У тексту Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић, пре нешто више од пола године, предвидео сам тзв. медијски Мајдан, све жешће ударе на власт, с прогнозом преласка на нову тактику - уместо ударања на све око Вучића, али не и на њега, следи и директан удар на Вучића. Изненадила ме, ипак брзина којом су медији попут Курира прешли са перфидне фазе удара на Вучића, на активну фазу удара, ударајући веома отворено, чак и крајње лично на њега. Чини се да су карте промешане, подељене и да су неке ствари много чистије, после ове велике медијске прекомпозиције, која је могла да изненади само или крајње наивне или неупућене. По мом мишљењу, извињавање Србији, једног лепог недељног јутра, није билo објава никакве промене односа снага, већ само јавно обелодањивање и признање онога што се већ знало. Реакције су биле бурне, а чини се да је тзв. таблоидни рат Родића и Вучићевића, ипак нешто много озбиљније и крупније него обрачун двојице бивших колега.
Чудио сам се најавама ванредних избора и лично био против истих, сматрајући да нема ниједног рационалног разлога, при оваквој констелацији снага, а сада након извињавања Србији, сматрам да је Вучић погрешио и да је и поред бројних притисака са стране, требало да иде на изборе. Не наравно због онога због чега би највећи део његових функција гладних страначких функционера хтео - због грабљења још већег плена, већ због тога што би му то била прилика да се додатно легитимише и у тренутку медијске објаве рата, јер би убедљивом победом на новим изборима имао знатно ојачану позицију у том окршају. Немојмо се заваравати, Вучићу ће рејтинг у новим околностима вероватно само падати, једино што му је олакшавајућа околност та што је опозиција и понуђена алтернатива криминално лоша и састављена од већ испробаних опција, које су Србију унаказиле. Али услед спољног подстицаја и евентуално појаве неких нових лица - а тај тзв. трећи пут састављен од нових и некомпромитованих је општи тренд у Европи и региону- могло би да дође до укрупњавања и свеопште мобилизације опозиције. Велики је удар на Вучића што је и масовни штампани таблоид попут Курира ударио најдиректније на њега, јер у оваквој Србији то се утицајније одражава на гласачку базу него сви, учаурени у сопствени свет, твитераши, њузнетовци, сатиричари и сл. заједно.
Од не баш Вучићу наклоњеног медија, Блиц је у последње време направио благи заокрет, што није ни чудо имајући у виду да је Блиц малтене немачко гласило. Чињеница јесте, да је Вучић остао у блиским односима са Меркеловом, чак и када јој сви окрећу леђа и губи јој се политичко тло под ногама. Улогу главног опозиционог масмедија полако је преуѕео Курир, уз већ стандардне њихове приче како су жртве и под притиском гашења и забране- много пута од њиховог оснивања понављао се такав сценарио. Притом, остали су на линији потпиривања раскола између Николића и Вучића, с промењеном тактиком. Раније су свакодневно блатили Николића, док Вучића директно нису нападали. Сада, када се се одлучили да ударе на Вучића, напрасно мењају став о Николићу- одједном им није мета, чак и објављују интервјуе с њим. Да медији итекако прижељкују ову поделу, говори и то што скоро ниједан медиј не напада или хвали истовремено и једног и другог, него по принципу или-или, кад једног напада другог не дира или га чак хвали. Циљ јесте да се унесе забуна и да се помисли како је нпр. Николић ударио на Вучића или обрнуто. Не може се не замерити председнику Србије то што у овим околностима даје интервјуе Куриру, јер тиме, верујем ненамерно помаже онима који су га бесомучно блатили годинама. Због личног угледа и угледа функције коју обавља, кардинална је грешка имати фер комуникацију са Куриром, после оноликих бљувотина,а посебно оних са старлетама и измишљеном ванбрачноим децом. Изгледа да је овај интервју највише наљутио управо оне људе и структуре за које се веровало да припадају тзв.Томиној струји пре него Вучићевој. Свака акција повлачи и рекацију, па је интервју у Куриру посебно негативно дочекан у Информеру, што и не чуди јер је изгледа дошло време да ко је добар Куриру, не може бити добар Информеру и обрнуто. Не верујем да је Томислав Николић у било каквом дилу са Куриром и њима сродним структурама, већ бих пре рекао да је то резултат благе политичке наивности и неких погрешних процена.
Ако игде у Србији постоји тзв. дубока држава и српски Ергенекон, то је несумњиво у сфери медија, различитих НВО и деловима академске заједнице наклоњене другосрбијанским круговима. Ово што смо видели последњих недеља је прави другосрбијански медијски Гладио.
Улогу медијског мобилизатора је преузео масован и утицајан таблоид који допире до најширих слојева бирача и до оне већинске и старије Србије, до које утицајни твитераши не допиру. Не може се пренебрегнути чињеница да је Србија преплављена у јавној сфери западним агентима од утицаја, али још више тзв. корисним идиотима. Прошло је време бесомучног финансирања прозападних НВО тек тако, сваки евро или долар се крваво правда, јер су стасале генерације нових тзв. корисних идиота, који ће те ствари да раде и за џабе, па зашто би их онда неко и плаћао, кад не мора, јер верују у то што раде. Ова последња дешавања на српској медијској сцени, Танјуг, Политика, Новости, таблоидни рат и извињавање Србији, само показују да је Вучић или дебело засметао због нечега атлантистичким структурама, или му спремају алтернативу и притискају га за сваки случај, ако се одлучи да им се директно супротстави- где би се тад целокупна машинерија активирала. Атлантистичким структурама генерално сметају прејаки лидери, јер код њих увек постоји већа могућност вођења суверене и независне политике, зато је њима пожељније када су владе и лидери слаби, несигурни, зависни и када их сваки благи поветарац може одувати са политичке сцене. У Србији сто посто не може да завлада национална опција, јер Срби имају патолошки страх од бирања те опције и наводне неизвесности која би тад уследила - то је онај рефлексни баук враћања у деведесете који је јак и данас у подсвести. С друге стране, колико год била медијски окупирана наша јавност, овде никада на власт не може доћи нека опција и добити већину на отворено издајничкој причи, већ само преваром, односно обећањима бирачима да се ни та национална ствар неће запоставити. То добро знају и страни центри моћи, па је стога пожељно правити некакав нови ДОС, где би можда места било за неке десне странке попут ДСС, а које би потом после победе били скрајнути у новој подели моћи и одбачени и преварени. Тај нови ДОС би се вероватно окупио под плаштом некакве борбе против наводне диктатуре, личне власти, медијског мрака и цензуре, где би фокус био само да се скине актуелни режим, а каква ће политика бити после, о томе ће се накнадно разговарати. Такво увлачење патриотских снага у некакав нови ДОС , са њима идеолошки потпуно супротстављеним странкама, под плаштом свргавања режима била би најопаснија подвала грађанима и једино би тако могло да се деси да људи попут Тадића, Чанка, Јовановића, Живковића, Шутановца, Пајтића, Стефановића и сл. поново дођу на власт. Сви који Вучића сматрају за некаквог издајника националних интереса, само нека замисле на тренутак могућност повратка оваквих персона на власт, и сигуран сам да би их ухватила језа од помисли на то која је једина парламентарна алтернатива владајућој коалицији. У прилог томе да без националних гласова не може бити срушена власт иде и профилисање Курира, преко догађаја у Црној Гори, као неког борца за српску ствар, иако је јасно да Адриа медиа група тешко може бити борац ѕа српску ствар. Када видите да Н1 даје простора некоме са српске деснице да критикује власт, увек се запитајте најпре с којим мотивом они њих ту пуштају, чак и када су критике потпуно на месту. Када неко даје стотине хиљада евра за истраживање неке афере, чак и да је све тачно што сазнају, увек се запитајте зашто неко даје паре за то. Не даје их сигурно из алтруизма и стога јер им је стало до квалитета функционисања институција или било чега у Србији, већ искључиво због неких својих циљева. Слабост опозиције, утиче на то да добар део људи помисли да је можда једино решење форсирати некакву опозицију унутар саме СНС, где би дошло до пуча и раскола унутар најјаче странке и борбе фракција, као некада у СКЈ. Око премијера Вучића се и сада отимају међусобно, док се боре истовремено једни против других, некакве прозападне и проруске структуре- а обе убеђују Вучића да му она друга струја директно ради о глави. Он је још увек у центру, између борбе та два пола, али питање је колико ће још дуго моћи да издржи то и када ће коначно једном од та два царства морати да се приклони. Састав владе, али и самог СНС-а такође одражава евидентну поделу на та два пола.
Имали смо ових дана причу о наводном државном удару који се спрема. Не могу да знам да ли у томе има неке истине, али ми је занимљива масовна реакција и малтене медијски линч против особе која је то изјавила, уз наравно априори подсмехе и унапред стопостотно одбацивање свега што је дотични новинар изнео, без и да су га саслушали. Иначе ти кругови подсмеха свему и свачему што другачије мисли од њих, сваки пут делују по истој матрици понашпања. Као да се обојене револуције не догађају и као да је то некаква научна фантастика, а не нешто што се последњих месеци одигравало у скоро свим суседним земљама. Одлазак државника у иностранство, увек је згодна прилика за масовније протесте против њега. Саопштења неких странака и новинарских удружења делују тако у последње време, као да их је иста рука написала и да су то имали готово спремно, само чекајући повољан тренутак за објаву. Ствара се непотребна тензија у друштву о наводој аутократији, насилном друштву које се враћа у деведесете. Покрећу се стално неке афере, које не добијају епилог, него када се неке деконструишу, креатори их забораве и исфорсирају неку нову. Сетимо се само случаја писања графита против Пајтића, за које је доказано да их је писао функционер ДС, с циљем да се креира атмосфера и утисак да власт прети и застрашује. То је стари и опробан метод, примењив често у свету, не само код нас. Да се пишу графити, неко пребија, можда чак у екстремним ситуацијама и убија у операцијама под лажном заставом, како би се то приписало онима против којих треба масовно окренути народ. Сетимо се само чудног случаја пребијања Илије Вујачића, где је пребијен у суботу а медији пренели тек у понедељак?! Или најновије пребијање чланице Савета ѕа борбу против корупције, која чак није хтела ни да пријави случај? Није немогуће да неко оваклве ствари систематски ради како би се креирала атмосфера да је Србија једно насилно и нетолерантно, опасно друштво, а за то је погађајте по дефолту крива власт. Када се жестоко напада власт, по правилу се некако на удару нађе и војска, па тако опет имамо по ко зна који пут нападе на Диковића, али и хорске нападе на Петра Цветковића, јер је изјавио нешто што цео свет у 21. веку зна да је истина, док у Србији неки премудри и преобразовани политичари изјаве да су новинари имали везе са службама само у време Стаљина?! Било где у свету би се људи грохотом подсмевали због таквих изјава, али тако нешто је овде нормално.
Чини се да се у Србији полако нагомилава енергија за некакву обојену револуцију. Имамо медијску револуцију, која увек мора да претходи правој револуцији, јер јавно мњење мора најпре да се обликује у смеру остваривања циљева. То је толико пута у свету опробан и познат метод да нема смисла ни трошити пуно речи на њега. Разлика је што су раније углавном биле успешне, док сад и не мора бити тако, јер као што се развила техника њиховог извођења, сада постоје и технике успешне борбе против истих. У извођење обојених револуција најпре иду медији као претходница, потом мирни протести, који постају све насилнији уколико претходне фазе нису дале резултат. Обично је за насилнију фазу потребна некаква иницијална каписла. Чињеница је да у Србији навијачке групе и омладина, сви ти неки слојеви који би били способни за некакво веће насиље, тешко да би могли да се мобилишу на некој другосрбијанској причи. Зато се мора скупити широк фронт који би оклупио све који су против Вучића, посебно десничарске фракције које би тај прљави део посла одрадили занесени, за неког ко има потпуно друге намере и циљеве. То и јесте техника обојених револуција - скупити најшири могући фронт, без гадљивости на било кога ко је вољан да помогне, а онда након победе, зна се ко купи највећи кајмак. Зато сматрам да било који српски патриота, чак и ако је потпуно ненаклоњен тренутној власти, не сме буде увучен у подршку и солидарност са људима попут Пајтића и сличних, јер би тиме директно радио на штету и своје земље и својих идеја. Јер, ако хоћете бити опозиција, будите опозиција власти, а никако држави. Сваки мислећи Србин, који дубоко промишља и разуме нијансе и процесе, никада се неће повести за масом ни бити користан идиот, зато што није галамџијски патриота, већ онај који је и луцидан и размишља, па му је онда и просрпски инстикт од ситуације до ситуације непогрешив, без обзира на лична мишљења о овоме или ономе. Прави српски патриота, никада не сме бити сујетан, и мора непогрешиво одабрати страну када је више него јасно шта се дешава, чак и када то иде против неких његових личних афинитета. Прави српски патриота, и када је опозиција власти или некој личности, препознаће границу када то прелази у опозицију држави, што он никада неће бити. Неће се ни под којим условима наћи на истој страни с Пајтићем , Јовановићем, Тадићем , Живковићем... У памет се, браћо Срби!
