Многи политиколози и аналитичари, сасвим разложно, тврде да без јаке опозиције нема ни добре власти. Осим снаге опозиције у броју мандата, као корективног средства притиска на власт, јако је битан и њен квалитет, Када опозиција има квалитетне људе и идеје, то ће свакако побољшати политичку динамику у држави. Ако погледамо стање у српској парламентарној опозицији, видећемо двоструки јад и беду. Прво, због њене исцепканости, али и процентуалне слабости, где тренутно не могу да парирају власти, а такође и када анализирамо њене идеје и структуру људи. Парламентарну опозицију чине ДС, као и њени рецидиви попут СДС и Нове Странке, плус мањине и неки независни посланици. Јасно је да, не само да је реч о људима који су већ испробани и немају ништа ново да понуде Србији, већ је реч и о политичким групацијама које су најгори петооктобарски анационални јакобинци. Осим што као компромитоване личности више не заслужују шансу од српског народа, услед катастрофалне владавине у прошлости, још су опасније по Србију, њихове идеје, у случају чијих поновних спровођења, Србија тешко да би преживела. С друге стране, у парламенту не постоји евроскептична, антиглобалистичка опозиција,па су владајуће СНС и СПС, иако декларативно проевропске, једини траг некаквог националног и патриотског парламентарног присуства. Анти ЕУ и отворено проруска опозиција је много присутнија у народу, него што то непостојећи скупштински мандати показују. С друге стране, неки попут УРС-а су политички збрисани, док је ЛДП најеврофанатичнија ванпарламентарна странка. Наравно овај социјални расцеп у Србији, далеко од тога да захвата само странке, он прожима читаво друштво, медије, државне институције, па чак и владајуће странке СНС и СПС, које и нису тако хомогене.
Нема сумње да је напредњачка победа, а све ће се више то потврђивати - победа дисконтинуитета у односу на жуту власт. То што су наставили са европским путем и пристали на болне уступке је последица тога, да другачије није ни било могуће. Веома су различити мотиви из којих је уступке чинила ДС, у односу на уступке садашње гарнитуре власти. То се види и из тога како јавности СНС оправдава свој проевропски курс, а како су то радиле претходне еврофанатичне гарнитуре. Ова власт не намеће идеолошки јавности европејски курс и вредности, нити прозападни начин мишљења, већ се више правда реализмом и како је то изнуђено, али и добро и корисно барем за неке ствари попут многих пропписа и закона које морамо да ускладимо на неизвесном путу ка ЕУ. За разлику од ових размишљања у строго реалполитичким категоријама, тзв. друга Србија, у коју свакако убрајам и бившу власт Бориса Тадића, је тежила, а и сада из опозиције тежи да наметне то мишљење да те западне вредности и јесу једине праве вредности и истински пут, којим не идемо, јер морамо да се не би конфронтирали са јачима, већ зато што тако и треба, јер он одражава њихове идеолошке глобалистичке и анационалне погледе на свет. Многи ће се запитати, шта се има од тога с којим мотивима неко нешто ради, ако резултат остаје на крају исти, а неће остати исти сигурно. Владајући реалистички приступ у Србији је, плански или не, изнедрио много реалнији и повољнији однос јавног мњења према европским интеграцијама, где је само мали део фанатичних другосрбијанаца остао слепо идолопоклонички везан за евроатлантску причу. У време владавине петооктобарских јакобинаца, ниједан провладин медиј не би имао толико критичких погледа ка нашим евроатлантским, посебно англоамеричким партнерима.
Видимо код ове власти, један нов однос према историји, нашим херојима, националним интересима, али и другачије тумачење болних уступака и тоналитет у односима са странцима. Посебно је важно што се решавамо комплекса кривице, и не стидимо се да тумачимо и последње ратове на наш начин - па је чак и градска власт подигла споменик херојима отаџбинских ратова од 91-99. Борба против скандалозне британске резолуције о Сребреници, обележавање двадесетогодишњице страдања у Олуји, обележавање стогодишњице Првог светског рата, нови називи улица, подизање споменика, меморијалног центра српским жртвама, али и још нека дешавања у српској култури, дају нам за право да се надамо да ће југословенству и другосрбијанству у нашој култури бити полако одбројани дани. То исто важи и за српску политику, спољну и унутрашњу. Нема сумње, да је ова власт делимично састављена и од неких жутих прелетачких рецидива, које је Вучић морао да кооптира у своје редове, пактирајући са њима како би оставио утисак и прозападног политичара, али је много подношљивије кад је само део таквих у власти, а не држе је апсолутно.
По медијским превирањима , рекло би се да долази време тињајућег сукоба Вучића управо са том анационалном политиком. То је и природно, јер га ти слојеви никада нису искрено прихватили, а увек сигурна база му је она народњачка која га је и довела на власт. За оне максималисте, који имају патриотску идеологију, али никакву визију како би исту спровели и који тврде да је Вучић чак и гори од жутих- питање је која је садашња алтернатива? Ниједна странка ни лидер неће владати вечно, па ни Вучић. Сам премијер је рекао, да нема намеру да влада вечно и да мисли да ће Србија после Вучића бити много боља него Србија пре њега. Питање је колико ће његова владавина трајати, али још је битније питање ко и како ће га заменити? Није добро да га замени неко много гори и опаснији, попут петооктобарских јакобинаца, јер би то била смрт за српску државу и њене националне интересе. Промена ће бити успешна, само ако га замени неко бољи. Зато би много боље по Србију било, када би њему, али не и држави, најјача опозиција, и парламентарно присутна била она која га напада са десног и суверенистичког спектра, која га подржава за ствари које су несумњиво у националном интересу, а има примедбе нпр. на Бриселски споразум, извињавање у Сребреници, безалтернативни пут ка ЕУ, евентуалну продају Телекома, а не она опозиција која га за све то подржава, а критикује га за наводну цензуру, ауторитарни стил владања и сл. глупости. За Србију ће следећа промена власти бити подношљива, само под условом да уместо Вучића дођу само још више суверенистичке снаге, а никако Живковић, Тадић, Пајтић и сл. У овом другом случају смо џабе кречили и не само што би то било кобно по Србију, већ и по самог Вучића. Уколико би га наследиле суверенистичке снаге, које су га замениле или због фактора времена и потрошености или због замерки на мањак кичме према Западу, онда би и пад Вучића био миран, а он барем накнадно био вреднован као историјски релативно позитивна личност са дистанце, која је била нужна прелазна фаза у транзицији из жуте еврофанатичне, ка патриотској и традиционалној Србији. Уколико би га рушио други спектар, потпомогнут многим медијима и страним западним круговима, његов пад би био тежи, на бази наводне борбе против диктатуре, репресије, цензуре, ауторитаризма и сл. ,а он би неславније прошао као нови Слободан Милошевић. Не само што би победа те петоколонашке приче била погубна по Србију, већ би била потпуно у супротности са светским трендовима, који Србији у наредних 5 до 7 година треба да иду у прилог. Пут ка ЕУ треба да нам остане декларативна парола, јер нагло не најчешће доноси Мајдане. Онда џабе што сте имали и најбоље намере и што сте у праву, када ће крајњи резултат по земљу бити кобан. Зато сваки потез треба да буде промишљен, пратећи светска геополитичка дешавања, и резултат неће изостати. Чини се да је Србија засад на добром путу, и да се повољни процеси одвијају, али они могу бити прекинути, ако се не изборимо да се наставе. Можда они и нису толико последица способности ове власти, али и од добрих околности и процеса џабе, ако их не бар препознате и не искористите тај поклон. Александар Вучић је човек великог политичког искуства, који сигурно то боље разуме од својих бројних функционера и он има ту шаховску политичку црту. Гради имиџ јаког лидера попут Орбана, Ердогана и сл. какве искрени прозападњаци презиру. Надајмо се да, верујући у политичку психологију, у њему заувек чучи, давно оформљен, екстремни патриота, који је временом и искуством научио да се прилагоди околностима и да се другим методама, бори за исте циљеве - за јаку Србију. За Србију је спас у политици која стриктно гледа своје националне интересе, али је и трезвена, и поред тога што зна ко су јој највећи пријатељи, неће гурати прст у око, оним другима, много моћнијим од себе. Све веће, пажљиво окретање ка антиглобализму, суверености и независности не би смело да буде упитно. Интензивна сарадња са Русијом, не због вазалног положаја, јер ма колико братска нека земља била, то је за Србију недопустиво, већ зато што је то наш интерес и већ доказано као најсигурнија карта. Евидентно је да тамо где је најјачи атлантистички утицај, српски корпус је слаб, а остали су јаки, а када је Русија јача, посредно смо јачи и ми. Србији никако није одговарао униполарни моменат, док јој све израженија мултиполарност иде у прилог. Сарадња са Кином, као економском светском силом, посебно у склопу обнављања Пута свиле, веома је важна. Сарадња и са Западом, наравно, али не на идолопоклонички другосрбијански начин, већ на рационалним и обострано корисним основама. Србија припада европском континенту, и сарадња са западним светом и многе ствари преузете по угледу на њих, могу јој бити итекако корисни. Треба имати у виду и да је Запад све мање јединствен појам. Без патриотизма и борбе за већу сувереност нема ни економског бољитка, јер када имате поданичку и колонијалну свест онда ћете и увек бити експлоатисани и насамарени.
Владавина СНС је нужна фаза и избор СНС је био једини могућ при свргавању жуте власти. Није добро, што је управо та, криминално лоша претходна власт заправо и тренутно једина институционална опозиција Вучићу, заједно са спавачима у овој власти. Колико год СНС и СПС имали мана, оне су ипак народне и типичне српске странке, чак и са типично српским просечним манама, које треба ургентно кориговати, али не и мрзети културрасистички сопствени народ због њих. Оне и када повлаче потезе с којима би се и друга Србија сложила, то ипак раде спрам реалполитичких категорија, а не због космополитских идеолошких светоназора. И то је нешто најбоље што нам се догодило, још од 1945. године. Многе циљеве које они не могу да остваре, па и неке максималистичке можда ће успети да оствари неко други, у бољим околностима, али ако их замене они претходни, онда ће и све оно добро што је коалиција СНС-СПС урадила за Србију бити поништено, а остаће само оно са чиме свако ко воли Србију никако није могао да буде сагласан. Притом, не улазим у то да ли је то што је добро урађено стратешки и плански, или има и случајности, мада сигурно да искусни политичари попут Вучића, Дачића и Николића тешко да не разумеју какву политику воде и да раде само стихијски. Другосрбијанска опозиција се полако организује и консолидује . Тадић је показао да истински припада том спектру, и да је она сарадња са Додиком и сл. било само због гласова и притисака, док је био на власти. Сада се одлучио за сарадњу са ЛСВ и ЛДП, а ЛДП је за независно Косово, укидање РС, коју сматра геноцидном. Тадић је одједном почео да се залаже и за геј бракове. ДС је одавно конфузна, али доследно потпуно анационална странка, откад нема Ђинђића, не рачунајући солирања Јеремића, који је избачен. Садашњи ДС је још опаснији, јер кокетира са војвођанским сепаратизмом, и спреман је зарад сопствених интереса да радикализује тзв. војвођанско питање- па и да подстиче тензије на релацији Војводине и централне власти, као у инстументализованом и злоупотребљеном протесту паора. Циљ је да се покаже како Србија наводно тлачи и економски уништава и експлоатише Војводину, да би испало да је можда бољи пут за северну српску покрајину што већи степен самосталности од Србије. Борко Стефановић покушава да направи српску Сиризу. Осим неокомунистичког популизма, који је сам по себи одбојан, неповерење изазива и сама личност Стефановића, за шта је најбоље прочитати Викиликсове депеше. Што се тиче десне опозиције, попут ДСС,СРС и Двери, њихов највећи проблем, јесте у томе што они имају списак лепих жеља, али не разумејју свет у коме треба да делују и окружење у коме се налазимо, нити имају конкретан план како би они те идеје спровели. Ако неки рат не можете да добијете, онда га боље ни не почињите, а ако немате инструменте и средства да остварите своје идеје, онда ћете само својим авантуризмом, чак и из најбољих намера, ићи на воденицу управо непријатељима сопственог народа и државе.
Управо, то и јесте навјећи изазов. Створити класу у Србији, просвећених патриота, који ће бити до сржи посвећени јакој Србији сувереној, независној, економски све јачој, као и војно. Али они који ће се стално усавршавати и бити мудри, који неће само галамити, него ће знати и да се политика некад води и језуитским методама, и да не мора увек бити важно шта кажете званично, него и шта радите. По ову земљу су опасне патриоте, које немају такта и који су само галамџије без реалних планова како да операционализују тај свој патриотиѕам, као што су опасни и они који су образовани и луцидни, али раде против интереса своје земље, јер су им неке друге идеје усађене у главу. Зато треба улагати у образовање и стално се усавршавати и учити, али како би то било знање с племенитим циљем, а не злоупотребљено, треба се најпре подизати дух који ће кроз образовање учити децу да то што се образују јесте важно, али је најважније пре тога да буду добре патриоте и добри Срби како би и њима и држави њихово знање послужило.
Да би се Србија препородила, потребно је да иде у корак са светом, и да размишља и стратешки и дугорочно, а то превазилази дневну политику и страначка трвења. Тренутна власт има завидну већину и стабилност, мада је врло лако уколико је то некоме моћном циљ, да се и то сруши као кула од карата. И ова власт ће проћи, али веома је важно да је замени некаква патриотска, традиционалистичка опција, а никако либерална и еврофанатична тзв. грађанска Србија. Грађанска Србија истински ни не постоји од 1945. године, и јако је важно не упадати у те замке и њихове наметнуте обрасце мишљења. Данас грађанску Србију и наводно демократску изигравају некада врли јуришници СКЈ, којима је и тада, а и данас омиљена парола - добро је кад је слаба Србија, а јака Југославија. Не смемо да дозволимо да нас они уче демократији и грађанским либералним вредностима, које су саме по себи много небитније од, интереса јаке и стабилне Србије. Ако је 5.октобра поражена победничка струја Осме седнице, да би Србија живела, мора се трајно поразити и поражена струја Осме седнице, као и идеологија Титових либерала, најбоље оличене у лику Латинке Перовић. Раскрстити са југословенством и било каквим интернационализмима супротстављеним српским националним интересима. Када таква мишљења буду на нивоу статистичке грешке, која је за сажаљење, може се рећи да је Србија победила и вратила се себи. А да би се то десило, не сме се догодити сценарио по коме се петооктобарски јакобинци, можда и уз помоћ неких несвесних српских патриота као корисних будала, враћају на власт.
