируски настројен , и вероватно заувек изгубљен за руску сферу утицаја . С друге стране рат и интервенција Русије би повећали забринутост околних земаља , још чвршће их ставили у НАТО загрљај , а Американци и НАТО би поново имали тај кључни кохезивни елемент опстанка и свог даљег јачања - страшног непријатеља који предтсавља толику опасност , да поново треба разматрати ширење савеза где год је могуће , али и драстично повећање војних издатака , при чему ће земље чланице НАТО које се осећају најугроженије од руског џина , саме морати да повећају сопствена средства која издвајају за одбрану и дају већи допринос НАТО пакту .
    У време глобалне хегемоније и униполаризма , САД нису имале конкуренцију , па су њихове тзв. хуманитарне интервенције против далеко слабијих и потпуно неравноправних земаља од Америке створиле имиџ лошег светског полицајца и објекат глобалног предмета мржње . Због тога сада , парадоскално , иако се труде да одрже свој доминантан положај и спрече Русију да постане њима равноправни такмац са својом сфером утицаја , ипак одређено , дозирано јачање Русије може бити итекако пожељно за Америку , НАТО и западни свет - јер појавом , нове реалне силе , коју они перципирају као опасност , силе која је способна да помрси рачуне и надмеће се - проналазе  свој нови идентитет који је свакако морао да падне у кризу у униполарном периоду . Јер то што су САД остале једина суперсила 1991. године и успоставиле униполарни поредак - било је слатко неко време . Поготово због тога што је поражен непријатељ с којим су се деценијама надметали . Али таква ситуација уме да постане незгодна , јер подсећа нпр. као на човека који хипотетички оствари све своје животне циљеве за које се крваво трудио и кад дође до зенита , поставља себи питање - шта ћу сад кад сам све што сам желео остварио ? Или још бољи пример из спорта где је много неповољније одбранити нешто што си већ освојио , него попети се на врх до циља и освојити .  Аналогија је можда банална , али свакако да је Америци био преко потребан нови изазов , озбиљан какав реално нису могли да имају за време своје потпуне доминације . Колико год природно било трудити се да постанеш доминантан , као што је Америка у једном тренутку постала , и да свим силама браниш такав статус , после неког времена то може да постане проблем . Као што те у економији конкуренција тера да будеш бољи и то надметање ти буде корисно , донекле је тако и у политици . Јер врло је реално да оно што нема спољног непријатеља , после неког времена почне да се урушава само од себе , јер се онда и епицентар проблема премешта на унутрашње поље , које у Америци последњих година нпр. на економском ,социјалном , политчком плану није нимало сјајно . Суштина за Американце јесте у томе , што им , парадоскално, иако се против њега боре, одговара јачање Русије  , да израсте у реално моћног супарника , али само до одређене мере , где ће иако има ривала Америка остати појединачно убедљиво најјача суперсила . Проблем настаје у томе , што Русија није сила која жели да се развија баш тако - дозирано , у оној мери , у којој би супротној суперсили сили то одговарало и не жели да јој сопствена експанзија буде онаква какву неко други жели .  Да су појединачно и даље САД најјаче и у великој предности у односу на Русију најбоље се види по томе где се померила граница два света и у чијем дворишту се воде геополитичке битке . Оне се не воде ни у Мексику ,  ни у  Костарики , већ у Украјини , чија је граница свега неколико стотина километара од Москве .
     Овако моћну Америку и свеприсутну широм света , управо је створио непријатељ - најпре Немци у Другом светском рату , због којих је Америка извршила војно-политичко-економску пенетрацију на европски континент , а потом је то био СССР са којим су се скоро педесет година надметали у свим сферама . Тај сукоб са СССР јој је омогућио да та пенетрација у току Другог светског рата остане и трајна . Управо је Хладни рат доба у коме је амерички глобални интервенционизам на унутрашњем плану дефинитивно поразио изолационистичке струје и у том периоду се америчка глобална политика профилисала у оно што имамо и данас . А да је некакав нови Хладни рат сада већ почео , можемо наслутити и на основу поновне типичне хладноратовске реторике са обе стране . 
     Што се тиче позиције Русије спрам кризе у Украјини , као што је већ и напоменуто Украјина је Русији битна из више разлога - сопствене безбедности , повратка на међународну сцену као глобалног играча и промене односа снага и наравно због бројног руског становништва . Русији би најбоље  било када би целу Украјину имала као своју сферу утицаја , што сада делује скоро невероватно , осим у случају тоталног рата у ком би Руси однели победу и избили на украјинско - пољску границу . Када су већ дозволили олако преврат у Кијеву , било је јасно да ће прећи на план Б и спасити од Украјине што се спасити може . Крим је већ фактички , скоро без испаљеног метка враћен у састав Руске Федерације , а ради се увелико на томе да барем југоисточни проруски делови остану део руске сфере утицаја . Једно је скоро па сигурно , а то је да Русија  неће дозволити да пучистичка влада у Кијеву завлада целом Украјином , и да цела Украјина за Русију буде изгубљена . Зарад тога , искористиће сва могућа средства, па у крајњој линији ако затреба и директну војну интервенцију руске војске , за коју Путин већ има одобрење од парламента . САД и НАТО хушкају украјинске екстремисте на рат , декларативно их подржавају , али Украјина није чланица НАТО пакта и у случају војног напада Русије ти исти који је подстичу на грађански рат , неће је војно бранити . Руска интервенција би изазвала само оштре вербалне осуде , и увођење економских санкција и казнених мера према Русији.  Такав тврд став и подршка властима у Кијеву за тзв. антитерористичку операцију , што је заправо  почетак рата , у комбинацији са неинтервенцијом у случају руског напада на Украјину - можда и најбоље говори у прилог томе да Американци прижељкују поделу Украјине , којом би опет своју директну сферу утицаја , приближили Русији и напредовали офанзивно на исток , а свету би таква подела била представљена као агресија Русије која би постала тзв. империја зла коју треба обуздати .
   Засад се проруски ,, елементи '' у источним деловима сасвим добро држе , али је јасно да у евентуалном тоталном нападу украјинске војске не би имали шансу да се одбране , без директног мешања Русије , која би стала иза њих и интервенисала , а која их засад подржава на тај начин да се још увек може рећи да је то формално само унутрашњи сукоб у Украјини .

Расплет : нечији шах - мат , или ипак реми ? 

   Украјина је имала шансе да опстане као целовита држава , евентуално као потпуно неутрална, што је опција која изгледа отпада и све сигурније иде у прошлост . У новонасталим околностима , чини се да је рат неизбежан , као и подела Украјине - а да је питање само са колико жртава , с каквим типом ангажмана Русије , какве ће бити коначне границе и поделе и шта ће бити са проруским регионима - да ли ће се створити од њих некаква нова де факто независна парадржава нпр. Новорусија или ће се применити кримски сценарио и ти региони ће ући директно у састав Русије . Чини се да је много реалнији први исход , са стварањем де факто од Кијева независних територија , јер ипак је за Крим колико- толико и постојала  оправданост прикључења Русији , обзиром на то како се он нашао у саставу Украјине . Могућност за опстанак некакве целовите и јединствене Украјине је мала и састоји  се веентуално у томе да се након рата направи некакв споразум по коме би Украјина била федерална држава у којој би се свака битна одлука доносила консензусом целе земље , и где би се новим уставом уредило да проруско становништво има некакав вид вета за све битне, поготово одлуке о стратешком правцу земље . Боље би било када би то могло без рата да се постигне , али чини се да кијевске власти , као и они који их подржавају са стране нису засад расположени за такву опцију , па је такав исход могућ тек након ратног сукоба када не би више имали куд .  И даље мислим , да би Русији највише одговарало када би Украјина била целовита , али макар неутрална и када не би било рата . Јер у том рату  мора да погине велики број Руса , али и Русима веома блиских Украјинаца , и тај сукоб би имао негативних последица и по саму Русију .При том би се велики део Украјинаца окренуо трајно против Русије и остатак Украјине би водио  антируску политику . У овој ,, игри '' делује као да је Русија изазвана , да је њој бачена рукавица у лице , да она није желела нити планирала ово што се данас догађа у Украјини , али када се већ десио кијевски преврат, она је морала експресно да реагује на свој начин . Обзиром да је то држава  која је озбиљна , у којој аналитичари раде озбиљан посао и увек постоје алтернативни планови и решења - она је имала свој одговор и на Криму и на југоистоку , а претпостављам да некакав труст мозгова у Кремљу даноноћно и даље мозга по принципу ,, шта ако? ''. Рекао бих ни да Америка , као кључни инспиратор кијевског пуча , није нешто дугорочно спремала такав сценарио , већ да је више деловала спонтано и по инерцији , реагујући на Јануковичев заокрет крајем новембра 2013 . , али и на свој неуспех у Сирији . Остаје да се види која ће страна боље проћи у овој украјинској партији шаха . На примеру Украјине , и Србија би требало да учи - у смислу како озбиљна држава мора експресно и ефикасно да делује у кризним ситуацијама , да има разрађен план за сваку хипотетички могућу ситуацију и да ако треба деценијама тамо где постоји могућност да се десе некаква превирања - већ има спремне људе ( спаваче ) и структуре које неће бити  затечене догађањима и реаговаће одмах на што је могуће бољи начин , а не да размишљају шта се збило када је већ прекасно за било какво деловање .Осим врхунске организованости проруса , где се у акцијама итекако види рукопис моћне државе и службе и где делује као да свако савршено зна шта треба да ради и какви су му задаци , за узор је и  велика храброст проруских бораца . Спремност на ризик и огромну жртву , јер без обзира колико има ту веома способних и обучених људи , они објективно немају никакве шансе сами да се изборе са украјинском армијом уколико би она ударила свом снагом на њих . Сигурно да се без мига Кремља не би ни одлучили на овакве акције , али када се већ ушло у сукоб , сада се  поставља и питање да ли чак и толико моћна држава попут Русије може до краја да исконтролише потпуно ситуацију и проруске побуњенике . Јер су и ти побуњеници свесни да уколико издрже прве ударе , или поднесу веће жртве , да Русија , одговарао јој даљи сукоб или не , неће моћи , поготово у садашњим међународним околностима да не реагује . Јер Русија није Србија из 1995 . године и Владимир Путин није Слободан Милошевић . Незамисливо је да данас Русија уколико затреба директно не заштити проруско становништво чак и када би хипотетички дошло нпр. до великих размимоилажења између Москве и проруских побуњеника . Јер каква је то глобална сила у успону која своје , макар и  у нечему непослушно становништво које се оглушује на одређене наредбе - не би заштитила ? Како би нашла нове савезнике на међународној сцени и додатно мењала однос снага у своју корист ако ни своје не може да заштити ? . Да је Русија макар и само регионална сила , природно би било да реагује , поготово што Украјина директну војну заштиту од НАТО пакта неће добити. Осим свог становништва, као што смо већ напоменули и из чисто стратешких разлога готово је незамисливо да Русија препусти целу Украјину и не оствари ни минимум својих интереса у њој . Иначе , као што је био у Хладном рату , тако је и данас апсолутно незамислив директан војни сукоб због Украјине две суперсиле које имају такво оружје да би у том сукобу могли да се униште међусобно и притом и целу планету  за собом поведу у амбис . Свест проруских побуњеника о томе , да у најгорем случају ако кола крену низбрдо по њих , иза себе имају заштитника који их мора извадити из неприлика - им даје невиђену дозу храбрости Вероватно су и свесни да би одређена жртва и крв морала да падне ( нпр. освајање Славјанска од стране украјинске војске и страдање већег броја проруских грађана ) , да би се нашао јак повод за директну интервенцију војске Руске Федерације . Украјинске власти су , пак , у небраном грожђу , јер ако оштро не реагују на проруску побуну - полако ће им се поновити кримски сценарио и без испаљеног метка ће им се распасти држава , а опет и ако ударе на проруске регионе , знају да их у том случају сигурно чека интервенција и пораз од руске војске са којом ни приближно не могу да се носе.

     Криза у Украјини свакако показује да постојећи међународни поредак није нимало стабилан  и да се однос снага у свету последњих година итекако променио . Униполарни свет се полако трансформисао у постуниполарни свет , а да ли ће будући поредак , чије се јасне контуре и правила игре још нису оцртали, бити мултиполаран или поново биполаран , време ће показати . Сада се тренутно свет налази у извесном вакууму , у коме је јасно да је стари систем и однос снага пукао , али је нејасно шта тачно из њега настаје . Што је више криза и што су озбиљније , јасније је да је стари поредак мртав и да се    међународни поредак налази у у процесу трансформације . Доказ пуцања старог поретка и глобалне нестабилности , није само Украјина , већ бројне кризе последњих година - Грузија 2008. , велика економска криза , Либија , Сирија , тзв. арапско пролеће , сталне напетости на Корејском полуострву , исто тако између Кине и Јапана , Израела и Ирана итд . Изненађујуће је да , можда и по први пут , у тренуцима светских превирања Балкан није у епицентру турбулентних  дешавања , али то не треба да нас завара да помислимо , као много пута пре да нам се историја више никада неће поновити , јер пречесто се понављала . Ово није питање да ли ми волимо што је тако , или не волимо , већ просте  чињенице да је то тако . Украјинска криза , по свом карактеру глобална , имаће сигурно утицаја и на Србију , и наше окружење . Како ће тачно утицати на нас и како према овој кризи Србија треба да се постави , свакако је тема која заслужује посебан текст о томе .