Перспективе поствучићевске Србије

     Многи политиколози и аналитичари, сасвим разложно, тврде да без јаке опозиције нема ни добре власти. Осим снаге опозиције у броју мандата, као корективног средства притиска на власт, јако је битан и њен квалитет, Када опозиција има квалитетне људе и идеје, то ће свакако побољшати политичку динамику у држави. Ако погледамо стање у српској парламентарној опозицији, видећемо двоструки јад и беду. Прво, због њене исцепканости, али и процентуалне слабости, где тренутно не могу да парирају власти, а такође и када анализирамо њене идеје и структуру људи. Парламентарну опозицију чине ДС, као и њени рецидиви попут СДС и Нове Странке, плус мањине и неки независни посланици. Јасно је да, не само да је реч о људима који су већ испробани и немају ништа ново да понуде Србији, већ је реч и о политичким групацијама које су најгори петооктобарски анационални јакобинци. Осим што као компромитоване личности више  не заслужују шансу од српског народа, услед катастрофалне владавине у прошлости, још су опасније по Србију, њихове идеје, у случају чијих поновних спровођења, Србија тешко да би преживела. С друге стране, у парламенту не постоји евроскептична, антиглобалистичка опозиција,па су владајуће СНС и СПС, иако декларативно проевропске, једини траг некаквог националног и патриотског парламентарног присуства. Анти ЕУ и отворено проруска опозиција је много присутнија у народу, него што то непостојећи скупштински мандати показују. С друге стране, неки попут УРС-а су политички збрисани, док је ЛДП најеврофанатичнија ванпарламентарна странка. Наравно овај социјални расцеп у Србији, далеко од тога да захвата само странке, он прожима читаво друштво, медије, државне институције, па чак и владајуће странке СНС и СПС, које и нису тако хомогене. 

    Нема сумње да је напредњачка победа, а све ће се више то потврђивати - победа дисконтинуитета у односу на жуту власт. То што су наставили са европским путем и пристали на болне уступке је последица тога, да другачије није ни било могуће. Веома су различити мотиви из којих је уступке чинила ДС, у односу на уступке садашње гарнитуре власти. То се види и из тога како јавности СНС оправдава свој проевропски курс, а како су то радиле претходне еврофанатичне гарнитуре. Ова власт не намеће идеолошки јавности европејски курс и вредности, нити прозападни начин мишљења, већ се више правда реализмом и како је то изнуђено, али и добро и корисно барем за неке ствари попут многих пропписа и закона које морамо да ускладимо на неизвесном путу ка ЕУ. За разлику од ових размишљања у строго реалполитичким категоријама, тзв. друга Србија, у коју свакако убрајам и бившу власт Бориса Тадића, је тежила, а и сада из опозиције тежи да наметне то мишљење да те западне вредности и јесу једине праве вредности и истински пут, којим не идемо, јер морамо да се не би конфронтирали са јачима, већ зато што тако и треба, јер он одражава њихове идеолошке глобалистичке и анационалне погледе на свет. Многи ће се запитати, шта се има од тога с којим мотивима неко нешто ради, ако резултат остаје на крају исти, а неће остати исти сигурно. Владајући реалистички приступ у Србији је, плански или не, изнедрио много реалнији и повољнији однос јавног мњења према европским интеграцијама, где је само мали део фанатичних другосрбијанаца остао слепо идолопоклонички везан за евроатлантску причу. У време владавине петооктобарских јакобинаца, ниједан провладин медиј не би имао толико критичких погледа ка нашим евроатлантским, посебно англоамеричким партнерима. 

    Видимо код ове власти, један нов однос према историји, нашим херојима, националним интересима, али и другачије тумачење болних уступака и тоналитет у односима са странцима. Посебно је важно што се решавамо комплекса кривице, и не стидимо се да тумачимо и последње ратове на наш начин - па је чак и градска власт подигла споменик херојима отаџбинских ратова од 91-99. Борба против скандалозне британске резолуције о Сребреници, обележавање двадесетогодишњице страдања у Олуји, обележавање стогодишњице Првог светског рата, нови називи улица, подизање споменика, меморијалног центра српским жртвама, али и још нека дешавања у српској култури, дају нам за право да се надамо да ће југословенству и другосрбијанству у нашој култури бити полако одбројани дани. То исто важи и за српску политику, спољну и унутрашњу. Нема сумње, да је ова власт делимично састављена и од неких жутих прелетачких рецидива, које је Вучић морао да кооптира у своје редове, пактирајући са њима како би оставио утисак и прозападног политичара, али је много подношљивије кад је само део таквих у власти, а не држе је апсолутно. 

     По медијским превирањима , рекло би се да долази време тињајућег сукоба Вучића управо са том анационалном политиком. То је и природно, јер га ти слојеви никада нису искрено прихватили, а увек сигурна база му је она народњачка која га је и довела на власт.  За оне максималисте, који имају патриотску идеологију, али никакву визију како би исту спровели и који тврде да је Вучић чак и гори од жутих- питање је која је садашња алтернатива? Ниједна странка ни лидер неће владати вечно, па ни Вучић. Сам премијер је рекао, да нема намеру да влада вечно и да мисли да ће Србија после Вучића бити много боља него Србија пре њега. Питање је колико ће његова владавина трајати, али још је битније питање ко и како ће га заменити? Није добро да га замени неко много гори и опаснији, попут петооктобарских јакобинаца, јер би то била смрт за српску државу и њене националне интересе. Промена ће бити успешна, само ако га замени неко бољи. Зато би много боље по Србију било, када би њему, али не и држави, најјача опозиција, и парламентарно присутна била она која га напада са десног и суверенистичког спектра, која га подржава за ствари које су несумњиво у националном интересу, а има примедбе нпр. на Бриселски споразум, извињавање у Сребреници, безалтернативни пут ка ЕУ, евентуалну продају Телекома, а не она опозиција која га за све то подржава, а критикује га за наводну цензуру, ауторитарни стил владања и сл. глупости. За Србију ће следећа промена власти бити подношљива, само под условом да уместо Вучића дођу само још више суверенистичке снаге, а никако Живковић, Тадић, Пајтић и сл. У овом другом случају смо џабе кречили и не само што би то било кобно по Србију, већ и по самог Вучића. Уколико би га наследиле суверенистичке снаге, које су га замениле или због фактора времена и потрошености или због замерки на мањак кичме према Западу, онда би и пад Вучића био миран, а он барем накнадно био вреднован као историјски релативно позитивна личност са дистанце, која је била нужна прелазна фаза у транзицији из жуте еврофанатичне, ка патриотској и традиционалној Србији. Уколико би га рушио други спектар, потпомогнут многим медијима и страним западним круговима, његов пад би био тежи, на бази наводне борбе против диктатуре, репресије, цензуре, ауторитаризма и сл. ,а он би неславније прошао као нови Слободан Милошевић.  Не само што би победа те петоколонашке приче била погубна по Србију, већ би била потпуно у супротности са светским трендовима, који Србији у наредних 5 до 7 година треба да иду у прилог. Пут ка ЕУ треба да нам остане декларативна парола, јер нагло не најчешће доноси Мајдане. Онда џабе што сте имали и најбоље намере и што сте у праву, када ће крајњи резултат по земљу бити кобан. Зато сваки потез треба да буде промишљен, пратећи светска геополитичка дешавања, и резултат неће изостати. Чини се да је Србија засад на добром путу, и да се повољни процеси одвијају, али они могу бити прекинути, ако се не изборимо да се наставе. Можда они и нису толико последица способности ове власти, али и од добрих околности и процеса џабе, ако их не бар препознате и не искористите тај поклон. Александар Вучић је човек великог политичког искуства, који сигурно то боље разуме од својих бројних функционера и он има ту шаховску политичку црту. Гради имиџ јаког лидера попут Орбана, Ердогана и сл. какве искрени прозападњаци презиру. Надајмо се да, верујући у политичку психологију, у њему заувек чучи, давно оформљен, екстремни патриота, који је временом и искуством научио да се прилагоди околностима и да се  другим методама, бори за исте циљеве - за јаку Србију. За Србију је спас у политици која стриктно гледа своје националне интересе, али је и трезвена, и поред тога што зна ко су јој највећи пријатељи, неће гурати прст у око, оним другима, много моћнијим од себе. Све веће, пажљиво окретање ка антиглобализму, суверености и независности не би смело да буде упитно. Интензивна сарадња са Русијом, не због вазалног положаја, јер ма колико братска нека земља била, то је за Србију недопустиво, већ зато  што је то наш интерес и већ доказано као најсигурнија карта. Евидентно је да тамо где је најјачи атлантистички утицај, српски корпус је слаб, а остали су јаки, а када је Русија јача, посредно смо јачи и ми. Србији никако није одговарао униполарни моменат, док јој све израженија мултиполарност иде у прилог. Сарадња са Кином, као економском светском силом, посебно у склопу обнављања Пута свиле, веома је важна.  Сарадња и са Западом, наравно, али не на идолопоклонички другосрбијански начин, већ на рационалним и обострано корисним основама. Србија припада европском континенту, и сарадња са западним светом и многе ствари преузете по угледу на њих, могу јој бити итекако корисни. Треба имати у виду и да је Запад све мање јединствен појам. Без патриотизма и борбе за већу сувереност нема ни економског бољитка, јер када имате поданичку и колонијалну свест онда ћете и увек бити експлоатисани и насамарени. 

      Владавина СНС је нужна фаза и избор СНС је био једини могућ при свргавању жуте власти. Није добро, што је управо та, криминално лоша претходна власт заправо и тренутно једина институционална опозиција Вучићу, заједно са спавачима у овој власти. Колико год СНС и СПС имали мана, оне су ипак народне и типичне српске странке, чак и са типично српским просечним манама, које треба ургентно кориговати, али не и мрзети културрасистички сопствени народ због њих. Оне  и када повлаче потезе с којима би се и друга Србија сложила, то ипак раде спрам реалполитичких категорија, а не због космополитских идеолошких светоназора. И то је нешто најбоље што нам се догодило, још од 1945. године. Многе циљеве које они не могу да остваре, па и неке максималистичке можда ће успети да оствари неко други, у бољим околностима, али ако их замене они претходни, онда ће и све оно добро што је коалиција СНС-СПС урадила за Србију бити поништено, а остаће само оно са чиме свако ко воли Србију никако није могао да буде сагласан. Притом, не улазим у то да ли је то што је добро урађено стратешки и плански, или има и случајности, мада сигурно да искусни политичари попут Вучића, Дачића и Николића тешко да не разумеју какву политику воде и да раде само стихијски. Другосрбијанска опозиција се полако организује и консолидује . Тадић је показао да истински припада том спектру, и да је она сарадња са Додиком и сл. било само због гласова и притисака, док је био на власти. Сада се одлучио за сарадњу са ЛСВ и ЛДП, а ЛДП је за независно Косово, укидање РС, коју сматра геноцидном. Тадић је одједном почео да се залаже и за геј бракове. ДС је одавно конфузна, али доследно потпуно анационална странка, откад нема Ђинђића, не рачунајући солирања Јеремића, који је избачен. Садашњи ДС је још опаснији, јер кокетира са војвођанским сепаратизмом, и спреман је зарад сопствених интереса да радикализује тзв. војвођанско питање- па и да подстиче тензије на релацији Војводине и централне власти, као у инстументализованом и злоупотребљеном протесту паора. Циљ је да се покаже како Србија наводно тлачи и економски уништава и експлоатише Војводину, да би испало да је можда бољи пут за северну српску покрајину што већи степен самосталности од Србије. Борко Стефановић покушава да направи српску Сиризу. Осим неокомунистичког популизма, који је сам по себи одбојан, неповерење изазива и сама личност Стефановића, за шта је најбоље прочитати Викиликсове депеше.  Што се тиче десне опозиције, попут ДСС,СРС и Двери, њихов највећи проблем, јесте у томе што они имају списак лепих жеља, али не разумејју свет у коме треба да делују и окружење у коме се налазимо, нити имају конкретан план како би они те идеје спровели. Ако неки рат не можете да добијете, онда га боље ни не почињите, а ако немате инструменте и средства да остварите своје идеје, онда ћете само својим авантуризмом, чак и из најбољих намера, ићи на воденицу управо непријатељима сопственог народа и државе. 

     Управо, то и јесте навјећи изазов. Створити класу у Србији, просвећених патриота, који ће бити до сржи посвећени јакој Србији сувереној, независној, економски све јачој, као и војно. Али они који ће се стално усавршавати и бити мудри, који неће само галамити, него ће знати и да се политика некад води и језуитским методама, и да не мора увек бити важно шта кажете званично, него и шта радите. По ову земљу су опасне патриоте, које немају такта и који су само галамџије без реалних планова како да операционализују тај свој патриотиѕам, као што су опасни и они који су образовани и луцидни, али раде против интереса своје земље, јер су им неке друге идеје усађене у главу. Зато треба улагати у образовање и стално се усавршавати и учити, али како би то било знање с племенитим циљем, а не злоупотребљено, треба се најпре подизати дух који ће кроз образовање учити децу да то што се образују јесте важно, али је најважније пре тога да буду добре патриоте и добри Срби како би и њима и држави њихово знање послужило. 

     Да би се Србија препородила, потребно је да иде у корак са светом, и да размишља и стратешки и дугорочно, а то превазилази дневну политику и страначка трвења. Тренутна власт има завидну већину и стабилност, мада је врло лако уколико је то некоме моћном циљ, да се и то сруши као кула од карата. И ова власт ће проћи, али веома је важно да је замени некаква патриотска, традиционалистичка опција, а никако либерална и еврофанатична тзв. грађанска Србија. Грађанска Србија истински ни не постоји од 1945. године, и јако је важно не упадати у те замке и њихове наметнуте обрасце мишљења. Данас грађанску Србију и наводно демократску изигравају некада врли јуришници СКЈ, којима је и тада, а и данас омиљена парола - добро је кад је слаба Србија, а јака Југославија. Не смемо да дозволимо да нас они уче демократији и грађанским либералним вредностима, које су саме по себи много небитније од, интереса јаке и стабилне Србије. Ако је 5.октобра поражена победничка струја Осме седнице, да би Србија живела, мора се трајно поразити и поражена струја Осме седнице, као и идеологија Титових либерала, најбоље оличене у лику Латинке Перовић. Раскрстити са југословенством и било каквим интернационализмима супротстављеним српским националним интересима. Када таква мишљења буду на нивоу статистичке грешке, која је за сажаљење, може се рећи да је Србија победила и вратила се себи. А да би се то десило, не сме се догодити сценарио по коме се петооктобарски јакобинци, можда и уз помоћ неких несвесних српских патриота као корисних будала, враћају на власт. 

    

    

Обојена револуција у најави

     У тексту Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић, пре нешто више од пола године, предвидео сам тзв. медијски Мајдан, све жешће ударе на власт, с прогнозом преласка на нову тактику - уместо ударања на све око Вучића, али не и на њега, следи и директан удар на Вучића. Изненадила ме, ипак  брзина којом су медији попут Курира прешли са перфидне фазе удара на Вучића, на активну фазу удара, ударајући веома отворено, чак и крајње лично на њега. Чини се да су карте промешане, подељене и да су неке ствари много чистије, после ове велике медијске прекомпозиције, која је могла да изненади само или крајње наивне или неупућене. По мом мишљењу, извињавање Србији, једног лепог недељног јутра, није билo објава никакве промене односа снага, већ само јавно обелодањивање и признање онога што се већ знало. Реакције су биле бурне, а чини се да је тзв. таблоидни рат Родића и Вучићевића, ипак нешто много озбиљније и крупније него обрачун двојице бивших колега. 

    Чудио сам се најавама ванредних избора и лично био против истих, сматрајући да нема  ниједног рационалног разлога, при оваквој констелацији снага, а сада након извињавања Србији, сматрам да је Вучић погрешио и да је и поред бројних притисака са стране, требало да иде на изборе. Не наравно због онога због чега би највећи део његових функција гладних страначких функционера хтео - због грабљења још већег плена, већ због тога што би му то била прилика да се додатно легитимише и у тренутку медијске објаве рата, јер би убедљивом победом на новим изборима имао знатно ојачану позицију у том окршају. Немојмо се заваравати, Вучићу ће рејтинг у новим околностима вероватно само падати, једино што му је олакшавајућа околност та што је опозиција и понуђена алтернатива криминално лоша и састављена од већ испробаних опција, које су Србију унаказиле. Али услед спољног подстицаја и евентуално појаве неких нових лица - а тај тзв. трећи пут састављен од нових и некомпромитованих је општи тренд у Европи и региону- могло би да дође до укрупњавања и свеопште мобилизације опозиције. Велики је удар на Вучића што је и масовни штампани таблоид попут Курира ударио најдиректније на њега, јер у оваквој Србији то се утицајније одражава на гласачку базу него сви, учаурени у сопствени свет, твитераши, њузнетовци, сатиричари и сл. заједно. 

   Од не баш Вучићу наклоњеног медија, Блиц је у последње време направио благи заокрет, што није ни чудо имајући у виду да је Блиц малтене немачко гласило. Чињеница јесте, да је Вучић остао у блиским односима са Меркеловом, чак и када јој сви окрећу леђа и губи јој се политичко тло под ногама. Улогу главног опозиционог масмедија полако је преуѕео Курир, уз већ стандардне њихове приче како су жртве и под притиском гашења и забране- много пута од њиховог оснивања понављао се такав сценарио. Притом, остали су на линији потпиривања раскола између Николића и Вучића, с промењеном тактиком. Раније су свакодневно блатили Николића, док Вучића директно нису нападали. Сада, када се се одлучили да ударе на Вучића, напрасно мењају став о Николићу- одједном им није  мета, чак и објављују интервјуе с њим. Да медији итекако прижељкују ову поделу, говори и то што скоро ниједан медиј не напада или  хвали истовремено и једног и другог, него по принципу или-или, кад једног напада другог не дира или га чак хвали. Циљ јесте да се унесе забуна и да се помисли како је нпр. Николић ударио на Вучића или обрнуто. Не може се не замерити председнику Србије то што у овим околностима даје интервјуе Куриру, јер тиме, верујем ненамерно помаже онима који су га бесомучно блатили годинама. Због личног угледа и угледа функције коју обавља, кардинална је грешка имати фер комуникацију са Куриром, после оноликих бљувотина,а посебно оних са старлетама и измишљеном ванбрачноим децом.  Изгледа да је овај интервју највише наљутио управо оне људе и структуре за које се веровало да припадају тзв.Томиној струји пре него Вучићевој. Свака акција повлачи и рекацију, па је интервју у Куриру посебно негативно дочекан у Информеру, што и не чуди јер је изгледа дошло време да ко је добар Куриру, не може бити добар Информеру и обрнуто. Не верујем да је Томислав Николић у било каквом дилу са Куриром и њима сродним структурама, већ бих пре рекао да је то резултат благе политичке наивности и неких погрешних процена. 

       Ако игде у Србији постоји тзв. дубока држава и српски Ергенекон, то је несумњиво у сфери медија, различитих НВО и деловима академске заједнице наклоњене другосрбијанским круговима. Ово што смо видели последњих недеља је прави другосрбијански медијски Гладио.

Улогу медијског мобилизатора је преузео масован и утицајан таблоид који допире до најширих слојева бирача и до оне већинске и старије Србије, до које утицајни твитераши не допиру. Не може се пренебрегнути чињеница да је Србија преплављена у јавној сфери западним агентима од утицаја, али још више тзв. корисним идиотима. Прошло је време бесомучног финансирања прозападних НВО тек тако, сваки евро или долар се крваво правда,  јер су стасале генерације нових тзв. корисних идиота, који ће те ствари да раде и за џабе, па зашто би их онда неко и плаћао, кад не мора, јер верују у то што раде. Ова последња дешавања на српској медијској сцени, Танјуг, Политика, Новости, таблоидни рат и извињавање Србији, само показују да је Вучић или дебело засметао због нечега атлантистичким структурама, или му спремају алтернативу и притискају га за сваки случај, ако се одлучи да им се директно супротстави- где би се тад целокупна машинерија активирала. Атлантистичким структурама генерално сметају прејаки лидери, јер код њих увек постоји већа могућност вођења суверене и независне политике, зато је њима пожељније када су владе и лидери слаби, несигурни, зависни и када их сваки благи поветарац може одувати са политичке сцене. У Србији сто посто не може да завлада национална опција, јер Срби имају патолошки страх од бирања те опције и наводне неизвесности која би тад уследила  - то је онај рефлексни  баук враћања у деведесете који је јак и данас у подсвести. С друге стране, колико год била медијски окупирана наша јавност, овде никада на власт не може доћи нека опција и добити већину на отворено издајничкој причи, већ само преваром, односно обећањима бирачима да се ни та национална ствар неће запоставити. То добро знају и страни центри моћи, па је стога пожељно правити некакав  нови ДОС, где би можда места било за неке десне странке попут ДСС, а које би потом после победе били скрајнути у новој подели моћи и одбачени и преварени. Тај нови ДОС би се вероватно окупио под плаштом некакве борбе против наводне диктатуре, личне власти, медијског мрака и цензуре, где би фокус био само да се скине актуелни режим, а каква ће политика бити после, о томе ће се накнадно разговарати. Такво увлачење патриотских снага у некакав нови ДОС , са њима идеолошки потпуно супротстављеним странкама, под плаштом свргавања режима  била би  најопаснија подвала  грађанима и једино би тако могло да се деси да људи попут Тадића, Чанка, Јовановића, Живковића, Шутановца, Пајтића, Стефановића и сл. поново дођу на власт. Сви који Вучића сматрају за некаквог издајника националних интереса, само нека замисле на тренутак могућност повратка оваквих персона на власт, и сигуран сам да би их ухватила језа од помисли на то која је једина парламентарна алтернатива владајућој коалицији. У прилог томе да без националних гласова не може бити срушена власт иде и профилисање Курира, преко догађаја у Црној Гори, као неког борца за српску ствар, иако је јасно да Адриа медиа група тешко може бити борац ѕа српску ствар. Када видите да Н1 даје простора некоме са српске деснице да критикује власт, увек се запитајте најпре с којим мотивом они њих ту пуштају, чак и када су критике потпуно на месту. Када неко даје стотине хиљада евра за истраживање неке афере, чак и да је све тачно што сазнају, увек се запитајте зашто неко даје паре за то. Не даје их сигурно из алтруизма и стога јер им је стало до квалитета функционисања институција или било чега у Србији, већ искључиво због неких својих циљева. Слабост опозиције, утиче на то да добар део људи помисли да је можда једино решење форсирати некакву опозицију унутар саме СНС, где би дошло до пуча и раскола унутар најјаче странке и борбе фракција, као некада у СКЈ. Око премијера Вучића се и сада отимају међусобно, док се боре истовремено једни против других, некакве прозападне и проруске структуре- а обе убеђују Вучића да му она друга струја директно ради о глави. Он је још увек у центру, између борбе та два пола, али питање је колико ће још дуго моћи да издржи то и када ће коначно једном од та два царства морати да се приклони. Састав владе, али и самог СНС-а такође одражава евидентну поделу на та два пола.

    Имали смо ових дана причу о наводном државном удару који се спрема. Не могу да знам да ли у томе има неке истине, али ми је занимљива масовна реакција и малтене медијски линч против особе која је то изјавила, уз наравно априори подсмехе и унапред стопостотно одбацивање свега што је дотични новинар изнео, без и да су га саслушали. Иначе ти кругови подсмеха свему и свачему што другачије мисли од њих, сваки пут делују по истој матрици понашпања. Као да  се обојене револуције не догађају и као да је то некаква научна фантастика, а не нешто што се последњих месеци одигравало у скоро свим суседним земљама. Одлазак државника у иностранство, увек је згодна прилика за масовније протесте против њега. Саопштења неких странака и новинарских удружења делују тако у последње време, као да их је иста рука написала и да су то имали готово спремно, само чекајући повољан тренутак за објаву. Ствара се непотребна тензија у друштву о наводој аутократији, насилном друштву које се враћа у деведесете. Покрећу се стално неке афере, које не добијају епилог, него када се неке деконструишу, креатори их забораве и исфорсирају неку нову. Сетимо се само случаја писања графита против Пајтића, за које је доказано да их је писао функционер ДС, с циљем да се креира атмосфера и утисак да власт прети и застрашује. То је стари и опробан метод, примењив често у свету, не само код нас. Да се пишу графити, неко пребија, можда чак у екстремним ситуацијама и убија у операцијама под лажном заставом, како би се то приписало онима против којих треба масовно окренути народ. Сетимо се само чудног случаја пребијања Илије Вујачића, где је пребијен у суботу а медији пренели тек у понедељак?! Или најновије пребијање чланице Савета ѕа борбу против корупције, која чак није хтела ни да пријави случај? Није немогуће да неко оваклве ствари систематски ради како би се креирала атмосфера да је Србија једно насилно и нетолерантно, опасно друштво, а за то је погађајте по дефолту крива власт. Када се жестоко напада власт, по правилу се некако на удару нађе и војска, па тако опет имамо по ко зна који пут нападе на Диковића, али и хорске нападе на Петра Цветковића, јер је изјавио нешто што цео свет у 21. веку зна да је истина, док у Србији  неки премудри и преобразовани политичари изјаве да су новинари имали везе са службама само у време Стаљина?! Било где у свету би се људи грохотом подсмевали због таквих изјава, али тако нешто је овде нормално. 

    Чини се да се у Србији полако нагомилава енергија за некакву обојену револуцију. Имамо медијску револуцију, која увек мора да претходи правој револуцији, јер јавно мњење мора најпре да се обликује у смеру остваривања циљева. То је толико пута у свету опробан   и познат метод да нема смисла ни трошити пуно речи на њега. Разлика је што су раније углавном биле успешне, док  сад и не мора бити тако, јер као што се развила техника њиховог извођења, сада постоје и технике успешне борбе против истих. У извођење обојених револуција најпре иду медији као претходница, потом мирни протести, који постају све насилнији уколико претходне фазе нису дале резултат. Обично је за насилнију фазу потребна некаква иницијална каписла. Чињеница је да у Србији навијачке групе и омладина, сви ти неки слојеви који би били способни за некакво веће насиље, тешко да би могли да се мобилишу на некој другосрбијанској причи. Зато се мора скупити широк фронт који би оклупио све који су против Вучића, посебно десничарске фракције које би тај прљави део посла одрадили занесени, за неког ко има потпуно друге намере и циљеве. То и јесте техника обојених револуција - скупити најшири могући фронт, без гадљивости на било кога ко је вољан да помогне, а онда након победе, зна се ко купи највећи кајмак. Зато сматрам да било који српски патриота, чак и ако је потпуно ненаклоњен тренутној власти, не сме буде увучен у подршку и солидарност са људима попут Пајтића и сличних, јер би тиме директно радио на штету и своје земље и својих идеја. Јер, ако хоћете бити опозиција, будите опозиција власти, а никако држави. Сваки мислећи Србин, који дубоко промишља и разуме нијансе и процесе, никада се неће повести за масом ни бити користан идиот, зато што није галамџијски патриота, већ онај који је и луцидан и размишља, па му је онда и просрпски инстикт од ситуације до ситуације непогрешив, без обзира на лична мишљења о овоме или ономе. Прави српски патриота, никада не сме бити сујетан, и мора непогрешиво одабрати страну када је више него јасно шта се дешава, чак и када то иде против неких његових личних афинитета. Прави српски патриота, и када је опозиција власти или некој личности, препознаће границу када то прелази у опозицију држави, што он никада неће бити. Неће се ни под којим условима наћи на истој страни с Пајтићем , Јовановићем, Тадићем , Живковићем... У памет се, браћо Срби! 

    

Париз је само природна последица катастрофалне политике

      Најновији терористички напади у Паризу су изазвали прави шок. Не можемо да не жалимо бројне невине жртве, као што не можемо не бити и изразито критични према француској држави, упркос деликатном тренутку у коме се она сада налази. Њена директна одговорност за црни петак је немерљива, због чињења и нечињења. Фијаско који је доживела је политички и безбедносни, али и морални. Запањујуће је да је овако нешто могло да промакне француским обавештајним службама. Нема сумње да је серија терористичких напада била веома добро организована и са јасним циљем. Она је изведена петком увече, у огромном Паризу и на бираним локацијама на којима се нашао велики број младих људи који у то време излазе. У то време се играла утакмица између Француске и Немачке, коју су уживо гледали Оланд и Штајнмајер, а у близини стадиона одјекивале су експлозије. Париска трагедија је могла бити и знанто већа. Број жртава је велики, а последице ће вероватно бити драматичне и после овог петка више ништа неће бити исто. Циљ овог напада је свакако био најпре да се изазове страх, јер од напада страда одређен број људи, али страх који наступа након њега погађа све. Осим сејања страха, циљ је био да се на неки начин и Француска и Европа баце на колена, да се демонстрира моћ терориста, али и оголи крхкост и рањивост западних земаља. Напад има и елементе освете, јер је Француска била у последње време активна као део коалиције против ИСИСа и учествовала је у бомбардовању. У данашње време, веома је тешко спречити неки појединачни терористички напад, па чак је технички могуће да се изведе и на више локација и да то промакне државним органима. Али, да би овако нешто успело, мора да буде веома добро организовано. Сам чин извршења терористичког акта, је само завршни чин коме претходе многе радње. Најпре неко мора да се заврбује и да се убеди да ако треба и погине у самоубилачком нападу. За терористичке нападе, потребне су и организација, логистика, обука, финансије које ће то да испрате. У борби против тероризма веома је битна превенција, као и праћење и надзор над сумњивим људима и групацијама. Када се пропусти да се адекватно делује у почетним фазама, постаје све теже спречити терористички акт и опасност од успешно изведеног напада расте. Боље је и хиљаду пута више средстава уложити у почетне фазе борбе против тероризма и превентивно деловање, него на средства и људе који ће се технички трудити да спрече извођење самог акта. Суштина и јесте у превентивном деловању. Оно може да се одвија на различите начине- едукација, пропаганда, одвраћање и разне меке варијанте, све оне мере које ће водити дерадикализацији младих људи исламске вероисповести. Држава попут Француске је дужна и да константно прати сумњива лица и групе, да има убачене људе у те структуре и да ако треба превентивно делује и хапшењима, пресецањем терористичких ланаца у зачецима и свим осталим неопходним радњама. Чини се да Француска није до овог петка схватила сву озбиљност своје ситуације, обзиром на више терористичких напада на њеном тлу у последње време, повећане миграције и традиционално велику муслиманску популацију у њој. Напади на редакцију Шарли Ебдо-а и нису били тако давни, као ни терористички напад у Француској који се одвио на исти дан када и напади у Тунису и Кувајту. Осим што црни петак 13. подсећа на 11. септембар 2001. као прекретницу, сличност са САД је у томе што је и тадашња немарност САД довела до терористичких напада, обзиром да напади у Њујорку 1993. и у Кенији и Танзанији 1998. нису били довољно упозорење. 

      Осим одговорности у смислу нечињења и обавештајних пропуста, још је већа политичка одговорност Француске и свих њених савезника. Интервенција у Либији, где је итекако велику улогу имао Никола Саркози, арапско пролеће, инстистирање на рушењу Асада који се скоро пет година бори против оваквих терористичких група- су нешто што се озбиљно мора анализирати након почетног шока, жалости и емпатије према страдалима у Паризу. И Француска и цео западни блок морају коначно да увиде да политика коришћења теорориста за сопствене циљеве и подела на тзв. добре и лоше терористе никада никоме добро није донела на дуже стазе, и кад тад се као бумеранг врати носиоцима такве политике, по поринципу рани куче да те уједе. Ако и занемаримо историјску улогу Француске у смислу колонијализма, ратова у Индокини, Алжиру али и још раније за Блиски Исток кобан Сајкс-Пикоов план- довољно је да погледамо само  политику Француске у последњих двадесетак година, према бившој Југославији и Блиском Истоку и да схватимо да јој се сада обија у главу та селективност, двоструки стандарди и учешће у рушењима неподобних режима без размишљања које су им алтернативе и чему то кансије води. Када су се Срби борили против тероризма у БИХ и на Космету, Француска их је бомбардовала, иако није она одлучивала пресудно о томе и није баш била суверена на спољнополитичком плану, већ је више пратила САД. У Сирији све досад као мантру су понављали став да Асад мора по сваку цену да сиђе са власти, иако је њему једина алтернатива тренутно сачињена од терористичких групација. Критични су били и према руској  антитерористичкој акцији у Сирији. Чак је у неким тренуцима по питању Сирије и Асада изгледало да Француска има далеко ригиднији став од САД, па је свог стратешког партнера  по том питању потражила у Турској. Видећемо да ли ће после ових догађаја, Француска кренути у бескомпромисну борбу против тероризма увек и свугде и да ли ће темељно преиспитати своју политику, као и однос према својим савезницима и партнерима. 

    Осим заказивања француских обавештајних служби, сигурно је да су заказале и службе њој партнерских земаља и да се показало да нпр. чланство у НАТО пакту није никакав гарант у смислу сигурности од безбедносних претњи и ризика. Последице ће бити бројне, а вероватно је ово била кап која је прелила чашу и прекретница у борби Француске против тероризма. Није искључено и да на снагу ступи некакав вид француског патриот акта, политика према мигрантима ће се променити и могуће да ће доћи до затварања граница, али и огромног пораста антимуслиманског расположења у Француској, па и  вероватно неких демонстрација и немира. То отвара  могућност да и неки потпуно недужни људи страдају што од револтираних грађана, што услед одмазде и жестоког одговора француске државе, а да им се опет у тој параноји и јурњави на све и свакога испод радара провуку они који су најбитнији и најопаснији. Ово ће отворити и идентитетска питања у смислу шта је Францсука данас и шта је Европа, и да ли треба градити либерални мултикултурализам или више пажње посветити очувању националних и хришћанских вредности. 

    Борба против глобалног тероризма, да би успела, мора да буде заједничка борба најмоћнијих држава. Питање је колико је изводљиво наћи најмањи заједнички садржалац међу толико геополитички супротстављених интереса. Позитиван пример, из не тако давне прошлости, јесте прагматични антитерористички савез Буша и Путина након 11. септембра. Јаким удруженим ударима највећих сила, ИСИС би у Сирији и Ираку могао бити уништен, али та борба би морала бити искрена од свих актера и немилосрдна, а такође би се морало онемогућити финансирање те творевине и илегалан шверц нафте преко Турске, што је био извор енормних прихода за њих. Чињеница јесте, да и када се са тих територија ИСИС збрише, опасност од тероризма неће опасти, чак услед исламистичког револта може бити неко време и знатно већа него што је сад. У Европи живи десетине милиона муслимана који су рођени на њеном тлу и држављани су Француске, Немачке, Британије итд. Све више миграната пристиже. Ако људи који су имали успешне животе и каријере у потрази за вером и смислом оду на блискоисточно ратиште свесно да погину, замислимо на шта су све спремни они сиромашн и маргинализовани када им одређени ауторитети исперу мозак.То су уосталом људи који су спремни на далеко веће жртве него већина Европљана - јако је тешко борити се против онога ко не жали ни свој живот да изгуби. ИСИС као организација је далеко превазишао Ал Каиду, што због стварања државолике творевине и контроле огромних териоторија, што због коришћења веома модерних средстава у регрутовању нових снага, путем интернета, друштвених мрежа - шире и своју пропаганду и меку моћ веома успешно према младим муслиманима. То све само доказује, да борба против тероризма мора бити вишеслојна и да је веома битна пренвенција. То наравно не значи да није битна и сила, јер борба може бити успешна само ако се против оних који не презају ни од чега сила немилосрдно употреби. ИСИС има и многе франшизе и територије на којима су им терористичке групе прогласиле лојалност- у Нигерији, Сомалији, Либији, па чак и у Авганистану где покушавају да истисну талибане, присутни су и у Јемену. То од њих чини атипичног транснационалног актера, са много ћелија, мада с резервом треба гледати на повезаност свих тих франшиза обзиром да нека група може се заклети добровољно на верност ИСИСу, а да притом никаквих већих непосредних контакта и додира воиђство те групације нема са централном ИСИСовом командом. Та флексибилност у структури и хијерархији их чини још више непредвидивим и отежава идентификацију и разумевање деловања терористичких група.

   Да би борба била успешна, Европљани морају знати да могућност напада увек постоји и да ће жртава још бити, али да схвате да је борба против терора перманента и да науче да живе са тим. Србија као земља која је имала и раније, а има и сад проблема с тероризмом увек треба бити на опрезу, с тим што је олакшавајућа околност што тренутно оваквим терористичким групама нисмо у фокусу, јер удар на Србију није у скалду с њиховим приоритетним циљевима и не би изазвао толики публицитет као напади на Париз, Лондон, Берлин, Москву , Њујорк итд. Као што ни напади у Кенији, Тунису, Либану,Јемену, Саудијској Арабији, Кувајту, па и пад руског авиона нису изазвали ни близу публицитет и саосећање као напади у Паризу- на Шарли Ебдо и ове 13. новембра. Али, сама чињеница да добар део терориста и потенцијалних терориста пролази кроз нашу земљу на путу ка Западу, скорашњи напади у Зворнику и Куманову као и бројно муслиманско становништво на Балкану, међу којима има и доста следбеника радикалних исламистичких група, позивају на стални опрез. 

   Успешност борбе против тероризма, зависи најпре од искрености и политичке воље. Не може се борити тако што ће се борити само са последицама, а не и узроцима. Узроци су катастрофална политика и кокетирање с тероризмом од Авганистана 80их, до БИХ и Космета, преко арапског проелћа. Без промене блискоисточне политике, која је conditio sine qua non, она ће остати само осветничко, пролазно и популистичко мртво слово на папиру. Борба против тероризма ће захтевати и темљно преиспитиваље либерално демократских и мултикултуралних вредности и дилема. Јер се поставља питање и шта и које вредности и какву државу браните. Обзиром да опасност од извођења неког терористичког напада неће никада нестати и борба против тероризма ће бити вечна.