Обојена револуција у најави

     У тексту Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић, пре нешто више од пола године, предвидео сам тзв. медијски Мајдан, све жешће ударе на власт, с прогнозом преласка на нову тактику - уместо ударања на све око Вучића, али не и на њега, следи и директан удар на Вучића. Изненадила ме, ипак  брзина којом су медији попут Курира прешли са перфидне фазе удара на Вучића, на активну фазу удара, ударајући веома отворено, чак и крајње лично на њега. Чини се да су карте промешане, подељене и да су неке ствари много чистије, после ове велике медијске прекомпозиције, која је могла да изненади само или крајње наивне или неупућене. По мом мишљењу, извињавање Србији, једног лепог недељног јутра, није билo објава никакве промене односа снага, већ само јавно обелодањивање и признање онога што се већ знало. Реакције су биле бурне, а чини се да је тзв. таблоидни рат Родића и Вучићевића, ипак нешто много озбиљније и крупније него обрачун двојице бивших колега. 

    Чудио сам се најавама ванредних избора и лично био против истих, сматрајући да нема  ниједног рационалног разлога, при оваквој констелацији снага, а сада након извињавања Србији, сматрам да је Вучић погрешио и да је и поред бројних притисака са стране, требало да иде на изборе. Не наравно због онога због чега би највећи део његових функција гладних страначких функционера хтео - због грабљења још већег плена, већ због тога што би му то била прилика да се додатно легитимише и у тренутку медијске објаве рата, јер би убедљивом победом на новим изборима имао знатно ојачану позицију у том окршају. Немојмо се заваравати, Вучићу ће рејтинг у новим околностима вероватно само падати, једино што му је олакшавајућа околност та што је опозиција и понуђена алтернатива криминално лоша и састављена од већ испробаних опција, које су Србију унаказиле. Али услед спољног подстицаја и евентуално појаве неких нових лица - а тај тзв. трећи пут састављен од нових и некомпромитованих је општи тренд у Европи и региону- могло би да дође до укрупњавања и свеопште мобилизације опозиције. Велики је удар на Вучића што је и масовни штампани таблоид попут Курира ударио најдиректније на њега, јер у оваквој Србији то се утицајније одражава на гласачку базу него сви, учаурени у сопствени свет, твитераши, њузнетовци, сатиричари и сл. заједно. 

   Од не баш Вучићу наклоњеног медија, Блиц је у последње време направио благи заокрет, што није ни чудо имајући у виду да је Блиц малтене немачко гласило. Чињеница јесте, да је Вучић остао у блиским односима са Меркеловом, чак и када јој сви окрећу леђа и губи јој се политичко тло под ногама. Улогу главног опозиционог масмедија полако је преуѕео Курир, уз већ стандардне њихове приче како су жртве и под притиском гашења и забране- много пута од њиховог оснивања понављао се такав сценарио. Притом, остали су на линији потпиривања раскола између Николића и Вучића, с промењеном тактиком. Раније су свакодневно блатили Николића, док Вучића директно нису нападали. Сада, када се се одлучили да ударе на Вучића, напрасно мењају став о Николићу- одједном им није  мета, чак и објављују интервјуе с њим. Да медији итекако прижељкују ову поделу, говори и то што скоро ниједан медиј не напада или  хвали истовремено и једног и другог, него по принципу или-или, кад једног напада другог не дира или га чак хвали. Циљ јесте да се унесе забуна и да се помисли како је нпр. Николић ударио на Вучића или обрнуто. Не може се не замерити председнику Србије то што у овим околностима даје интервјуе Куриру, јер тиме, верујем ненамерно помаже онима који су га бесомучно блатили годинама. Због личног угледа и угледа функције коју обавља, кардинална је грешка имати фер комуникацију са Куриром, после оноликих бљувотина,а посебно оних са старлетама и измишљеном ванбрачноим децом.  Изгледа да је овај интервју највише наљутио управо оне људе и структуре за које се веровало да припадају тзв.Томиној струји пре него Вучићевој. Свака акција повлачи и рекацију, па је интервју у Куриру посебно негативно дочекан у Информеру, што и не чуди јер је изгледа дошло време да ко је добар Куриру, не може бити добар Информеру и обрнуто. Не верујем да је Томислав Николић у било каквом дилу са Куриром и њима сродним структурама, већ бих пре рекао да је то резултат благе политичке наивности и неких погрешних процена. 

       Ако игде у Србији постоји тзв. дубока држава и српски Ергенекон, то је несумњиво у сфери медија, различитих НВО и деловима академске заједнице наклоњене другосрбијанским круговима. Ово што смо видели последњих недеља је прави другосрбијански медијски Гладио.

Улогу медијског мобилизатора је преузео масован и утицајан таблоид који допире до најширих слојева бирача и до оне већинске и старије Србије, до које утицајни твитераши не допиру. Не може се пренебрегнути чињеница да је Србија преплављена у јавној сфери западним агентима од утицаја, али још више тзв. корисним идиотима. Прошло је време бесомучног финансирања прозападних НВО тек тако, сваки евро или долар се крваво правда,  јер су стасале генерације нових тзв. корисних идиота, који ће те ствари да раде и за џабе, па зашто би их онда неко и плаћао, кад не мора, јер верују у то што раде. Ова последња дешавања на српској медијској сцени, Танјуг, Политика, Новости, таблоидни рат и извињавање Србији, само показују да је Вучић или дебело засметао због нечега атлантистичким структурама, или му спремају алтернативу и притискају га за сваки случај, ако се одлучи да им се директно супротстави- где би се тад целокупна машинерија активирала. Атлантистичким структурама генерално сметају прејаки лидери, јер код њих увек постоји већа могућност вођења суверене и независне политике, зато је њима пожељније када су владе и лидери слаби, несигурни, зависни и када их сваки благи поветарац може одувати са политичке сцене. У Србији сто посто не може да завлада национална опција, јер Срби имају патолошки страх од бирања те опције и наводне неизвесности која би тад уследила  - то је онај рефлексни  баук враћања у деведесете који је јак и данас у подсвести. С друге стране, колико год била медијски окупирана наша јавност, овде никада на власт не може доћи нека опција и добити већину на отворено издајничкој причи, већ само преваром, односно обећањима бирачима да се ни та национална ствар неће запоставити. То добро знају и страни центри моћи, па је стога пожељно правити некакав  нови ДОС, где би можда места било за неке десне странке попут ДСС, а које би потом после победе били скрајнути у новој подели моћи и одбачени и преварени. Тај нови ДОС би се вероватно окупио под плаштом некакве борбе против наводне диктатуре, личне власти, медијског мрака и цензуре, где би фокус био само да се скине актуелни режим, а каква ће политика бити после, о томе ће се накнадно разговарати. Такво увлачење патриотских снага у некакав нови ДОС , са њима идеолошки потпуно супротстављеним странкама, под плаштом свргавања режима  била би  најопаснија подвала  грађанима и једино би тако могло да се деси да људи попут Тадића, Чанка, Јовановића, Живковића, Шутановца, Пајтића, Стефановића и сл. поново дођу на власт. Сви који Вучића сматрају за некаквог издајника националних интереса, само нека замисле на тренутак могућност повратка оваквих персона на власт, и сигуран сам да би их ухватила језа од помисли на то која је једина парламентарна алтернатива владајућој коалицији. У прилог томе да без националних гласова не може бити срушена власт иде и профилисање Курира, преко догађаја у Црној Гори, као неког борца за српску ствар, иако је јасно да Адриа медиа група тешко може бити борац ѕа српску ствар. Када видите да Н1 даје простора некоме са српске деснице да критикује власт, увек се запитајте најпре с којим мотивом они њих ту пуштају, чак и када су критике потпуно на месту. Када неко даје стотине хиљада евра за истраживање неке афере, чак и да је све тачно што сазнају, увек се запитајте зашто неко даје паре за то. Не даје их сигурно из алтруизма и стога јер им је стало до квалитета функционисања институција или било чега у Србији, већ искључиво због неких својих циљева. Слабост опозиције, утиче на то да добар део људи помисли да је можда једино решење форсирати некакву опозицију унутар саме СНС, где би дошло до пуча и раскола унутар најјаче странке и борбе фракција, као некада у СКЈ. Око премијера Вучића се и сада отимају међусобно, док се боре истовремено једни против других, некакве прозападне и проруске структуре- а обе убеђују Вучића да му она друга струја директно ради о глави. Он је још увек у центру, између борбе та два пола, али питање је колико ће још дуго моћи да издржи то и када ће коначно једном од та два царства морати да се приклони. Састав владе, али и самог СНС-а такође одражава евидентну поделу на та два пола.

    Имали смо ових дана причу о наводном државном удару који се спрема. Не могу да знам да ли у томе има неке истине, али ми је занимљива масовна реакција и малтене медијски линч против особе која је то изјавила, уз наравно априори подсмехе и унапред стопостотно одбацивање свега што је дотични новинар изнео, без и да су га саслушали. Иначе ти кругови подсмеха свему и свачему што другачије мисли од њих, сваки пут делују по истој матрици понашпања. Као да  се обојене револуције не догађају и као да је то некаква научна фантастика, а не нешто што се последњих месеци одигравало у скоро свим суседним земљама. Одлазак државника у иностранство, увек је згодна прилика за масовније протесте против њега. Саопштења неких странака и новинарских удружења делују тако у последње време, као да их је иста рука написала и да су то имали готово спремно, само чекајући повољан тренутак за објаву. Ствара се непотребна тензија у друштву о наводој аутократији, насилном друштву које се враћа у деведесете. Покрећу се стално неке афере, које не добијају епилог, него када се неке деконструишу, креатори их забораве и исфорсирају неку нову. Сетимо се само случаја писања графита против Пајтића, за које је доказано да их је писао функционер ДС, с циљем да се креира атмосфера и утисак да власт прети и застрашује. То је стари и опробан метод, примењив често у свету, не само код нас. Да се пишу графити, неко пребија, можда чак у екстремним ситуацијама и убија у операцијама под лажном заставом, како би се то приписало онима против којих треба масовно окренути народ. Сетимо се само чудног случаја пребијања Илије Вујачића, где је пребијен у суботу а медији пренели тек у понедељак?! Или најновије пребијање чланице Савета ѕа борбу против корупције, која чак није хтела ни да пријави случај? Није немогуће да неко оваклве ствари систематски ради како би се креирала атмосфера да је Србија једно насилно и нетолерантно, опасно друштво, а за то је погађајте по дефолту крива власт. Када се жестоко напада власт, по правилу се некако на удару нађе и војска, па тако опет имамо по ко зна који пут нападе на Диковића, али и хорске нападе на Петра Цветковића, јер је изјавио нешто што цео свет у 21. веку зна да је истина, док у Србији  неки премудри и преобразовани политичари изјаве да су новинари имали везе са службама само у време Стаљина?! Било где у свету би се људи грохотом подсмевали због таквих изјава, али тако нешто је овде нормално. 

    Чини се да се у Србији полако нагомилава енергија за некакву обојену револуцију. Имамо медијску револуцију, која увек мора да претходи правој револуцији, јер јавно мњење мора најпре да се обликује у смеру остваривања циљева. То је толико пута у свету опробан   и познат метод да нема смисла ни трошити пуно речи на њега. Разлика је што су раније углавном биле успешне, док  сад и не мора бити тако, јер као што се развила техника њиховог извођења, сада постоје и технике успешне борбе против истих. У извођење обојених револуција најпре иду медији као претходница, потом мирни протести, који постају све насилнији уколико претходне фазе нису дале резултат. Обично је за насилнију фазу потребна некаква иницијална каписла. Чињеница је да у Србији навијачке групе и омладина, сви ти неки слојеви који би били способни за некакво веће насиље, тешко да би могли да се мобилишу на некој другосрбијанској причи. Зато се мора скупити широк фронт који би оклупио све који су против Вучића, посебно десничарске фракције које би тај прљави део посла одрадили занесени, за неког ко има потпуно друге намере и циљеве. То и јесте техника обојених револуција - скупити најшири могући фронт, без гадљивости на било кога ко је вољан да помогне, а онда након победе, зна се ко купи највећи кајмак. Зато сматрам да било који српски патриота, чак и ако је потпуно ненаклоњен тренутној власти, не сме буде увучен у подршку и солидарност са људима попут Пајтића и сличних, јер би тиме директно радио на штету и своје земље и својих идеја. Јер, ако хоћете бити опозиција, будите опозиција власти, а никако држави. Сваки мислећи Србин, који дубоко промишља и разуме нијансе и процесе, никада се неће повести за масом ни бити користан идиот, зато што није галамџијски патриота, већ онај који је и луцидан и размишља, па му је онда и просрпски инстикт од ситуације до ситуације непогрешив, без обзира на лична мишљења о овоме или ономе. Прави српски патриота, никада не сме бити сујетан, и мора непогрешиво одабрати страну када је више него јасно шта се дешава, чак и када то иде против неких његових личних афинитета. Прави српски патриота, и када је опозиција власти или некој личности, препознаће границу када то прелази у опозицију држави, што он никада неће бити. Неће се ни под којим условима наћи на истој страни с Пајтићем , Јовановићем, Тадићем , Живковићем... У памет се, браћо Срби! 

    

Париз је само природна последица катастрофалне политике

      Најновији терористички напади у Паризу су изазвали прави шок. Не можемо да не жалимо бројне невине жртве, као што не можемо не бити и изразито критични према француској држави, упркос деликатном тренутку у коме се она сада налази. Њена директна одговорност за црни петак је немерљива, због чињења и нечињења. Фијаско који је доживела је политички и безбедносни, али и морални. Запањујуће је да је овако нешто могло да промакне француским обавештајним службама. Нема сумње да је серија терористичких напада била веома добро организована и са јасним циљем. Она је изведена петком увече, у огромном Паризу и на бираним локацијама на којима се нашао велики број младих људи који у то време излазе. У то време се играла утакмица између Француске и Немачке, коју су уживо гледали Оланд и Штајнмајер, а у близини стадиона одјекивале су експлозије. Париска трагедија је могла бити и знанто већа. Број жртава је велики, а последице ће вероватно бити драматичне и после овог петка више ништа неће бити исто. Циљ овог напада је свакако био најпре да се изазове страх, јер од напада страда одређен број људи, али страх који наступа након њега погађа све. Осим сејања страха, циљ је био да се на неки начин и Француска и Европа баце на колена, да се демонстрира моћ терориста, али и оголи крхкост и рањивост западних земаља. Напад има и елементе освете, јер је Француска била у последње време активна као део коалиције против ИСИСа и учествовала је у бомбардовању. У данашње време, веома је тешко спречити неки појединачни терористички напад, па чак је технички могуће да се изведе и на више локација и да то промакне државним органима. Али, да би овако нешто успело, мора да буде веома добро организовано. Сам чин извршења терористичког акта, је само завршни чин коме претходе многе радње. Најпре неко мора да се заврбује и да се убеди да ако треба и погине у самоубилачком нападу. За терористичке нападе, потребне су и организација, логистика, обука, финансије које ће то да испрате. У борби против тероризма веома је битна превенција, као и праћење и надзор над сумњивим људима и групацијама. Када се пропусти да се адекватно делује у почетним фазама, постаје све теже спречити терористички акт и опасност од успешно изведеног напада расте. Боље је и хиљаду пута више средстава уложити у почетне фазе борбе против тероризма и превентивно деловање, него на средства и људе који ће се технички трудити да спрече извођење самог акта. Суштина и јесте у превентивном деловању. Оно може да се одвија на различите начине- едукација, пропаганда, одвраћање и разне меке варијанте, све оне мере које ће водити дерадикализацији младих људи исламске вероисповести. Држава попут Француске је дужна и да константно прати сумњива лица и групе, да има убачене људе у те структуре и да ако треба превентивно делује и хапшењима, пресецањем терористичких ланаца у зачецима и свим осталим неопходним радњама. Чини се да Француска није до овог петка схватила сву озбиљност своје ситуације, обзиром на више терористичких напада на њеном тлу у последње време, повећане миграције и традиционално велику муслиманску популацију у њој. Напади на редакцију Шарли Ебдо-а и нису били тако давни, као ни терористички напад у Француској који се одвио на исти дан када и напади у Тунису и Кувајту. Осим што црни петак 13. подсећа на 11. септембар 2001. као прекретницу, сличност са САД је у томе што је и тадашња немарност САД довела до терористичких напада, обзиром да напади у Њујорку 1993. и у Кенији и Танзанији 1998. нису били довољно упозорење. 

      Осим одговорности у смислу нечињења и обавештајних пропуста, још је већа политичка одговорност Француске и свих њених савезника. Интервенција у Либији, где је итекако велику улогу имао Никола Саркози, арапско пролеће, инстистирање на рушењу Асада који се скоро пет година бори против оваквих терористичких група- су нешто што се озбиљно мора анализирати након почетног шока, жалости и емпатије према страдалима у Паризу. И Француска и цео западни блок морају коначно да увиде да политика коришћења теорориста за сопствене циљеве и подела на тзв. добре и лоше терористе никада никоме добро није донела на дуже стазе, и кад тад се као бумеранг врати носиоцима такве политике, по поринципу рани куче да те уједе. Ако и занемаримо историјску улогу Француске у смислу колонијализма, ратова у Индокини, Алжиру али и још раније за Блиски Исток кобан Сајкс-Пикоов план- довољно је да погледамо само  политику Француске у последњих двадесетак година, према бившој Југославији и Блиском Истоку и да схватимо да јој се сада обија у главу та селективност, двоструки стандарди и учешће у рушењима неподобних режима без размишљања које су им алтернативе и чему то кансије води. Када су се Срби борили против тероризма у БИХ и на Космету, Француска их је бомбардовала, иако није она одлучивала пресудно о томе и није баш била суверена на спољнополитичком плану, већ је више пратила САД. У Сирији све досад као мантру су понављали став да Асад мора по сваку цену да сиђе са власти, иако је њему једина алтернатива тренутно сачињена од терористичких групација. Критични су били и према руској  антитерористичкој акцији у Сирији. Чак је у неким тренуцима по питању Сирије и Асада изгледало да Француска има далеко ригиднији став од САД, па је свог стратешког партнера  по том питању потражила у Турској. Видећемо да ли ће после ових догађаја, Француска кренути у бескомпромисну борбу против тероризма увек и свугде и да ли ће темељно преиспитати своју политику, као и однос према својим савезницима и партнерима. 

    Осим заказивања француских обавештајних служби, сигурно је да су заказале и службе њој партнерских земаља и да се показало да нпр. чланство у НАТО пакту није никакав гарант у смислу сигурности од безбедносних претњи и ризика. Последице ће бити бројне, а вероватно је ово била кап која је прелила чашу и прекретница у борби Француске против тероризма. Није искључено и да на снагу ступи некакав вид француског патриот акта, политика према мигрантима ће се променити и могуће да ће доћи до затварања граница, али и огромног пораста антимуслиманског расположења у Француској, па и  вероватно неких демонстрација и немира. То отвара  могућност да и неки потпуно недужни људи страдају што од револтираних грађана, што услед одмазде и жестоког одговора француске државе, а да им се опет у тој параноји и јурњави на све и свакога испод радара провуку они који су најбитнији и најопаснији. Ово ће отворити и идентитетска питања у смислу шта је Францсука данас и шта је Европа, и да ли треба градити либерални мултикултурализам или више пажње посветити очувању националних и хришћанских вредности. 

    Борба против глобалног тероризма, да би успела, мора да буде заједничка борба најмоћнијих држава. Питање је колико је изводљиво наћи најмањи заједнички садржалац међу толико геополитички супротстављених интереса. Позитиван пример, из не тако давне прошлости, јесте прагматични антитерористички савез Буша и Путина након 11. септембра. Јаким удруженим ударима највећих сила, ИСИС би у Сирији и Ираку могао бити уништен, али та борба би морала бити искрена од свих актера и немилосрдна, а такође би се морало онемогућити финансирање те творевине и илегалан шверц нафте преко Турске, што је био извор енормних прихода за њих. Чињеница јесте, да и када се са тих територија ИСИС збрише, опасност од тероризма неће опасти, чак услед исламистичког револта може бити неко време и знатно већа него што је сад. У Европи живи десетине милиона муслимана који су рођени на њеном тлу и држављани су Француске, Немачке, Британије итд. Све више миграната пристиже. Ако људи који су имали успешне животе и каријере у потрази за вером и смислом оду на блискоисточно ратиште свесно да погину, замислимо на шта су све спремни они сиромашн и маргинализовани када им одређени ауторитети исперу мозак.То су уосталом људи који су спремни на далеко веће жртве него већина Европљана - јако је тешко борити се против онога ко не жали ни свој живот да изгуби. ИСИС као организација је далеко превазишао Ал Каиду, што због стварања државолике творевине и контроле огромних териоторија, што због коришћења веома модерних средстава у регрутовању нових снага, путем интернета, друштвених мрежа - шире и своју пропаганду и меку моћ веома успешно према младим муслиманима. То све само доказује, да борба против тероризма мора бити вишеслојна и да је веома битна пренвенција. То наравно не значи да није битна и сила, јер борба може бити успешна само ако се против оних који не презају ни од чега сила немилосрдно употреби. ИСИС има и многе франшизе и територије на којима су им терористичке групе прогласиле лојалност- у Нигерији, Сомалији, Либији, па чак и у Авганистану где покушавају да истисну талибане, присутни су и у Јемену. То од њих чини атипичног транснационалног актера, са много ћелија, мада с резервом треба гледати на повезаност свих тих франшиза обзиром да нека група може се заклети добровољно на верност ИСИСу, а да притом никаквих већих непосредних контакта и додира воиђство те групације нема са централном ИСИСовом командом. Та флексибилност у структури и хијерархији их чини још више непредвидивим и отежава идентификацију и разумевање деловања терористичких група.

   Да би борба била успешна, Европљани морају знати да могућност напада увек постоји и да ће жртава још бити, али да схвате да је борба против терора перманента и да науче да живе са тим. Србија као земља која је имала и раније, а има и сад проблема с тероризмом увек треба бити на опрезу, с тим што је олакшавајућа околност што тренутно оваквим терористичким групама нисмо у фокусу, јер удар на Србију није у скалду с њиховим приоритетним циљевима и не би изазвао толики публицитет као напади на Париз, Лондон, Берлин, Москву , Њујорк итд. Као што ни напади у Кенији, Тунису, Либану,Јемену, Саудијској Арабији, Кувајту, па и пад руског авиона нису изазвали ни близу публицитет и саосећање као напади у Паризу- на Шарли Ебдо и ове 13. новембра. Али, сама чињеница да добар део терориста и потенцијалних терориста пролази кроз нашу земљу на путу ка Западу, скорашњи напади у Зворнику и Куманову као и бројно муслиманско становништво на Балкану, међу којима има и доста следбеника радикалних исламистичких група, позивају на стални опрез. 

   Успешност борбе против тероризма, зависи најпре од искрености и политичке воље. Не може се борити тако што ће се борити само са последицама, а не и узроцима. Узроци су катастрофална политика и кокетирање с тероризмом од Авганистана 80их, до БИХ и Космета, преко арапског проелћа. Без промене блискоисточне политике, која је conditio sine qua non, она ће остати само осветничко, пролазно и популистичко мртво слово на папиру. Борба против тероризма ће захтевати и темљно преиспитиваље либерално демократских и мултикултуралних вредности и дилема. Јер се поставља питање и шта и које вредности и какву државу браните. Обзиром да опасност од извођења неког терористичког напада неће никада нестати и борба против тероризма ће бити вечна. 

На линији ватре- дестабилизација Балкана, као последица глобалне дестабилизације

   Геополитика се ,,вратила“ на Балкан и то на велика врата. Све интензивније се преламају глобални трендови на регион. Балкан, као стратешки важан, на раскршћу путева и судару цивилизација, али и утицаја великих сила- одувек је важио за турбулентно подручје и тзв. меки трбух Европе. Термин балканизација и Балкан су коришћени пежоративно, као нешто што означава крваве ратове и сукобе,па тако имамо и појмове тзв. глобални Балкан и евроазијски Балкан,у смислу конфликтности. Но, овај пут се чини да је Балкан ,,најмање крив“, него икада досад и да су процеси који на њему отпочињу последица увоза нестабилности и конфронтације, услед све већег глобалног хаоса. Наравно да је за сваки хаос и конфронтацију нужно да постоје и унутрашњи услови и противуречности,којих овде никада неће мањкати, али евидентно је да је то што баш сад имамо све веће тензије, које су дуги низ година биле потиснуте, последица светске прекомпозиције, промена односа снага и неких процеса који су без преседана у људској историји. Година која означава почетак новог таласа конфронтације и нестабилности на Балкану је свакако 2014. , а томе су највише допринели криза у Украјини, велико интензивирање конфликта у Сирији и Ираку и енормни успон ИСИЛ-а, који је пропраћен заузимањем великих територија и стварањем државолике творевине у виду сунитског калифата. Ово су две основне кризе које су утицале на остале аспекте све веће нестабилности, као што су с једне стране нови хладни рат САД и Русије и борба за моћ и утицај на глобалном нивоу, а с друге стране велика мигрантска криза. Балкан је опет постао стратешко, медијско, енергетско, економско, обавештајно итд. бојно поље. Не смемо заборавити да се и Грчка налази у нашем региону, а да њена криза такође  итекако утиче на овај глобални хаос. Уз глобалне трендове, као што су и поновно јачање национализама, ксенофобије, неповерења унутар ЕУ, све већег одсуства солидарности и гледања најпре свог интереса, што огољава сурову истину о ЕУ- на Балкану испливавају испод површине стара ривалства,а услед глобалних промена земље у региону као да поново ,,копају ровове“ и покушавају стратешки добро да се позиционирају у тренуцима светског превирања. 

  У последњих годину дана, приметан је тренд погоршања односа међу суседима у региону. Иако је у августу 2014. Ангела Меркел покренула тзв. Берлински процес, чији је циљ био да покрене трендове и односе потпуно супротне од ових сад-чињеница је да уместо све веће пацификације и повезивања имамо процес који личи на то да тзв. западни Балкан пре наликује на европски Блиски Исток, него на интегрисани део Европе по немачком моделу. Овде се сударају барем 4 велика утицаја- англоамерички, немачки, руски и исламски. Исламски свакако није јединствен, а од прва два утицаја имамо и један хибридни у виду ЕУ, који по неким питањима може деловати као јединствен, али све више губи свој утицај услед сопствених структуралних недостатака и противречности. Од исламског света, веома је важна улога све нестабилније Турске, али и регионалних играча попут Ирана, Саудијске Арабије. Све то с пажњом прати и Израел, који има нарочито добре односе са Републиком Српском. Односи су каткад јаснији, а некад су сложени, испреплетани, асиметрични и хибридни, па није лако растумачити увек међусобне односе, намере и циљеве. Свет је  постао много сложенији, него што је нпр. био у  биполарном периоду. 

    Док је Немачкој потребнији мирнији, стабилнији Балкан, као и Европа уопште, укотвљен у ЕУ под њеном економском доминацијом - дотле неки други играчи имају различите приоритете. Чини се да англоамеричком фактору више одговара тзв. креативни хаос, постојана тензија, где би они могли да играју комбиновану улогу и пиромана и ватрогасца, и где чак дозвољавају и подстичу и оне тензије и национализме који су јој итекако непријатељски настројени, јер им није у интересу да се ствари на Балкану заокруже једном за свагда. Стога нпр. чак иако су иницирали и поклонили фактички тзв. независност Косову, ни ту им није интерес да се та тзв. независност заокружи, већ је то парадоксално много више интерес Немачке, која је њој минорно кумовала у поређењу с САД, и у том смислу су и неправедни захтеви Немачке према Србији најогољенији по том питању. 

    Русија и САД се надмећу за глобални утицај, а то утиче и на Балкан, где такође долази до промене односа снага и стварање мултиполарног света у настрајању, сигурно ће се одразити и на наш регион . Посебно је видљив напор САД у спречавању јачања руског утицаја овде, али и у саботажи, притискањем појединих земаља, енергетских пројеката најпре Јужног тока, а потом и тзв. Турског тока- што оставља бојазан да ће услед заоштравања кризе у транзитној Украјини овај регион постати и изузетно енергетски небезбедан. Да је овај регион на линији ватре између Русије и САД јасно је нагласио нико други до Џон Кери. Исламске земље, поготово Турска имају велике амбиције овде, а услед све већег замора од проширења ЕУ и мигрантске кризе, све је већи страх да земље југоисточне Европе неинтегрисане у ЕУ, а географски удаљене од евроазијских интегративних процеса не остану као слепо црево Европе, у тзв. отоманској групи, као некаква предстража Eвропе која их је одбацила и оставила на цедилу између европског чекића и оријенталног наковња. 
     Криза и тровање односа закачили су чак и најинтегрисаније у евроатлантске токове-Словенију и Хрватску. Дугогодишњи гранични спор је кулминирао обавештајном саботажом хрватских служби у циљу изласка из арбиртраже, јер су сазнали да ће одлука бити лоша по њих. Односе је погоршала и мигрантска криза. С друге стране, на том питању пали су и односи Мађарске и Хрватске, а традиционално лоши односи Србије и Хрватске додатно су продубљени мигрантском кризом и тзв. економским ратом и блокадом граница. Током читаве 2014. приметан је био драматично погоршан положај српске мањине у Хрватској, али и велики успон неоусташтва и успон деснице предвођене ХДЗ-ом. Односи на релацији Загреб-Београд су можда и најлошији од краја рата и показало се да лажно партнерство засновано на личним односима у време Тадића и Јосиповића није имало релане основе. Наоружавање Хрватске и претња балистичким ракетама, а зна се према коме се та претња односи, наишла је на моменталан одговор Србије и ако САД и хрватски партнери из НАТО наоружају Хрвате, на другој страни сасвим је реално да Русија  помогне Србији да на тај изазов адекватно одговори. Хрватски генерал Петар Стипетић је рекао да ће Загреб увек гледати с подозрењем на Београд и гледати шта Србија ради, што у преводу значи да ће нас увек третирати непријатељски, а свакако уколико би имали прилику да би нам нанели и одређене штете и ударце ма које врсте. Но, треба имати у виду да је са Хрватском, као и Словенијом мање-више у територијалном и безбедносном смислу већина ствари решена и оне су релативно хомогене и заокружене. Може доћи до повремених криза, али ни близу као у осталим екс-ју земљама које су дубоко подељене. Конфликтна улога Хрватске,евентуално би се могла очекивати и смислу будућих догађаја у БиХ. Наравно, као што ће Загреб увек пратити Београд, исто тако и Београд увек треба да прати потезе Загреба и буде спреман да, барем реципрочно одговори на сваки недобронамеран акт. 
    Најкритичније земље региона, свакако су БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора, а нажалост процеси дестабилизације додирују Србију, ионако комплексну имајући у виду константан проблем јужне српске покрајине Космета. Србије се надолазећи процеси итекако тичу, како због саме Србије и унутрашње ситуације, тако и због њених интереса у суседним земљама и због Срба у региону. У зависности од сналажења, ови моменти превирања могли би бити погубни по њу, али и добри у случају правилног позиционирања, чак би и могли да допринесу њеној геополитичкој ренесанси на Балкану. 
      Највећи фактор дестабилизације региона, посебно у светлу јачања радикалног ислама јесте проблем тзв. Велике Албаније. Албанци важе за велике америчке савезнике и миљенике, али њихов пројекат и експанзионизам могу бити погубни по регион еквивалентно феномену ИСИЛа на Блиском Истоку. Колико САД тетошу албански радикализам најбоље говори чињеница фактичког непостојања осуде за терористичко-герилске акције у Гошницама и Куманову, које су имале елементе отворене оружане побуне. Чак је појединачни терористички напад у Зворнику, који је пре дело зомбираног радикализованог младића него неки добро организован акт наишао на далеко већу осуду него прави дводневни рат на улицама Куманова.
   Сукобе у Македонији пратила је синхронизовано акција макеоднске опозиције на рушењу Николе Груевског, а повод је био добри стари опробан метод подизања прашине око наводног гушења демократије, слобода и неовлашћеног прислушкивања, мада се поставља питање откуд опозицији такав материјал који је обелоданила. Македонију сем албанског радикализма и сепаратизма, иттекако је погодила мигрантска криза, а на евроатлантском путу је кочи спор с Грчком око имена. У односу на тренутне проблеме, њима тзв. идентитетски рат са Србима и Бугарима из ове перспективе изгледа као споредан. Стога и не чуди што, иако стидљиво, македонска власт предвођена ВМРО покушава да ресетује односе са Србијом, али и Русијом. Македонија није увела санкције Русији, а Ђорђе Иванов је присуствоао победничкој паради у Москви. Из тренутне перспективе, уколико нешто драстично не промене, делује као да ће Македонија остати препуштена на милост и немилост, пре свега албанским сецесионистима. 
    Најновији догађаји у Црној Гори, показују да је она дубоко подељено друштво, великог конфликтног потенцијала и да је тзв. Украјина у малом. На делу смо имали покушај тзв. обојене револуције, с тим што сада условно речено проруска опозиција руши пронато и проамеричку власт по изразито проамеричком методу, но велико је питање руши ли га Русија, или је он од Запада пуштен низ воду, или има ту и мало народне спонтаности и чињенице да предуго влада и да је потрошен. Остаје чињеница то да се стање у Црној Гори закувава баш сада када Балкан потајно тиња и када је акуелно питање увлачења ЦГ у НАТО,чему се Русија снажно противи. 
  У БиХ имамо стандардно подељену државу и јасно је да је она апсолутно неодржива без присиле међународних фактора. Јачање исламског радикализма, али и неодрживост овакве тренутне БиХ, уз потпуно супротне концепције будућег преуређења, вероватно ће у будућности довести до новог конфликта, када међународне стеге попусте у овом протекторату. Оно што је интересантно, јесте то да је у Републции Српској опозиција прибегла сличном методу као македонска опозиција објављивањем снимака и захтевом за оставком Милорада Додика и владе. Иако је опозиција у РС истовремено на власти у Сарајеву, где је СНСД опозиција на државном нивоу - тешко да би обојена револуција на класичан успела у РС, јер у народу постоји консензус око приоритета и Српска је, док се не консолидује у перманентном ванредном стању, јер стално води тихи рат против унитаризације БИХ. Тешко да би мобилизација ширих народних маса на рушењу Додика у овом моменту успела, мада не треба искључити најскорије покушаје у том правцу, а што би  потпуно подржале Сарајево и западни део међунаородне заједнице. 
  Пред Србијом је изузетно тежак период, јер она мора да води битке на више фронтова. На унутрашњем плану свакако да јој је приоритет очување безбедности и заштита од тероризма, успешно решавање мигрантске кризе, као и заштита суверенитета и територијалног интегритета, најпре на Космету. Економска битка и борба за побољшање квалитета живота грађана, такође ће бити веома тешка и дуга. Но, поред тога, Србија има обавезу у очувању РС, али и заштити и бризи о Србима из региона, па тако не може бити имуна ни на догађаје у Црној Гори, БЈР Македонији, БиХ и Хрватској. Посебан изазов је како сачувати у светлу глобалне кризе добре односе и са Русијом и са Западом. Србија није увела санцкије Русији, формално тежи ЕУ и војно је неутрална. Но, чињеница је да њени западни партнери углавном према њој повлаче потезе који у најмању руку нису нимало благонаклони и фаворизују остале регионалне играче. С друге стране, Русија пружа подршку Србији по многим важним питањима. Србија је место великог судара Запада и Русије око утицаја, не само због ње саме, већ и због тога што преко српског и просрпског становништва у суседним земљама може имати велики утицај у догађањима у њима. То становништво и јесте једини проруски и антинато оријентисан фактор у тим земљама, па стога их Запад види на непријатељски начин и у складу са тим подржава друге стране. Можда у том смислу треба сагледати и велику уздржаност званичне Србије према догађајима у Црној Гори, иако су тамо Срби дискриминисани, а и полиција је брутално прекорачила овлашћења употребом претеране силе, према многим Србима. Чак су неки српски провладини медији, који делују и у ЦГ изразито стали на страну поприлично антисрпског режима Мила Ђукановића. То делује крајње нелогично, посебно кад се сагледа последњи у низу ножева у леђа-црногорске подршке Косову у УНЕСКО-у. Али званична Србија, не шаље толико поруку Ђукановићу да је уз њега, јер не би било нормално да јесте уз антисрпски режим, већ шаље поруку Западу да она није та која се труди да стопира улазак ЦГ у НАТО и која тиме боде прст у око много моћнијим од себе. То је и Ђукановић разумео, па осипа дрвље и камење по Русији, просрпској опозицији и наводним екстремистима из Србије, али је скоро па похвалио званичну Србију, коју је толико пута обожавао да нападне за све недаће овога света. Пред Црном Гором су тешки и неизвесни дани, а било је очекивано да талас дестабилизације запљусне и њу. 
    Ситуација на Косову је такође драматична, где је све већи конфликт између велике коалиције на власти и опозиције у виду Куртија и Харадинаја. Сузавци у скупштини и стални сукоби су постали уобичајена појава, а цео процес бриселских преговора, као и оно што је већ договорено остаје под великим знаком питања.

     Арапско пролеће и успон ИСИЛа и других радикалних група, мигрантска криза, Украјина и нови хладни рат, али и криза у Грчкој и унутар саме ЕУ утицали су на негативне трендове у региону. Почело је са великоалбанским дроном и албанским тзв. специјалним ратом против Србије. да би се наставило победом кандидаткиње ХДЗ на изборима и заоштравањем реторике према Србији, а потом смо имали најпре албански талас миграција, па огроман мигрантски талас са Блиског Истока који је запљуснуо Европу, грчку драму, немиле догађаје у Македонији, тзв. Пирангејт, догађаје у Црној Гори и на Космету. Када имамо у виду преплитања највећих сила преко леђа малих, али и транснационалне изазове попут тероризма, криминала и чињенице да је тзв. западни Балкан застао у процесима било каквих интеграција, плус велику корупцију, сиромаштво и безнађе огромних слојева становништва - видимо да се у региону нагомилао огроман експлозивни потенцијал. Униполаран светски поредак је и званично мртав, након руске интервенције у Сирији, а свака промена природе међународног система изазива велике последице. Чак и да се овде деси некакав свеопшти социјалан бунт и  тзв. балканско пролеће, то само по себи не мора ништа да значи, ако се оно правилно каналише. У међународним односима и јесте највеће умеће успети, сналазити се и опстајати и у најтежим околностима, имати осећај и меру и извлачити максимум у датом тренутку. Када подешавате воду за туширање, морате пазити да не буде ни превише врућа, ни превише хладна, него баш онаква каква треба да буде. Тако је и у управљању кризама и брањењу сопствених интереса, где не треба ићи у крајност ни изазивања најмоћнијих, али не сме се ићи ни противно директно својим националним интересима, нити се сме бити сервилан. Да би се Србија у тренуцима светских превирања и надолазећег балканског пролећа што боље снашла, неопходно је да се мудро и грчевито бори искључиво за сопсвтене интересе, а не за некакве универзалне и апстрактне наднационалне идеје и заједнице у које више сами не верују ни они који су у њима. Пример комунизма и одрицања од сопствене државе и интереса зарад некаквог накарадног квазиуниверзализма је већ сасвим довољан и поучан, да више никада слепо не верујемо ни у шта друго осим у своју земљу и своје државне и националне интересе, који су једино трајни!
    

Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић

     Пречесто слушамо приче о цензури у Србији. Покушаћемо у овом тексту, колико год је могуће објективно, сагледати да ли цензура уопште постоји, колико је oна реална, а колико се манипулантски подстиче теза о цензури. Да ли је уопште има у толикој мери колико се прича, или је можда пре посреди нека аутоцензура него цензура? Тези о цензури не треба прилазити политикантски и са аспекта тога да ли је неко за ову или ону странку или власт. Све власти дођу и прођу. Али када кажете да живите у држави у којој постоји страховита цензура и која је ауторитарна, не нападате само странке које су на власти већ тиме сопствену државу етикетирате као неслободну и наносите јој штету, нарочито уколико то етикетирање уопште није утемељено у реалности. Разумљиво је да је посао опозиције да стално напада власт, али је веома проблематично када се зарад тога иде толико далеко да се вештачки ствара слика о имиџу Србије као некакве ,,деспотије у којој влада медијски мрак'' и како је много гора од неких других држава од којих је реално много боља по питању медијских слобода. При свакој анализи медијске сцене мора се имати у виду да независни медији и потпуно објективни не постоје. Политички, државни и утицај власти на медије је такође једна легитимна реалност, којој могу да се чуде претерани наивци и утописти или да се ,,чуде“ лицемери и људи који на овим осетљивим  темама грабе поене за своје интересе.  Овај аксиом важи не само за Србију, већ за цео свет. Исто тако не постоји ни објективан пјединац, јер сви ми имамо различите вредносне системе и мишљења, и ма колико за себе тврдили да смо објективни, наша истина неће бити и свачија истина. Моја истина исписана у овом тексту, за многе неће бити истина. 

   Треба имати на уму, да се медији увек воде неком својом унутрашњом логиком и ма колико се чинило да подржавају овог или оног, стално луцидно играју неку своју игру, која у одређенoм тренутку може бити компатибилна са неком влашћу или пoлитичком опцијом,али веома лако исти медиј који некoг здушно подржава преко ноћи може окренути ћурак на другу страну. Посебно то важи за случај када осете да се ближе политичке промене и смена власти, па они мало ,,паметнији'' на време, још пре пада старих мењају плочу да би убрали победничке ловорике и тврдили како су ,,најзаслужнији за смену власти против које су одувек били''. Ако су Парето и Моска у праву за теорију о кружењу политичких елита, то још тачније може бити за медијске елите, које често те политичке надживе и сахране, способне су да опстану и преживе сваку промену и потрес. На примеру Србије најбоље се види да се у медијском пољу мање-више деценијама врте исти људи. Они су променили убеђења, медије које су водили, политиче савезнике, имиџ и много штошта, али опстају и даље су ту и делују малтене као незаменљиви. Наравно однос између медијске сцене и политике, политичара и медијских радника је сложен. Може се рећи да је одређена политика избацила и створила поједине медијске фиугуре, и да су политика, власт, капитал и моћници ти према којима медијски послушници играју како они свирају. Али, као што је већ напоменуто, медији имају и неки свој маневарски простор, сопствену рачуницу, а посебно то знају да користе искусни медијски вуци који су научили да пливају у турбулентним политичим водама. Тако да однос између власти и политичара и медија, понекад личи на однос кокошке и јајета, и поставља се питање ко заиста ту кога држи у шаци и има већу моћ и утицај. Медији највише воле да пливају у ситуацији политичких сукоба и поларизације - попут сукоба Ђинђића и Коштунице, или евентуалног расцепа Николића и Вучића, који многи медији прижељкују и подстичу, у великој мери верујем, потпуно самостално, без жеље ове двојице, покушавајући да лешинарски пливају на таласу великог сукоба уклико би до њега дошло. За медије су кључна ствар профит и тираж, али и рад за одређене структуре и политичке интересе. Однос између та два и питање шта је приоритетније, је такође веома сложен. Лукративни моменат и одсуство било каквог интегритета личности играју пресудну улогу у аутоцензури коју многи новинари и медији итекако користе, гледајући шта је тренутно за њих најоптималније. 

Ни критикованије власти и министара, ни више приче о цензури?!

   Прво што упада у очи када говоримо о цензури, јесте то што је ва тренутна власт, посебно у последње време једна од најкритикованијих, а уједно се стално форсира теза о цензури и немогућности критике те власти. Пођимо од председника Србије Томислава Николића. Не треба бити много паметан да би се закључило да се против њега у појединим медијима води жестока кампања, која понекад прелази границе доброг укуса и осим што напада њега као личност урушава и институцију председника. У овоме предњаче Курир, Ало и Блиц. Веома је интересантан случај Курира, јер је највећа медијска кампања на председника започела када је одбио да помилује господина Родића. Неко ће рећи како председник Николић нема велику моћ у својим рукама, није више на челу СНС, па и његов пример није најбољи као доказ тога да у Србији нема цензуре. Колико год се мислило да је центар моћи у Немањиној, а не на Андрићевом Венцу, и како се када се каже цензура и не мисли на Николића - он је ипак део власти, и то део власти ког готово сви медији жестоко нападају. А чак је било безуспешног и комичног покушаја да се и њему припише цензура у вези емисије Ивана Ивановића. Сви у Србији знају, да председник Србије и када би хтео не би могао да цензурише медије у Србији, јер нема ту моћ, и за разлику од претходних председника држи се стриктно својих уставних овлашћења. Да он има ту моћ да цензурише и утиче на медије, ваљда би прво спречио свакодневну хајку на њега у медијима. Може се рећи и да ниједан председник у Србији досад није био под таквом медијском паљбом. Осим личних напада на њега и његову породицу и најближе окружење, највише напада у вези конкретних политичких потеза које вуче, долазе онда када донесе неку одлуку која се коси директно са еврофанатичном другосрбијанском политиком. Тзв. грађанска Србија и другосрбијанци, без изузетка нападају Николића, јер у њему ипак виде најконзервативнији, најевроскептичнији и најрусофилскији део  власти у Србији. С друге стране, десни спектар и национално опредељен, често га напада, али када повуче неки потез који ,,личи на старог Тому'', спремни су да га подрже и некада делује да су једини глас који га у, Србији, бар понекад  брани. Тако је нпр. добио подршку од тих кругова за одлуку о одласку у Москву и учешћу Војске Србије на паради. Када је реч о очигледном медијском подгревању раскола између њега и Вучића, у томе највише предњаће Курир и Блиц. Да би ефекат тога био јачи- плански се напада Николић, а похвали за нешто Вучић, како би се стекао утисак због тих похвала да Вучић директно контролише те медије и самим тим стоји и иза напада на Тому. Лично сматрам да ни једном ни другом такав сукоб никако не би одговарао, а ни држави, али да би услед евентуалног мањка међусобне координације,могли да упадну у ту медијску замку- коју прижељкују листови попут Блица и нарочито Курира. Није спорно ни то да вероватно поједини људи у њиховом окружењу подстичу евентуални расцеп и анимозитет. Интересантно је да медији који највише нападају Николића, изузетно афирмативно истовремено пишу о министарки која је најкритичнија према председнику, због чега је већ добила опомену унутар своје странке. Исти медији који потпирују раскол Николића и Вучића, покушавају да унесу и хаос у Војску Србије  по сличном рецепту, тврдњама о некаквим великим сукобима у војсци из ,,добро обавештених извора''. Апропо односа Вучића и Николића, може се рећи да је дневни лист Информер један од ретких који је писао у последње време истовремено афирмативно и о председнику и о премијеру, и на неки начин покушао је да одигра ,,помиритељску“ медијску улогу између њих и да у том смислу буде противтежа медијима који жуде за тим сукобом и покушавају да га креирају.

    Када је реч о српској влади и Александру Вучићу, ситуација с медијима стоји знатно другачије. Однос медија према њему се рапидно и перфидно мења, и није био исти нпр. у тренутку када је преузео власт и сада. Најкомплекснији однос од свих је управо однос Вучића са медијима. Иако већина у Србији има перцепцију да он контролише медијску сцену и да је једини који не сме да се напада и који је некакав цензор, управо око њега већина медија плете мрежу и спрема му лагано праву медијску омчу око врата. Отворене критике њему, од преузимања власти долазе константно са тзв. десног спектра, али тај спектар је располућен и иако има реално утемељење у народу, нема га у парламенту а ни на медијском пољу се не сналази,  нити има средства каква има један други, много перфиднији спектар. А то је тзв. проевропски, грађански, другосрбијански како год. Тај спектар се већ поделио у више колона, али тих више колона су савршено синхронизване и уједињени су у различитости деловања и стратегије према Вучићу. Без обзира да ли се они међусобно нападају, да ли подржавају Вучића, попут Е Новина или га нападају попут Пешчаника - сви они воде једну политику. Имамо неке најекстремније другосрбијанске слојеве друштва који већ сад директно нападају Вучића и његову владу. За њих је он ,,лажни европејац, цензор, ауторитарни владар,пресвучени радикал итд.'' Отворене критике Вучића и његове владе тако можете чути  нпр.од Центра за евроатлантске студије, Пешчаника, аутономашког и сепаратистичког портала Аутономија инфо Сабахудина Грухоњића и Недима Сејдиновића итд. Мејнстрим другосрбијанци га жестоко нападају и на друштвеним мрежама, Фејсбуку, Твитеру, и то су људи попут либертаријанаца, аутономаша, разних сатиричара, фанова Саше Радуловића, симпатизери и чланови Нове Странке, Демократске странке итд. С друге стране, десница га оптужује за ,,издају“. И велики број младих и образованих људи, који нису политички ни опредељени га нападају - највише јер мисле да у Србији стварно постоји некакав вид недемократије, цензуре итд. Такви људи су веома лако, и поред доброг образовања и солидног степена интелигенције упали у мантру другосрбијанских медија, што се најбоље видело у хорском и некритичком стајању у одбрану Саше Јанковића. Нису их уопште занимале чињенице и контроверзе из сумњивг случаја, већ су сви утврдили да је то све намештаљка,а да се вероватно нису ни потрудили да прочитају било шта о случају сумњиве смрти Предрага Гојковића. Коментари су углавном ишли у том правцу да је истрага већ рекла свје и да је случај закључен, али да ли би исто тако рекли и за случај новинарке Даде Вујасиновић? Није спорно то да вероватно  потезања овог случаја никада не би било да није дошло до политичког ,,случаја“ Саша Јанковић, али без обзира на мотиве пуштања случаја старог 22 године у етар, непримерено је одбацивати с гнушањем и подсмехом покушај утврђивања чињеница о смрти Гојковића. Осим два медија, који можда и субјективно и претерано нападају Јанковића, плус Политике и Новости, који су то пренели на уравнотеженом и озбиљном нивоу, у осталим медијима као да је владала цензура о томе, или су негативно и с подсмехом извештавали. Но, то упадање у другосрбијанску мантру и оних, који по опредељењу уопште не припадају том спектру, није кривица свих тих људи, већ је логична последица дуготрајне окупације медија и академских установа, али и неких државних од стране тзв. другосрбијанских елита. Оне су већ створиле такву атмосферу, где се сваки дисонантан тон са њима сматра за ретроградан, антиевропски, ботовски итд. На примеру апсолутне одбране лика и дела ,,безгрешног“ Саше Јанковића се видело колико су истински спремни и за другачија мишљења и чињенице. Не треба бити много паметан па закључити да они медији који су се жестоко ставили у одбрану лика и дела Јанковића, нападају Вучића, јер се зна са ким је Јанковић дошао у сукоб. Да је то критика власти и премијера лично, не мора експлицитно да се каже, нити да се Вучић свуда буквално помене. 

     Поједине организације и медији са другосрбијанског спектра, још увек ,,дају подршку Вучићу'', свесни рејтинга који тренутно он има, али зато нападају све људе око њега, министре, и показују шта и њега чека истог тренутка кад и ако драстично одудари од онога што је за њих прихватљиво. Жестоки напади на власт која наводно цензурише посебно су уследили поводом хеликоптерске несреће, али и пројекта Београд на води. Последњих месеци нема министра ког медији нису ,,развлачили“. Кроз медијску паљбу и филтер пролазили су и Стефановић, Селаковић, Вербић, Лончар, Гашић, а посебно Александар Вулин. Интересантно је да се тренутак почетка оштрије кампање против Вулина, једног од најближих Вучићевих људи, поклапа са његовим изјавама о пуштању Војислава Шешеља из Хага и евентуалном преиспитивању спољноплитичке оријентације земље. Засад се добар део медија води логиком ударања на све око Вучића, али не и директно на њега, но само је питање времена када ће се рећи ,, па ако је цела влада катастрофална, зна се ко је најодговорнији за то.'' Разлози за још увек избегавање експлицитних личних напада на њега су вишеструки -с једне стране незгодно је док још увек има овакав рејтинг, а с друге стране у атмосфери подстицања његовог сукоба са Николићем, који им је тренутно већи трн у оку-иду корак по корак гледајући прво Николића медијски да униште, па да после лагано крену и на Вучића. Такође не може се истовремено жестоко сам Вучић напасти, а да се тиме не доведе у питање и главна нит перфидне константне критике на његов рачун, а то је цензура. Зато се користи најбоља могућа тактика- константно се перфидно напада, без спомињања његовог имена, а уједно се подстиче утисак како нико не сме да га нападне директно и подгрева се теза о цензури. Од Вучића и његовог (не)наседања на медијске играрије зависи да ли би био директно нападнут после раскола са, вероватно, побеђеним Николићем, или би заједно са старим пријатељем био на удару као део тактички и карактерно хетерогеног, али ипак јединственог тима. Платформа за Косово ће бити први велики тест за обојицу како ће се снаћи на таласу нових спиновања и потпиривања њиховог сукоба. Ти све жешћи удари на све око Вучића, само су вид упозорења и пробног балона према њему. Треба имати у виду да чак и док су му давали подршку, која се лагано топи, никада он није био прави господар тих медија, већ су га они подржавали само док спроводи политику која је по њиховој мери, а за случај да се не подудара са њима, спремили би му медијску мајданизацију. Уколико имате личну диктатуру, контролу медија и цензуру, онда медији неће ценити да ли ће вас разапети према томе да ли водите политику која им се свиђа, него ће вас подржати безусловно какав год потез да повучете. Такође не само да неће нападати вас лично, него неће ни потезе владе нити ваших министара. У супротном случају не држите ви њих у шаци, него медији вас. У држави у којој влада цензура тешко нпр. да би емисија попут Кесићевих 24 минута могла да опстане дуже од две епизоде.

   Анализирајући медије, можемо закључити да су Пинк, Информер и донекле Студио Б највише наклоњени власти. При том смо чак и на ПИНК-у у емисији Тешка реч, која се перципира као изразито прорежимска имали прилике да гледамо најразличитије личности, па тако нпр. и Војислава Шешеља и Немању Шаровића, за које се може рећи да су све осим наклоњени овој власти. Да су наклоњени власти, не може се никако рећи и за Б92, Блиц, Курир, Данас, Време, НИН итд. Политика и Вечерње Новости имају одређену дозу реализма и уравнотежености, а то се посебно односи на Политику за коју пишу људи потпуно супротних мишљења. Када је реч о контроли над јавним сервисима, попут РТС и РТВ, за ову владајућу гарнитуру се може рећи да их контролише мање од свих претходних. Посебно се такав утисак може стећи док гледате емисију Можда да можда не на РТС, а још више на емисији Један на један Данице Вученић на РТВ. Избор Драгана Бујошевића на место директора РТС-а најбоље показује колико власт ,,контролише'' јавни сервис. Новинарска удружења НУНС и НДНВ се понашају као најобичније опозиционе другосрбијанске групације, блиске западним фондовима и амбасадама, а НДНВ натупа и крајње аутономашки приде. Оне константно нападају власт, мада не знам како то успевају ако заиста влада тако велика цензура. Најпрофесионалнији УНС је једини задржао некакву црту објективности и свакако се и за њега тешко може рећи да је под некаквом диригентском палицом власти.  Од осталих медија, веома важна и критична према власти је и телевизија Н1, која је директно задужена за промовисање америчких и НАТО интереса у Србији и региону.
     Неколико пута се усталасала јавност око укидања појединих емисија. Тако смо имали случај Предрага Сарапе, који је био ,,жртва цензуре режима'' , да би ни мање ни више прешао на најрежимскију ТВ у Србији. Случај Оље Бећковић је такође интересантан, јер је и она после склањања са Б92 имала понуду да пређе на ПИНК,али је одбила. Треба напоменути да је Б92 приватни медиј који има право да склања у складу са својом политиком одређене емисије, мада је и позадина те приче  другачија и она првобитно није ни била склоњена,већ је сама одбила  да се њена емисија пребаци на инфо канал. Б 92 јесте заиста медиј који се од класичне информативне ТВ преоријентисао више на медиј забавног карактера, а прича о томе да  Вучић стоји иза укидања Утиска недеље на Б 92 не пије воду из простог разлога што се Б 92 све више према њему и његовој власти понаша као опозициони медиј, и који има једну емисију попут Кесићеве, чија је и једина сврха да на мало забавнији и сатиричан начин напада власт, и  посебно Вучића. Претходних дана смо имали перфидну играрију и око репризирања исте емисије уместо пуштања нове, а опет у сврху потенцирања приче о наводној цензури и да би се права емисија пустила  у етар кад јој није распоред, али у тренутку док је Александар Вучић у исто време гостовао на РТС. Тако су медији који Вучићевој власти спремају медијски Мајдан имали прилику за пробне балоне, и упозорења, проценивши да је у некаквом само њима знаном обрачуну Кесић био за длаку иза Вучића- признавши тиме оно што је сваком очигледно,а то је да је Кесићева емисија много више другосрбијански политички пројекат него хумористичка емисија. Поједини медији и онлајн заједница можда и спремају Кесићу неккаав директнији политички ангажман, као што покушавају да и омбудсмана убаце у те воде- иако и, и он сам даје повода за то, обзиром да се више понашао у појединим ситуацијама као политичар и опозоициони лидер него као независан државни орган . ,,Силовање'' тезе о цензури, које се показало као тешка манипулација имали смо доказано у бар три случаја- Сарапа, Иван Ивановић и Зоран Кесић.

    На крају можемо закључити да приче о цензури у Србији   нису утемељене. Осим што стално можемо видети критике и нападе на председника Николића, али и СПСовске министре, који су такође власт- веома је присутна критика и оног дела власти за које је уврежено мишљење да спроводи цензуру и да има највећу и апсолутну моћ у Србији. Како другачије тумачити нападе на владу, него као нападе на Вучића. Овде уопште не улазимо у то да ли су све те критике оправдане или не, већ да ли их има или их нема. Уколико постоји цензура и медијски мрак, такве критике нећете видети све и да су најоснованије могуће. У пракси се чак понекад дешава да најближе окружење владара мислећи да тиме ради њему добро и зарад полтронства у туђе име покушава да утиче на медије и контрапродуктивно цензурише. Када је реч о цензури и једноумљу, пре би се могло рећи да у Србији постоји цензура на јавној и медијској сцени у којој све што одудара од другосрбијанске мантре наилази на подсмех и оштру осуду. То је нешто са чим сваки политичар и владар у Србији мора да рачуна, макар имао и рејтинг попут Вучићевог. Чини се да је та ,,невидљива рука и елита'' још увек утицајнија на душе народа у Србији  и од Вучића и од било кога из власти. 
   Ако критике власти заиста постоје, због чега се стално жестоко форсира теза о цензури? Па можда зато што ће у некој евентуалној будућој обојеној револуцији најбољи импулс тим догађањима управо бити то што је ,,власт спроводила цензуру, једноумље и што је ударала на слободу изражавања''. Теза о цензури је такође згодна јер је и позиција жртве веома лагодна и профитабилна понекад. Сигуран сам да ће напади на ову власт и Вучића лично од већине медија бити све жешћи и прогресивно се умножавати. Што више буде напада биће истовремено више и прича о цензури и како су ти исти напади који се стално дешавају  онемогућени. Само је питање како ће српски народ реаговати на то и да ли ће за њега на крају сто пута изговорена лаж о цензури (иначе врашки тешко изводљивој и контрапродуктивној у савременом добу) постати истинa? Надам се да му се неће поновити неке грешке из прошлости и да се неће наивно повести за оним групама, којима далеко од тога да је медијска слобода у Србији битна, као и Србија уопште. Последње што нам треба је нестабилност и некакве обојене револуције у наредним годинама,  за  које се обично испостави да су биле браон боје и да се после њих стање још више погорша. То су ситуације у којој опскурне групације само искористе народне фрустрације и идеалистичке и оправдане тежње грађана за бољим сутра, за постизање сопствених интереса. Нису овде у питању ни странке, ни личности и владари, већ Србија. Било каква мајданизација за Србију би била погубна и уназадила би је, а да би се тако нешто сасекло у корену, потребно је демонтирати медијску мајданизацију. Она је већ започела, само је питање да ли то виде они који треба да виде!

Геополитички полови ислама и сукоби унутар муслиманског света

         Често можемо чути фразе о ,, исламској терористичкој претњи'', сукобу цивилизација у коме једну од тих сукобљених цивилизација представља исламска. Ове фразе могу бити донекле одговарајуће, имајући у виду да терористичке претње инспирисане исламом, заиста постоје. Исламска цивилизација и вера, могу да се посматрају као једно и посебно, у поређењу са хришћанскoм и др. Ако се може рећи да на овом свету постоји сукоб цивилизација, још неспорнија чињеница је да у исламској цивилизацији постоји жесток унутрашњи сукоб, чије разорне манифестације свакодневно можемо видети у готово свим светским медијима. Ма колико сваки правоверни муслиман имао исти или сличан поглед на свет, однос према другим религијама и жељу за светским исламским калифатом - велике разлике унутар исламског света постоје, како оне догматске и верске, тако и оне геополитичке. Ако би сви желели светски калифат, када би био могућ, далеко од тога да сви муслимани имају заједничку представу ко би исти тај калифат требало да предводи. Главна подела у исламском свету за коју знамо јесте она на шиите и суните, али корен разумевања односа водећих исламских земаља није само у разумевању шиитско-сунитске парадигме, већ и других пропратних фактора.  Осим поделе на шиите и суните, исламски свет је подељен и између арапских, иранских, туркијских и др. народа, на монархије и републике, али и на неколико искристалисаних великих геополитичких полова. Сем борбе за вођство у исламском свету и ,,душе муслимана'', води се борба за моћ, утицај, ресурсе итд. Уколико исламску цивилизацију рачунамо као једну, видећемо да је она итекако сложена и разједињена, а што се исламских терористичких група тиче, неке од њих веома су различите и међусобно супротстављене, а и што се самог префикса терористички тиче - није лако ни  утврдити где је граница тероризма, јер тај појам често има етикетирајући значај за дискредитацију ривала. Не могу се свакако све организације у том свету, које се из неког разлога повезују с речју тероризам ставити у исти кош, јер велика је разлика нпр. између војнополитичког покрета из Либана-Хезболах и ИСИЛ-а. Када је реч о геополитичким половима и кључним земљама исламског света, издвојио бих њих 5. Попут сваке поделе, и ова је условна, али мислим да је најбоља за боље разумевање односа у том свету. Од  полова имамо три кључна, са јаким сферама утицаја и два пола који могу да се сврстају у неки од прва три, али је ипак битно напоменути их посебно. Један је на издисају, а други је у успону и стварању. Имамо следеће кључне државе: 1.Турска ; 2.Саудијска Арабија; 3.Иран; 4.Катар и 5.Египат. Скоро истоветна подела је и на геополитичке полове, с тим што би уместо Египта ставили арапски социјализам (левичарски национализам и панарабизам). Некада је Египат, заиста предводио тај пол, али се за данашњи Египат не може рећи да је остао потпуно на том путу, већ је земља која се базира делимично на том сентименту, али је у све јачем загрљају са Саудијском Арабијом, док се главна побуњеничка опција која се залаже за рушење војног режима- Муслиманско братство највише ослања на Катар. Ни однос између свих тих великих полова није увек најјаснији- у одређеним стварима исте групе земаља су савезници, а у другим ривали. Постоје веома сложени и испреплетани односи, који су посебно за Блиски Исток пре правило него изузетак-  разумевање односа на том подручју није нимало једноставно чак ни многим стручњацима који су специјализовани за тај регион.

1.Турска сфера утицаја 

    Турска је земља која претендује да буде лидер у исламском свету. Већина Турака су сунити. Са својом површином, бројем становника, положајем, али и економском и војном снагом мора се уважити за респектабилан геополитички фактор. Она је евроазијска земља не само географски, већ и по сфери утицаја и одликама свог све више дуалног друштва. Империјална отоманска прошлост и славна историја су додатни импулс. Након пропасти Османског царства и успостављања Ататуркових реформи, Турска се окренула ка Европи и Западу. Она је и данас чланица НАТО пакта, формално тежи чланству ка ЕУ, иако га вероватно никада неће досегнути. Једина је истински секуларна држава исламског света ( не рачунајући верски подељене земље). Ататурково наслеђе и кемализам су оставили снажан импулс турског секуларног национализма, али неоосманска идеологија Ахмета Давутоглуа и Реџепа Тајипа Ердогана, стидљиво раскида са кемализмом и све више придаје значај верском.Организације попут Групе Д-8 и Евроазијског исламског савета  показују да Турска жели да се економски и политички максимално повеже са исламским земљама. И поред формалног секуларизма вера никада није била потпуно маргинализована у Турској, а Дирекција за верска питања је веома важна институција. Турски национализам може и даље бити моћно геополитичко оружје и импулс, али све више тзв. политичког ислама може ојачати Турску знатно шире у будућности, а такође и лакше решити проблем са Курдима у Турској - који су такође већином муслимани сунити. Турска је  атлантистичка земља, али Реџеп Ердоган је лидер који неће имати намеру да трпи ничије диктате и коме ће сигурно интерес Турске бити испред интереса САД. Турска је и раније показала, као у случају Кипра и односа са Грчком - да јој је национални интерес изнад кохезије атлантског блока. Видели смо да Турска није много критиковала Русију поводом Крима и да је постигла споразум поводом тзв. турског тока. Турско вођство је под све већом критиком за репресивну политику и ауторитаран стил владања - а критике стижу углавном из западног света. Друштво је подељено, али чини се да Ердоганова власт тренутно има јаку подршку и стабилност. АКП партија засад показује како може да се носи како са либералнијом и секуларном опозицијом, тако и са покретом Хизмет Фетулаха Гулена, који је и даље утицајан у Турској. Турска није без унутрашњих проблема и трзавица,али остаје снажна земља која осећа да има мисију да шири свој утицај далако изван својих граница. Које су то сфере утицаја? За нас свакако најважније је да знамо да у то спада и Балкан - простор на којима је вековима владала Османска империја. Многи на Балкану Турску сматрају својом ,, мајком''. Главна ударна песница и полуга турског утицаја су свакако Бошњаци и Албанци - већином сунити. На Косову и у Македонији има још увек и правих Турака, велика турска мањина постоји у Бугарској а Турска претендује да има утицај на све муслимане на Балкану - били они Албанци, Роми, Бошњаци или остале варијације исламизираног домаћег становништва - Торбеши, Помаци, Горанци итд. Конкуренти на Балкану су им у великој геополитичкој игри неисламске земље - попут Русије, Немачке, САД , а унутар исламског света Иран (у БИХ)и Саудијска Арабија унутар сунитског света. И међу Бошњацима и међу Албанцима паралелно делују и саудијски центри утицаја и турски. Саудијски утицај је у БИХ нпр. највећи међу екстремним фундаменталистима, док турски утицај је много шири и захвата буквално све поре друштва, и изван саме религије - можда ћете наћи понеког Бошњака или Албанца муслимана који нема лепо мишљење о Саудијској Арабији која је примамљивија за људе приврженије вери, али веома тешко ћете пронаћи оног ко нема симпатије према Турској- од особа посвећених исламу, до малтене атеиста из редова тих народа, Турска је сваком у срцу.  Следећа турска сфера утицаја су Кавказ и Црноморски регион. Попут Балкана и то је простор на коме се ислам граничи са православљем. Турци имају утицај у грузијској Аџарији, деле границу с њима историјским хришћанским непријатељем Јерменима, над којима су извршили и геноцид, а имају утицај на етнолингвистички веома сродне Азере, који јесу већински шиити, али су културно много сличнији Турцима. Осим јужног Кавказа, где егзистирају три независне државе и у северном, руском Кавказу Турска има утицај, али се и ту судара с екстремнијим саудијским полом у сунитском побуњеном свету, са иранским утицајима, али и са све више проруским Чеченима. Треба знати и да је велики број одбеглих чеченских терориста уточиште нашао у Турској и они који су избегли  дугу руку ФСБ-а и данас живе тамо. Иначе у Руској Федерацији живе бројни туркијски народи, од којих су најзначајнији Татари, а највише их је у Татарстану и на Криму. Централна Азија плус Синкјанг - такође су сфера утицаја Турске. Екссовјетске централноазијске земље, изузев Таџикистана су туркијске, као и кинеска регија Синкјанг. На постсовјетском простору главни ривал Tурској је Русија, а од исламских фактора као и свугде Саудијци и Иранци. Примећујемо да Турска има свој утицај и сматра за ексклузивну сферу све просторе где живе туркијски народи сродни турском народу, али и подручја којима је некада владала Отоманска империја(калифат) и где живе сунитски муслимани који гаје снажне симпатије према Турској. Што се Блиског Истока и Арабијског полуострва тиче - а великим деловима су и ту Турци (Османлије) некада владали, Турска махом стоји на страни сунитског света, а посебно је активна у свргавању Башара Ал Асада у суседној Сирији. Чини се да унутар тог света ипак има нешто боље односе са Катаром него са Саудијском  Арабијом, која јој је савезник у борби са Ираном за утицај, али и супарник у борби за душе сунитских верника. Турска и Катар су нпр. отворено на страни Муслиманског братства у Египту, насупрот Саудијској Арабији која подржава Ел Сисија.

 2.Саудијска сфера утицаја

    Саудијска Арабија је лидер  заливских енормно богатих тзв. петромонархија,које имају огромне резерве нафте. За разлику од Турака, којима је примарни интерес туркофоно становништво, а потом иде и остали сунитски свет и који су евроазијска геополитичка творевина у пуном смислу те речи - Саудијска Арабија као примарну сферу утицаја има арапски свет, а потом и остале суните, од Европе па све до Авганистана и Пакистана.  Она је сунитска  монархија у којој је доминантна салафистичко-вахабитска интерпретација ислама. У добрим је односима са скоро свим тзв. заливским монархијама, које су њена продужена рука, и борба против тзв. народних покрета и револуција, а заштита монархизма на арапском полуострву и јесте један од њених циљева. Свуда где су арапски сунити, она има свој утицај, а главни геополитички ривал јој је шиитски Иран. Она је савезник САД и мирно коегзистира са Израелом, јер Иран сматра за већег непријатеља и ривала. Сирија, Ирак, Јемен и Либан су земље у којима су директно супротстављени Ирану, јер су то сложене земље у којима живе и шиити и сунити, али и хришћани. Најновија интервенција у Јемену показује да су спремни и да ратују зарад спречавања ширења иранског утицаја. Такође 2011. су угушили крваво побуну већинских шиита у суседном Бахреину и помогли одржање на власти сунитске династије. Главни непријатељи су јој сви шиитски и ирански експоненти, али и структре које баштине тзв. левичарске идеје, панарабизам али у форми социјализма, БААС идеологије - јер су то антимонархистичке идеје чије ширење би угрозило и Саудијску Арабију и сродне заливске монархије и њихов поредак Велики степен сагласности су заливске монархије постигле поводом Јемена, који је у дворишту Саудијаца, који такође имају и своју шиитску мањину. Обзиром да се шиитски део Јемена и граничи са Саудијцима, јасно је зашто је Јемен за њих црвена линија. Осим шиита и антимонархистичких струјања, непријатељ Саудијске Арабије, по правилу временом постану и сувише екстремне и отргнуте терористичке организације попут Ал Каиде и ИСИЛ-а, јер је са њиховог становишта чак и свака од сунитских арапских држава нелегитимна, као и читав међународни поредак у коме оне егзистирају. На глобалном нивоу, Саудијска Арабија утиче преко различитих организација, фондација и њен главни експонент су салафисти и вехабије, којих има доста и на нашим просторима и у Европи уопште. Она утиче преко Светске исламске лиге, тзв. Рабите, али и седиште панисламске Организације исламске конференције се такође налази у Саудијској Арабији. То и јесте простор на коме је настао ислам и у ком се налазе њима најсветији градови Мека и Медина. У региону чвршћу сарадњу и координацију спроводи и кроз заједничко Веће за заливску сарадњу.

   3.Иранска сфера утицаја 

    Исламска Република Иран је изразито антиимперијалистичка, антизападна шиитска теократија. У њој живе бројне мањине попут Азера, Курда, Белуџа, али доминантни су Персијанци. Иран је , дакле земља, која није из арапског света, али преко своје шиитске религије има веома јак утицај на све шиитске Арапе. Историја Ирана је такође импозантна и империјална. Положај, величина, богатство ресурсима су за уважавање. На глобалном плану Иран спада у тзв. непослушне земље. САД и Израел су му велики непријатељи, а унутар исламског света води велику битку са Саудијском Арабијом за утицај у читавом низу земаља. То су посебно земље на тзв. линији ватре између шиита и сунита - Либан, Сирија, Ирак, Јемен и Бахреин. Осим Арабијског полуострва и арапских шиита, Иран има утицај и на бројне друге народе из иранске групе - Курди, Таџици итд. Земље попут Пакистана, Авганистана, Таџикистана су веома битне за Иран. Иран је ривал Саудијској Арабији и заливским монархијама из више разлога. Осим верских у виду шиитско - сунитског раскола, у питању је и однос према глобалном поретку, јер су заливске монархије савезници САД и релативно благо гледају на Израел и имају поретке супротне од Ирана. Од свих заливских монархија, нешто мало боље односе има са Катаром, иако се и са њим жестоко надмеће у појединим земљама. С друге стране, Иран се приближио антиимперијалистичким, антимонархистичким струјама, па тако можемо разумети нпр. то што је Сирија велики савезник Ирана, иако по уређењу исламска теократија и релативно умерена власт басистичке провенијенције немају много тога заједничког на први поглед. Иран има одређен утицај и у Чеченији, Босни и Херцеговини, где је имао велики утицај током рата. И Турска и Саудијска Арабија и САД теже да умање тај утицај тамо. Иран примењује тзв. меку моћ и преко Сахар ТВ и Ириб радија, које имају редакцију и на тзв. босанском језику. Спекулише се да Иранци и данас имају завидан утицај у БИХ, а да неки људи попут познатог Хасана Ченгића важе за иранске људе на том простору.

4.Катар - све јачи и самопоузданији играч

      Иако би можда било прикладно Катар ставити под саудијски сунитски и вахабитски геополитички пол, као и остале заливске монархије, ипак вреди га посебно издвојити, јер је то земља која вуче понеке самосталније потезе, за разлику од других сличних држава. Катар је земља која се невероватно развија у сваком смислу, а осим енормне економске моћи, све више почињу да шире и свој утицај. Ал Џазира је глобални медиј, који на сјајан начин шири меку моћ и поглед на свет из перспективе ,, најбогатије државе на свету ''. За нас је значајно и да су посебно присутни на Балкану, при чему смо добили могућност да боље будемо информисани о догађајима са Блиског Истока, јер се та мрежа може похвалити заиста добрим радом. Али с друге стране, не треба сметнути са ума, да када су наше интерне балканске прилике у питању, тај се сервис, природно, бави тим питањима на начин који ће одговарати Бошњацима и Албанцима, а не нама. За Катар важи мање-више све оно што важи за Саудијску Арабију - подршка монархизму, сунитима и салафитско- вахабитском свету, обуздавање Ирана и борба против његових савезника. Катар је релативно мала земља, с те стране неупоредиво мања од Саудијске Арабије, али невероватно моћна, богата и утицајна за ту величину. У односу на Ријад спрам других ,,ћерки монархија'' овде је долазило је до трзавица, па и повлачења амбасадора, али је за разлику од нпр. саудијско-иранског спора овде више реч о моћи, утицају, економији, него о интерпретацији ислама и верским питањима, мада вероватно и ту има некаквих финеса у којима се припаднiци истог верског света у нечему разилазе. Катар је веома активан био у свргавању Гадафија, у борби против Асада, али и целокупном Арапском пролећу. У Египту се војни режим Абдел Фатеха Ел Сисија грчевито бори са Муслиманским братством, за које се сматра да највећу подршку има из Катара. Управо је Египат земља у којој се размимоилазе ставови Ријада и Дохе, јер Саудијска Арaбија,УАЕ, друге заливске монархије, али и САД и Израел подржавају тренутну власт, док Турска и Катар дају подршку прогоњеном Муслиманском братству. Оно је чак у Саудијској Арабији и УАЕ стављено на листу терористичких организација. Палестински Хамас, који делује у појасу Газе, сматра се уско повезаним с Муслиманским братством и важи за неког ко ужива подршку Катара, али и Турске, чак и Ирана.  Катар данас можемо препознати по енормном богатству, луксузу, стандарду, Ал Џазири, глобалнoм спортскoм успону- рукометни феномен, СП у фудбалу 2022., али и као земљу која тежи да се њен глас све више чује, како у регији, тако и међу свим муслиманима и на свету уопште. Иако нема ту геополитичку моћ коју има Саудијска Арабија и пре се може рећи да је део шире сфере Ријада, ипак је то земља у успону коју никако не можемо прескочити када је у питању арапски свет и ислам.

5.Египат- посрнули џин који се простире на два континента 

   Египат је можда и најважнија држава арапског света. Знамо сви какав историјски значај има простор данашњег Египта. Обзиром на скоро 90 милиона становника, није ни чудо што ,, онај ко контролише Египат, контролише и арапски свет''. Земља је у Хладном рату била предвођена чувеним Насером, који је баштинио панарабизам, арапски национализам и социјализам. Египат је био предводник арапског света у арапско-израелским ратовима. Међутим, Насеров наследник Садат, успео је да склопи мир са Израелом. Од 1981.до 2011. и тзв. Арапског пролећа владао је аутократа, Хосни Мубарак. На изборима је власт преузело Муслиманско братство, али је војска извршила пуч и лидере овог покрета ставила у затвор. Иначе сукоб између војне хунте, ауторитарног и диктаторског, али верски по правилу умеренијег режима с једне, и исламиста са друге стране - константна је одлика модерног Египта. То се догађа и данас, када је Египат веома нестабилан посебно на Синају и уз границу са Газом, али и на скроз супротној страни, обзиром на нови рат и државу у хаосу - Либију. Значајан део становништва чине и хришћански Копти. Египат је већински у Африци, али је део арапског света и истински више припада Блиском Истоку него Африци. У њему је и седиште Арапске лиге, која управо разматра могућност о заједничким војним снагама и слању истих у Јемен. Египат је  с многим унутрашњим проблемима и несигурним поретком, због чега не може да спроведе много већу улогу и да предводи арапски свет у складу са својом величином. И у Египту су сунити већина, али владајућа гарнитура није теократска и поштују се верска права мањина. Главни ривали садашњег званичног Египта су Катар и Турска, делимично и Иран, а савезници су САД и Саудијска Арабија. Овде опет имамо чудан случај, где једна монархија теократски настројена подржава војну диктатуру и републику у борби са исламистима, који чак и релативно сличне светоназоре имају као и Саудијска Арабија. Чак се и за Израел може рећи, да ако бар није савезник оваквог Египта, оно макар није ни велики непријатељ, више. Египат тежи да буде присутан у блискоисточним пословима, али и у северноафричком Магребу, а најавили су да ће  активније да се укључе и у афричке послове. Учествовали су у ваздушним нападима на исламисте у Либији, а прикључили су се и коалицији коју предводи њихов савезник Саудијска Арабија у нападима против шиитских Хути побуњеника у Јемену. Чини се да је логистичка и финансијска подршка Ријада и кључна за одржавање овакве гарнитуре на власти, јер она реално нема ни близу подршку у народу као што има Муслиманско братство. 

 6.Да ли арапски социјализам и тзв. бас идеологија потпуно нестају 

       У време Хладног рата, арапско-израелских ратова идеја панарабизма, арапског национализма, левичарског, антиимперијалистичког и сл. била је веома јака. Данас смо сведоци да је Гадафи свргнут, а Либија се распала, свргнут је и Садам Хусеин -а  видимо да је и Ирак у општем хаосу растргнут секташким сукобима. Египат засад опстаје пред налетом исламиста, али не може се рећи да он, сем у неким фрагментима баштини Насерову идеологију. То је земља која мирно коегзистира са Израелом, савезник је са Саудијцима, Американцима - једино  личи на Насерово време то што је још увек војска кључна и бори се против исламиста. Може се рећи да Фатах са Западне Обале представља реликт тог правца, али он више не влада над свим Палестинцима, јер насупрот њега стоји исламистички Хамас који влада Појасом Газе. Асадова Сирија је можда и последња држава која опстаје на том путу, али и она је данас у суровом грађанском рату и подељена је. И данашњи Јемен, чији је део, некадашњи Јужни Јемен био социјалистички - распада се пред очима света. Чињеница је да арапски социјализам није у том свету издржао тест времена, и да су се много виталнијим показали верски покрети, било са шиитске или сунитске стране. На руку таквом нестанку је свакако ишао и крај Хладног рата, али није искључено да у неком промењеном модалитету, услед настанка новог биполарног или мултиполарног светског поретка - настане сплет  више држава које ће баштинити неки модел сличан томе. Засад таква перспектива не изгледа реално, а чак и Асадова Сирија, па и део Палестине који нагиње тим идејама, ослонац тражи превасходно у теократском Ирану, јер је такво време наступило да ко није са Ријадом, мора уточиште наћи у Техерану и обрнуто.

      Муслимански свет захвата много већи део планете и знатно више држава од овде поменутих . Нпр. највећа муслиманска популација је у Индонезији, имамо многе земље попут Малезије, Сомалије, Нигерије, Малија итд. Добар део Африке и Азије припада исламској вери. Али оно што се дешава на Блиском и Средњем Истоку, између турских, иранских и арапских народа - је кључ за разумевање читавог исламског света и одатле се влада душама муслимана. Арапски спектар је и најбитнији, јер он поред Блиског Истока обухвата и Египат, Судан, цео Магреб и додирује се и са црначким афричким светом. Евидентно је да је муслимански свет пун подела. Оне су етнолингвистичке (Персијанци, Арапи, Турци, Курди итд.), затим верске на шиите и суните, али и геополитичке, идеолошке, економске итд. Велика је борба за територије, ресурсе, нафту, утицај између различитих владарских породица. Неке су земље на различитим странама глобалне геополитке. Показало се током Арапског пролећа да је најстабилнији облик владавине монархистички. Мароко, Саудијска Арабија, УАЕ, Јордан, Оман, Катар, Кувајт, Бахреин су успели да прођу без већих потреса и да одрже владајуће структуре. Републике су скоро све биле уздрмане, а највише су страдали Сирија, Либија и Ирак, сада ће и Јемен. Интересантно да је током Арапског пролећа Алжир, који је народна демократска република(баштини арапски социјализам) , успео да одржи релативну стабилност , иако је то простор који је раније имао великих проблема са исламистима из Фронта исламског спаса. Што се шиитско - сунитске поделе тиче, њене разорне резултате најбоље видимо у Сирији, Ираку и Јемену , а такође је и Либан земља која је деценијама пропатила у крвавим ратовима и никада се не зна када тамо може опет букнути сукоб високог интензитета- у земљи која има скоро подједнак број сунита, шиита и хришћана. Иран има савезнике у Асадовој Сирији, либанском Хезболаху, шиитима у Ираку и Хутима у Јемену. Чак сунити страхују да Иран има империјалне претензије и да је већ успоставио сопствени геополитички тзв. шиитски лук преко кога контролише 4 арапске престонице - Багдад, Бејрут, Сану и Дамаск. Обзиром да неарапски Иран врши пресудни утицај на шиитске арапске народе, јасно је да је овде верско битније од националног, што је поготово у исламу природно. Све иранске сфере утицаја су и антиизраелске, антиамеричке, а Сирија се нпр. сврстава у земље тзв. осовине зла од стране западног света. Чињеница је међутим, да хришћани и друге мањине много бољи третман су имале под режимима тзв. империја зла него под оним што је настало на развалинама тих држава. Ипак се не може све гледати из перспективо шиитско-сунитског раскола, јер да је само та верска подела битна, а не и идеологија, геополитика итд. сигурно да Асадови не би могли толико дуго да се одрже на челу Сирије, где њихови Алавити(сматрају се делом шиитског света) чине изразиту мањину у односу на већинске суните. Занимљив је и пример Омана, који је заливска монархија(султанат) који се сматра за оазу мира и стабилности у трусном подручју, а заобилази га шиитско-сунитска подела, јер је главни правац ислама тзв. ибадизам. Оман има добре односе са свим странама и често важи за доброг посредника у преговорима између сукобљених. Незаобилазан фактор су и Курди и Курдистан , који су муслимани, али због специфичних историјских околности настао је њихов  национализам и иредентизам, тежња за државом коју још немају формирану. Такође, Израел је ту битан  неисламски фактор, који је окружен арапским и муслиманским земљама, а главну претњу свом опстанку ипак види у Ирану. Не може се рећи ни за кога ту да је њихов савезник стални, али тренутно за највећег непријатеља и претњу виде Иран и његове експоненте, а благонаклонији су према сунитским монархијама. Стратегија Израела је потпуно разумљива и једина могућа у потпуном окружењу - а то је неслога унутар арапског и муслиманског света и сталне поделе и ратови, при чему би се сви они међусобно сматрали за много веће непријатеље него што им је то Израел. Сваки сусед Израела је нестабилан и пролазио је кроз унутрашње потресе и поделе, чак и Палестинци међусобно. Са некима је Израел успео како-тако да се договори и пацификује их(Египат, Јордан), док су други заокупљени унутрашњим борбама. Засад  се Израел  добро сналази у том окружењу, а било каква промена таквих стања би била опасна по њега имајући у виду величину и јачину свих тих земаља када би се нпр. ујединили против њега. Још један битан фактор су и отргннуте и временом осамостаљене групације попут Ал Каиде и ИСИЛ, које јесу сунитске, али имају неку своју логику и окренуте су како против шиита, тако и против свих околних држава, јер цео међународни поредак и све те државе и владаре сматрају нелегитимним. Питање како су оне настале и ко је одговоран за њих може вечно да стоји, али чињеница је да се оне временом све отргну од контроле и да заиста почну да представљају опасност буквално за све око себе. Посебно су јаки ИСИЛ, који је у Ираку и Сирији формирао некакав исламски калифат, и Ал Каида Арабијског полуострва која контролише добар део Јемена и важи за једну од најопаснијих терористичких групација на свету. Управо је појава таквих отргнутих и екстремних групација и узроковала потребу за ресетовањем односа Ирана са Западом, који почиње да се сагледава из другог угла - као потенцијални савезник у борби против ИСИЛ-а, али и играч који, ако се с њим договори свет, може да буде и кључни фактор стабилности на том подручју. У току су и преговори око нуклераног наоружања, а чини се да нема бољег моментума за коначни договор САД и Ирана од тренутне Обамине администрације (прелиминарни договор постигнут). Питање односа према Израелу и преговора са Ираном је отворило спољнополитичке поделе између републиканаца и демократа какве нису скоро виђене у САД, где око најважнијих спољнополитичких питања обично постоји консензус.

     

        Осим тога што су монархије доказане као најстабилнији облик владавине у муслиманском свету, чињеница је и да је много мање напетости у земљама које су верски хомогеније, а да је у скоро свакој подељеној између шиита и сунита долазило до сукоба. Но, и у случају оних које нису биле монархије, евидентно је да су вишедеценијски режими који су (с)рушени споља, иако аутократски, били суво злато у односу на оно што имамо данас у земљама попут Ирака, Сирије, Либије, Јемена. Не верујем да западним земљама није јасно да се демократски системи  по њиховим мерилима не могу никада накалемити у исламском свету, уосталом да теже да шире демократију и људска права не би им Саудијска Арабија била главни савезник. Јасно је да су разлози свих револуција и преврата споља били геополитички. Уследило је то да је, чак  иако прихватимо да је претходни поредак био лош, замењен нечим много горим - хаосом, бруталним ратовима и беспоретком. Анархија и отргнуте групе попут ИСИЛ-а озбиљно прете да се као бумеранг врате онима којима су у почетку добро долазили у борби са неподобним режимима. Поставља се питање како успоставити какав- такав мир и некакав одржив поредак? Можда је и питање да ли државе попут садашње Либије, Ирака, Сирије, Јемена , па чак и Либана уопште треба да постоје као јединствене целине или је можда боље дати сваком своје, уколико је то могуће? Јасно је да је немогуће наћи некакав модус вивенди уколико се компромисно не задовоље регионалне амбиције и Саудијске Арабије и Ирана, јер сукоб између њих не би смео да буде игра нултог збира. За Израел би најзначајније било да има гаранцију права на постојање и када би некакав трајни договор о томе постигао. Докле год слушају повике, све и да не буду реални, како ће бити збрисани са лица земље, они неће бити спокојни и мораће да играју на карту међусобног сукоба муслимана да би их одвратили од себе. 

     На крају свега, видели смо колико је заправо исламски свет подељен и нејединствен. Може се спекулисати и да је добар део тих подела плански исконструисан и коришћен споља по принципу завади па владај, али ма колико то било тачно, постоје вековне унутрашње поделе које  би егзистирале  чак и када би тај регион био изолован од остатка света. Није то ништа необично, јер и унутар наше хришћанске цивилизације имамо поделе и знамо да је и међу хришћанима било сурових ратова до истребљења (ми Срби смо најстрашнији геноцид и пакао проживели од номиналних хришћана). Било да је у питању вера или идеологија (као некад комунизам) у наизглед јединственом свету долази до озбиљних сукоба, некад много горих од сукоба скроз различитих светова. Читав арапски свет ( северна Африка и Блиски исток), Мала Азија, Иран и централна Азија јесу простор у коме се одвија велика геополитичка битка како међу муслиманима, тако и муслимана са немуслиманима. Узроци сталних тензија су разни - од идеолошких и верских , преко  чисто економских - јер не смемо заборавити да се ту налазе и највеће светске резерве нафте, и да могућности експлоатације и потенцијалних коридора могу бити снажан импулс разбуктавања сукоба. Но, ниједан сукоб се не може објаснити нити само економски, нити верски, нити територијално. Углавном ту од свега буде помало, па је можда и термин геополитички сукоб најприкладнији, јер је инклузиван и вишедимензионалан- обухвата све те разлоге у једном. Та константа међусобна борба ће трајати, не зна се докле, али оно што се зна и потврђено је досад у пракси је да арапско пролеће није било никакво пролеће, већ најсуровија могућа зима.