Мариника и остали против слободе мисли и говора

1.         Случај Маринике Тепић и нове хајке на десну Србију, званично је започео њеним надреалним скупштинским  говором, у ком је панично ,,открила’’, по њеном поимању велику безбедносну претњу по Србију. Та наводна претња је, британски десничар Џим Доусон, који је боравио у Србији, дружио се са истомишљеницима овде, а можда је највише Маринику потресло то што се усудио, замислите, да борави чак и у ,,њеном Панчеву’’. Госпођа Тепић, очигледно не зна да је Србија слободна земља и да у њу могу да уђу сви они који не крше њене законе и ничим је не угрожавају. То што је Доусон протеран из Мађарске, пре ће бити да је у вези његовог политичког ангажмана, где се ставио на страну странака које се отимају са Орбаном за исто бирачко тело. Но, Мариника се питала, како је могуће да је Доусону дозвољен несметан боравак у Србији, и како смо дозволили да нас овај опасан човек безбедносно угрожава нпр. овако – цитирам ,,како је могуће да овај фашиста УРЕДНО ДОНИРА СРПСКЕ МАНАСТИРЕ НА КОСМЕТУ?!’’, а као велику безбедносну претњу Мариника је навела и Доусонове ставове да је Космет Србија, да су исламисти претња за хришћанску Европу и сл. На врхунцу надахнућа, привиђају јој се и некакве дуге цеви и војне формације у измученим српским енклавама и манастирима опасаним бодљикавим жицама. Врло је важно напоменути, да је овај њен говор синхрониѕовано подржао својим тенденциозним урадком, што је већ њихов стандардни метод – портал КРИК. Да цитирамо премијерку Брнабић – тзв. истраживачки медиј, се у свом тексту запитао на Мариникином трагу – шта ради Доусон у Србији и како је могуће да смо дозволили да нас угрожава тиме што је један од ретких Британаца који подржава српска стајалишта и помаже нас и истицањем ставова у нашу корист и донирањем хуманитарне помоћи! Није згорег напоменути, да је евидентно да је Мариники неко сугерсисао да покрене ову причу, јер се у њеном скупштинском излагању видело да је механички читала само оно што јој је већ написано.

2.        Није то био једини напад на оне који подржавају Србе на Космету и шире нашу причу, а да долазе са оне стране са које се најмање то очекује – са западне. Попут Маринике, и америчка Н1 телевизија покренула је хајку на Арна Гујона, толико бедну и провидну, да је сувишно било шта рећи. Иако је тема емисије требало да буде нешто потпуно друго, на Петреусовој ТВ Гујона дочека права унакрсна ватра, где су му пребирали по прошлости оптужујући га да је био екстремни десничар и исламофоб, и да зато помаже Србе, а не зато што је хуман. Идеолошки острашћена и традиционално ненаклоњена било каквим српским интересима, та ТВ не може да схвати, да све и да је све то потпуно тачно за шта су га оптужили није никакав проблем и да уопште није релевантно. Ако су преспавали последњих пар година, требало би их подсетити да је та тзв. есктремна десница у Француској и остатку Запада већ постала мејнстрим, а да је потпуно нормално да неко буде подозрив према исламизму у земљи која је тешко страдлаа од исламистичких напада. На трагу Блицовог недавног текста, где су напали све иностране српске пријатеље као лудаке наредивши им – САМО ВИ НЕМОЈТЕ ДА НАС БРАНИТЕ! – тако и Н1 нападе Гујона, што је њихово право, али је проблем у томе што исти ти негирају другима право да изразе јавно свој гадљив став према тој нечасној работи. Када је јавност неблагонаклоно реаговала на хајку Н1 на Гујона, одмах је хушкачка тв окренула ствар, и оне који су јој упутили критике због тога – имплицитно назвала фашистима који хоће да угуше слободно новинарство и слободу говора. Неће бити да је баш тако, управо Н1 таквим етикетирањем и негирањем нечијег права на критички став покушава да гуши слободу говора. Ако они имају право да критикују Гујона, право је свакога да критикује њихов рад, у границама закона. Када кажете и очигледну истину, да је то америчка или Петреуисова телевизија, без икаквих претњи и тешких речи – они изрицање јавне истине третирају као претњу, као да се стиде својих газда. Наравно да им смета да шира јавност до краја спозна чији су, јер онда сваки здраворазумски човек ће довести у питање њихову објективност. Такви медији и групације било какву критику на свој рачун виде као позив на линч, док са исте стране долазе често много гнуснији напади на медије и појединце који су на супротној страни. Ту имамо и много теже речи и (дис)квалификације, али то су ти двоструки аршини по којима је једнима дозвољено апсолутно све, а други малтене не смеју ни да постоје.

3.         Добар пример хајке на медије и притиска на слободу мишљења, управо од оних који се званично за исту највише залажу, јесте хајка на портал Видовдан. Видовдан је само на једном месту објединио другосрбијанске твитове од Ратку Младићу, а то су ваљда ставови којима се аутори твитова и поносе. Уз сатиричан, и надасве истинит наслов, објавили су текст, где нема никаквог кршења ни законскихг ни етичких норми. Али истина боли, а и силе таме не воле када избију на светлост и чистину, па да јавност може боље да их спозна, зато је Видовдан етикетиран као фашистички лист који црта мете на чело, иако је хајка заправо била на Видовдан. Ово је омиљени метод леволибералне тзв. елите – извртање и приписивање другима својих метода и поступака. Прављење од жртве џелата и обрнуто. Сетимо се само када је Кандићка лупала шамаре расељеним лицима или када такве органиције праве спискове неподобних ,,фашиста’’, екстремиста, јатака, путинофила и сл. То је сасвим ок, али када Иван Ивановић направи списак тзв. србомрзаца, а да нажалост није много погрешио ни у списку ни у квалификацијама, то се онда третира као позив на убиство. Зоран Живковић има право да неког назива фашистичким пацовом, Мариника има право да каже да јој је једина жеља да фашиста више нема?! Праве спискове непободних неистомишљеника које треба забрањивати и хапсити, али ако друга страна прави исте спискове тзв. издајника онда је то прогон. Ако они могу олако да етикетирају, скоро све десничаре и оне који се не слажу са њима као фашисте, зашто је то нормално, а некакав пандан и контраетикетирање са друге стране је ужас? Посебно језиво звуче тврдње Маринике Тепић да јој је жеља да фашиста више нема, обзиром колико људи би потпало под њену дефиницију фашиста. По Мариникиној логици – више Србије би морало да нестане да би се њој испунила жеља, него што је нестало у револуционарном терору од 1944. па надаље.

4.         Још један пример дуплих стандарда и потврде да у Србији не важе једнака правила за све, барем у мејнстрим јавности, јесте случај емисије Контравизија и исмевање и вређање њеног уредника и водитеља Лава Григорија Пајкића. Врсни познаваоци хумора и политичке сатире, којима је врхунац интелигенције Кесић или евентуално Иван Ивановић, убише се од оспоравања вредности емисије, која је емитована на приватној тзелевизији, која је бар најчистија што се тиче политичког става – јер нема фолирања и дилеме коју страну подржава. Но, Лав је успео да погоди мету, чим је изазвао острашћену реакцију оних који су мислили да имају монопол на модерну борбу за душе српске омладине. Ако бих се користио другосрбијанском терминологијом, ове догађаје бих комотно могао назвати хајком на Пајккића и гушење слободе говора нападом на емисију.

5.       Долазимо и до врхунца заплета и случаја Ловрековић. Одмах да кажем, апсолутно сам против онаквог писања и помињања снајпера, чак и у метафоричком облику. Јасно је да Ловрековић није претио смрћу Мариники Тепић и да не представља никакву претњу по њену безбедност. Ипак, морам да кажем, да је Томислав Ловрековић, вероватно у новинарском жару изразито претерао и да није смео тако да напише. Такорећи, дао је зицер и муницију Мариники и екипи, која једва чека такав поклон да може да одржи наратив о претњама убиствима, хајци и сл. Реаговање државних органа у овом случају, иако нисам правни стручњак, по мом мишљењу спада у домен дискреицоног права и слободне процене. Али морамо бити поштени, било је елемената да се Ловрековић приведе и да се провери шта је мислио. То је још једна корисна лекција за десничаре, да не упадају у матрикс својих ривала, већ да чистим аргументима и одмерено на интелектуалном нивоу разбијају оне које је нимало тешко на тај начин разбити. Но, Ловрековић је својим исхитреним потезом, несвесно ипак указао на одређене ствари. Његов случај показује, колико је инерција тадићевско- хоменовско- инсајдеровског наратива јака у српској јавности, па и у деловима власти. Огроман притисак је уследио да се Ловрековић ухапси по службеној дужности. Проглашен је малтене за опасног убицу, а ако би била поштена, бар према себи, и Мариника Тепић би знала да се огрешила о овог момка зарад стицања ореола жртве и јефтиних политичких поена, који би мало подигли рејтинг клинички мртвој комби странци. Но, морам рећи да формално са привођењем човека који је користио фразе попут снајпера и ућуткивања немам проблем. Такве ствари увек треба разјаснити, макар и превентивно, а два дана притвора никог није убило. Оно што ми упада у очи, то су опет они двоструки стандарди. Нема никакве реакције по службеној дужности на скандалозне и много опасније приче Јанковића и Радуловића о паралелним службама, затим у неколико наврата експлицитне претње румунским сценариом (стрељањем), нема никакве реакције на пишања по гробовима и сл. Замислите шта би се десило да је ситуација обрнута и да власт опозицији прети пишањем по гробовима или стрељањем, на какве би то реакције наишло у јавности. Ловрековић је, својим неоправданим гестом, ипак колатерално учинио добро дело – разоткрио је моћ другосрбијанске инерције и двоструке страндарде.

6.          Можда и најапсурднија ситуација је случај Мише Вацића. Момак који је осуђен у жутом режиму за неке ствари, и то је поштено одслужио, иако је чак и тад било јасно да трпи због политичких ставова, а постоји и снимак где се види да трпи тортуру, иако је службена прича била да је он напао полицајце, што снимак  јасно демантује. Човек има јасне ставове, које супротна страна перципира као екстремистичке. Међутим, у деморкатској земљи као што леволиберали имају право на своје ставове, које ми можемо сматрати  екстремистичким, јер итекако одударају од центристичке поѕиције и острашћени су, и издајничким, што су много више него што су Вацићеви ставови фашистички – тако и Вацић има право на своје политичко деловање. Хајка на њега је почела још када се открило да је био запослен у Канцеларији за Космет, и ту је била велика грешка и власти и јавности, а поготово десничара, који су се приклонили леволибералном наративу да је недопустиво да он ради за било који државни орган, јер он по њиховим мерилима није (политичко) биће. Велики део запосленика у органима управе су политички намештеници и свака власт запошљава одређене људе. Подсетићу вас само да је у време тзв. демократских власти у граду Београду радио функционер из ЛДП Данко Рунић, који је познат по пропагирању независног Косова и сликању са шиптарским кечетом на дан албанске заставе. То, наравно ником није замсетало, да у систему ради неко тако екстреман и отворено антидржавно настројен, али чак и неки тзв. денсичари имају проблем са човеком који се залаже за Космет у Србији, помагање Србима на КИМ . да ради у Канцеларији за Космет. Десничари га нападају, због блискости власти и тзв. издају, а могли би свашта да науче од леволиберала и уласка у систем и деловања у корист процеса и циљева – на примеру Брнабићке, Јоване Ђинђић, споменика-стреле и многим другим. Но, њега и истомишљенике не нападају само за тзв., издају, већ и на леволибералном вештачки креираном наративу, па се тако Бошко Обрадовић, апропо последњег случаја жестоко солидарисао са Мариником Тепић.

   Мариника Тепић, је по мом скромном мишљењу, своју главну мету, ипак мудро оставила за крај. Она је наводно прво приметила Доусона, а тек после даљим истраживањем, и његове везе са Вацићем. Тешко је поверовати да у тренутку када је први пут иступила са нападом на Доусона, није знала и за његов контакт са Вацићем. Но, вероватно је хтела да њен долазак до Вацића изгледа спонтан. Због чега је њој Вацић толико споран, мислим да се несвесно изланула, када је опет подсетила на његово кратко запослење у Канцеларији за КИМ, где је и навела разлог због ког мисли да је Вацић запослен. Рекао бих да у том грму лежи зец и да је њена циљна путања била Доусон – Вацић – Вучићево најближе окружење – Вучић. Не говорим да су ово реалне релације, већ мислим да их овако перципира Мариника Тепић. Њене оштре речи како је ударила у осиње гнездо, хајка на државу како подржава наводне фашисте и екстремне десничаре и њене импресије како мисли да ће истерати даље још много тога крупнијег, су на том трагу. Врхунац, слободно могу рећи глупости, је што је након хапшења Ловрековића, отишла у полицију да пријави Вацића, јер сматра да јој је претио твитом у ком је позвао на престанак прогона неистомишљеника у тоталитарном јакобинском маниру?! Филолог по струци, Мариника, можда није добро упућена у историју, али тешко да јој бар неко од сарадника није указао на глупост тврдње да је тиме њој Вацић запретио, јер су, по Мариникином мишљењу јакобинци били жртве које су завршиле на гиљотини?! Чини се да је по сваку цену хтела да тужи Вацића, па макар то било и на основу овакве епохалне глупости и јавног трансфера блама и незнања.

     Мариника је жена, бурне политичке прошлости, а могло би се рећи и личне. Образована, додуше не толико политички, али свакако искусна. Од Ненада Чанка, преко Јанковића, па до Зорана Живковића – њен политички пут је јасан. Ни то што је удата за ДССовца, познатог по пребијању Роберта Карана у Темерину, није је изгледа навело да бар мало коригује политичке ставове на државотворну страну. Бројне контроверзе везане су за њу док је била покрајинска секретарка за спорт, од дискриминације, до намештања средстава својим познаницима сумњиве биографије и по политичкој линији – заговортницима тзв. Републике Војводине. Када је покренула хајку на десничаре, неки десничарски портали су указали на ове спорне чињенице из њене биографије, она је онда ударила још јаче, а пратио је у томе њен садашњи шеф Зоран Живковић, познати петооктобарски јакобинац, сабљар и цензор, који је хапсио хиљаде невиних људи, више политичких противника, којима држава Србија и данас исплаћује милионске одштете због неоснованих притвора. Хапсио је као премијер и многе новинаре и затварао редакције, а међу жртвама се чак нашао и један од ретких просрпских листова у Црној Гори – Дан. Живковић је поново почео да прети, етикетира, вређа, па можемо скоро са сигурношћу претпоставити када би опет био власт да би све који се не слажу са њим, а псоебно десничаре, затварао и хапсио, а портале гасио.          

     Као што Мариника каже да нема проблем са десничарима, већ са државом која им дозвољава да уопште живе и постоје, мисле и буду на слободи, а не у неком затвору или катакомби, исто тако и сви ми здравомислећи и државотворно настројени људи, немамо проблем са Мариником и њеним истомишљеницима. За разлику од ње, нама нимало не смета њихово постојање, слобода изражавања чак и таквих ставова, само тражимо равноправан третман на тржишту идеја и друштвено-политичке конкуренције, а не дискриминацију и подилажење тоталитарним захтевима Маринике и сличних. Нисмо острашћени, не сматрамо их пацовима, већ људским бићима, не мрзимо их, већ се боримо са њима легално и агрументима, можда их само жалимо. Нама је њихов mind-set и више него јасан и не намеравамо да им  намећемо свој, макар не на силу, једино укрштањем аргумената. Али, имамо проблем, не знам баш да ли са државом, али свакако са либералном дубоком државом, друштвом, јавношћу, двоструким стандардима и нефер третманом.     

    Морамо бити поштени, па признати, да је наша држава, стидљиво, али евидентно, у том смислу у медијском и јавном простору дозволила већи плурализам него што је био пре 2012. и можда управо и стога таква хаотична рекација левоквазилиберала. Али, када видите наслов у Блицу да се Мариники опет преко постера прети смрћу, што је огаван фејк њуз, јер формално нигде се не може наћи ни претња, а камоли смрћу, када повереница за равноправност упозорава јавност – онда видите да инерција и стари ресантимани итекако постоје. Никада систем неће бити идеалан, нити одређена генерација може однети потпуну победу и коначно преокренути точак историје. Али је на сваком да да све од себе, свестан парадокса колико је истовремено и велики и мали. Све ово што сам написао је и у сврху освешћивања државотворних снага и десничара, да малим, али континуираним корацима побеђују инерцију оличену у Мариники Тепић. Сигуран сам да то можемо, јер време Мариники пролази и на Западу одакле је изворно креирана та агресивна тоталитарна левоквазилиберална идеологија која не трпи критике и супротна мишљења. Зна Мариника да ми који овако размишљамо никада нећемо бити претња безбедности ове земље, како она то јавности представља, већ напротив прва и последња линија одбране од таквих као што је она и што су њене газде. На срећу, све више делују смешно, као последњи Мохиканци пропале идеологије. То што су сад толико агресивни и чини се поново витални, не треба да нас уплаши. Јер, најцрње је пред свитање! 

Антисрпска политика у Хрвата - од Јосипа Франка, преко Павелића, до Мира Ковача

   Премијер Србије, Александар Вучић, истакао је недавно да Србија никада више неће дозволити ни Јасеновац, ни Олују. Ако знамо да се Вучић толико пута суздржавао од слања јаких порука суседима и одговора на разне провокације, чак и онда када је Србија морала да реагује, можемо основано да верујемо да је ова стрела са највише инстанце одапета са јаким разлогом, а никако из дневнополитичких мотива. Шта нам ова порука говори? То да су у нашој држави коначно свесни да, уколико се Србија не би трудила свим силама да тако нешто спречи, и ако би Хрвати имали прилику –нови геноцид над српским народом би био сасвим реална прича! Да не испадне да ширимо панику, или неосновану мржњу према Хрватима, хладно погледајмо чињеницама у очи. Хрватска је данас држава у којој је неоусташтво доминантна идеологија. Атлантистичко НАТО крило ХДЗ, и проусташко је потпуно почистило последње остатке левог крила ХДЗ. Екстремизација њихове политике и друштва је достигла неслућене размере, и само за неупућене то може да изгледа као да је само због изборне кампање или скретања пажње са реалних проблема. Наравно да има и тога, али антисрпство није само ствар добијања поена на изборима и краткотрајне користи, већ дугорочна стратегија и константна политика. Дискурс је такав, да је скоро потпуно небитно да ли је ХДЗ, СДП или МОСТ на власти, чак се чини да је нама и боље док је у мирнодопским условима најекстремнији слој тамо на власти, јер нам тиме отвара очи пред опасношћу и спречава наше поновно успављивање. Иако су Хрвати склони јако перфидној политици, њихова антисрпска политика и сентимент су толико јаки, да им мржња помути рацио, па некада не могу да се суздрже од откривања правог лица и намера, иако би им то било много сврсисходније. Треба најпре схватити, да историја антисрпства сеже много дубље у прошлост.
   Морамо јако добро изучавати непријатеља. Подесити образовни систем тако да у нашој колективној свести буде јако сећање на геноцид, и да знамо како је све то текло. Морамо разумети прошлост, да би схватили садашњост и градили за нас много бољу будућност. Сваки Србин мора, барем делимично познавати материју. Да зна ко су били Јосип Франк, Анте Старчевић, Еуген Кватерник, каква је била улога Хабзбурга, Ватикана, шта је тзв. хрватско државно право, па кроз однос садашње Хрватске  према тим личностима и догађајима видећемо шта нам мисле. Наравно да о усташама и њиховим зверствима треба све да знамо, али ни од усташа не почиње, и није период од 41-45 био само краткотрајни период лудила једног народа, већ је био најјезивија  последица лудила које је почело сто година пре тога. Знамо ли довољно ко су били и Радић, Мачек, али и хрватски комунисти који су им и створили на крају државу? Колико се зна  о стратешкој сарадњи комуниста и усташа, од Лепоглаве у доба СХС, па преко споразума Туђман – Шушак, до данашњих дана? Бојим се да премало знамо, и да су наше реакције на усташко лудило само инстиктивне, краткотрајне и диктиране њиховим потезима и безобразлуком, а када би они умели да коче испољавање правог лица и слаткоречиво нам говорили, наш народ би вероватно био омамљен и неповратно успаван. Е зато, браћо Срби, треба много учити, читати, размишљати, делати – што је тежи пут, али спасоноснији. Знати унапред намере противника, то је у суштини бити као Бог – рече давно Сун Цу Ву. Да би се знале намере, мора се до перфекције изучити  противник, јер ако знамо који је циљ противника знамо шта све може да покуша да би до њега и дошао.

 

   Вучић је негде између редова, нагласио да је хрватски циљ можда неки нови геноцид и етничко чишћење Срба – и нормално рекао да ћемо се трудити свим силама да то спречимо. Већ смо рекли да је неоусташка идеологија доминантна у Хрватској. Није то само ствар навијача, екстремних покрета и политичких странака, Томпсона и традиционалних усташких оргијања сваке године у Книну, Блајбургу итд. Ствар је много шира. Томпсона преноси државна телевизија, један је од најомиљенијих певача и у народу и у државном врху. Усташки поздрав је широко рапсрострањен у народу, а и политичка елита га оправдава и релативизује. На делу су перфидна стављања у исти кош – нпр. Павелића и Драже, што потиче још из комунизма, смањивање жртава Јасеновца, прављење од жртве кривца, и обрнуто – замене теза које су јако опасне. Степинац, Главаш, разне отровне поруке са највиших инстанци само су једни у низу. Морамо схватити, да иако није баш сваки Хрват усташа, сваки усташа је Хрват, уз наравно и понеко хрватско цвијеће. Верћина Хрвата ће начелно бити против усташа, али је питање колико је то, јер су свесни српских жртава и жале их, а колико вешт маневар да декларативно осуде оно што их компромитује, и представе се свету, а и себи у много лепшем лицу него што јесу. Занемаримо усташе потпуно, чињеница је да  и хрватска нација, и држава су грађене на антисрпској основи и све док буде и последњег Србина, гледаће на Србе као на свој највећи проблем. Хрватска је као држава антипод Србији, и морамо схватити да је она, по жељама и намерама, најопаснији непријатељ у региону. То што они немају самосталност, већ су као бесни пси који могу да кидишу на нас само ако их неко пусти с ланца, нити их оправдава, нити умањује такав њихов непријатељски статус. Ни усташка НДХ није била самостална, али је успела да надмаши и немачке нацистичке злочине. Хрватска зависи од својих западних ментора, али она жарко жели да буде пуштена са ланца и да јој највеће западне силе дозволе и креирају ситуацију у којој би могли да понове 41. или 95. Не треба ни спомињати да би и минимални маневарски простор и траг самосталности у било ком потезу код њих, по правилу водио ка антисрпској одлуци.

   Погледајте само с каквим жаром једва чекају да упуте неку понижавајућу поруку, да цинично провоцирају, глуме фактор, нагласе како ће нас они натерати на одређена понашања, те уцене и претње како ће нас блокирати итд. Опет ће се испоставити да ће нам можда због своје мржње, учинити услугу – јер поставља се питање колико је нама крајње чланство у ЕУ уопште у интересу. Уколико би самостално одустали од ЕУ, можда би имали проблем као Украјина, уколико би ЕУ пут био закочен због лудила из Загреба, нама нико са Запада не би могао да замери мањак евроентузијазма. Наравно, неће се ни Хрвати увек понашати у складу с осећањима и ирационално, али је битно да такве тренутке уловимо и региструјемо, јер сваки излив искрености нам помаже да склопимо мозаик и праве намере. Али немојте се изненадити, наизглед чудним потезима, где ће они перфидно да спусте лопту или отопле односе са Србијом. Тада треба знати да је то маска, и чекати неки наредни потез где ће опет од голубова постати јастребови. Констатовали смо да је неоусташки сентимент, а свакако антисрпски с усташама или без њих, доминантан у Хрвата. И код малобројних код којих није, лако га је распалити у кризним ситуацијама. Иначе је у свим народима обичај, да се делимично самообмањују, буду толерантнији према неприхватљивим стварима у својим редовима, него када то раде други. Код Хрвата је то посебно погубно. Када дуготрајно релативизујете нешто, измишљате, то временом постане прихватљиво. Како знамо да је неки нови усташки покрет и покушај геноцида у Хрватској сасвим реалан? Па тако што се дозвољава глорификовање оног старог, чији дух још није поражен. Да невоља буде већа, то не долази само из народа, већ из њиховог државног врха и од доносилаца одлука. Како уосталом тумачити споменик Барешићу и орден за Штедула, него величање усташке политике. Зашто се чудити изјавама Мира Ковача када је он заклети старчевићевац? 

  Како знамо да је неки нови покушај Олује реалан? По томе што Анте Котромановић шаље поруке како је и Америма сад жао што нису дозволили пад Бањалуке, што хрватски званичници стално тврде да наводни великосрпски дух није поражен, јер БИХ не функционише као држава – у преводу све док постоји Република Српска рат за њих није готов. Јосип Буљевић, министар одбране, је истакао чим је ступио на дужност, да ће они играти улогу НАТО промотера у региону, што ће рећи да ће појачати своју улогу према Српској, БИХ, али и Црној Гори, па и деловима Србије - Војводини и Косову. Не заборавимо да су везе Загреба и косовских Албанаца нераскидиве. Реакције из Загреба на Вучићеву изјаву да неће дозволити нови Јасеновац и Олују, најбоље говоре у прилог томе колико Хрватска рачуна да се они могу поновити, јер зашто би се онда бунили на једну такву изјаву, осим уколико се не слажу с садржајем Вучићеве констатације? Зашто бар нису демантовали Вучића и казали да неосновано страхује, јер они немају никакве намере да тако нешто понове? Они дакле, итекако рачунају, на неку нову Олују, па онда није случајно ни то што Колинда на НАТО самиту изражава забринутост због руско-српске војне сарадње, јер оцрњивање Србије и представљање ње као руске губерније и највећег НАТО проблема у Европи, виде као рецепт ка остварењу свог циља, уз помоћ НАТО пакта. Супротстављање хрватским намерама, увек треба да прати добра реторика премеа њиховим моћним западним ментоирима, и евентуална наша уверавања да то није против њих, већ само против отргнутих Хрвата, чак и кад знамо да ови не раде мимо њих. Паралелни канал добрих односа с најјачим западним силама, истовремено док смо у клинчу с њиховим миљеницима, увек треба држати, посебно када се и тамо дешавају тумбања. Не смемо заборавити да је усташки покрет остварио два од три прокламована циља. Имају сада независну државу Хрватску, етнички очишћену, а трећи циљ је да се сви Срби западно од Дрине протерају, и у том смислу најугроженија је Република Српска. На грешкама треба учити, да се лоша историја не би поновила. Због тога је јако важно у босанском преферансу бити мудар, и утицати тако да се спречи да Бошњаци опет буду хрватско цвијеће и да удружени с Хрватима ударе на Српску. Након обнове сарадње Русије и Турске и у промењеним међународним околностима, постоји нада у српско-бошњачки дијалог, и бар избегавање новог српско-бошњачког сукоба. Додик је дуго играо на карту Човића и Хрвата, а Хрвати у БИХ су и у рату имали две струје – с муслиманима против Срба, и са Србима против муслимана. Кључ је ипак у Загребу, а садашња констелација, говори да и поред евентуалних жеља Мостара, званична Хрватска има моћ да наметне њихово окретање против Српске. Уосталом, западна Хереговина је позната и као један од најусташкијих крајева, што ће рећи да је њихов наводни савез са Србима, био условљен само тиме што су им Бошњаци тренутно били ургентнији проблем јер са њима деле Федерацију. Наравно да Хрватска и даље сања о Бањој Луци, Посавини и да није случајно баш бањалучки бискуп у Блајбургу давао онакве изјаве, а да српски новинар и блогер, чија ћерка иде у Римокатоличку гимназију у Бањој Луци, представља ударну медијску песницу и узданицу опозиције против Додика. Србија не сме никада оставити Српску на цедилу, нити дозволити нову 95, па стога у склопу наоружавања Хрватске, мора барем реципрочно одговорити војном сарадњом са Русијом. Јер, ако Хрвати сматрају да у БИХ има недовршеног посла због постојања Републике Српске, ако сви званичници тврде да је Олуја била нешто најбоље, а председница и да је та злочиначка акција етички чиста, зашто они када би осетили да могу, не би поновили нешто што сматрају дивним, племенитим, етички чистим и притом би им то донело нову територију, корист, остварило старе аспирације и испунило трећи циљ усташког покрета – све до Дрине да се иде. 

   Вучић је рекао да се неће више одговарати на бесмислене изјаве из Хрватске. То и није тако лоше. Наравно, да се некад мора одговорити, због угледа земље, али не треба се с њима ни препуцавати као у вртићу. Већ ћутати, и радити. Србија мора да перципира Хрватску као највећу регионалну претњу, и да у складу са тиме појача свој обавештајни и субверзивни рад према овој земљи. Не смеју се само пасивно ишчекивати догађаји, већ се мора бити активан. Офанзива и дефанзива су застарели појмови, јер када имате неког ко представља проверену егзистенцијалну претњу, и толико пута доказану по ваш народ – и офанзивна дејства су заштитна. Све оно што они нама раде по нашој земљи, посебно у Војводини, треба ми да радимо њима, нпр. по Истри, у још већој мери. Не заборавимо гранични спор, Војводину, куповину земље, економску пенетрацију, предимензионирано деловање хрватских служби и вршљање по Србији. Хрватска стратешка агентура, ослоњена на титоистичке аутошовинистичке и аутономашке антисрпске кадрове – у Србији је огромна. Састоји се како из оних свесних, тако и из корисних идиота, који заиста мисле у духу самопорицања и најгоре хрваштине – по угледу на српске либерале из 71. који су се саосећали са браћом маспоковцима. Та дубока држава унутар Србије, уз обилато финансиране НВО чини ударну песницу западних сила, али и Хрватске, главног регионалног подизвођача радова према Србији. Заиста би озбиљно требало размислити, угледати се на Русију, или још боље на Израел и САД, и само преписати њихове законе – где би таквима било дозвољено да раде, али би се бар ствари називале правим именом. Тиме би се истина све више откривала и најширим масама, попуштао би њихов терор према овој држави и моћ, науштрб веће суверености и јединства овог народа. 

 

  Што се Хрватске тиче, наравно да историју не треба гледати линеарно и праволинијски,  нити вечито деловати осећањима и предрасудама. Међутим, проблем са њима управо и јесте, то што они тренутно делују тако да једноставно мора да будемо итекако опрезни. Од вишка опреза, глава не боли. Простор за помирење и то да не будемо вечити заробљеници прошлости који се циклично врте у круг, треба оставити, али не смемо никада више бити наивни и успавани, а њихови најновији потези забрињавају. Најглупље од свега је што многи код нас тврде да они не треба да нас занимају, и да треба да их игноришемо. Ја се слажем донекле, да не треба да се узалудно трудимо да они нас заволе или промене своја размишљања. Али како да нас не занима неко ко нам је у прошлости толико зла нанео, а прети нам и даље? Још увек тамо има преко 200 хиљада Срба, много српске имовине, а Република Српска, наша граница на Дунаву, Војводина, и макар и минимална назнака неког новог рата и геноцида морају да нас узнемиравају. Не треба беспотребно доливати уље на ватру, јер и само веровање у природно непријатељство и неизбежност сукоба, може да доведе до сукоба, али будност и јачање снаге су императив. Наоружање које одвраћа, свакако, али и правилно перципирање Хрватске као претње и усклађивање обавештајног деловања према њој сразмерно и у складу са тиме. Тај невидљиви рат се води у целом свету, а наравно и између наших земаља. Он је непрекидан, иако му интензитет варира. Србија јесте бројчано мала, економски слаба, али када су у питању безбедност која нема алтернативу и спречавање нових Олуја и геноцида, требало би се поставити као нпр. Израел. На Хрватску морамо гледати, као Израел на Иран – страну, која иако можда никада то неће моћи, жели да нас уништи. У таквој ситуацији се тежи што јачи продор направити у срце непријатеља, и борити се свим силама у спречавању да он оствари свој наум. Зато Србија, не треба да гледа колико има људи, пара када су фундаменталне потребе у питању. Паре се некако налазе и за много небитније ствари. Када сте угрожени, ваш рад мора бити мало и предимензиониран, јер Србија без обзира на површину и број становника, не може да се понаша спокојно као Португал или Исланд. Израел је много мањи, па има најмоћније службе на свету, јер не би могао да опстане да их нема. Као што наши спортисти талентом, радом и иновативношћу далеко надмашују услове у којима су почели, величину земље и постижу светске резултате, исто тако би  морало да се покуша и у стварима које овде живот значе и одлучују – што значи да су нам потребни и политичари, државници, стратези, генерали, бизнисмени, обавештајци итд. светског формата. Који дају све од себе, и резултатима које остварују пркосе условима и логици. Мада и услове треба створити. Паре уложене у образовање и науку, ће се вишеструко повратити, као и у инфраструктуру. Оружје је увек адут, јер нема бољег фактора одвраћања. Затим на обавештајним службама, колико год ситуација била тешка, не би требало много штедети. Јер обавештајна служба која штеди паре у миру, расипа крв свог народа у рату, а време је да историјске лекције једном научимо. Прва лекција – геноцид над Србима никада више не смемо дозволити!

 

 

 

   

Борба против пропаганде је увек прва линија одбране

    Једна од најважнијих животних девиза је - волети и поштовати себе, да би могао и друге да волиш и да би те поштовали. Прихватити и волети себе онаквог какав си, уз напор да стално исправљаш мане којих си свестан, и вечито се поправљати управо из те здраве љубави према себи. Исто тако, да би се нека држава, развијала и била поштована, неопходно је самопоштовање. У глобалистичкој ери, за мале и средње државе то често није лако изградити, форсира им се теза о томе како су инфериорне, како треба да жртвују своје националне интересе зарад наводних општељудских вредности и интернационализма. Оно што нас превасходно  занима је случај Србије и то како у овом тренутку она да поврати пољуљано самопоштовање и избори се са оним што је Мило Ломпар дефинисао као дух самопорицања.            Данас се све државе суочавају с двоструким ударом - наднационалним, то је удар одозго где се ограничава суверенитет и моћ држава, и други удар одоздо, уситњавањима, разним сепаратизмима, регионализмима и локализмима. Иако делује контрадикторно, процеси са оба спектра су комплементарни. Но, државе, и поред свих изазова, као и државни и национални интереси, неће нестати, напротив- сасвим је реална потпуна ревитализација и њихово поновно оснаживање, јер у временима криза, то је опробан рецепт. Државе су се показале у историји као незаобилазан оквир, без преседана, и ма колико биле несавршена, она су неопходне. Константно су на удару разних глобалистичких НВО, које су најчешће на платном списку оних којима никакве границе ни државе више не требају. Оне нас стално убеђују, како је највећи проблем у државама и борби за национални интерес као таквим, и да је све то велико зло- иако често оне том пропагандом управо штите неке друге интересе и државе. 

    У Србији, нарочито након промена 2000. године, веома је присутна пропагандистичка агенда у којој су се укоренили неки олако прихваћени стереотипи, усмерени на поптуно потирање права на српску државу, која не би била само безлична и мондијалистичка, већ би и водила рачуна о легитимним националним интересима. Да нам земља не би постала онаква каквом је ти агенти од утицаја прижељкују да буде, против те пропаганде се треба борити.  Назовимо то некаквом другосрбијанском идеологијом, иако ту поделу не волим, чисто да читаоцима буде јасно на који се слој то односи. Иако су најекстремнији заговорници те идеологије не баш вешти, лако их је разобличити озбиљним аргументима и та подлога је интелектуално сиромашна - та пропаганда је ипак ефикасна. Разлог је очит - обиље новца, њихова доминација медијском сценом, инфилтрација у институције, спољна подршка итд. Најбоље погађају млађу популацију, сиромашну, као и богате скоројевиће, политички дезоријентисане без неког јасно изграђеног става и система вредности, али и оне не баш широких видика, било да су формално образовани или не. Привлачност те пропаганде је у томе што се она агресивно намеће као урбана, модерна, ин - док се све што је против тога, макар и ако је веома добро аргументовано, приказује као назадно, ретроградно, криминално, опасно. Да се разумемо, онај културни образац који ће превладати у некој држави и систем вредности, превасходно зависи од елита и спроводи се одозго. Народ уме понекад да одигра извесну улогу, али се кључне одлуке доносе далеко од обичних људи. Зато је борба за Србију и њену политику и систем вредности, превасходно борба елита, које су способне да постепено наметну ову или ону опцију. Уколико мислимо да Србија крене путем самопоштовања и искључиво сопствених интереса, потребно је да утицајни људи који креирају политику одреде тај курс као дугорочни циљ и спроводе га, а наш народ, који поседује извесну мудрост ће умети то да препозна и следи. Али народу увек треба вођство и елита, која ће да га води у овим тешким временима глобалне дезоријентације. 

    Не треба бити чак ни превише мудар да би се најпре у политичким надметањима објаснило да Србија има право на своје вредности, национални интерес и самопоштовање - јер у односу према томе шта је национални интерес и патриотизам, довољно је угледати се на све иоле нормалне државе, посебно на оне најмоћније на које се највише позивају они који негирају српске националне интересе и исмевају их као ретроградне. Притом треба то радити на фин и софистициран начин, не увлачећи спољне факторе у наше унутрашње расправе и не провоцирати их, јер је мото највећих сила увек био - не ради како ја радим, него како ти ја кажем. Дуплих аршина је увек било и биће, а чак и у томе треба да се угледамо на земље које држе до себе - да ако би некад имали прилику да дупле стандарде примењујемо у нашу корист, не треба да се устручавамо зарад наводне доследности, јер једина доследност треба да буде сопственим интересима, и нашој суштини, а не некаквој конструктивистичкој форми, јер се подразумева да је Србину борба за српски интерес, уједно и борба за највиши идеал и правду, чак и кад та борба наоко изгледа контрадикторно у поступцима. 

   Када дежурни критичари и пропагандисти разградње свега националног нападају, треба вешто у расправама ,,пливати на њиховом таласу“. Реалистично треба указивати на сваком појединачном предмету спора, како је у земљама њихових ментора, то што они жестоко критикују овде, управо тамо највиша вредност, уз пожељно навођење што више конкретних случајева којима би се интелектуално разоружали. Када они овде анатемишу категорије попут патриотизма, националног и државног интереса, однос према сопственој традицији, култури, писму, борбу за територију, утицај где год живи твој народ, рад безбедносних служби, полиције, војске, разних министарстава итд. - треба се што чешће позивати на добре примере и праксе, и то не Русије, Белорусије, Кине и осталих њима мрских земаља, већ на примере САД, Велике Британије, Израела итд. 

   Потребно је разбијати њихове мантре конструисане по исувише поједностављеним шемама, које итекако погађају масе, јер није ни реално очекивати да обичан народ већином разуме сложене процесе, да не прогута фино упаковане полуистине, а посебно када је медијска машинерија толико агресивна, да сто пута поновљена лаж постане истина. Када они кажу да је Србија изазвала ратове и да је једина крива, веома је лако водити расправу са њима, исто као што је једноставно у једној реченици разбити измишљотину како је нпр, Србија изгубила четири рата, од којих је реално један био изгубљен, други фактички није ни вођен, трећи је задовољио добар део наших циљева, а четврти је изгубљен ван бојног поља, али ту ништа није коначно, решено ни формално изгубљено. Када се позивају на узалудност борбе за део сопствене земље, за признавање реалности - најлакше их је разобличити примерима Фолкланда, Тајвана или пак неких других балканских реалности које би исти ти заговорници радо преобликовали. Тачно је да је рат нешто лоше, али онај ко нема војску, тврди унапред како никад низашта не би ратовао, ко се не бори за своје легитимне интересе,тај је унапред изгубио и без борбе. Ти што нама потурају причу како је свака борба за национални интерес бесмислена, јер и једна жртва је превише- управо су на платном списку највећих извозника ратова и деструкције, који највише улажу у војноиндустријски комплекс- а нама предлажу демонтажу војске. Они не виде да нисмо само ми ратовали тих фамозних деведесетих већ да су и други ратовали против нас, и да је сваки рат нека врста затвореникове дилеме и базиран на принципу акција реакција, где свака страна има свог удела. Када се за један принцип залажу у БИХ, други на Косову - широј јавности треба разобличити њихово лицемерје. Или када кажу мора се мењати Устав, и давати већа права Војводини - указивати на пример из комшилука где је једна унитарна Хрватска, која је и етнички очистила мањине, али је изузетно културно-географски сложена са историјски укорењеним регијама- без проблема ушла у евроатлантске структуре. Када кажу погрдно да су српске патриЈоте против свега модерног, цивилизованог, западног и европског - треба рећи у складу с најбољим традицијама реализма, вероватно главне водиље њима узорних и спонзорских земаља- да ми ништа априори не одбацујемо унапред, јер нешто мрзимо, већ ћемо поступати у складу са својим интересом - што и свим страним партнерима исто тако треба уљудно понављати. Ако је у том тренутку неопходно, зашто не спроводити и принцип тзв. енантиодромије - нпр. хоћемо у ЕУ, али паралелно радити против тога, ако је очигледно да је на крају супротно нашим интересима.Чак и да је пут ка ЕУ, као одлазак у четнике 43-44те, не треба заборавити да је тек 45-а коначна, и да се никако не треба залетати. Када кажу да се не може у 21. веку борити за тзв. идеје 19. века треба им рећи - да се за то не боре само они који су се већ изборили и остварили све своје циљеве у том смислу, а да где год има недовшених и спорних питања у свету, борба је природна и непрестана. То да патриотизам, који је нормална појава и ствар кућног васпитања, ванидеолошка- назадан и некомпатибилан са економским развојем,  могуће је само протурити не баш бистрим масама, у одсуству адекватног одговора патриотских снага. Економски развој и раст, могу да иду чак и раме уз раме с бруталним аутократијама - имали смо прилике у прошлости да видимо, а камоли уз земље које само држе до себе - управо без патриотизма и односа према државном интересу као светињи и нема економског развоја. Све најмоћниије земље, како оне које се сматрају за демократске узоре, тако и оне које добар део планете перципира као аутократске - имају разумљиво, снажно развијен  култ патриотизма. Та планска апатија и крива интерпретација, како ћемо када се оканемо митова, Косова, РС, национализма који аутошовинисти изједначавају са шовинизмом - процветати одједном и економски просперирати, је на нивоу размишљања  неког основца. Је ли Израел у перманентном рату, је ли Турска имала импресиван економски раст у првом делу Ердоганове владавине, шта је са Мађарском, Кином, Русијом да не говоримо о САД и Великој Британији? Наравно да када имате акутне проблеме то и кошта, као што и руска економија трпи последњих годину и по дана - али ниједан разуман Рус неће рећи да је та економска трпња, која ће проћи, узалудна, јер зна да Русија није опуштени,  мали Лихтенштајн. Када вам музичар прода дискутабилну мантру о национализму до 300 евра, онда треба упитати - колика је просечна плата у Хрватској и како је онда могуће да је већински Хрватска екстремно националистичка, па и неоусташка - како држава, тако и обичан народ. У том зачараном кругу подвала, испада да сви други имају право да воде рачуна о себи, и то је нормално, али када се Срби боре за себе то је онда превазиђено и ретроградно. А дефиниција националног интереса било које земље је слична и иде од безбедности, преко суверенитета и територијалног интегритета, до међународног угледа, заштите свога народа у другим земљама, сопствених вредности и утицаја где год већ постоји и има основа за њега, економски просперитет итд. Зашто би нпр. Србија и Срби као геополитички фактор на Балкану, одустали од снажне РС, јачања српског корпуса у Црној Гори, утицаја у Македонији и целој екс СФРЈ и Балкану у целини?! Зар није природно све то очувати и унапредити? Зар борба за целовиту Србију, Космет, Војводину, Рашку, југ Централне Србије - није нешто што би свака земља легитимно радила? Као што је борба за јаку војску, економију, стандард, културну еманципацију и традицију, заштиту животне средине, наталитет, здравље грађана итд. нешто за шта је природно свака земља да се бори. Мир је увек пожељно стање, и најбоље је сопствене циљеве достићи мирно, али да ли је у хипотетичкој ситуацији рата решење да се сви предамо и самоукинемо? Наравно није увек могуће у сваком тренутку досегнути све циљеве, некад нешто трпи због другог циља, али нас вајни пропагандисти покушавају убедити да је свака борба узалудна, а да нам само обећани интернационалистички рај може помоћи, јер они само чекају нас да нас несебично извуку из блата, а ми смо ваљда неспособни сами себи да поомогнемо и да уредимо земљу, ако нас други не натерају?! Јер патриотизам се, јелте не сипа у трактор, али евроинтеграције се сигурно сипају! Већ довољно збуњеном народу редовно просипају поједноставњене шеме, као да патриотизам аутоматски иксључује модерност, развој, стандард, и да држава није сложен систем у коме се свеобухватно бори за разне циљеве, понекад међусобно супротстављене- велике и мале, тактичке и стратешке, конкретне и апстракне, итд. Екстремни економицизам, комбинован с идеолошким фундаментализмом натурају као да су они рационални, а ми лудаци заостали у времену, и као да не постоји ништа вредно човековог живљења, сем обећаног раја од хиљаду, две евра у вечитој најави. Када се деси неки скандал у Цркви, војсци, академији наука - одмах су аутоматски све те институције зло, а не гледа се на то као на појединачни случај, због кога не треба генерализовати. Када имате нека скандалозно лоша државна предузећа, аутоматски прогласе да их све треба продати странцима, па и она која сјајно раде и доносе профит. Треба ли им рећи да свака озбиљна земља задржава стратешку контролу над најважнијим ресурсима? Промовишу толеранцију, а екстремно су нетолерантни. Било шта што је традиционално као породица, нација, Црква, искрено презиру и теже да уруше. На руку им иду и неки нетактични идеолошки противници, по вокацији националисти и који им добро дођу за подсмех и за обесмишљавање свих идеолошких противника - то су они који с њима не полемишу снагом аргумената, већ мржњом, по систему спојених судова.

   

    Борба за јаку и успешну Србију, самим тим и грађане који ће живети живот достојан човека у најширем смислу, а не само потрошачко- животињском - је најпре вредносна, идеолошка, политичка и информативна . Ако се ту не оствари јасна победа, и не поставе се здрави циљеви и темељ, све друго је фарса. Приметили сте вероватно да сам у тексту користио они, без помињања конкретних имена . Мислим да није тешко да погодите ко су то они. Треба их називати стално правим именима и демаскирати, јер ако се зна од кога највише добијају новац и подршку, јасно је и чији су им интереси најпречи. То су пропагандисти, који себе не виде као такве, али оно што је супротстављено њима, сматрају за агресивну пропаганду, на коју ваљда мисле да треба да имају монопол. Ми смо сви они, грађани најпре, који мислимо супротно од њих и не желимо да живимо у земљи кројеној по њиховој мери. Сваки грађанин, коме је стално до ове земље, на неки начин треба да допринесе борби да Србија буде успешна и нормална земља, али је узалудан посао уколико међу елитама које нешто одлучују не превладају таква мишљења, јер ми грађани не можемо никада истински одлучивати. Нашој елити је неопходно извесно проветравање, и свежа крв знања - а ова земља потенцијала за то итекако има. Опет се и ту угледајмо на најбоље, и као и за многе друге економске, политичке ствари не треба ништа епохавлно ново да измишљамо, већ само да се угледамо на најбоље светске праксе. модификујемо их и прилагодимо себи. За већину ствари, успешне стратегије и решења - како од оних мањих, свакодневних, преко реформи јавних управа, до економског преокрета, стратешког и геополитичког позиционирања - за све вероватно већ постоје успешни примери из којих се могу извући поуке. Посебно је важно да се што више пружи шанса стручним људима. Талентован смо народ који је увек имао успешне лекаре, архитекте, научнике, спортисте, музичаре, адвокате итд. Приметићете да су најуспешнији Срби у оним делатностима, које само стручњаци оспособљени за то могу да обављају, јер само лекар нпр. може да оперише. Колико год смо имали прегршт успешних људи у многим сферама, у политици и стратегији смо кроз историју  били у мањку, можда зато што једино тиме овде свако мисли да може да се бави - па и лекар, архитекта, музичар, спортиста, али и многи који су чак без икавког занимања и који су прескочили школу. Опет није потребно бити много мудар, већ само треба приметити које су земље најмоћније и најозбиљније - па оне које имају мноштво престижних института, тинк тенкова, које имају озбиљне стратегије којима се баве стручни људи, а не шарлатани, које иду у корак са временом и светом, унапређују и меку, и тврду и паметну моћ. Државе у којима се цени струка и у друштвеним наукама и државним пословима, једнако као у егзактнијим наукама. Не можемо се баш поредити са светским велесилама, али у оквиру циљева постављених у складу с нашим предиспозицијама, можемо увести неке сличне праксе. А ако се мисли да се за тако нешто нема довољно пара у осиромашеној земљи, треба подсетити колико је пара отишло улудо, а одлази и даље. Примера је безброј, како се државна средства бацају буквално у бунар, па често и на сопствену штету. О рак рани корупције и лоповлука, да и не говоримо. А улагање у друштво знања, и преокрет у праксу где ће се струка ценити, сигурно ће се вишеструко исплатити. Можда је елитама погодно да се форсира ријалити култура и затупљивање маса, како би се лакше владало и манипулисало - али шта ћемо ако то узме толиког маха да овде пристојни и паметни људи на крају постану врста која изумире , и када не буде имао ко од паметних да ради ствари од којих зависи судбина читаве земље и народа? Ми јесмо мали територијално и по бројности, али никако нисмо мали народ, заслужујемо много боље. Да би земљу одбранили од оних који јој не мисле добро, морамо се бранити памећу, а како ће се придобити душе народа да не прогутају злонамерну пропаганду - када негујемо ријалити културу, и када такво зомбирано становништво олако може да прогута било шта, ако му се лепо пласира? Кроз историју се безброј пута показало да када владари негују окружење које поседује најгоре особине, и подстичу то и у масама- кад тад ће се окренути исти против њега, јер ће неко други да такве лако да придобије за себе.

Војвођанско питање

   Ми, Срби, имамо лошу навику да проблеме решавамо тек када постану алармантни. Војводинa тренутно није акутни проблем, посебно у поређењу са осталим опасностима са којима се Србија и српски народ срећу. Она има потенцијал да то постане у будућности. Овако конституисана АПВ није нешто што јача Србију, напротив. Њен хибридни статус је неодржив и у будућности ће ићи или ка повећавању аутономије или ка њеном смањивању и постепеном гашењу. Најгоре од свега је, када се нешто  не детектује као потенцијални проблем и опасност, несметано се развија и онда се постаје свестан проблема, када је прекасно да се позитивно реши. Нека се на питању Војводине покаже да смо научили нешто на историјским грешкама, и да знамо и стратешки и дугорочно да решавамо проблеме. Наше елите  треба да буду свесне, да Војводина може за 15, 20 година да постане оно што нико од нас добронамерних не жели, и већ сада треба свеобухватно и превентивно предупредити сваку могућност да се ситуација развија у том негативном правцу. За такву стратегију не треба жалити ни енергије ни средстава, јер ће се сваки уложен динар и атом снаге, вишеструко исплатити. Уколико се пропусти спроводити стратегија када су највеће шансе за њен успех, и почне се деловати када су све неповољније прилике, онда и цена расте, а и уложени труд све мање гарантује успех. 

     Војводина за Србију има немерљив значај -процентуално по величини и броју становника, по томе што важи за развијенији део Србије и њену житницу, стратешки је веома важна и представља простор преко кога Србија припада и средњеевропском региону. Она за Србију има и велики симболички значај, као простор на коме су Срби вековима живели и борили се за своја права и државност. Симбол и трофеј је велике  ратне победе, и нешто у шта су уграђене кости милиона наших предака. Напоменимо и да се простор АПВ граничи са подручјем града Београда, па онај ко машта о будућој независној Војводини тиме призива и то да Београд поново буде погранични град. 

   Аутономна покрајина у оваквом формату, реликт је Брозовог диктаторског наслеђа и политике вечитог слабљења Србије. Ако идентификујемо актере који најгрлатије бране аутономаштво, лако ћемо уочити да су то управо баштиници Брозове политике. Екстремних аутономаша у овом тренутку нема у великом проценту, али не заборавимо поучан случај Црне Горе која је била до доласка комуниста етнички чисто српска, а чак и 1992. године су скоро стопроцентно гласали за заједницу са Србијом, да би се 2006. одвојили и данас постали расадник антисрбизма, иако су сви пореклом етнички Срби. Наравно да се не може повући потпуна паралела између ЦГ и АПВ, али елементе покушаја стварања некаквог посебног војвођанског идентитета, не на здравим локалпатриотским основама, него на онај титоистички антисрпски начин- већ имамо. На академском плану имамо покушај стварања посебне тзв. академије наука- ВАНУК. Борба за српску Војводину најпре и треба да се састоји у медијској и идеолошкој борби против оваквог концепта Војводине и против било каквог јачања војвођанског идентитета као противног Србији. Скоро две трећине становништва у Војводини чине Срби, па је јасно да никакве мањине не би могле да допринесу удаљавању или одвајању Војводине од Србије, већ би оне могле да буду само тас на ваги, као у црногорском сценарију. Да би се таква мрачна сепаратистичка визија некада остварила, морао би већински српски народ да се преведе жедан преко воде под маском најпре аутономаштва и посебног војвођанског идентитета, а потом, можда и настанком нове војвођанске вештачке нације и да крене у отцепљење. Ту би наводни економски мотиви играли важну улогу, јер би се доказивало народу да би независношћу Војводина просперирала, а да је Србија само кошта и гуши. 

    Зато државотворне снаге никако не смеју бити пасивне у Војводини, већ итекако активне на начин који ће вући ка потпуно супротном расплету - ка укидању овакве титоистичке АПВ. Чак и када се не би у догледно време успело у овоме, сваки корак ближе ка томе, је уједно и превентивно удаљавање од потпуно супротне варијанте. Националне мањине треба пригрлити, а никако одбацити. Није у њима толико проблем, већ управо у оним Србима по пореклу, аутономашима који форсирају причу о војвођанској посебности. Са мањинама би требало ступити у отворен дијалог, и оснаживати директан канал комуникације државне власти и њих, мимо АПВ. Свим мањинама, Мађарима, Словацима, Румунима и др. омогућити сва могућа национална, језичка, културна, верска права, па чак и подстицати њихово истицање националних симбола и тај понос. Мађаре и остале сигурно да не можете асимиловати, па зашто им онда  не показати  да их држава Србија прихвата таквим какви су и да она није сметња њиховом културном развоју и еманципацији, а они треба да покажу да су лојални грађани ове земље. Скептичан сам у овом погледу према хрватској мањини, због традиционално непријатељске политике Загреба према Србији, а посебно субверзивних њихових намера у Војводини. Београду би било корисно и да игра на карту сукоба Загреба и Будимпеште, где би Београд и Будимпешта били савезници, и никако не дозволити зближавање Загреба и Будимпеште по питању Војводине.  АПВ као концепт као што је антисрпска, она је и антимађарска, јер је то један титоистички анационални хибрид настао из антисрпских побуда. Наравно, права мањина искључују било какве територијално- политичке аутономије по етничким основама. Мађари су свакако најзначајнија мањина у Војводини. Иако неки екстремисти имају негативних претензија, погрешно је правити паралеле између њих и муслиманских мањина- јер они немају ни прираштај ни ратоборност као ове. Мађарска је у ЕУ, и многи који су добили њено држављанство напуштају Србију. За Србију је пожељно да има што боље односе са званичном Будимпештом, као и мађарским странкама попут СВМ.Чак и захвлађење односа Мађарске са западним земљама нам одговара, јер би имали велики проблем, ако би Мађарска била њихова миљеница, а ми у сукобу са њима. Мађарску мањину би било корисно пригрлити уз српске државотворне снаге, понудити им учешће у власти на свим нивоима, а максимално их удаљити и конфронтирати са тзв. српским аутономашким снагама.  Чак ни екстремистички Јобик није ни близу опасност по Србију, као што то могу бити ЛСВ, Војвођанска партија и сл., јер неозбиљне десничарске ревизионистичке групације које виде Војводину као Јужну Угарску или Димитровград и Босилеград као делове Бугарске, су опасне колико и Шешељ за Хрватску када и данас прича о Карлобагу и Вировитици. Од отварања канцеларије Јобика у Сенти, много више треба да забрињавају све чешће акције и позиви на отцепљење Војводине и залагање за каталонски сценарио у Војводини. Иначе, лидер једне минорне, али медијски веома присутне, аутономашке и сепаратистичке странке из Војводине, је био у посети Каталонији, вероватно да би видео каква су њихова искуства у борби за независност. Позивање на Каталонију, али и неке друге случајеве уколико се поново отворе попут Шкотске или Бретање, свакако да је замајац аутономашима. Иако таквих екстремних аутономаша нема много, веома су медијски присутни и агресивни, па је могуће да тај број временом нараста, посебно у временима великог сиромаштва и незадовољства становништва. Притом, неке београдске странке попут ДС и ЛДП дају подстрек таквим стремљењима, а војвођански ДС све више подсећа на ДПС - на неког ко преузима изворно туђу идеју, а има далеко веће шансе од ЛСВ или Војвођанске партије да је спроведе. 

     На политичком терену, уз квалитетан рад, могле би се поразити такве антидржавне тенденције. Када год они машу аутономашким војвођанским заставама, на једну њихову ми треба да машемо хиљадама српских застава. Када културрасистички омаловажавају било шта што није ,,изворно војвођанско“, него србијанско, треба одржавати што више српских манифестација и разбити ту вештачку поделу у главама на Војводину и остатак Србије. Избеглице из српских земаља, које су често на тапету војвођанерских аутономаша, не треба да се стиде, већ да поносно одржавају своје манифестације, јер Војводина подједнако припада и њима. Треба развијати што јаче локалне самоуправе и економску децентрализацију, али на здравим и развојним основама, а никако политичке хибриде као АПВ. Повезивати општине из Војводине на заједничким развојним пројектима са општинама из Централне Србије са којима се додирују, и везивати их више за њих него за Нови Сад, барем док је оваква АПВ. Аргументовано доказивати да, не само што АПВ не побољшава живот њених грађана, већ представља комунистички бирократски реликт који дуплира надлежности, а апарат који много кошта, више односи него што доноси обичним грађанима. Исмевати и етикетирати аутономаше као екстремисте, и стављати их у исти кош, са осталим екстремистима, попут неонациста (не као идеолошки истомишљеници, него у смислу борбе за крајност) и на сваком кораку демаскирати њихову политику. Користити се свим легалним медијским, идеолошким и политичким средствима борбе, како би једног дана у повољним околностима народ дао своју реч о оваквој АПВ, за чије стварање се никад није ни питао. Стално треба подсећати да оваква АПВ није плод народне воље, већ је октроисана од комунистичке врхушке. Гајити идентитет Војводине само на основу оних вредности због којих је и настало Српско Војводство, а које су изопачили комунистички властодршци. Њихов парадокс се најбоље може огледати у трагикомичној синтагми Војводина Република, што је појмовно неспојиво. 

    Сада је најбоље време да државотворне снаге крену у тиху и меку борбу за северну Србију. Проактивном политиком треба деловати први и корак испред свих оних снага које би тај простор вукле у контрасмеру. Овакав положај Војводине је бесмислен, јер аутономија у оваквом облику нема никаквог смисла, обзиром да су две трећине у њој Срби, а да никаквог историјског разлога нема за то, јер је Српско Војводство и настало у тежњи да буде део Србије. Што се економске стране тиче, развој, децентрализација и јачање локалних заједница могу да се остваре и без оваквих хибридних аутономија - ниједна земља у региону нема ништа слично, не рачунајући БИХ која је сложена државна заједница. Због чега би само Србија морала да има нешто што служи само као фактор њеног слабљења и уцењивања? Не заборавимо, да свака неуралгична тачка Србије је и адут у рукама моћних спољних фактора, да ако нисмо кооперативни према њима, они отворе то питање. Зашто барем, један проблем не решавати на позитиван начин, превентивним деловањем? Стара изрека мудро каже - боље је спречити него лечити! 

Перспективе поствучићевске Србије

     Многи политиколози и аналитичари, сасвим разложно, тврде да без јаке опозиције нема ни добре власти. Осим снаге опозиције у броју мандата, као корективног средства притиска на власт, јако је битан и њен квалитет, Када опозиција има квалитетне људе и идеје, то ће свакако побољшати политичку динамику у држави. Ако погледамо стање у српској парламентарној опозицији, видећемо двоструки јад и беду. Прво, због њене исцепканости, али и процентуалне слабости, где тренутно не могу да парирају власти, а такође и када анализирамо њене идеје и структуру људи. Парламентарну опозицију чине ДС, као и њени рецидиви попут СДС и Нове Странке, плус мањине и неки независни посланици. Јасно је да, не само да је реч о људима који су већ испробани и немају ништа ново да понуде Србији, већ је реч и о политичким групацијама које су најгори петооктобарски анационални јакобинци. Осим што као компромитоване личности више  не заслужују шансу од српског народа, услед катастрофалне владавине у прошлости, још су опасније по Србију, њихове идеје, у случају чијих поновних спровођења, Србија тешко да би преживела. С друге стране, у парламенту не постоји евроскептична, антиглобалистичка опозиција,па су владајуће СНС и СПС, иако декларативно проевропске, једини траг некаквог националног и патриотског парламентарног присуства. Анти ЕУ и отворено проруска опозиција је много присутнија у народу, него што то непостојећи скупштински мандати показују. С друге стране, неки попут УРС-а су политички збрисани, док је ЛДП најеврофанатичнија ванпарламентарна странка. Наравно овај социјални расцеп у Србији, далеко од тога да захвата само странке, он прожима читаво друштво, медије, државне институције, па чак и владајуће странке СНС и СПС, које и нису тако хомогене. 

    Нема сумње да је напредњачка победа, а све ће се више то потврђивати - победа дисконтинуитета у односу на жуту власт. То што су наставили са европским путем и пристали на болне уступке је последица тога, да другачије није ни било могуће. Веома су различити мотиви из којих је уступке чинила ДС, у односу на уступке садашње гарнитуре власти. То се види и из тога како јавности СНС оправдава свој проевропски курс, а како су то радиле претходне еврофанатичне гарнитуре. Ова власт не намеће идеолошки јавности европејски курс и вредности, нити прозападни начин мишљења, већ се више правда реализмом и како је то изнуђено, али и добро и корисно барем за неке ствари попут многих пропписа и закона које морамо да ускладимо на неизвесном путу ка ЕУ. За разлику од ових размишљања у строго реалполитичким категоријама, тзв. друга Србија, у коју свакако убрајам и бившу власт Бориса Тадића, је тежила, а и сада из опозиције тежи да наметне то мишљење да те западне вредности и јесу једине праве вредности и истински пут, којим не идемо, јер морамо да се не би конфронтирали са јачима, већ зато што тако и треба, јер он одражава њихове идеолошке глобалистичке и анационалне погледе на свет. Многи ће се запитати, шта се има од тога с којим мотивима неко нешто ради, ако резултат остаје на крају исти, а неће остати исти сигурно. Владајући реалистички приступ у Србији је, плански или не, изнедрио много реалнији и повољнији однос јавног мњења према европским интеграцијама, где је само мали део фанатичних другосрбијанаца остао слепо идолопоклонички везан за евроатлантску причу. У време владавине петооктобарских јакобинаца, ниједан провладин медиј не би имао толико критичких погледа ка нашим евроатлантским, посебно англоамеричким партнерима. 

    Видимо код ове власти, један нов однос према историји, нашим херојима, националним интересима, али и другачије тумачење болних уступака и тоналитет у односима са странцима. Посебно је важно што се решавамо комплекса кривице, и не стидимо се да тумачимо и последње ратове на наш начин - па је чак и градска власт подигла споменик херојима отаџбинских ратова од 91-99. Борба против скандалозне британске резолуције о Сребреници, обележавање двадесетогодишњице страдања у Олуји, обележавање стогодишњице Првог светског рата, нови називи улица, подизање споменика, меморијалног центра српским жртвама, али и још нека дешавања у српској култури, дају нам за право да се надамо да ће југословенству и другосрбијанству у нашој култури бити полако одбројани дани. То исто важи и за српску политику, спољну и унутрашњу. Нема сумње, да је ова власт делимично састављена и од неких жутих прелетачких рецидива, које је Вучић морао да кооптира у своје редове, пактирајући са њима како би оставио утисак и прозападног политичара, али је много подношљивије кад је само део таквих у власти, а не држе је апсолутно. 

     По медијским превирањима , рекло би се да долази време тињајућег сукоба Вучића управо са том анационалном политиком. То је и природно, јер га ти слојеви никада нису искрено прихватили, а увек сигурна база му је она народњачка која га је и довела на власт.  За оне максималисте, који имају патриотску идеологију, али никакву визију како би исту спровели и који тврде да је Вучић чак и гори од жутих- питање је која је садашња алтернатива? Ниједна странка ни лидер неће владати вечно, па ни Вучић. Сам премијер је рекао, да нема намеру да влада вечно и да мисли да ће Србија после Вучића бити много боља него Србија пре њега. Питање је колико ће његова владавина трајати, али још је битније питање ко и како ће га заменити? Није добро да га замени неко много гори и опаснији, попут петооктобарских јакобинаца, јер би то била смрт за српску државу и њене националне интересе. Промена ће бити успешна, само ако га замени неко бољи. Зато би много боље по Србију било, када би њему, али не и држави, најјача опозиција, и парламентарно присутна била она која га напада са десног и суверенистичког спектра, која га подржава за ствари које су несумњиво у националном интересу, а има примедбе нпр. на Бриселски споразум, извињавање у Сребреници, безалтернативни пут ка ЕУ, евентуалну продају Телекома, а не она опозиција која га за све то подржава, а критикује га за наводну цензуру, ауторитарни стил владања и сл. глупости. За Србију ће следећа промена власти бити подношљива, само под условом да уместо Вучића дођу само још више суверенистичке снаге, а никако Живковић, Тадић, Пајтић и сл. У овом другом случају смо џабе кречили и не само што би то било кобно по Србију, већ и по самог Вучића. Уколико би га наследиле суверенистичке снаге, које су га замениле или због фактора времена и потрошености или због замерки на мањак кичме према Западу, онда би и пад Вучића био миран, а он барем накнадно био вреднован као историјски релативно позитивна личност са дистанце, која је била нужна прелазна фаза у транзицији из жуте еврофанатичне, ка патриотској и традиционалној Србији. Уколико би га рушио други спектар, потпомогнут многим медијима и страним западним круговима, његов пад би био тежи, на бази наводне борбе против диктатуре, репресије, цензуре, ауторитаризма и сл. ,а он би неславније прошао као нови Слободан Милошевић.  Не само што би победа те петоколонашке приче била погубна по Србију, већ би била потпуно у супротности са светским трендовима, који Србији у наредних 5 до 7 година треба да иду у прилог. Пут ка ЕУ треба да нам остане декларативна парола, јер нагло не најчешће доноси Мајдане. Онда џабе што сте имали и најбоље намере и што сте у праву, када ће крајњи резултат по земљу бити кобан. Зато сваки потез треба да буде промишљен, пратећи светска геополитичка дешавања, и резултат неће изостати. Чини се да је Србија засад на добром путу, и да се повољни процеси одвијају, али они могу бити прекинути, ако се не изборимо да се наставе. Можда они и нису толико последица способности ове власти, али и од добрих околности и процеса џабе, ако их не бар препознате и не искористите тај поклон. Александар Вучић је човек великог политичког искуства, који сигурно то боље разуме од својих бројних функционера и он има ту шаховску политичку црту. Гради имиџ јаког лидера попут Орбана, Ердогана и сл. какве искрени прозападњаци презиру. Надајмо се да, верујући у политичку психологију, у њему заувек чучи, давно оформљен, екстремни патриота, који је временом и искуством научио да се прилагоди околностима и да се  другим методама, бори за исте циљеве - за јаку Србију. За Србију је спас у политици која стриктно гледа своје националне интересе, али је и трезвена, и поред тога што зна ко су јој највећи пријатељи, неће гурати прст у око, оним другима, много моћнијим од себе. Све веће, пажљиво окретање ка антиглобализму, суверености и независности не би смело да буде упитно. Интензивна сарадња са Русијом, не због вазалног положаја, јер ма колико братска нека земља била, то је за Србију недопустиво, већ зато  што је то наш интерес и већ доказано као најсигурнија карта. Евидентно је да тамо где је најјачи атлантистички утицај, српски корпус је слаб, а остали су јаки, а када је Русија јача, посредно смо јачи и ми. Србији никако није одговарао униполарни моменат, док јој све израженија мултиполарност иде у прилог. Сарадња са Кином, као економском светском силом, посебно у склопу обнављања Пута свиле, веома је важна.  Сарадња и са Западом, наравно, али не на идолопоклонички другосрбијански начин, већ на рационалним и обострано корисним основама. Србија припада европском континенту, и сарадња са западним светом и многе ствари преузете по угледу на њих, могу јој бити итекако корисни. Треба имати у виду и да је Запад све мање јединствен појам. Без патриотизма и борбе за већу сувереност нема ни економског бољитка, јер када имате поданичку и колонијалну свест онда ћете и увек бити експлоатисани и насамарени. 

      Владавина СНС је нужна фаза и избор СНС је био једини могућ при свргавању жуте власти. Није добро, што је управо та, криминално лоша претходна власт заправо и тренутно једина институционална опозиција Вучићу, заједно са спавачима у овој власти. Колико год СНС и СПС имали мана, оне су ипак народне и типичне српске странке, чак и са типично српским просечним манама, које треба ургентно кориговати, али не и мрзети културрасистички сопствени народ због њих. Оне  и када повлаче потезе с којима би се и друга Србија сложила, то ипак раде спрам реалполитичких категорија, а не због космополитских идеолошких светоназора. И то је нешто најбоље што нам се догодило, још од 1945. године. Многе циљеве које они не могу да остваре, па и неке максималистичке можда ће успети да оствари неко други, у бољим околностима, али ако их замене они претходни, онда ће и све оно добро што је коалиција СНС-СПС урадила за Србију бити поништено, а остаће само оно са чиме свако ко воли Србију никако није могао да буде сагласан. Притом, не улазим у то да ли је то што је добро урађено стратешки и плански, или има и случајности, мада сигурно да искусни политичари попут Вучића, Дачића и Николића тешко да не разумеју какву политику воде и да раде само стихијски. Другосрбијанска опозиција се полако организује и консолидује . Тадић је показао да истински припада том спектру, и да је она сарадња са Додиком и сл. било само због гласова и притисака, док је био на власти. Сада се одлучио за сарадњу са ЛСВ и ЛДП, а ЛДП је за независно Косово, укидање РС, коју сматра геноцидном. Тадић је одједном почео да се залаже и за геј бракове. ДС је одавно конфузна, али доследно потпуно анационална странка, откад нема Ђинђића, не рачунајући солирања Јеремића, који је избачен. Садашњи ДС је још опаснији, јер кокетира са војвођанским сепаратизмом, и спреман је зарад сопствених интереса да радикализује тзв. војвођанско питање- па и да подстиче тензије на релацији Војводине и централне власти, као у инстументализованом и злоупотребљеном протесту паора. Циљ је да се покаже како Србија наводно тлачи и економски уништава и експлоатише Војводину, да би испало да је можда бољи пут за северну српску покрајину што већи степен самосталности од Србије. Борко Стефановић покушава да направи српску Сиризу. Осим неокомунистичког популизма, који је сам по себи одбојан, неповерење изазива и сама личност Стефановића, за шта је најбоље прочитати Викиликсове депеше.  Што се тиче десне опозиције, попут ДСС,СРС и Двери, њихов највећи проблем, јесте у томе што они имају списак лепих жеља, али не разумејју свет у коме треба да делују и окружење у коме се налазимо, нити имају конкретан план како би они те идеје спровели. Ако неки рат не можете да добијете, онда га боље ни не почињите, а ако немате инструменте и средства да остварите своје идеје, онда ћете само својим авантуризмом, чак и из најбољих намера, ићи на воденицу управо непријатељима сопственог народа и државе. 

     Управо, то и јесте навјећи изазов. Створити класу у Србији, просвећених патриота, који ће бити до сржи посвећени јакој Србији сувереној, независној, економски све јачој, као и војно. Али они који ће се стално усавршавати и бити мудри, који неће само галамити, него ће знати и да се политика некад води и језуитским методама, и да не мора увек бити важно шта кажете званично, него и шта радите. По ову земљу су опасне патриоте, које немају такта и који су само галамџије без реалних планова како да операционализују тај свој патриотиѕам, као што су опасни и они који су образовани и луцидни, али раде против интереса своје земље, јер су им неке друге идеје усађене у главу. Зато треба улагати у образовање и стално се усавршавати и учити, али како би то било знање с племенитим циљем, а не злоупотребљено, треба се најпре подизати дух који ће кроз образовање учити децу да то што се образују јесте важно, али је најважније пре тога да буду добре патриоте и добри Срби како би и њима и држави њихово знање послужило. 

     Да би се Србија препородила, потребно је да иде у корак са светом, и да размишља и стратешки и дугорочно, а то превазилази дневну политику и страначка трвења. Тренутна власт има завидну већину и стабилност, мада је врло лако уколико је то некоме моћном циљ, да се и то сруши као кула од карата. И ова власт ће проћи, али веома је важно да је замени некаква патриотска, традиционалистичка опција, а никако либерална и еврофанатична тзв. грађанска Србија. Грађанска Србија истински ни не постоји од 1945. године, и јако је важно не упадати у те замке и њихове наметнуте обрасце мишљења. Данас грађанску Србију и наводно демократску изигравају некада врли јуришници СКЈ, којима је и тада, а и данас омиљена парола - добро је кад је слаба Србија, а јака Југославија. Не смемо да дозволимо да нас они уче демократији и грађанским либералним вредностима, које су саме по себи много небитније од, интереса јаке и стабилне Србије. Ако је 5.октобра поражена победничка струја Осме седнице, да би Србија живела, мора се трајно поразити и поражена струја Осме седнице, као и идеологија Титових либерала, најбоље оличене у лику Латинке Перовић. Раскрстити са југословенством и било каквим интернационализмима супротстављеним српским националним интересима. Када таква мишљења буду на нивоу статистичке грешке, која је за сажаљење, може се рећи да је Србија победила и вратила се себи. А да би се то десило, не сме се догодити сценарио по коме се петооктобарски јакобинци, можда и уз помоћ неких несвесних српских патриота као корисних будала, враћају на власт.