Ми, Срби, имамо лошу навику да проблеме решавамо тек када постану алармантни. Војводинa тренутно није акутни проблем, посебно у поређењу са осталим опасностима са којима се Србија и српски народ срећу. Она има потенцијал да то постане у будућности. Овако конституисана АПВ није нешто што јача Србију, напротив. Њен хибридни статус је неодржив и у будућности ће ићи или ка повећавању аутономије или ка њеном смањивању и постепеном гашењу. Најгоре од свега је, када се нешто не детектује као потенцијални проблем и опасност, несметано се развија и онда се постаје свестан проблема, када је прекасно да се позитивно реши. Нека се на питању Војводине покаже да смо научили нешто на историјским грешкама, и да знамо и стратешки и дугорочно да решавамо проблеме. Наше елите треба да буду свесне, да Војводина може за 15, 20 година да постане оно што нико од нас добронамерних не жели, и већ сада треба свеобухватно и превентивно предупредити сваку могућност да се ситуација развија у том негативном правцу. За такву стратегију не треба жалити ни енергије ни средстава, јер ће се сваки уложен динар и атом снаге, вишеструко исплатити. Уколико се пропусти спроводити стратегија када су највеће шансе за њен успех, и почне се деловати када су све неповољније прилике, онда и цена расте, а и уложени труд све мање гарантује успех.
Војводина за Србију има немерљив значај -процентуално по величини и броју становника, по томе што важи за развијенији део Србије и њену житницу, стратешки је веома важна и представља простор преко кога Србија припада и средњеевропском региону. Она за Србију има и велики симболички значај, као простор на коме су Срби вековима живели и борили се за своја права и државност. Симбол и трофеј је велике ратне победе, и нешто у шта су уграђене кости милиона наших предака. Напоменимо и да се простор АПВ граничи са подручјем града Београда, па онај ко машта о будућој независној Војводини тиме призива и то да Београд поново буде погранични град.
Аутономна покрајина у оваквом формату, реликт је Брозовог диктаторског наслеђа и политике вечитог слабљења Србије. Ако идентификујемо актере који најгрлатије бране аутономаштво, лако ћемо уочити да су то управо баштиници Брозове политике. Екстремних аутономаша у овом тренутку нема у великом проценту, али не заборавимо поучан случај Црне Горе која је била до доласка комуниста етнички чисто српска, а чак и 1992. године су скоро стопроцентно гласали за заједницу са Србијом, да би се 2006. одвојили и данас постали расадник антисрбизма, иако су сви пореклом етнички Срби. Наравно да се не може повући потпуна паралела између ЦГ и АПВ, али елементе покушаја стварања некаквог посебног војвођанског идентитета, не на здравим локалпатриотским основама, него на онај титоистички антисрпски начин- већ имамо. На академском плану имамо покушај стварања посебне тзв. академије наука- ВАНУК. Борба за српску Војводину најпре и треба да се састоји у медијској и идеолошкој борби против оваквог концепта Војводине и против било каквог јачања војвођанског идентитета као противног Србији. Скоро две трећине становништва у Војводини чине Срби, па је јасно да никакве мањине не би могле да допринесу удаљавању или одвајању Војводине од Србије, већ би оне могле да буду само тас на ваги, као у црногорском сценарију. Да би се таква мрачна сепаратистичка визија некада остварила, морао би већински српски народ да се преведе жедан преко воде под маском најпре аутономаштва и посебног војвођанског идентитета, а потом, можда и настанком нове војвођанске вештачке нације и да крене у отцепљење. Ту би наводни економски мотиви играли важну улогу, јер би се доказивало народу да би независношћу Војводина просперирала, а да је Србија само кошта и гуши.
Зато државотворне снаге никако не смеју бити пасивне у Војводини, већ итекако активне на начин који ће вући ка потпуно супротном расплету - ка укидању овакве титоистичке АПВ. Чак и када се не би у догледно време успело у овоме, сваки корак ближе ка томе, је уједно и превентивно удаљавање од потпуно супротне варијанте. Националне мањине треба пригрлити, а никако одбацити. Није у њима толико проблем, већ управо у оним Србима по пореклу, аутономашима који форсирају причу о војвођанској посебности. Са мањинама би требало ступити у отворен дијалог, и оснаживати директан канал комуникације државне власти и њих, мимо АПВ. Свим мањинама, Мађарима, Словацима, Румунима и др. омогућити сва могућа национална, језичка, културна, верска права, па чак и подстицати њихово истицање националних симбола и тај понос. Мађаре и остале сигурно да не можете асимиловати, па зашто им онда не показати да их држава Србија прихвата таквим какви су и да она није сметња њиховом културном развоју и еманципацији, а они треба да покажу да су лојални грађани ове земље. Скептичан сам у овом погледу према хрватској мањини, због традиционално непријатељске политике Загреба према Србији, а посебно субверзивних њихових намера у Војводини. Београду би било корисно и да игра на карту сукоба Загреба и Будимпеште, где би Београд и Будимпешта били савезници, и никако не дозволити зближавање Загреба и Будимпеште по питању Војводине. АПВ као концепт као што је антисрпска, она је и антимађарска, јер је то један титоистички анационални хибрид настао из антисрпских побуда. Наравно, права мањина искључују било какве територијално- политичке аутономије по етничким основама. Мађари су свакако најзначајнија мањина у Војводини. Иако неки екстремисти имају негативних претензија, погрешно је правити паралеле између њих и муслиманских мањина- јер они немају ни прираштај ни ратоборност као ове. Мађарска је у ЕУ, и многи који су добили њено држављанство напуштају Србију. За Србију је пожељно да има што боље односе са званичном Будимпештом, као и мађарским странкама попут СВМ.Чак и захвлађење односа Мађарске са западним земљама нам одговара, јер би имали велики проблем, ако би Мађарска била њихова миљеница, а ми у сукобу са њима. Мађарску мањину би било корисно пригрлити уз српске државотворне снаге, понудити им учешће у власти на свим нивоима, а максимално их удаљити и конфронтирати са тзв. српским аутономашким снагама. Чак ни екстремистички Јобик није ни близу опасност по Србију, као што то могу бити ЛСВ, Војвођанска партија и сл., јер неозбиљне десничарске ревизионистичке групације које виде Војводину као Јужну Угарску или Димитровград и Босилеград као делове Бугарске, су опасне колико и Шешељ за Хрватску када и данас прича о Карлобагу и Вировитици. Од отварања канцеларије Јобика у Сенти, много више треба да забрињавају све чешће акције и позиви на отцепљење Војводине и залагање за каталонски сценарио у Војводини. Иначе, лидер једне минорне, али медијски веома присутне, аутономашке и сепаратистичке странке из Војводине, је био у посети Каталонији, вероватно да би видео каква су њихова искуства у борби за независност. Позивање на Каталонију, али и неке друге случајеве уколико се поново отворе попут Шкотске или Бретање, свакако да је замајац аутономашима. Иако таквих екстремних аутономаша нема много, веома су медијски присутни и агресивни, па је могуће да тај број временом нараста, посебно у временима великог сиромаштва и незадовољства становништва. Притом, неке београдске странке попут ДС и ЛДП дају подстрек таквим стремљењима, а војвођански ДС све више подсећа на ДПС - на неког ко преузима изворно туђу идеју, а има далеко веће шансе од ЛСВ или Војвођанске партије да је спроведе.
На политичком терену, уз квалитетан рад, могле би се поразити такве антидржавне тенденције. Када год они машу аутономашким војвођанским заставама, на једну њихову ми треба да машемо хиљадама српских застава. Када културрасистички омаловажавају било шта што није ,,изворно војвођанско“, него србијанско, треба одржавати што више српских манифестација и разбити ту вештачку поделу у главама на Војводину и остатак Србије. Избеглице из српских земаља, које су често на тапету војвођанерских аутономаша, не треба да се стиде, већ да поносно одржавају своје манифестације, јер Војводина подједнако припада и њима. Треба развијати што јаче локалне самоуправе и економску децентрализацију, али на здравим и развојним основама, а никако политичке хибриде као АПВ. Повезивати општине из Војводине на заједничким развојним пројектима са општинама из Централне Србије са којима се додирују, и везивати их више за њих него за Нови Сад, барем док је оваква АПВ. Аргументовано доказивати да, не само што АПВ не побољшава живот њених грађана, већ представља комунистички бирократски реликт који дуплира надлежности, а апарат који много кошта, више односи него што доноси обичним грађанима. Исмевати и етикетирати аутономаше као екстремисте, и стављати их у исти кош, са осталим екстремистима, попут неонациста (не као идеолошки истомишљеници, него у смислу борбе за крајност) и на сваком кораку демаскирати њихову политику. Користити се свим легалним медијским, идеолошким и политичким средствима борбе, како би једног дана у повољним околностима народ дао своју реч о оваквој АПВ, за чије стварање се никад није ни питао. Стално треба подсећати да оваква АПВ није плод народне воље, већ је октроисана од комунистичке врхушке. Гајити идентитет Војводине само на основу оних вредности због којих је и настало Српско Војводство, а које су изопачили комунистички властодршци. Њихов парадокс се најбоље може огледати у трагикомичној синтагми Војводина Република, што је појмовно неспојиво.
Сада је најбоље време да државотворне снаге крену у тиху и меку борбу за северну Србију. Проактивном политиком треба деловати први и корак испред свих оних снага које би тај простор вукле у контрасмеру. Овакав положај Војводине је бесмислен, јер аутономија у оваквом облику нема никаквог смисла, обзиром да су две трећине у њој Срби, а да никаквог историјског разлога нема за то, јер је Српско Војводство и настало у тежњи да буде део Србије. Што се економске стране тиче, развој, децентрализација и јачање локалних заједница могу да се остваре и без оваквих хибридних аутономија - ниједна земља у региону нема ништа слично, не рачунајући БИХ која је сложена државна заједница. Због чега би само Србија морала да има нешто што служи само као фактор њеног слабљења и уцењивања? Не заборавимо, да свака неуралгична тачка Србије је и адут у рукама моћних спољних фактора, да ако нисмо кооперативни према њима, они отворе то питање. Зашто барем, један проблем не решавати на позитиван начин, превентивним деловањем? Стара изрека мудро каже - боље је спречити него лечити!
