Најновији терористички напади у Паризу су изазвали прави шок. Не можемо да не жалимо бројне невине жртве, као што не можемо не бити и изразито критични према француској држави, упркос деликатном тренутку у коме се она сада налази. Њена директна одговорност за црни петак је немерљива, због чињења и нечињења. Фијаско који је доживела је политички и безбедносни, али и морални. Запањујуће је да је овако нешто могло да промакне француским обавештајним службама. Нема сумње да је серија терористичких напада била веома добро организована и са јасним циљем. Она је изведена петком увече, у огромном Паризу и на бираним локацијама на којима се нашао велики број младих људи који у то време излазе. У то време се играла утакмица између Француске и Немачке, коју су уживо гледали Оланд и Штајнмајер, а у близини стадиона одјекивале су експлозије. Париска трагедија је могла бити и знанто већа. Број жртава је велики, а последице ће вероватно бити драматичне и после овог петка више ништа неће бити исто. Циљ овог напада је свакако био најпре да се изазове страх, јер од напада страда одређен број људи, али страх који наступа након њега погађа све. Осим сејања страха, циљ је био да се на неки начин и Француска и Европа баце на колена, да се демонстрира моћ терориста, али и оголи крхкост и рањивост западних земаља. Напад има и елементе освете, јер је Француска била у последње време активна као део коалиције против ИСИСа и учествовала је у бомбардовању. У данашње време, веома је тешко спречити неки појединачни терористички напад, па чак је технички могуће да се изведе и на више локација и да то промакне државним органима. Али, да би овако нешто успело, мора да буде веома добро организовано. Сам чин извршења терористичког акта, је само завршни чин коме претходе многе радње. Најпре неко мора да се заврбује и да се убеди да ако треба и погине у самоубилачком нападу. За терористичке нападе, потребне су и организација, логистика, обука, финансије које ће то да испрате. У борби против тероризма веома је битна превенција, као и праћење и надзор над сумњивим људима и групацијама. Када се пропусти да се адекватно делује у почетним фазама, постаје све теже спречити терористички акт и опасност од успешно изведеног напада расте. Боље је и хиљаду пута више средстава уложити у почетне фазе борбе против тероризма и превентивно деловање, него на средства и људе који ће се технички трудити да спрече извођење самог акта. Суштина и јесте у превентивном деловању. Оно може да се одвија на различите начине- едукација, пропаганда, одвраћање и разне меке варијанте, све оне мере које ће водити дерадикализацији младих људи исламске вероисповести. Држава попут Француске је дужна и да константно прати сумњива лица и групе, да има убачене људе у те структуре и да ако треба превентивно делује и хапшењима, пресецањем терористичких ланаца у зачецима и свим осталим неопходним радњама. Чини се да Француска није до овог петка схватила сву озбиљност своје ситуације, обзиром на више терористичких напада на њеном тлу у последње време, повећане миграције и традиционално велику муслиманску популацију у њој. Напади на редакцију Шарли Ебдо-а и нису били тако давни, као ни терористички напад у Француској који се одвио на исти дан када и напади у Тунису и Кувајту. Осим што црни петак 13. подсећа на 11. септембар 2001. као прекретницу, сличност са САД је у томе што је и тадашња немарност САД довела до терористичких напада, обзиром да напади у Њујорку 1993. и у Кенији и Танзанији 1998. нису били довољно упозорење.
Осим одговорности у смислу нечињења и обавештајних пропуста, још је већа политичка одговорност Француске и свих њених савезника. Интервенција у Либији, где је итекако велику улогу имао Никола Саркози, арапско пролеће, инстистирање на рушењу Асада који се скоро пет година бори против оваквих терористичких група- су нешто што се озбиљно мора анализирати након почетног шока, жалости и емпатије према страдалима у Паризу. И Француска и цео западни блок морају коначно да увиде да политика коришћења теорориста за сопствене циљеве и подела на тзв. добре и лоше терористе никада никоме добро није донела на дуже стазе, и кад тад се као бумеранг врати носиоцима такве политике, по поринципу рани куче да те уједе. Ако и занемаримо историјску улогу Француске у смислу колонијализма, ратова у Индокини, Алжиру али и још раније за Блиски Исток кобан Сајкс-Пикоов план- довољно је да погледамо само политику Француске у последњих двадесетак година, према бившој Југославији и Блиском Истоку и да схватимо да јој се сада обија у главу та селективност, двоструки стандарди и учешће у рушењима неподобних режима без размишљања које су им алтернативе и чему то кансије води. Када су се Срби борили против тероризма у БИХ и на Космету, Француска их је бомбардовала, иако није она одлучивала пресудно о томе и није баш била суверена на спољнополитичком плану, већ је више пратила САД. У Сирији све досад као мантру су понављали став да Асад мора по сваку цену да сиђе са власти, иако је њему једина алтернатива тренутно сачињена од терористичких групација. Критични су били и према руској антитерористичкој акцији у Сирији. Чак је у неким тренуцима по питању Сирије и Асада изгледало да Француска има далеко ригиднији став од САД, па је свог стратешког партнера по том питању потражила у Турској. Видећемо да ли ће после ових догађаја, Француска кренути у бескомпромисну борбу против тероризма увек и свугде и да ли ће темељно преиспитати своју политику, као и однос према својим савезницима и партнерима.
Осим заказивања француских обавештајних служби, сигурно је да су заказале и службе њој партнерских земаља и да се показало да нпр. чланство у НАТО пакту није никакав гарант у смислу сигурности од безбедносних претњи и ризика. Последице ће бити бројне, а вероватно је ово била кап која је прелила чашу и прекретница у борби Француске против тероризма. Није искључено и да на снагу ступи некакав вид француског патриот акта, политика према мигрантима ће се променити и могуће да ће доћи до затварања граница, али и огромног пораста антимуслиманског расположења у Француској, па и вероватно неких демонстрација и немира. То отвара могућност да и неки потпуно недужни људи страдају што од револтираних грађана, што услед одмазде и жестоког одговора француске државе, а да им се опет у тој параноји и јурњави на све и свакога испод радара провуку они који су најбитнији и најопаснији. Ово ће отворити и идентитетска питања у смислу шта је Францсука данас и шта је Европа, и да ли треба градити либерални мултикултурализам или више пажње посветити очувању националних и хришћанских вредности.
Борба против глобалног тероризма, да би успела, мора да буде заједничка борба најмоћнијих држава. Питање је колико је изводљиво наћи најмањи заједнички садржалац међу толико геополитички супротстављених интереса. Позитиван пример, из не тако давне прошлости, јесте прагматични антитерористички савез Буша и Путина након 11. септембра. Јаким удруженим ударима највећих сила, ИСИС би у Сирији и Ираку могао бити уништен, али та борба би морала бити искрена од свих актера и немилосрдна, а такође би се морало онемогућити финансирање те творевине и илегалан шверц нафте преко Турске, што је био извор енормних прихода за њих. Чињеница јесте, да и када се са тих територија ИСИС збрише, опасност од тероризма неће опасти, чак услед исламистичког револта може бити неко време и знатно већа него што је сад. У Европи живи десетине милиона муслимана који су рођени на њеном тлу и држављани су Француске, Немачке, Британије итд. Све више миграната пристиже. Ако људи који су имали успешне животе и каријере у потрази за вером и смислом оду на блискоисточно ратиште свесно да погину, замислимо на шта су све спремни они сиромашн и маргинализовани када им одређени ауторитети исперу мозак.То су уосталом људи који су спремни на далеко веће жртве него већина Европљана - јако је тешко борити се против онога ко не жали ни свој живот да изгуби. ИСИС као организација је далеко превазишао Ал Каиду, што због стварања државолике творевине и контроле огромних териоторија, што због коришћења веома модерних средстава у регрутовању нових снага, путем интернета, друштвених мрежа - шире и своју пропаганду и меку моћ веома успешно према младим муслиманима. То све само доказује, да борба против тероризма мора бити вишеслојна и да је веома битна пренвенција. То наравно не значи да није битна и сила, јер борба може бити успешна само ако се против оних који не презају ни од чега сила немилосрдно употреби. ИСИС има и многе франшизе и територије на којима су им терористичке групе прогласиле лојалност- у Нигерији, Сомалији, Либији, па чак и у Авганистану где покушавају да истисну талибане, присутни су и у Јемену. То од њих чини атипичног транснационалног актера, са много ћелија, мада с резервом треба гледати на повезаност свих тих франшиза обзиром да нека група може се заклети добровољно на верност ИСИСу, а да притом никаквих већих непосредних контакта и додира воиђство те групације нема са централном ИСИСовом командом. Та флексибилност у структури и хијерархији их чини још више непредвидивим и отежава идентификацију и разумевање деловања терористичких група.
Да би борба била успешна, Европљани морају знати да могућност напада увек постоји и да ће жртава још бити, али да схвате да је борба против терора перманента и да науче да живе са тим. Србија као земља која је имала и раније, а има и сад проблема с тероризмом увек треба бити на опрезу, с тим што је олакшавајућа околност што тренутно оваквим терористичким групама нисмо у фокусу, јер удар на Србију није у скалду с њиховим приоритетним циљевима и не би изазвао толики публицитет као напади на Париз, Лондон, Берлин, Москву , Њујорк итд. Као што ни напади у Кенији, Тунису, Либану,Јемену, Саудијској Арабији, Кувајту, па и пад руског авиона нису изазвали ни близу публицитет и саосећање као напади у Паризу- на Шарли Ебдо и ове 13. новембра. Али, сама чињеница да добар део терориста и потенцијалних терориста пролази кроз нашу земљу на путу ка Западу, скорашњи напади у Зворнику и Куманову као и бројно муслиманско становништво на Балкану, међу којима има и доста следбеника радикалних исламистичких група, позивају на стални опрез.
Успешност борбе против тероризма, зависи најпре од искрености и политичке воље. Не може се борити тако што ће се борити само са последицама, а не и узроцима. Узроци су катастрофална политика и кокетирање с тероризмом од Авганистана 80их, до БИХ и Космета, преко арапског проелћа. Без промене блискоисточне политике, која је conditio sine qua non, она ће остати само осветничко, пролазно и популистичко мртво слово на папиру. Борба против тероризма ће захтевати и темљно преиспитиваље либерално демократских и мултикултуралних вредности и дилема. Јер се поставља питање и шта и које вредности и какву државу браните. Обзиром да опасност од извођења неког терористичког напада неће никада нестати и борба против тероризма ће бити вечна.
