Антисрпска политика у Хрвата - од Јосипа Франка, преко Павелића, до Мира Ковача

   Премијер Србије, Александар Вучић, истакао је недавно да Србија никада више неће дозволити ни Јасеновац, ни Олују. Ако знамо да се Вучић толико пута суздржавао од слања јаких порука суседима и одговора на разне провокације, чак и онда када је Србија морала да реагује, можемо основано да верујемо да је ова стрела са највише инстанце одапета са јаким разлогом, а никако из дневнополитичких мотива. Шта нам ова порука говори? То да су у нашој држави коначно свесни да, уколико се Србија не би трудила свим силама да тако нешто спречи, и ако би Хрвати имали прилику –нови геноцид над српским народом би био сасвим реална прича! Да не испадне да ширимо панику, или неосновану мржњу према Хрватима, хладно погледајмо чињеницама у очи. Хрватска је данас држава у којој је неоусташтво доминантна идеологија. Атлантистичко НАТО крило ХДЗ, и проусташко је потпуно почистило последње остатке левог крила ХДЗ. Екстремизација њихове политике и друштва је достигла неслућене размере, и само за неупућене то може да изгледа као да је само због изборне кампање или скретања пажње са реалних проблема. Наравно да има и тога, али антисрпство није само ствар добијања поена на изборима и краткотрајне користи, већ дугорочна стратегија и константна политика. Дискурс је такав, да је скоро потпуно небитно да ли је ХДЗ, СДП или МОСТ на власти, чак се чини да је нама и боље док је у мирнодопским условима најекстремнији слој тамо на власти, јер нам тиме отвара очи пред опасношћу и спречава наше поновно успављивање. Иако су Хрвати склони јако перфидној политици, њихова антисрпска политика и сентимент су толико јаки, да им мржња помути рацио, па некада не могу да се суздрже од откривања правог лица и намера, иако би им то било много сврсисходније. Треба најпре схватити, да историја антисрпства сеже много дубље у прошлост.
   Морамо јако добро изучавати непријатеља. Подесити образовни систем тако да у нашој колективној свести буде јако сећање на геноцид, и да знамо како је све то текло. Морамо разумети прошлост, да би схватили садашњост и градили за нас много бољу будућност. Сваки Србин мора, барем делимично познавати материју. Да зна ко су били Јосип Франк, Анте Старчевић, Еуген Кватерник, каква је била улога Хабзбурга, Ватикана, шта је тзв. хрватско државно право, па кроз однос садашње Хрватске  према тим личностима и догађајима видећемо шта нам мисле. Наравно да о усташама и њиховим зверствима треба све да знамо, али ни од усташа не почиње, и није период од 41-45 био само краткотрајни период лудила једног народа, већ је био најјезивија  последица лудила које је почело сто година пре тога. Знамо ли довољно ко су били и Радић, Мачек, али и хрватски комунисти који су им и створили на крају државу? Колико се зна  о стратешкој сарадњи комуниста и усташа, од Лепоглаве у доба СХС, па преко споразума Туђман – Шушак, до данашњих дана? Бојим се да премало знамо, и да су наше реакције на усташко лудило само инстиктивне, краткотрајне и диктиране њиховим потезима и безобразлуком, а када би они умели да коче испољавање правог лица и слаткоречиво нам говорили, наш народ би вероватно био омамљен и неповратно успаван. Е зато, браћо Срби, треба много учити, читати, размишљати, делати – што је тежи пут, али спасоноснији. Знати унапред намере противника, то је у суштини бити као Бог – рече давно Сун Цу Ву. Да би се знале намере, мора се до перфекције изучити  противник, јер ако знамо који је циљ противника знамо шта све може да покуша да би до њега и дошао.

 

   Вучић је негде између редова, нагласио да је хрватски циљ можда неки нови геноцид и етничко чишћење Срба – и нормално рекао да ћемо се трудити свим силама да то спречимо. Већ смо рекли да је неоусташка идеологија доминантна у Хрватској. Није то само ствар навијача, екстремних покрета и политичких странака, Томпсона и традиционалних усташких оргијања сваке године у Книну, Блајбургу итд. Ствар је много шира. Томпсона преноси државна телевизија, један је од најомиљенијих певача и у народу и у државном врху. Усташки поздрав је широко рапсрострањен у народу, а и политичка елита га оправдава и релативизује. На делу су перфидна стављања у исти кош – нпр. Павелића и Драже, што потиче још из комунизма, смањивање жртава Јасеновца, прављење од жртве кривца, и обрнуто – замене теза које су јако опасне. Степинац, Главаш, разне отровне поруке са највиших инстанци само су једни у низу. Морамо схватити, да иако није баш сваки Хрват усташа, сваки усташа је Хрват, уз наравно и понеко хрватско цвијеће. Верћина Хрвата ће начелно бити против усташа, али је питање колико је то, јер су свесни српских жртава и жале их, а колико вешт маневар да декларативно осуде оно што их компромитује, и представе се свету, а и себи у много лепшем лицу него што јесу. Занемаримо усташе потпуно, чињеница је да  и хрватска нација, и држава су грађене на антисрпској основи и све док буде и последњег Србина, гледаће на Србе као на свој највећи проблем. Хрватска је као држава антипод Србији, и морамо схватити да је она, по жељама и намерама, најопаснији непријатељ у региону. То што они немају самосталност, већ су као бесни пси који могу да кидишу на нас само ако их неко пусти с ланца, нити их оправдава, нити умањује такав њихов непријатељски статус. Ни усташка НДХ није била самостална, али је успела да надмаши и немачке нацистичке злочине. Хрватска зависи од својих западних ментора, али она жарко жели да буде пуштена са ланца и да јој највеће западне силе дозволе и креирају ситуацију у којој би могли да понове 41. или 95. Не треба ни спомињати да би и минимални маневарски простор и траг самосталности у било ком потезу код њих, по правилу водио ка антисрпској одлуци.

   Погледајте само с каквим жаром једва чекају да упуте неку понижавајућу поруку, да цинично провоцирају, глуме фактор, нагласе како ће нас они натерати на одређена понашања, те уцене и претње како ће нас блокирати итд. Опет ће се испоставити да ће нам можда због своје мржње, учинити услугу – јер поставља се питање колико је нама крајње чланство у ЕУ уопште у интересу. Уколико би самостално одустали од ЕУ, можда би имали проблем као Украјина, уколико би ЕУ пут био закочен због лудила из Загреба, нама нико са Запада не би могао да замери мањак евроентузијазма. Наравно, неће се ни Хрвати увек понашати у складу с осећањима и ирационално, али је битно да такве тренутке уловимо и региструјемо, јер сваки излив искрености нам помаже да склопимо мозаик и праве намере. Али немојте се изненадити, наизглед чудним потезима, где ће они перфидно да спусте лопту или отопле односе са Србијом. Тада треба знати да је то маска, и чекати неки наредни потез где ће опет од голубова постати јастребови. Констатовали смо да је неоусташки сентимент, а свакако антисрпски с усташама или без њих, доминантан у Хрвата. И код малобројних код којих није, лако га је распалити у кризним ситуацијама. Иначе је у свим народима обичај, да се делимично самообмањују, буду толерантнији према неприхватљивим стварима у својим редовима, него када то раде други. Код Хрвата је то посебно погубно. Када дуготрајно релативизујете нешто, измишљате, то временом постане прихватљиво. Како знамо да је неки нови усташки покрет и покушај геноцида у Хрватској сасвим реалан? Па тако што се дозвољава глорификовање оног старог, чији дух још није поражен. Да невоља буде већа, то не долази само из народа, већ из њиховог државног врха и од доносилаца одлука. Како уосталом тумачити споменик Барешићу и орден за Штедула, него величање усташке политике. Зашто се чудити изјавама Мира Ковача када је он заклети старчевићевац? 

  Како знамо да је неки нови покушај Олује реалан? По томе што Анте Котромановић шаље поруке како је и Америма сад жао што нису дозволили пад Бањалуке, што хрватски званичници стално тврде да наводни великосрпски дух није поражен, јер БИХ не функционише као држава – у преводу све док постоји Република Српска рат за њих није готов. Јосип Буљевић, министар одбране, је истакао чим је ступио на дужност, да ће они играти улогу НАТО промотера у региону, што ће рећи да ће појачати своју улогу према Српској, БИХ, али и Црној Гори, па и деловима Србије - Војводини и Косову. Не заборавимо да су везе Загреба и косовских Албанаца нераскидиве. Реакције из Загреба на Вучићеву изјаву да неће дозволити нови Јасеновац и Олују, најбоље говоре у прилог томе колико Хрватска рачуна да се они могу поновити, јер зашто би се онда бунили на једну такву изјаву, осим уколико се не слажу с садржајем Вучићеве констатације? Зашто бар нису демантовали Вучића и казали да неосновано страхује, јер они немају никакве намере да тако нешто понове? Они дакле, итекако рачунају, на неку нову Олују, па онда није случајно ни то што Колинда на НАТО самиту изражава забринутост због руско-српске војне сарадње, јер оцрњивање Србије и представљање ње као руске губерније и највећег НАТО проблема у Европи, виде као рецепт ка остварењу свог циља, уз помоћ НАТО пакта. Супротстављање хрватским намерама, увек треба да прати добра реторика премеа њиховим моћним западним ментоирима, и евентуална наша уверавања да то није против њих, већ само против отргнутих Хрвата, чак и кад знамо да ови не раде мимо њих. Паралелни канал добрих односа с најјачим западним силама, истовремено док смо у клинчу с њиховим миљеницима, увек треба држати, посебно када се и тамо дешавају тумбања. Не смемо заборавити да је усташки покрет остварио два од три прокламована циља. Имају сада независну државу Хрватску, етнички очишћену, а трећи циљ је да се сви Срби западно од Дрине протерају, и у том смислу најугроженија је Република Српска. На грешкама треба учити, да се лоша историја не би поновила. Због тога је јако важно у босанском преферансу бити мудар, и утицати тако да се спречи да Бошњаци опет буду хрватско цвијеће и да удружени с Хрватима ударе на Српску. Након обнове сарадње Русије и Турске и у промењеним међународним околностима, постоји нада у српско-бошњачки дијалог, и бар избегавање новог српско-бошњачког сукоба. Додик је дуго играо на карту Човића и Хрвата, а Хрвати у БИХ су и у рату имали две струје – с муслиманима против Срба, и са Србима против муслимана. Кључ је ипак у Загребу, а садашња констелација, говори да и поред евентуалних жеља Мостара, званична Хрватска има моћ да наметне њихово окретање против Српске. Уосталом, западна Хереговина је позната и као један од најусташкијих крајева, што ће рећи да је њихов наводни савез са Србима, био условљен само тиме што су им Бошњаци тренутно били ургентнији проблем јер са њима деле Федерацију. Наравно да Хрватска и даље сања о Бањој Луци, Посавини и да није случајно баш бањалучки бискуп у Блајбургу давао онакве изјаве, а да српски новинар и блогер, чија ћерка иде у Римокатоличку гимназију у Бањој Луци, представља ударну медијску песницу и узданицу опозиције против Додика. Србија не сме никада оставити Српску на цедилу, нити дозволити нову 95, па стога у склопу наоружавања Хрватске, мора барем реципрочно одговорити војном сарадњом са Русијом. Јер, ако Хрвати сматрају да у БИХ има недовршеног посла због постојања Републике Српске, ако сви званичници тврде да је Олуја била нешто најбоље, а председница и да је та злочиначка акција етички чиста, зашто они када би осетили да могу, не би поновили нешто што сматрају дивним, племенитим, етички чистим и притом би им то донело нову територију, корист, остварило старе аспирације и испунило трећи циљ усташког покрета – све до Дрине да се иде. 

   Вучић је рекао да се неће више одговарати на бесмислене изјаве из Хрватске. То и није тако лоше. Наравно, да се некад мора одговорити, због угледа земље, али не треба се с њима ни препуцавати као у вртићу. Већ ћутати, и радити. Србија мора да перципира Хрватску као највећу регионалну претњу, и да у складу са тиме појача свој обавештајни и субверзивни рад према овој земљи. Не смеју се само пасивно ишчекивати догађаји, већ се мора бити активан. Офанзива и дефанзива су застарели појмови, јер када имате неког ко представља проверену егзистенцијалну претњу, и толико пута доказану по ваш народ – и офанзивна дејства су заштитна. Све оно што они нама раде по нашој земљи, посебно у Војводини, треба ми да радимо њима, нпр. по Истри, у још већој мери. Не заборавимо гранични спор, Војводину, куповину земље, економску пенетрацију, предимензионирано деловање хрватских служби и вршљање по Србији. Хрватска стратешка агентура, ослоњена на титоистичке аутошовинистичке и аутономашке антисрпске кадрове – у Србији је огромна. Састоји се како из оних свесних, тако и из корисних идиота, који заиста мисле у духу самопорицања и најгоре хрваштине – по угледу на српске либерале из 71. који су се саосећали са браћом маспоковцима. Та дубока држава унутар Србије, уз обилато финансиране НВО чини ударну песницу западних сила, али и Хрватске, главног регионалног подизвођача радова према Србији. Заиста би озбиљно требало размислити, угледати се на Русију, или још боље на Израел и САД, и само преписати њихове законе – где би таквима било дозвољено да раде, али би се бар ствари називале правим именом. Тиме би се истина све више откривала и најширим масама, попуштао би њихов терор према овој држави и моћ, науштрб веће суверености и јединства овог народа. 

 

  Што се Хрватске тиче, наравно да историју не треба гледати линеарно и праволинијски,  нити вечито деловати осећањима и предрасудама. Међутим, проблем са њима управо и јесте, то што они тренутно делују тако да једноставно мора да будемо итекако опрезни. Од вишка опреза, глава не боли. Простор за помирење и то да не будемо вечити заробљеници прошлости који се циклично врте у круг, треба оставити, али не смемо никада више бити наивни и успавани, а њихови најновији потези забрињавају. Најглупље од свега је што многи код нас тврде да они не треба да нас занимају, и да треба да их игноришемо. Ја се слажем донекле, да не треба да се узалудно трудимо да они нас заволе или промене своја размишљања. Али како да нас не занима неко ко нам је у прошлости толико зла нанео, а прети нам и даље? Још увек тамо има преко 200 хиљада Срба, много српске имовине, а Република Српска, наша граница на Дунаву, Војводина, и макар и минимална назнака неког новог рата и геноцида морају да нас узнемиравају. Не треба беспотребно доливати уље на ватру, јер и само веровање у природно непријатељство и неизбежност сукоба, може да доведе до сукоба, али будност и јачање снаге су императив. Наоружање које одвраћа, свакако, али и правилно перципирање Хрватске као претње и усклађивање обавештајног деловања према њој сразмерно и у складу са тиме. Тај невидљиви рат се води у целом свету, а наравно и између наших земаља. Он је непрекидан, иако му интензитет варира. Србија јесте бројчано мала, економски слаба, али када су у питању безбедност која нема алтернативу и спречавање нових Олуја и геноцида, требало би се поставити као нпр. Израел. На Хрватску морамо гледати, као Израел на Иран – страну, која иако можда никада то неће моћи, жели да нас уништи. У таквој ситуацији се тежи што јачи продор направити у срце непријатеља, и борити се свим силама у спречавању да он оствари свој наум. Зато Србија, не треба да гледа колико има људи, пара када су фундаменталне потребе у питању. Паре се некако налазе и за много небитније ствари. Када сте угрожени, ваш рад мора бити мало и предимензиониран, јер Србија без обзира на површину и број становника, не може да се понаша спокојно као Португал или Исланд. Израел је много мањи, па има најмоћније службе на свету, јер не би могао да опстане да их нема. Као што наши спортисти талентом, радом и иновативношћу далеко надмашују услове у којима су почели, величину земље и постижу светске резултате, исто тако би  морало да се покуша и у стварима које овде живот значе и одлучују – што значи да су нам потребни и политичари, државници, стратези, генерали, бизнисмени, обавештајци итд. светског формата. Који дају све од себе, и резултатима које остварују пркосе условима и логици. Мада и услове треба створити. Паре уложене у образовање и науку, ће се вишеструко повратити, као и у инфраструктуру. Оружје је увек адут, јер нема бољег фактора одвраћања. Затим на обавештајним службама, колико год ситуација била тешка, не би требало много штедети. Јер обавештајна служба која штеди паре у миру, расипа крв свог народа у рату, а време је да историјске лекције једном научимо. Прва лекција – геноцид над Србима никада више не смемо дозволити!

 

 

 

   

Борба против пропаганде је увек прва линија одбране

    Једна од најважнијих животних девиза је - волети и поштовати себе, да би могао и друге да волиш и да би те поштовали. Прихватити и волети себе онаквог какав си, уз напор да стално исправљаш мане којих си свестан, и вечито се поправљати управо из те здраве љубави према себи. Исто тако, да би се нека држава, развијала и била поштована, неопходно је самопоштовање. У глобалистичкој ери, за мале и средње државе то често није лако изградити, форсира им се теза о томе како су инфериорне, како треба да жртвују своје националне интересе зарад наводних општељудских вредности и интернационализма. Оно што нас превасходно  занима је случај Србије и то како у овом тренутку она да поврати пољуљано самопоштовање и избори се са оним што је Мило Ломпар дефинисао као дух самопорицања.            Данас се све државе суочавају с двоструким ударом - наднационалним, то је удар одозго где се ограничава суверенитет и моћ држава, и други удар одоздо, уситњавањима, разним сепаратизмима, регионализмима и локализмима. Иако делује контрадикторно, процеси са оба спектра су комплементарни. Но, државе, и поред свих изазова, као и државни и национални интереси, неће нестати, напротив- сасвим је реална потпуна ревитализација и њихово поновно оснаживање, јер у временима криза, то је опробан рецепт. Државе су се показале у историји као незаобилазан оквир, без преседана, и ма колико биле несавршена, она су неопходне. Константно су на удару разних глобалистичких НВО, које су најчешће на платном списку оних којима никакве границе ни државе више не требају. Оне нас стално убеђују, како је највећи проблем у државама и борби за национални интерес као таквим, и да је све то велико зло- иако често оне том пропагандом управо штите неке друге интересе и државе. 

    У Србији, нарочито након промена 2000. године, веома је присутна пропагандистичка агенда у којој су се укоренили неки олако прихваћени стереотипи, усмерени на поптуно потирање права на српску државу, која не би била само безлична и мондијалистичка, већ би и водила рачуна о легитимним националним интересима. Да нам земља не би постала онаква каквом је ти агенти од утицаја прижељкују да буде, против те пропаганде се треба борити.  Назовимо то некаквом другосрбијанском идеологијом, иако ту поделу не волим, чисто да читаоцима буде јасно на који се слој то односи. Иако су најекстремнији заговорници те идеологије не баш вешти, лако их је разобличити озбиљним аргументима и та подлога је интелектуално сиромашна - та пропаганда је ипак ефикасна. Разлог је очит - обиље новца, њихова доминација медијском сценом, инфилтрација у институције, спољна подршка итд. Најбоље погађају млађу популацију, сиромашну, као и богате скоројевиће, политички дезоријентисане без неког јасно изграђеног става и система вредности, али и оне не баш широких видика, било да су формално образовани или не. Привлачност те пропаганде је у томе што се она агресивно намеће као урбана, модерна, ин - док се све што је против тога, макар и ако је веома добро аргументовано, приказује као назадно, ретроградно, криминално, опасно. Да се разумемо, онај културни образац који ће превладати у некој држави и систем вредности, превасходно зависи од елита и спроводи се одозго. Народ уме понекад да одигра извесну улогу, али се кључне одлуке доносе далеко од обичних људи. Зато је борба за Србију и њену политику и систем вредности, превасходно борба елита, које су способне да постепено наметну ову или ону опцију. Уколико мислимо да Србија крене путем самопоштовања и искључиво сопствених интереса, потребно је да утицајни људи који креирају политику одреде тај курс као дугорочни циљ и спроводе га, а наш народ, који поседује извесну мудрост ће умети то да препозна и следи. Али народу увек треба вођство и елита, која ће да га води у овим тешким временима глобалне дезоријентације. 

    Не треба бити чак ни превише мудар да би се најпре у политичким надметањима објаснило да Србија има право на своје вредности, национални интерес и самопоштовање - јер у односу према томе шта је национални интерес и патриотизам, довољно је угледати се на све иоле нормалне државе, посебно на оне најмоћније на које се највише позивају они који негирају српске националне интересе и исмевају их као ретроградне. Притом треба то радити на фин и софистициран начин, не увлачећи спољне факторе у наше унутрашње расправе и не провоцирати их, јер је мото највећих сила увек био - не ради како ја радим, него како ти ја кажем. Дуплих аршина је увек било и биће, а чак и у томе треба да се угледамо на земље које држе до себе - да ако би некад имали прилику да дупле стандарде примењујемо у нашу корист, не треба да се устручавамо зарад наводне доследности, јер једина доследност треба да буде сопственим интересима, и нашој суштини, а не некаквој конструктивистичкој форми, јер се подразумева да је Србину борба за српски интерес, уједно и борба за највиши идеал и правду, чак и кад та борба наоко изгледа контрадикторно у поступцима. 

   Када дежурни критичари и пропагандисти разградње свега националног нападају, треба вешто у расправама ,,пливати на њиховом таласу“. Реалистично треба указивати на сваком појединачном предмету спора, како је у земљама њихових ментора, то што они жестоко критикују овде, управо тамо највиша вредност, уз пожељно навођење што више конкретних случајева којима би се интелектуално разоружали. Када они овде анатемишу категорије попут патриотизма, националног и државног интереса, однос према сопственој традицији, култури, писму, борбу за територију, утицај где год живи твој народ, рад безбедносних служби, полиције, војске, разних министарстава итд. - треба се што чешће позивати на добре примере и праксе, и то не Русије, Белорусије, Кине и осталих њима мрских земаља, већ на примере САД, Велике Британије, Израела итд. 

   Потребно је разбијати њихове мантре конструисане по исувише поједностављеним шемама, које итекако погађају масе, јер није ни реално очекивати да обичан народ већином разуме сложене процесе, да не прогута фино упаковане полуистине, а посебно када је медијска машинерија толико агресивна, да сто пута поновљена лаж постане истина. Када они кажу да је Србија изазвала ратове и да је једина крива, веома је лако водити расправу са њима, исто као што је једноставно у једној реченици разбити измишљотину како је нпр, Србија изгубила четири рата, од којих је реално један био изгубљен, други фактички није ни вођен, трећи је задовољио добар део наших циљева, а четврти је изгубљен ван бојног поља, али ту ништа није коначно, решено ни формално изгубљено. Када се позивају на узалудност борбе за део сопствене земље, за признавање реалности - најлакше их је разобличити примерима Фолкланда, Тајвана или пак неких других балканских реалности које би исти ти заговорници радо преобликовали. Тачно је да је рат нешто лоше, али онај ко нема војску, тврди унапред како никад низашта не би ратовао, ко се не бори за своје легитимне интересе,тај је унапред изгубио и без борбе. Ти што нама потурају причу како је свака борба за национални интерес бесмислена, јер и једна жртва је превише- управо су на платном списку највећих извозника ратова и деструкције, који највише улажу у војноиндустријски комплекс- а нама предлажу демонтажу војске. Они не виде да нисмо само ми ратовали тих фамозних деведесетих већ да су и други ратовали против нас, и да је сваки рат нека врста затвореникове дилеме и базиран на принципу акција реакција, где свака страна има свог удела. Када се за један принцип залажу у БИХ, други на Косову - широј јавности треба разобличити њихово лицемерје. Или када кажу мора се мењати Устав, и давати већа права Војводини - указивати на пример из комшилука где је једна унитарна Хрватска, која је и етнички очистила мањине, али је изузетно културно-географски сложена са историјски укорењеним регијама- без проблема ушла у евроатлантске структуре. Када кажу погрдно да су српске патриЈоте против свега модерног, цивилизованог, западног и европског - треба рећи у складу с најбољим традицијама реализма, вероватно главне водиље њима узорних и спонзорских земаља- да ми ништа априори не одбацујемо унапред, јер нешто мрзимо, већ ћемо поступати у складу са својим интересом - што и свим страним партнерима исто тако треба уљудно понављати. Ако је у том тренутку неопходно, зашто не спроводити и принцип тзв. енантиодромије - нпр. хоћемо у ЕУ, али паралелно радити против тога, ако је очигледно да је на крају супротно нашим интересима.Чак и да је пут ка ЕУ, као одлазак у четнике 43-44те, не треба заборавити да је тек 45-а коначна, и да се никако не треба залетати. Када кажу да се не може у 21. веку борити за тзв. идеје 19. века треба им рећи - да се за то не боре само они који су се већ изборили и остварили све своје циљеве у том смислу, а да где год има недовшених и спорних питања у свету, борба је природна и непрестана. То да патриотизам, који је нормална појава и ствар кућног васпитања, ванидеолошка- назадан и некомпатибилан са економским развојем,  могуће је само протурити не баш бистрим масама, у одсуству адекватног одговора патриотских снага. Економски развој и раст, могу да иду чак и раме уз раме с бруталним аутократијама - имали смо прилике у прошлости да видимо, а камоли уз земље које само држе до себе - управо без патриотизма и односа према државном интересу као светињи и нема економског развоја. Све најмоћниије земље, како оне које се сматрају за демократске узоре, тако и оне које добар део планете перципира као аутократске - имају разумљиво, снажно развијен  култ патриотизма. Та планска апатија и крива интерпретација, како ћемо када се оканемо митова, Косова, РС, национализма који аутошовинисти изједначавају са шовинизмом - процветати одједном и економски просперирати, је на нивоу размишљања  неког основца. Је ли Израел у перманентном рату, је ли Турска имала импресиван економски раст у првом делу Ердоганове владавине, шта је са Мађарском, Кином, Русијом да не говоримо о САД и Великој Британији? Наравно да када имате акутне проблеме то и кошта, као што и руска економија трпи последњих годину и по дана - али ниједан разуман Рус неће рећи да је та економска трпња, која ће проћи, узалудна, јер зна да Русија није опуштени,  мали Лихтенштајн. Када вам музичар прода дискутабилну мантру о национализму до 300 евра, онда треба упитати - колика је просечна плата у Хрватској и како је онда могуће да је већински Хрватска екстремно националистичка, па и неоусташка - како држава, тако и обичан народ. У том зачараном кругу подвала, испада да сви други имају право да воде рачуна о себи, и то је нормално, али када се Срби боре за себе то је онда превазиђено и ретроградно. А дефиниција националног интереса било које земље је слична и иде од безбедности, преко суверенитета и територијалног интегритета, до међународног угледа, заштите свога народа у другим земљама, сопствених вредности и утицаја где год већ постоји и има основа за њега, економски просперитет итд. Зашто би нпр. Србија и Срби као геополитички фактор на Балкану, одустали од снажне РС, јачања српског корпуса у Црној Гори, утицаја у Македонији и целој екс СФРЈ и Балкану у целини?! Зар није природно све то очувати и унапредити? Зар борба за целовиту Србију, Космет, Војводину, Рашку, југ Централне Србије - није нешто што би свака земља легитимно радила? Као што је борба за јаку војску, економију, стандард, културну еманципацију и традицију, заштиту животне средине, наталитет, здравље грађана итд. нешто за шта је природно свака земља да се бори. Мир је увек пожељно стање, и најбоље је сопствене циљеве достићи мирно, али да ли је у хипотетичкој ситуацији рата решење да се сви предамо и самоукинемо? Наравно није увек могуће у сваком тренутку досегнути све циљеве, некад нешто трпи због другог циља, али нас вајни пропагандисти покушавају убедити да је свака борба узалудна, а да нам само обећани интернационалистички рај може помоћи, јер они само чекају нас да нас несебично извуку из блата, а ми смо ваљда неспособни сами себи да поомогнемо и да уредимо земљу, ако нас други не натерају?! Јер патриотизам се, јелте не сипа у трактор, али евроинтеграције се сигурно сипају! Већ довољно збуњеном народу редовно просипају поједноставњене шеме, као да патриотизам аутоматски иксључује модерност, развој, стандард, и да држава није сложен систем у коме се свеобухватно бори за разне циљеве, понекад међусобно супротстављене- велике и мале, тактичке и стратешке, конкретне и апстракне, итд. Екстремни економицизам, комбинован с идеолошким фундаментализмом натурају као да су они рационални, а ми лудаци заостали у времену, и као да не постоји ништа вредно човековог живљења, сем обећаног раја од хиљаду, две евра у вечитој најави. Када се деси неки скандал у Цркви, војсци, академији наука - одмах су аутоматски све те институције зло, а не гледа се на то као на појединачни случај, због кога не треба генерализовати. Када имате нека скандалозно лоша државна предузећа, аутоматски прогласе да их све треба продати странцима, па и она која сјајно раде и доносе профит. Треба ли им рећи да свака озбиљна земља задржава стратешку контролу над најважнијим ресурсима? Промовишу толеранцију, а екстремно су нетолерантни. Било шта што је традиционално као породица, нација, Црква, искрено презиру и теже да уруше. На руку им иду и неки нетактични идеолошки противници, по вокацији националисти и који им добро дођу за подсмех и за обесмишљавање свих идеолошких противника - то су они који с њима не полемишу снагом аргумената, већ мржњом, по систему спојених судова.

   

    Борба за јаку и успешну Србију, самим тим и грађане који ће живети живот достојан човека у најширем смислу, а не само потрошачко- животињском - је најпре вредносна, идеолошка, политичка и информативна . Ако се ту не оствари јасна победа, и не поставе се здрави циљеви и темељ, све друго је фарса. Приметили сте вероватно да сам у тексту користио они, без помињања конкретних имена . Мислим да није тешко да погодите ко су то они. Треба их називати стално правим именима и демаскирати, јер ако се зна од кога највише добијају новац и подршку, јасно је и чији су им интереси најпречи. То су пропагандисти, који себе не виде као такве, али оно што је супротстављено њима, сматрају за агресивну пропаганду, на коју ваљда мисле да треба да имају монопол. Ми смо сви они, грађани најпре, који мислимо супротно од њих и не желимо да живимо у земљи кројеној по њиховој мери. Сваки грађанин, коме је стално до ове земље, на неки начин треба да допринесе борби да Србија буде успешна и нормална земља, али је узалудан посао уколико међу елитама које нешто одлучују не превладају таква мишљења, јер ми грађани не можемо никада истински одлучивати. Нашој елити је неопходно извесно проветравање, и свежа крв знања - а ова земља потенцијала за то итекако има. Опет се и ту угледајмо на најбоље, и као и за многе друге економске, политичке ствари не треба ништа епохавлно ново да измишљамо, већ само да се угледамо на најбоље светске праксе. модификујемо их и прилагодимо себи. За већину ствари, успешне стратегије и решења - како од оних мањих, свакодневних, преко реформи јавних управа, до економског преокрета, стратешког и геополитичког позиционирања - за све вероватно већ постоје успешни примери из којих се могу извући поуке. Посебно је важно да се што више пружи шанса стручним људима. Талентован смо народ који је увек имао успешне лекаре, архитекте, научнике, спортисте, музичаре, адвокате итд. Приметићете да су најуспешнији Срби у оним делатностима, које само стручњаци оспособљени за то могу да обављају, јер само лекар нпр. може да оперише. Колико год смо имали прегршт успешних људи у многим сферама, у политици и стратегији смо кроз историју  били у мањку, можда зато што једино тиме овде свако мисли да може да се бави - па и лекар, архитекта, музичар, спортиста, али и многи који су чак без икавког занимања и који су прескочили школу. Опет није потребно бити много мудар, већ само треба приметити које су земље најмоћније и најозбиљније - па оне које имају мноштво престижних института, тинк тенкова, које имају озбиљне стратегије којима се баве стручни људи, а не шарлатани, које иду у корак са временом и светом, унапређују и меку, и тврду и паметну моћ. Државе у којима се цени струка и у друштвеним наукама и државним пословима, једнако као у егзактнијим наукама. Не можемо се баш поредити са светским велесилама, али у оквиру циљева постављених у складу с нашим предиспозицијама, можемо увести неке сличне праксе. А ако се мисли да се за тако нешто нема довољно пара у осиромашеној земљи, треба подсетити колико је пара отишло улудо, а одлази и даље. Примера је безброј, како се државна средства бацају буквално у бунар, па често и на сопствену штету. О рак рани корупције и лоповлука, да и не говоримо. А улагање у друштво знања, и преокрет у праксу где ће се струка ценити, сигурно ће се вишеструко исплатити. Можда је елитама погодно да се форсира ријалити култура и затупљивање маса, како би се лакше владало и манипулисало - али шта ћемо ако то узме толиког маха да овде пристојни и паметни људи на крају постану врста која изумире , и када не буде имао ко од паметних да ради ствари од којих зависи судбина читаве земље и народа? Ми јесмо мали територијално и по бројности, али никако нисмо мали народ, заслужујемо много боље. Да би земљу одбранили од оних који јој не мисле добро, морамо се бранити памећу, а како ће се придобити душе народа да не прогутају злонамерну пропаганду - када негујемо ријалити културу, и када такво зомбирано становништво олако може да прогута било шта, ако му се лепо пласира? Кроз историју се безброј пута показало да када владари негују окружење које поседује најгоре особине, и подстичу то и у масама- кад тад ће се окренути исти против њега, јер ће неко други да такве лако да придобије за себе.

Војвођанско питање

   Ми, Срби, имамо лошу навику да проблеме решавамо тек када постану алармантни. Војводинa тренутно није акутни проблем, посебно у поређењу са осталим опасностима са којима се Србија и српски народ срећу. Она има потенцијал да то постане у будућности. Овако конституисана АПВ није нешто што јача Србију, напротив. Њен хибридни статус је неодржив и у будућности ће ићи или ка повећавању аутономије или ка њеном смањивању и постепеном гашењу. Најгоре од свега је, када се нешто  не детектује као потенцијални проблем и опасност, несметано се развија и онда се постаје свестан проблема, када је прекасно да се позитивно реши. Нека се на питању Војводине покаже да смо научили нешто на историјским грешкама, и да знамо и стратешки и дугорочно да решавамо проблеме. Наше елите  треба да буду свесне, да Војводина може за 15, 20 година да постане оно што нико од нас добронамерних не жели, и већ сада треба свеобухватно и превентивно предупредити сваку могућност да се ситуација развија у том негативном правцу. За такву стратегију не треба жалити ни енергије ни средстава, јер ће се сваки уложен динар и атом снаге, вишеструко исплатити. Уколико се пропусти спроводити стратегија када су највеће шансе за њен успех, и почне се деловати када су све неповољније прилике, онда и цена расте, а и уложени труд све мање гарантује успех. 

     Војводина за Србију има немерљив значај -процентуално по величини и броју становника, по томе што важи за развијенији део Србије и њену житницу, стратешки је веома важна и представља простор преко кога Србија припада и средњеевропском региону. Она за Србију има и велики симболички значај, као простор на коме су Срби вековима живели и борили се за своја права и државност. Симбол и трофеј је велике  ратне победе, и нешто у шта су уграђене кости милиона наших предака. Напоменимо и да се простор АПВ граничи са подручјем града Београда, па онај ко машта о будућој независној Војводини тиме призива и то да Београд поново буде погранични град. 

   Аутономна покрајина у оваквом формату, реликт је Брозовог диктаторског наслеђа и политике вечитог слабљења Србије. Ако идентификујемо актере који најгрлатије бране аутономаштво, лако ћемо уочити да су то управо баштиници Брозове политике. Екстремних аутономаша у овом тренутку нема у великом проценту, али не заборавимо поучан случај Црне Горе која је била до доласка комуниста етнички чисто српска, а чак и 1992. године су скоро стопроцентно гласали за заједницу са Србијом, да би се 2006. одвојили и данас постали расадник антисрбизма, иако су сви пореклом етнички Срби. Наравно да се не може повући потпуна паралела између ЦГ и АПВ, али елементе покушаја стварања некаквог посебног војвођанског идентитета, не на здравим локалпатриотским основама, него на онај титоистички антисрпски начин- већ имамо. На академском плану имамо покушај стварања посебне тзв. академије наука- ВАНУК. Борба за српску Војводину најпре и треба да се састоји у медијској и идеолошкој борби против оваквог концепта Војводине и против било каквог јачања војвођанског идентитета као противног Србији. Скоро две трећине становништва у Војводини чине Срби, па је јасно да никакве мањине не би могле да допринесу удаљавању или одвајању Војводине од Србије, већ би оне могле да буду само тас на ваги, као у црногорском сценарију. Да би се таква мрачна сепаратистичка визија некада остварила, морао би већински српски народ да се преведе жедан преко воде под маском најпре аутономаштва и посебног војвођанског идентитета, а потом, можда и настанком нове војвођанске вештачке нације и да крене у отцепљење. Ту би наводни економски мотиви играли важну улогу, јер би се доказивало народу да би независношћу Војводина просперирала, а да је Србија само кошта и гуши. 

    Зато државотворне снаге никако не смеју бити пасивне у Војводини, већ итекако активне на начин који ће вући ка потпуно супротном расплету - ка укидању овакве титоистичке АПВ. Чак и када се не би у догледно време успело у овоме, сваки корак ближе ка томе, је уједно и превентивно удаљавање од потпуно супротне варијанте. Националне мањине треба пригрлити, а никако одбацити. Није у њима толико проблем, већ управо у оним Србима по пореклу, аутономашима који форсирају причу о војвођанској посебности. Са мањинама би требало ступити у отворен дијалог, и оснаживати директан канал комуникације државне власти и њих, мимо АПВ. Свим мањинама, Мађарима, Словацима, Румунима и др. омогућити сва могућа национална, језичка, културна, верска права, па чак и подстицати њихово истицање националних симбола и тај понос. Мађаре и остале сигурно да не можете асимиловати, па зашто им онда  не показати  да их држава Србија прихвата таквим какви су и да она није сметња њиховом културном развоју и еманципацији, а они треба да покажу да су лојални грађани ове земље. Скептичан сам у овом погледу према хрватској мањини, због традиционално непријатељске политике Загреба према Србији, а посебно субверзивних њихових намера у Војводини. Београду би било корисно и да игра на карту сукоба Загреба и Будимпеште, где би Београд и Будимпешта били савезници, и никако не дозволити зближавање Загреба и Будимпеште по питању Војводине.  АПВ као концепт као што је антисрпска, она је и антимађарска, јер је то један титоистички анационални хибрид настао из антисрпских побуда. Наравно, права мањина искључују било какве територијално- политичке аутономије по етничким основама. Мађари су свакако најзначајнија мањина у Војводини. Иако неки екстремисти имају негативних претензија, погрешно је правити паралеле између њих и муслиманских мањина- јер они немају ни прираштај ни ратоборност као ове. Мађарска је у ЕУ, и многи који су добили њено држављанство напуштају Србију. За Србију је пожељно да има што боље односе са званичном Будимпештом, као и мађарским странкама попут СВМ.Чак и захвлађење односа Мађарске са западним земљама нам одговара, јер би имали велики проблем, ако би Мађарска била њихова миљеница, а ми у сукобу са њима. Мађарску мањину би било корисно пригрлити уз српске државотворне снаге, понудити им учешће у власти на свим нивоима, а максимално их удаљити и конфронтирати са тзв. српским аутономашким снагама.  Чак ни екстремистички Јобик није ни близу опасност по Србију, као што то могу бити ЛСВ, Војвођанска партија и сл., јер неозбиљне десничарске ревизионистичке групације које виде Војводину као Јужну Угарску или Димитровград и Босилеград као делове Бугарске, су опасне колико и Шешељ за Хрватску када и данас прича о Карлобагу и Вировитици. Од отварања канцеларије Јобика у Сенти, много више треба да забрињавају све чешће акције и позиви на отцепљење Војводине и залагање за каталонски сценарио у Војводини. Иначе, лидер једне минорне, али медијски веома присутне, аутономашке и сепаратистичке странке из Војводине, је био у посети Каталонији, вероватно да би видео каква су њихова искуства у борби за независност. Позивање на Каталонију, али и неке друге случајеве уколико се поново отворе попут Шкотске или Бретање, свакако да је замајац аутономашима. Иако таквих екстремних аутономаша нема много, веома су медијски присутни и агресивни, па је могуће да тај број временом нараста, посебно у временима великог сиромаштва и незадовољства становништва. Притом, неке београдске странке попут ДС и ЛДП дају подстрек таквим стремљењима, а војвођански ДС све више подсећа на ДПС - на неког ко преузима изворно туђу идеју, а има далеко веће шансе од ЛСВ или Војвођанске партије да је спроведе. 

     На политичком терену, уз квалитетан рад, могле би се поразити такве антидржавне тенденције. Када год они машу аутономашким војвођанским заставама, на једну њихову ми треба да машемо хиљадама српских застава. Када културрасистички омаловажавају било шта што није ,,изворно војвођанско“, него србијанско, треба одржавати што више српских манифестација и разбити ту вештачку поделу у главама на Војводину и остатак Србије. Избеглице из српских земаља, које су често на тапету војвођанерских аутономаша, не треба да се стиде, већ да поносно одржавају своје манифестације, јер Војводина подједнако припада и њима. Треба развијати што јаче локалне самоуправе и економску децентрализацију, али на здравим и развојним основама, а никако политичке хибриде као АПВ. Повезивати општине из Војводине на заједничким развојним пројектима са општинама из Централне Србије са којима се додирују, и везивати их више за њих него за Нови Сад, барем док је оваква АПВ. Аргументовано доказивати да, не само што АПВ не побољшава живот њених грађана, већ представља комунистички бирократски реликт који дуплира надлежности, а апарат који много кошта, више односи него што доноси обичним грађанима. Исмевати и етикетирати аутономаше као екстремисте, и стављати их у исти кош, са осталим екстремистима, попут неонациста (не као идеолошки истомишљеници, него у смислу борбе за крајност) и на сваком кораку демаскирати њихову политику. Користити се свим легалним медијским, идеолошким и политичким средствима борбе, како би једног дана у повољним околностима народ дао своју реч о оваквој АПВ, за чије стварање се никад није ни питао. Стално треба подсећати да оваква АПВ није плод народне воље, већ је октроисана од комунистичке врхушке. Гајити идентитет Војводине само на основу оних вредности због којих је и настало Српско Војводство, а које су изопачили комунистички властодршци. Њихов парадокс се најбоље може огледати у трагикомичној синтагми Војводина Република, што је појмовно неспојиво. 

    Сада је најбоље време да државотворне снаге крену у тиху и меку борбу за северну Србију. Проактивном политиком треба деловати први и корак испред свих оних снага које би тај простор вукле у контрасмеру. Овакав положај Војводине је бесмислен, јер аутономија у оваквом облику нема никаквог смисла, обзиром да су две трећине у њој Срби, а да никаквог историјског разлога нема за то, јер је Српско Војводство и настало у тежњи да буде део Србије. Што се економске стране тиче, развој, децентрализација и јачање локалних заједница могу да се остваре и без оваквих хибридних аутономија - ниједна земља у региону нема ништа слично, не рачунајући БИХ која је сложена државна заједница. Због чега би само Србија морала да има нешто што служи само као фактор њеног слабљења и уцењивања? Не заборавимо, да свака неуралгична тачка Србије је и адут у рукама моћних спољних фактора, да ако нисмо кооперативни према њима, они отворе то питање. Зашто барем, један проблем не решавати на позитиван начин, превентивним деловањем? Стара изрека мудро каже - боље је спречити него лечити! 

Перспективе поствучићевске Србије

     Многи политиколози и аналитичари, сасвим разложно, тврде да без јаке опозиције нема ни добре власти. Осим снаге опозиције у броју мандата, као корективног средства притиска на власт, јако је битан и њен квалитет, Када опозиција има квалитетне људе и идеје, то ће свакако побољшати политичку динамику у држави. Ако погледамо стање у српској парламентарној опозицији, видећемо двоструки јад и беду. Прво, због њене исцепканости, али и процентуалне слабости, где тренутно не могу да парирају власти, а такође и када анализирамо њене идеје и структуру људи. Парламентарну опозицију чине ДС, као и њени рецидиви попут СДС и Нове Странке, плус мањине и неки независни посланици. Јасно је да, не само да је реч о људима који су већ испробани и немају ништа ново да понуде Србији, већ је реч и о политичким групацијама које су најгори петооктобарски анационални јакобинци. Осим што као компромитоване личности више  не заслужују шансу од српског народа, услед катастрофалне владавине у прошлости, још су опасније по Србију, њихове идеје, у случају чијих поновних спровођења, Србија тешко да би преживела. С друге стране, у парламенту не постоји евроскептична, антиглобалистичка опозиција,па су владајуће СНС и СПС, иако декларативно проевропске, једини траг некаквог националног и патриотског парламентарног присуства. Анти ЕУ и отворено проруска опозиција је много присутнија у народу, него што то непостојећи скупштински мандати показују. С друге стране, неки попут УРС-а су политички збрисани, док је ЛДП најеврофанатичнија ванпарламентарна странка. Наравно овај социјални расцеп у Србији, далеко од тога да захвата само странке, он прожима читаво друштво, медије, државне институције, па чак и владајуће странке СНС и СПС, које и нису тако хомогене. 

    Нема сумње да је напредњачка победа, а све ће се више то потврђивати - победа дисконтинуитета у односу на жуту власт. То што су наставили са европским путем и пристали на болне уступке је последица тога, да другачије није ни било могуће. Веома су различити мотиви из којих је уступке чинила ДС, у односу на уступке садашње гарнитуре власти. То се види и из тога како јавности СНС оправдава свој проевропски курс, а како су то радиле претходне еврофанатичне гарнитуре. Ова власт не намеће идеолошки јавности европејски курс и вредности, нити прозападни начин мишљења, већ се више правда реализмом и како је то изнуђено, али и добро и корисно барем за неке ствари попут многих пропписа и закона које морамо да ускладимо на неизвесном путу ка ЕУ. За разлику од ових размишљања у строго реалполитичким категоријама, тзв. друга Србија, у коју свакако убрајам и бившу власт Бориса Тадића, је тежила, а и сада из опозиције тежи да наметне то мишљење да те западне вредности и јесу једине праве вредности и истински пут, којим не идемо, јер морамо да се не би конфронтирали са јачима, већ зато што тако и треба, јер он одражава њихове идеолошке глобалистичке и анационалне погледе на свет. Многи ће се запитати, шта се има од тога с којим мотивима неко нешто ради, ако резултат остаје на крају исти, а неће остати исти сигурно. Владајући реалистички приступ у Србији је, плански или не, изнедрио много реалнији и повољнији однос јавног мњења према европским интеграцијама, где је само мали део фанатичних другосрбијанаца остао слепо идолопоклонички везан за евроатлантску причу. У време владавине петооктобарских јакобинаца, ниједан провладин медиј не би имао толико критичких погледа ка нашим евроатлантским, посебно англоамеричким партнерима. 

    Видимо код ове власти, један нов однос према историји, нашим херојима, националним интересима, али и другачије тумачење болних уступака и тоналитет у односима са странцима. Посебно је важно што се решавамо комплекса кривице, и не стидимо се да тумачимо и последње ратове на наш начин - па је чак и градска власт подигла споменик херојима отаџбинских ратова од 91-99. Борба против скандалозне британске резолуције о Сребреници, обележавање двадесетогодишњице страдања у Олуји, обележавање стогодишњице Првог светског рата, нови називи улица, подизање споменика, меморијалног центра српским жртвама, али и још нека дешавања у српској култури, дају нам за право да се надамо да ће југословенству и другосрбијанству у нашој култури бити полако одбројани дани. То исто важи и за српску политику, спољну и унутрашњу. Нема сумње, да је ова власт делимично састављена и од неких жутих прелетачких рецидива, које је Вучић морао да кооптира у своје редове, пактирајући са њима како би оставио утисак и прозападног политичара, али је много подношљивије кад је само део таквих у власти, а не држе је апсолутно. 

     По медијским превирањима , рекло би се да долази време тињајућег сукоба Вучића управо са том анационалном политиком. То је и природно, јер га ти слојеви никада нису искрено прихватили, а увек сигурна база му је она народњачка која га је и довела на власт.  За оне максималисте, који имају патриотску идеологију, али никакву визију како би исту спровели и који тврде да је Вучић чак и гори од жутих- питање је која је садашња алтернатива? Ниједна странка ни лидер неће владати вечно, па ни Вучић. Сам премијер је рекао, да нема намеру да влада вечно и да мисли да ће Србија после Вучића бити много боља него Србија пре њега. Питање је колико ће његова владавина трајати, али још је битније питање ко и како ће га заменити? Није добро да га замени неко много гори и опаснији, попут петооктобарских јакобинаца, јер би то била смрт за српску државу и њене националне интересе. Промена ће бити успешна, само ако га замени неко бољи. Зато би много боље по Србију било, када би њему, али не и држави, најјача опозиција, и парламентарно присутна била она која га напада са десног и суверенистичког спектра, која га подржава за ствари које су несумњиво у националном интересу, а има примедбе нпр. на Бриселски споразум, извињавање у Сребреници, безалтернативни пут ка ЕУ, евентуалну продају Телекома, а не она опозиција која га за све то подржава, а критикује га за наводну цензуру, ауторитарни стил владања и сл. глупости. За Србију ће следећа промена власти бити подношљива, само под условом да уместо Вучића дођу само још више суверенистичке снаге, а никако Живковић, Тадић, Пајтић и сл. У овом другом случају смо џабе кречили и не само што би то било кобно по Србију, већ и по самог Вучића. Уколико би га наследиле суверенистичке снаге, које су га замениле или због фактора времена и потрошености или због замерки на мањак кичме према Западу, онда би и пад Вучића био миран, а он барем накнадно био вреднован као историјски релативно позитивна личност са дистанце, која је била нужна прелазна фаза у транзицији из жуте еврофанатичне, ка патриотској и традиционалној Србији. Уколико би га рушио други спектар, потпомогнут многим медијима и страним западним круговима, његов пад би био тежи, на бази наводне борбе против диктатуре, репресије, цензуре, ауторитаризма и сл. ,а он би неславније прошао као нови Слободан Милошевић.  Не само што би победа те петоколонашке приче била погубна по Србију, већ би била потпуно у супротности са светским трендовима, који Србији у наредних 5 до 7 година треба да иду у прилог. Пут ка ЕУ треба да нам остане декларативна парола, јер нагло не најчешће доноси Мајдане. Онда џабе што сте имали и најбоље намере и што сте у праву, када ће крајњи резултат по земљу бити кобан. Зато сваки потез треба да буде промишљен, пратећи светска геополитичка дешавања, и резултат неће изостати. Чини се да је Србија засад на добром путу, и да се повољни процеси одвијају, али они могу бити прекинути, ако се не изборимо да се наставе. Можда они и нису толико последица способности ове власти, али и од добрих околности и процеса џабе, ако их не бар препознате и не искористите тај поклон. Александар Вучић је човек великог политичког искуства, који сигурно то боље разуме од својих бројних функционера и он има ту шаховску политичку црту. Гради имиџ јаког лидера попут Орбана, Ердогана и сл. какве искрени прозападњаци презиру. Надајмо се да, верујући у политичку психологију, у њему заувек чучи, давно оформљен, екстремни патриота, који је временом и искуством научио да се прилагоди околностима и да се  другим методама, бори за исте циљеве - за јаку Србију. За Србију је спас у политици која стриктно гледа своје националне интересе, али је и трезвена, и поред тога што зна ко су јој највећи пријатељи, неће гурати прст у око, оним другима, много моћнијим од себе. Све веће, пажљиво окретање ка антиглобализму, суверености и независности не би смело да буде упитно. Интензивна сарадња са Русијом, не због вазалног положаја, јер ма колико братска нека земља била, то је за Србију недопустиво, већ зато  што је то наш интерес и већ доказано као најсигурнија карта. Евидентно је да тамо где је најјачи атлантистички утицај, српски корпус је слаб, а остали су јаки, а када је Русија јача, посредно смо јачи и ми. Србији никако није одговарао униполарни моменат, док јој све израженија мултиполарност иде у прилог. Сарадња са Кином, као економском светском силом, посебно у склопу обнављања Пута свиле, веома је важна.  Сарадња и са Западом, наравно, али не на идолопоклонички другосрбијански начин, већ на рационалним и обострано корисним основама. Србија припада европском континенту, и сарадња са западним светом и многе ствари преузете по угледу на њих, могу јој бити итекако корисни. Треба имати у виду и да је Запад све мање јединствен појам. Без патриотизма и борбе за већу сувереност нема ни економског бољитка, јер када имате поданичку и колонијалну свест онда ћете и увек бити експлоатисани и насамарени. 

      Владавина СНС је нужна фаза и избор СНС је био једини могућ при свргавању жуте власти. Није добро, што је управо та, криминално лоша претходна власт заправо и тренутно једина институционална опозиција Вучићу, заједно са спавачима у овој власти. Колико год СНС и СПС имали мана, оне су ипак народне и типичне српске странке, чак и са типично српским просечним манама, које треба ургентно кориговати, али не и мрзети културрасистички сопствени народ због њих. Оне  и када повлаче потезе с којима би се и друга Србија сложила, то ипак раде спрам реалполитичких категорија, а не због космополитских идеолошких светоназора. И то је нешто најбоље што нам се догодило, још од 1945. године. Многе циљеве које они не могу да остваре, па и неке максималистичке можда ће успети да оствари неко други, у бољим околностима, али ако их замене они претходни, онда ће и све оно добро што је коалиција СНС-СПС урадила за Србију бити поништено, а остаће само оно са чиме свако ко воли Србију никако није могао да буде сагласан. Притом, не улазим у то да ли је то што је добро урађено стратешки и плански, или има и случајности, мада сигурно да искусни политичари попут Вучића, Дачића и Николића тешко да не разумеју какву политику воде и да раде само стихијски. Другосрбијанска опозиција се полако организује и консолидује . Тадић је показао да истински припада том спектру, и да је она сарадња са Додиком и сл. било само због гласова и притисака, док је био на власти. Сада се одлучио за сарадњу са ЛСВ и ЛДП, а ЛДП је за независно Косово, укидање РС, коју сматра геноцидном. Тадић је одједном почео да се залаже и за геј бракове. ДС је одавно конфузна, али доследно потпуно анационална странка, откад нема Ђинђића, не рачунајући солирања Јеремића, који је избачен. Садашњи ДС је још опаснији, јер кокетира са војвођанским сепаратизмом, и спреман је зарад сопствених интереса да радикализује тзв. војвођанско питање- па и да подстиче тензије на релацији Војводине и централне власти, као у инстументализованом и злоупотребљеном протесту паора. Циљ је да се покаже како Србија наводно тлачи и економски уништава и експлоатише Војводину, да би испало да је можда бољи пут за северну српску покрајину што већи степен самосталности од Србије. Борко Стефановић покушава да направи српску Сиризу. Осим неокомунистичког популизма, који је сам по себи одбојан, неповерење изазива и сама личност Стефановића, за шта је најбоље прочитати Викиликсове депеше.  Што се тиче десне опозиције, попут ДСС,СРС и Двери, њихов највећи проблем, јесте у томе што они имају списак лепих жеља, али не разумејју свет у коме треба да делују и окружење у коме се налазимо, нити имају конкретан план како би они те идеје спровели. Ако неки рат не можете да добијете, онда га боље ни не почињите, а ако немате инструменте и средства да остварите своје идеје, онда ћете само својим авантуризмом, чак и из најбољих намера, ићи на воденицу управо непријатељима сопственог народа и државе. 

     Управо, то и јесте навјећи изазов. Створити класу у Србији, просвећених патриота, који ће бити до сржи посвећени јакој Србији сувереној, независној, економски све јачој, као и војно. Али они који ће се стално усавршавати и бити мудри, који неће само галамити, него ће знати и да се политика некад води и језуитским методама, и да не мора увек бити важно шта кажете званично, него и шта радите. По ову земљу су опасне патриоте, које немају такта и који су само галамџије без реалних планова како да операционализују тај свој патриотиѕам, као што су опасни и они који су образовани и луцидни, али раде против интереса своје земље, јер су им неке друге идеје усађене у главу. Зато треба улагати у образовање и стално се усавршавати и учити, али како би то било знање с племенитим циљем, а не злоупотребљено, треба се најпре подизати дух који ће кроз образовање учити децу да то што се образују јесте важно, али је најважније пре тога да буду добре патриоте и добри Срби како би и њима и држави њихово знање послужило. 

     Да би се Србија препородила, потребно је да иде у корак са светом, и да размишља и стратешки и дугорочно, а то превазилази дневну политику и страначка трвења. Тренутна власт има завидну већину и стабилност, мада је врло лако уколико је то некоме моћном циљ, да се и то сруши као кула од карата. И ова власт ће проћи, али веома је важно да је замени некаква патриотска, традиционалистичка опција, а никако либерална и еврофанатична тзв. грађанска Србија. Грађанска Србија истински ни не постоји од 1945. године, и јако је важно не упадати у те замке и њихове наметнуте обрасце мишљења. Данас грађанску Србију и наводно демократску изигравају некада врли јуришници СКЈ, којима је и тада, а и данас омиљена парола - добро је кад је слаба Србија, а јака Југославија. Не смемо да дозволимо да нас они уче демократији и грађанским либералним вредностима, које су саме по себи много небитније од, интереса јаке и стабилне Србије. Ако је 5.октобра поражена победничка струја Осме седнице, да би Србија живела, мора се трајно поразити и поражена струја Осме седнице, као и идеологија Титових либерала, најбоље оличене у лику Латинке Перовић. Раскрстити са југословенством и било каквим интернационализмима супротстављеним српским националним интересима. Када таква мишљења буду на нивоу статистичке грешке, која је за сажаљење, може се рећи да је Србија победила и вратила се себи. А да би се то десило, не сме се догодити сценарио по коме се петооктобарски јакобинци, можда и уз помоћ неких несвесних српских патриота као корисних будала, враћају на власт. 

    

    

Обојена револуција у најави

     У тексту Мит о ,,цензури''- ,,медијски Мајдан'' и потпиривање сукоба Николић-Вучић, пре нешто више од пола године, предвидео сам тзв. медијски Мајдан, све жешће ударе на власт, с прогнозом преласка на нову тактику - уместо ударања на све око Вучића, али не и на њега, следи и директан удар на Вучића. Изненадила ме, ипак  брзина којом су медији попут Курира прешли са перфидне фазе удара на Вучића, на активну фазу удара, ударајући веома отворено, чак и крајње лично на њега. Чини се да су карте промешане, подељене и да су неке ствари много чистије, после ове велике медијске прекомпозиције, која је могла да изненади само или крајње наивне или неупућене. По мом мишљењу, извињавање Србији, једног лепог недељног јутра, није билo објава никакве промене односа снага, већ само јавно обелодањивање и признање онога што се већ знало. Реакције су биле бурне, а чини се да је тзв. таблоидни рат Родића и Вучићевића, ипак нешто много озбиљније и крупније него обрачун двојице бивших колега. 

    Чудио сам се најавама ванредних избора и лично био против истих, сматрајући да нема  ниједног рационалног разлога, при оваквој констелацији снага, а сада након извињавања Србији, сматрам да је Вучић погрешио и да је и поред бројних притисака са стране, требало да иде на изборе. Не наравно због онога због чега би највећи део његових функција гладних страначких функционера хтео - због грабљења још већег плена, већ због тога што би му то била прилика да се додатно легитимише и у тренутку медијске објаве рата, јер би убедљивом победом на новим изборима имао знатно ојачану позицију у том окршају. Немојмо се заваравати, Вучићу ће рејтинг у новим околностима вероватно само падати, једино што му је олакшавајућа околност та што је опозиција и понуђена алтернатива криминално лоша и састављена од већ испробаних опција, које су Србију унаказиле. Али услед спољног подстицаја и евентуално појаве неких нових лица - а тај тзв. трећи пут састављен од нових и некомпромитованих је општи тренд у Европи и региону- могло би да дође до укрупњавања и свеопште мобилизације опозиције. Велики је удар на Вучића што је и масовни штампани таблоид попут Курира ударио најдиректније на њега, јер у оваквој Србији то се утицајније одражава на гласачку базу него сви, учаурени у сопствени свет, твитераши, њузнетовци, сатиричари и сл. заједно. 

   Од не баш Вучићу наклоњеног медија, Блиц је у последње време направио благи заокрет, што није ни чудо имајући у виду да је Блиц малтене немачко гласило. Чињеница јесте, да је Вучић остао у блиским односима са Меркеловом, чак и када јој сви окрећу леђа и губи јој се политичко тло под ногама. Улогу главног опозиционог масмедија полако је преуѕео Курир, уз већ стандардне њихове приче како су жртве и под притиском гашења и забране- много пута од њиховог оснивања понављао се такав сценарио. Притом, остали су на линији потпиривања раскола између Николића и Вучића, с промењеном тактиком. Раније су свакодневно блатили Николића, док Вучића директно нису нападали. Сада, када се се одлучили да ударе на Вучића, напрасно мењају став о Николићу- одједном им није  мета, чак и објављују интервјуе с њим. Да медији итекако прижељкују ову поделу, говори и то што скоро ниједан медиј не напада или  хвали истовремено и једног и другог, него по принципу или-или, кад једног напада другог не дира или га чак хвали. Циљ јесте да се унесе забуна и да се помисли како је нпр. Николић ударио на Вучића или обрнуто. Не може се не замерити председнику Србије то што у овим околностима даје интервјуе Куриру, јер тиме, верујем ненамерно помаже онима који су га бесомучно блатили годинама. Због личног угледа и угледа функције коју обавља, кардинална је грешка имати фер комуникацију са Куриром, после оноликих бљувотина,а посебно оних са старлетама и измишљеном ванбрачноим децом.  Изгледа да је овај интервју највише наљутио управо оне људе и структуре за које се веровало да припадају тзв.Томиној струји пре него Вучићевој. Свака акција повлачи и рекацију, па је интервју у Куриру посебно негативно дочекан у Информеру, што и не чуди јер је изгледа дошло време да ко је добар Куриру, не може бити добар Информеру и обрнуто. Не верујем да је Томислав Николић у било каквом дилу са Куриром и њима сродним структурама, већ бих пре рекао да је то резултат благе политичке наивности и неких погрешних процена. 

       Ако игде у Србији постоји тзв. дубока држава и српски Ергенекон, то је несумњиво у сфери медија, различитих НВО и деловима академске заједнице наклоњене другосрбијанским круговима. Ово што смо видели последњих недеља је прави другосрбијански медијски Гладио.

Улогу медијског мобилизатора је преузео масован и утицајан таблоид који допире до најширих слојева бирача и до оне већинске и старије Србије, до које утицајни твитераши не допиру. Не може се пренебрегнути чињеница да је Србија преплављена у јавној сфери западним агентима од утицаја, али још више тзв. корисним идиотима. Прошло је време бесомучног финансирања прозападних НВО тек тако, сваки евро или долар се крваво правда,  јер су стасале генерације нових тзв. корисних идиота, који ће те ствари да раде и за џабе, па зашто би их онда неко и плаћао, кад не мора, јер верују у то што раде. Ова последња дешавања на српској медијској сцени, Танјуг, Политика, Новости, таблоидни рат и извињавање Србији, само показују да је Вучић или дебело засметао због нечега атлантистичким структурама, или му спремају алтернативу и притискају га за сваки случај, ако се одлучи да им се директно супротстави- где би се тад целокупна машинерија активирала. Атлантистичким структурама генерално сметају прејаки лидери, јер код њих увек постоји већа могућност вођења суверене и независне политике, зато је њима пожељније када су владе и лидери слаби, несигурни, зависни и када их сваки благи поветарац може одувати са политичке сцене. У Србији сто посто не може да завлада национална опција, јер Срби имају патолошки страх од бирања те опције и наводне неизвесности која би тад уследила  - то је онај рефлексни  баук враћања у деведесете који је јак и данас у подсвести. С друге стране, колико год била медијски окупирана наша јавност, овде никада на власт не може доћи нека опција и добити већину на отворено издајничкој причи, већ само преваром, односно обећањима бирачима да се ни та национална ствар неће запоставити. То добро знају и страни центри моћи, па је стога пожељно правити некакав  нови ДОС, где би можда места било за неке десне странке попут ДСС, а које би потом после победе били скрајнути у новој подели моћи и одбачени и преварени. Тај нови ДОС би се вероватно окупио под плаштом некакве борбе против наводне диктатуре, личне власти, медијског мрака и цензуре, где би фокус био само да се скине актуелни режим, а каква ће политика бити после, о томе ће се накнадно разговарати. Такво увлачење патриотских снага у некакав нови ДОС , са њима идеолошки потпуно супротстављеним странкама, под плаштом свргавања режима  била би  најопаснија подвала  грађанима и једино би тако могло да се деси да људи попут Тадића, Чанка, Јовановића, Живковића, Шутановца, Пајтића, Стефановића и сл. поново дођу на власт. Сви који Вучића сматрају за некаквог издајника националних интереса, само нека замисле на тренутак могућност повратка оваквих персона на власт, и сигуран сам да би их ухватила језа од помисли на то која је једина парламентарна алтернатива владајућој коалицији. У прилог томе да без националних гласова не може бити срушена власт иде и профилисање Курира, преко догађаја у Црној Гори, као неког борца за српску ствар, иако је јасно да Адриа медиа група тешко може бити борац ѕа српску ствар. Када видите да Н1 даје простора некоме са српске деснице да критикује власт, увек се запитајте најпре с којим мотивом они њих ту пуштају, чак и када су критике потпуно на месту. Када неко даје стотине хиљада евра за истраживање неке афере, чак и да је све тачно што сазнају, увек се запитајте зашто неко даје паре за то. Не даје их сигурно из алтруизма и стога јер им је стало до квалитета функционисања институција или било чега у Србији, већ искључиво због неких својих циљева. Слабост опозиције, утиче на то да добар део људи помисли да је можда једино решење форсирати некакву опозицију унутар саме СНС, где би дошло до пуча и раскола унутар најјаче странке и борбе фракција, као некада у СКЈ. Око премијера Вучића се и сада отимају међусобно, док се боре истовремено једни против других, некакве прозападне и проруске структуре- а обе убеђују Вучића да му она друга струја директно ради о глави. Он је још увек у центру, између борбе та два пола, али питање је колико ће још дуго моћи да издржи то и када ће коначно једном од та два царства морати да се приклони. Састав владе, али и самог СНС-а такође одражава евидентну поделу на та два пола.

    Имали смо ових дана причу о наводном државном удару који се спрема. Не могу да знам да ли у томе има неке истине, али ми је занимљива масовна реакција и малтене медијски линч против особе која је то изјавила, уз наравно априори подсмехе и унапред стопостотно одбацивање свега што је дотични новинар изнео, без и да су га саслушали. Иначе ти кругови подсмеха свему и свачему што другачије мисли од њих, сваки пут делују по истој матрици понашпања. Као да  се обојене револуције не догађају и као да је то некаква научна фантастика, а не нешто што се последњих месеци одигравало у скоро свим суседним земљама. Одлазак државника у иностранство, увек је згодна прилика за масовније протесте против њега. Саопштења неких странака и новинарских удружења делују тако у последње време, као да их је иста рука написала и да су то имали готово спремно, само чекајући повољан тренутак за објаву. Ствара се непотребна тензија у друштву о наводој аутократији, насилном друштву које се враћа у деведесете. Покрећу се стално неке афере, које не добијају епилог, него када се неке деконструишу, креатори их забораве и исфорсирају неку нову. Сетимо се само случаја писања графита против Пајтића, за које је доказано да их је писао функционер ДС, с циљем да се креира атмосфера и утисак да власт прети и застрашује. То је стари и опробан метод, примењив често у свету, не само код нас. Да се пишу графити, неко пребија, можда чак у екстремним ситуацијама и убија у операцијама под лажном заставом, како би се то приписало онима против којих треба масовно окренути народ. Сетимо се само чудног случаја пребијања Илије Вујачића, где је пребијен у суботу а медији пренели тек у понедељак?! Или најновије пребијање чланице Савета ѕа борбу против корупције, која чак није хтела ни да пријави случај? Није немогуће да неко оваклве ствари систематски ради како би се креирала атмосфера да је Србија једно насилно и нетолерантно, опасно друштво, а за то је погађајте по дефолту крива власт. Када се жестоко напада власт, по правилу се некако на удару нађе и војска, па тако опет имамо по ко зна који пут нападе на Диковића, али и хорске нападе на Петра Цветковића, јер је изјавио нешто што цео свет у 21. веку зна да је истина, док у Србији  неки премудри и преобразовани политичари изјаве да су новинари имали везе са службама само у време Стаљина?! Било где у свету би се људи грохотом подсмевали због таквих изјава, али тако нешто је овде нормално. 

    Чини се да се у Србији полако нагомилава енергија за некакву обојену револуцију. Имамо медијску револуцију, која увек мора да претходи правој револуцији, јер јавно мњење мора најпре да се обликује у смеру остваривања циљева. То је толико пута у свету опробан   и познат метод да нема смисла ни трошити пуно речи на њега. Разлика је што су раније углавном биле успешне, док  сад и не мора бити тако, јер као што се развила техника њиховог извођења, сада постоје и технике успешне борбе против истих. У извођење обојених револуција најпре иду медији као претходница, потом мирни протести, који постају све насилнији уколико претходне фазе нису дале резултат. Обично је за насилнију фазу потребна некаква иницијална каписла. Чињеница је да у Србији навијачке групе и омладина, сви ти неки слојеви који би били способни за некакво веће насиље, тешко да би могли да се мобилишу на некој другосрбијанској причи. Зато се мора скупити широк фронт који би оклупио све који су против Вучића, посебно десничарске фракције које би тај прљави део посла одрадили занесени, за неког ко има потпуно друге намере и циљеве. То и јесте техника обојених револуција - скупити најшири могући фронт, без гадљивости на било кога ко је вољан да помогне, а онда након победе, зна се ко купи највећи кајмак. Зато сматрам да било који српски патриота, чак и ако је потпуно ненаклоњен тренутној власти, не сме буде увучен у подршку и солидарност са људима попут Пајтића и сличних, јер би тиме директно радио на штету и своје земље и својих идеја. Јер, ако хоћете бити опозиција, будите опозиција власти, а никако држави. Сваки мислећи Србин, који дубоко промишља и разуме нијансе и процесе, никада се неће повести за масом ни бити користан идиот, зато што није галамџијски патриота, већ онај који је и луцидан и размишља, па му је онда и просрпски инстикт од ситуације до ситуације непогрешив, без обзира на лична мишљења о овоме или ономе. Прави српски патриота, никада не сме бити сујетан, и мора непогрешиво одабрати страну када је више него јасно шта се дешава, чак и када то иде против неких његових личних афинитета. Прави српски патриота, и када је опозиција власти или некој личности, препознаће границу када то прелази у опозицију држави, што он никада неће бити. Неће се ни под којим условима наћи на истој страни с Пајтићем , Јовановићем, Тадићем , Живковићем... У памет се, браћо Срби! 

    

Париз је само природна последица катастрофалне политике

      Најновији терористички напади у Паризу су изазвали прави шок. Не можемо да не жалимо бројне невине жртве, као што не можемо не бити и изразито критични према француској држави, упркос деликатном тренутку у коме се она сада налази. Њена директна одговорност за црни петак је немерљива, због чињења и нечињења. Фијаско који је доживела је политички и безбедносни, али и морални. Запањујуће је да је овако нешто могло да промакне француским обавештајним службама. Нема сумње да је серија терористичких напада била веома добро организована и са јасним циљем. Она је изведена петком увече, у огромном Паризу и на бираним локацијама на којима се нашао велики број младих људи који у то време излазе. У то време се играла утакмица између Француске и Немачке, коју су уживо гледали Оланд и Штајнмајер, а у близини стадиона одјекивале су експлозије. Париска трагедија је могла бити и знанто већа. Број жртава је велики, а последице ће вероватно бити драматичне и после овог петка више ништа неће бити исто. Циљ овог напада је свакако био најпре да се изазове страх, јер од напада страда одређен број људи, али страх који наступа након њега погађа све. Осим сејања страха, циљ је био да се на неки начин и Француска и Европа баце на колена, да се демонстрира моћ терориста, али и оголи крхкост и рањивост западних земаља. Напад има и елементе освете, јер је Француска била у последње време активна као део коалиције против ИСИСа и учествовала је у бомбардовању. У данашње време, веома је тешко спречити неки појединачни терористички напад, па чак је технички могуће да се изведе и на више локација и да то промакне државним органима. Али, да би овако нешто успело, мора да буде веома добро организовано. Сам чин извршења терористичког акта, је само завршни чин коме претходе многе радње. Најпре неко мора да се заврбује и да се убеди да ако треба и погине у самоубилачком нападу. За терористичке нападе, потребне су и организација, логистика, обука, финансије које ће то да испрате. У борби против тероризма веома је битна превенција, као и праћење и надзор над сумњивим људима и групацијама. Када се пропусти да се адекватно делује у почетним фазама, постаје све теже спречити терористички акт и опасност од успешно изведеног напада расте. Боље је и хиљаду пута више средстава уложити у почетне фазе борбе против тероризма и превентивно деловање, него на средства и људе који ће се технички трудити да спрече извођење самог акта. Суштина и јесте у превентивном деловању. Оно може да се одвија на различите начине- едукација, пропаганда, одвраћање и разне меке варијанте, све оне мере које ће водити дерадикализацији младих људи исламске вероисповести. Држава попут Француске је дужна и да константно прати сумњива лица и групе, да има убачене људе у те структуре и да ако треба превентивно делује и хапшењима, пресецањем терористичких ланаца у зачецима и свим осталим неопходним радњама. Чини се да Француска није до овог петка схватила сву озбиљност своје ситуације, обзиром на више терористичких напада на њеном тлу у последње време, повећане миграције и традиционално велику муслиманску популацију у њој. Напади на редакцију Шарли Ебдо-а и нису били тако давни, као ни терористички напад у Француској који се одвио на исти дан када и напади у Тунису и Кувајту. Осим што црни петак 13. подсећа на 11. септембар 2001. као прекретницу, сличност са САД је у томе што је и тадашња немарност САД довела до терористичких напада, обзиром да напади у Њујорку 1993. и у Кенији и Танзанији 1998. нису били довољно упозорење. 

      Осим одговорности у смислу нечињења и обавештајних пропуста, још је већа политичка одговорност Француске и свих њених савезника. Интервенција у Либији, где је итекако велику улогу имао Никола Саркози, арапско пролеће, инстистирање на рушењу Асада који се скоро пет година бори против оваквих терористичких група- су нешто што се озбиљно мора анализирати након почетног шока, жалости и емпатије према страдалима у Паризу. И Француска и цео западни блок морају коначно да увиде да политика коришћења теорориста за сопствене циљеве и подела на тзв. добре и лоше терористе никада никоме добро није донела на дуже стазе, и кад тад се као бумеранг врати носиоцима такве политике, по поринципу рани куче да те уједе. Ако и занемаримо историјску улогу Француске у смислу колонијализма, ратова у Индокини, Алжиру али и још раније за Блиски Исток кобан Сајкс-Пикоов план- довољно је да погледамо само  политику Француске у последњих двадесетак година, према бившој Југославији и Блиском Истоку и да схватимо да јој се сада обија у главу та селективност, двоструки стандарди и учешће у рушењима неподобних режима без размишљања које су им алтернативе и чему то кансије води. Када су се Срби борили против тероризма у БИХ и на Космету, Француска их је бомбардовала, иако није она одлучивала пресудно о томе и није баш била суверена на спољнополитичком плану, већ је више пратила САД. У Сирији све досад као мантру су понављали став да Асад мора по сваку цену да сиђе са власти, иако је њему једина алтернатива тренутно сачињена од терористичких групација. Критични су били и према руској  антитерористичкој акцији у Сирији. Чак је у неким тренуцима по питању Сирије и Асада изгледало да Француска има далеко ригиднији став од САД, па је свог стратешког партнера  по том питању потражила у Турској. Видећемо да ли ће после ових догађаја, Француска кренути у бескомпромисну борбу против тероризма увек и свугде и да ли ће темељно преиспитати своју политику, као и однос према својим савезницима и партнерима. 

    Осим заказивања француских обавештајних служби, сигурно је да су заказале и службе њој партнерских земаља и да се показало да нпр. чланство у НАТО пакту није никакав гарант у смислу сигурности од безбедносних претњи и ризика. Последице ће бити бројне, а вероватно је ово била кап која је прелила чашу и прекретница у борби Француске против тероризма. Није искључено и да на снагу ступи некакав вид француског патриот акта, политика према мигрантима ће се променити и могуће да ће доћи до затварања граница, али и огромног пораста антимуслиманског расположења у Француској, па и  вероватно неких демонстрација и немира. То отвара  могућност да и неки потпуно недужни људи страдају што од револтираних грађана, што услед одмазде и жестоког одговора француске државе, а да им се опет у тој параноји и јурњави на све и свакога испод радара провуку они који су најбитнији и најопаснији. Ово ће отворити и идентитетска питања у смислу шта је Францсука данас и шта је Европа, и да ли треба градити либерални мултикултурализам или више пажње посветити очувању националних и хришћанских вредности. 

    Борба против глобалног тероризма, да би успела, мора да буде заједничка борба најмоћнијих држава. Питање је колико је изводљиво наћи најмањи заједнички садржалац међу толико геополитички супротстављених интереса. Позитиван пример, из не тако давне прошлости, јесте прагматични антитерористички савез Буша и Путина након 11. септембра. Јаким удруженим ударима највећих сила, ИСИС би у Сирији и Ираку могао бити уништен, али та борба би морала бити искрена од свих актера и немилосрдна, а такође би се морало онемогућити финансирање те творевине и илегалан шверц нафте преко Турске, што је био извор енормних прихода за њих. Чињеница јесте, да и када се са тих територија ИСИС збрише, опасност од тероризма неће опасти, чак услед исламистичког револта може бити неко време и знатно већа него што је сад. У Европи живи десетине милиона муслимана који су рођени на њеном тлу и држављани су Француске, Немачке, Британије итд. Све више миграната пристиже. Ако људи који су имали успешне животе и каријере у потрази за вером и смислом оду на блискоисточно ратиште свесно да погину, замислимо на шта су све спремни они сиромашн и маргинализовани када им одређени ауторитети исперу мозак.То су уосталом људи који су спремни на далеко веће жртве него већина Европљана - јако је тешко борити се против онога ко не жали ни свој живот да изгуби. ИСИС као организација је далеко превазишао Ал Каиду, што због стварања државолике творевине и контроле огромних териоторија, што због коришћења веома модерних средстава у регрутовању нових снага, путем интернета, друштвених мрежа - шире и своју пропаганду и меку моћ веома успешно према младим муслиманима. То све само доказује, да борба против тероризма мора бити вишеслојна и да је веома битна пренвенција. То наравно не значи да није битна и сила, јер борба може бити успешна само ако се против оних који не презају ни од чега сила немилосрдно употреби. ИСИС има и многе франшизе и територије на којима су им терористичке групе прогласиле лојалност- у Нигерији, Сомалији, Либији, па чак и у Авганистану где покушавају да истисну талибане, присутни су и у Јемену. То од њих чини атипичног транснационалног актера, са много ћелија, мада с резервом треба гледати на повезаност свих тих франшиза обзиром да нека група може се заклети добровољно на верност ИСИСу, а да притом никаквих већих непосредних контакта и додира воиђство те групације нема са централном ИСИСовом командом. Та флексибилност у структури и хијерархији их чини још више непредвидивим и отежава идентификацију и разумевање деловања терористичких група.

   Да би борба била успешна, Европљани морају знати да могућност напада увек постоји и да ће жртава још бити, али да схвате да је борба против терора перманента и да науче да живе са тим. Србија као земља која је имала и раније, а има и сад проблема с тероризмом увек треба бити на опрезу, с тим што је олакшавајућа околност што тренутно оваквим терористичким групама нисмо у фокусу, јер удар на Србију није у скалду с њиховим приоритетним циљевима и не би изазвао толики публицитет као напади на Париз, Лондон, Берлин, Москву , Њујорк итд. Као што ни напади у Кенији, Тунису, Либану,Јемену, Саудијској Арабији, Кувајту, па и пад руског авиона нису изазвали ни близу публицитет и саосећање као напади у Паризу- на Шарли Ебдо и ове 13. новембра. Али, сама чињеница да добар део терориста и потенцијалних терориста пролази кроз нашу земљу на путу ка Западу, скорашњи напади у Зворнику и Куманову као и бројно муслиманско становништво на Балкану, међу којима има и доста следбеника радикалних исламистичких група, позивају на стални опрез. 

   Успешност борбе против тероризма, зависи најпре од искрености и политичке воље. Не може се борити тако што ће се борити само са последицама, а не и узроцима. Узроци су катастрофална политика и кокетирање с тероризмом од Авганистана 80их, до БИХ и Космета, преко арапског проелћа. Без промене блискоисточне политике, која је conditio sine qua non, она ће остати само осветничко, пролазно и популистичко мртво слово на папиру. Борба против тероризма ће захтевати и темљно преиспитиваље либерално демократских и мултикултуралних вредности и дилема. Јер се поставља питање и шта и које вредности и какву државу браните. Обзиром да опасност од извођења неког терористичког напада неће никада нестати и борба против тероризма ће бити вечна. 

На линији ватре- дестабилизација Балкана, као последица глобалне дестабилизације

   Геополитика се ,,вратила“ на Балкан и то на велика врата. Све интензивније се преламају глобални трендови на регион. Балкан, као стратешки важан, на раскршћу путева и судару цивилизација, али и утицаја великих сила- одувек је важио за турбулентно подручје и тзв. меки трбух Европе. Термин балканизација и Балкан су коришћени пежоративно, као нешто што означава крваве ратове и сукобе,па тако имамо и појмове тзв. глобални Балкан и евроазијски Балкан,у смислу конфликтности. Но, овај пут се чини да је Балкан ,,најмање крив“, него икада досад и да су процеси који на њему отпочињу последица увоза нестабилности и конфронтације, услед све већег глобалног хаоса. Наравно да је за сваки хаос и конфронтацију нужно да постоје и унутрашњи услови и противуречности,којих овде никада неће мањкати, али евидентно је да је то што баш сад имамо све веће тензије, које су дуги низ година биле потиснуте, последица светске прекомпозиције, промена односа снага и неких процеса који су без преседана у људској историји. Година која означава почетак новог таласа конфронтације и нестабилности на Балкану је свакако 2014. , а томе су највише допринели криза у Украјини, велико интензивирање конфликта у Сирији и Ираку и енормни успон ИСИЛ-а, који је пропраћен заузимањем великих територија и стварањем државолике творевине у виду сунитског калифата. Ово су две основне кризе које су утицале на остале аспекте све веће нестабилности, као што су с једне стране нови хладни рат САД и Русије и борба за моћ и утицај на глобалном нивоу, а с друге стране велика мигрантска криза. Балкан је опет постао стратешко, медијско, енергетско, економско, обавештајно итд. бојно поље. Не смемо заборавити да се и Грчка налази у нашем региону, а да њена криза такође  итекако утиче на овај глобални хаос. Уз глобалне трендове, као што су и поновно јачање национализама, ксенофобије, неповерења унутар ЕУ, све већег одсуства солидарности и гледања најпре свог интереса, што огољава сурову истину о ЕУ- на Балкану испливавају испод површине стара ривалства,а услед глобалних промена земље у региону као да поново ,,копају ровове“ и покушавају стратешки добро да се позиционирају у тренуцима светског превирања. 

  У последњих годину дана, приметан је тренд погоршања односа међу суседима у региону. Иако је у августу 2014. Ангела Меркел покренула тзв. Берлински процес, чији је циљ био да покрене трендове и односе потпуно супротне од ових сад-чињеница је да уместо све веће пацификације и повезивања имамо процес који личи на то да тзв. западни Балкан пре наликује на европски Блиски Исток, него на интегрисани део Европе по немачком моделу. Овде се сударају барем 4 велика утицаја- англоамерички, немачки, руски и исламски. Исламски свакако није јединствен, а од прва два утицаја имамо и један хибридни у виду ЕУ, који по неким питањима може деловати као јединствен, али све више губи свој утицај услед сопствених структуралних недостатака и противречности. Од исламског света, веома је важна улога све нестабилније Турске, али и регионалних играча попут Ирана, Саудијске Арабије. Све то с пажњом прати и Израел, који има нарочито добре односе са Републиком Српском. Односи су каткад јаснији, а некад су сложени, испреплетани, асиметрични и хибридни, па није лако растумачити увек међусобне односе, намере и циљеве. Свет је  постао много сложенији, него што је нпр. био у  биполарном периоду. 

    Док је Немачкој потребнији мирнији, стабилнији Балкан, као и Европа уопште, укотвљен у ЕУ под њеном економском доминацијом - дотле неки други играчи имају различите приоритете. Чини се да англоамеричком фактору више одговара тзв. креативни хаос, постојана тензија, где би они могли да играју комбиновану улогу и пиромана и ватрогасца, и где чак дозвољавају и подстичу и оне тензије и национализме који су јој итекако непријатељски настројени, јер им није у интересу да се ствари на Балкану заокруже једном за свагда. Стога нпр. чак иако су иницирали и поклонили фактички тзв. независност Косову, ни ту им није интерес да се та тзв. независност заокружи, већ је то парадоксално много више интерес Немачке, која је њој минорно кумовала у поређењу с САД, и у том смислу су и неправедни захтеви Немачке према Србији најогољенији по том питању. 

    Русија и САД се надмећу за глобални утицај, а то утиче и на Балкан, где такође долази до промене односа снага и стварање мултиполарног света у настрајању, сигурно ће се одразити и на наш регион . Посебно је видљив напор САД у спречавању јачања руског утицаја овде, али и у саботажи, притискањем појединих земаља, енергетских пројеката најпре Јужног тока, а потом и тзв. Турског тока- што оставља бојазан да ће услед заоштравања кризе у транзитној Украјини овај регион постати и изузетно енергетски небезбедан. Да је овај регион на линији ватре између Русије и САД јасно је нагласио нико други до Џон Кери. Исламске земље, поготово Турска имају велике амбиције овде, а услед све већег замора од проширења ЕУ и мигрантске кризе, све је већи страх да земље југоисточне Европе неинтегрисане у ЕУ, а географски удаљене од евроазијских интегративних процеса не остану као слепо црево Европе, у тзв. отоманској групи, као некаква предстража Eвропе која их је одбацила и оставила на цедилу између европског чекића и оријенталног наковња. 
     Криза и тровање односа закачили су чак и најинтегрисаније у евроатлантске токове-Словенију и Хрватску. Дугогодишњи гранични спор је кулминирао обавештајном саботажом хрватских служби у циљу изласка из арбиртраже, јер су сазнали да ће одлука бити лоша по њих. Односе је погоршала и мигрантска криза. С друге стране, на том питању пали су и односи Мађарске и Хрватске, а традиционално лоши односи Србије и Хрватске додатно су продубљени мигрантском кризом и тзв. економским ратом и блокадом граница. Током читаве 2014. приметан је био драматично погоршан положај српске мањине у Хрватској, али и велики успон неоусташтва и успон деснице предвођене ХДЗ-ом. Односи на релацији Загреб-Београд су можда и најлошији од краја рата и показало се да лажно партнерство засновано на личним односима у време Тадића и Јосиповића није имало релане основе. Наоружавање Хрватске и претња балистичким ракетама, а зна се према коме се та претња односи, наишла је на моменталан одговор Србије и ако САД и хрватски партнери из НАТО наоружају Хрвате, на другој страни сасвим је реално да Русија  помогне Србији да на тај изазов адекватно одговори. Хрватски генерал Петар Стипетић је рекао да ће Загреб увек гледати с подозрењем на Београд и гледати шта Србија ради, што у преводу значи да ће нас увек третирати непријатељски, а свакако уколико би имали прилику да би нам нанели и одређене штете и ударце ма које врсте. Но, треба имати у виду да је са Хрватском, као и Словенијом мање-више у територијалном и безбедносном смислу већина ствари решена и оне су релативно хомогене и заокружене. Може доћи до повремених криза, али ни близу као у осталим екс-ју земљама које су дубоко подељене. Конфликтна улога Хрватске,евентуално би се могла очекивати и смислу будућих догађаја у БиХ. Наравно, као што ће Загреб увек пратити Београд, исто тако и Београд увек треба да прати потезе Загреба и буде спреман да, барем реципрочно одговори на сваки недобронамеран акт. 
    Најкритичније земље региона, свакако су БиХ, БЈР Македонија, Црна Гора, а нажалост процеси дестабилизације додирују Србију, ионако комплексну имајући у виду константан проблем јужне српске покрајине Космета. Србије се надолазећи процеси итекако тичу, како због саме Србије и унутрашње ситуације, тако и због њених интереса у суседним земљама и због Срба у региону. У зависности од сналажења, ови моменти превирања могли би бити погубни по њу, али и добри у случају правилног позиционирања, чак би и могли да допринесу њеној геополитичкој ренесанси на Балкану. 
      Највећи фактор дестабилизације региона, посебно у светлу јачања радикалног ислама јесте проблем тзв. Велике Албаније. Албанци важе за велике америчке савезнике и миљенике, али њихов пројекат и експанзионизам могу бити погубни по регион еквивалентно феномену ИСИЛа на Блиском Истоку. Колико САД тетошу албански радикализам најбоље говори чињеница фактичког непостојања осуде за терористичко-герилске акције у Гошницама и Куманову, које су имале елементе отворене оружане побуне. Чак је појединачни терористички напад у Зворнику, који је пре дело зомбираног радикализованог младића него неки добро организован акт наишао на далеко већу осуду него прави дводневни рат на улицама Куманова.
   Сукобе у Македонији пратила је синхронизовано акција макеоднске опозиције на рушењу Николе Груевског, а повод је био добри стари опробан метод подизања прашине око наводног гушења демократије, слобода и неовлашћеног прислушкивања, мада се поставља питање откуд опозицији такав материјал који је обелоданила. Македонију сем албанског радикализма и сепаратизма, иттекако је погодила мигрантска криза, а на евроатлантском путу је кочи спор с Грчком око имена. У односу на тренутне проблеме, њима тзв. идентитетски рат са Србима и Бугарима из ове перспективе изгледа као споредан. Стога и не чуди што, иако стидљиво, македонска власт предвођена ВМРО покушава да ресетује односе са Србијом, али и Русијом. Македонија није увела санкције Русији, а Ђорђе Иванов је присуствоао победничкој паради у Москви. Из тренутне перспективе, уколико нешто драстично не промене, делује као да ће Македонија остати препуштена на милост и немилост, пре свега албанским сецесионистима. 
    Најновији догађаји у Црној Гори, показују да је она дубоко подељено друштво, великог конфликтног потенцијала и да је тзв. Украјина у малом. На делу смо имали покушај тзв. обојене револуције, с тим што сада условно речено проруска опозиција руши пронато и проамеричку власт по изразито проамеричком методу, но велико је питање руши ли га Русија, или је он од Запада пуштен низ воду, или има ту и мало народне спонтаности и чињенице да предуго влада и да је потрошен. Остаје чињеница то да се стање у Црној Гори закувава баш сада када Балкан потајно тиња и када је акуелно питање увлачења ЦГ у НАТО,чему се Русија снажно противи. 
  У БиХ имамо стандардно подељену државу и јасно је да је она апсолутно неодржива без присиле међународних фактора. Јачање исламског радикализма, али и неодрживост овакве тренутне БиХ, уз потпуно супротне концепције будућег преуређења, вероватно ће у будућности довести до новог конфликта, када међународне стеге попусте у овом протекторату. Оно што је интересантно, јесте то да је у Републции Српској опозиција прибегла сличном методу као македонска опозиција објављивањем снимака и захтевом за оставком Милорада Додика и владе. Иако је опозиција у РС истовремено на власти у Сарајеву, где је СНСД опозиција на државном нивоу - тешко да би обојена револуција на класичан успела у РС, јер у народу постоји консензус око приоритета и Српска је, док се не консолидује у перманентном ванредном стању, јер стално води тихи рат против унитаризације БИХ. Тешко да би мобилизација ширих народних маса на рушењу Додика у овом моменту успела, мада не треба искључити најскорије покушаје у том правцу, а што би  потпуно подржале Сарајево и западни део међунаородне заједнице. 
  Пред Србијом је изузетно тежак период, јер она мора да води битке на више фронтова. На унутрашњем плану свакако да јој је приоритет очување безбедности и заштита од тероризма, успешно решавање мигрантске кризе, као и заштита суверенитета и територијалног интегритета, најпре на Космету. Економска битка и борба за побољшање квалитета живота грађана, такође ће бити веома тешка и дуга. Но, поред тога, Србија има обавезу у очувању РС, али и заштити и бризи о Србима из региона, па тако не може бити имуна ни на догађаје у Црној Гори, БЈР Македонији, БиХ и Хрватској. Посебан изазов је како сачувати у светлу глобалне кризе добре односе и са Русијом и са Западом. Србија није увела санцкије Русији, формално тежи ЕУ и војно је неутрална. Но, чињеница је да њени западни партнери углавном према њој повлаче потезе који у најмању руку нису нимало благонаклони и фаворизују остале регионалне играче. С друге стране, Русија пружа подршку Србији по многим важним питањима. Србија је место великог судара Запада и Русије око утицаја, не само због ње саме, већ и због тога што преко српског и просрпског становништва у суседним земљама може имати велики утицај у догађањима у њима. То становништво и јесте једини проруски и антинато оријентисан фактор у тим земљама, па стога их Запад види на непријатељски начин и у складу са тим подржава друге стране. Можда у том смислу треба сагледати и велику уздржаност званичне Србије према догађајима у Црној Гори, иако су тамо Срби дискриминисани, а и полиција је брутално прекорачила овлашћења употребом претеране силе, према многим Србима. Чак су неки српски провладини медији, који делују и у ЦГ изразито стали на страну поприлично антисрпског режима Мила Ђукановића. То делује крајње нелогично, посебно кад се сагледа последњи у низу ножева у леђа-црногорске подршке Косову у УНЕСКО-у. Али званична Србија, не шаље толико поруку Ђукановићу да је уз њега, јер не би било нормално да јесте уз антисрпски режим, већ шаље поруку Западу да она није та која се труди да стопира улазак ЦГ у НАТО и која тиме боде прст у око много моћнијим од себе. То је и Ђукановић разумео, па осипа дрвље и камење по Русији, просрпској опозицији и наводним екстремистима из Србије, али је скоро па похвалио званичну Србију, коју је толико пута обожавао да нападне за све недаће овога света. Пред Црном Гором су тешки и неизвесни дани, а било је очекивано да талас дестабилизације запљусне и њу. 
    Ситуација на Косову је такође драматична, где је све већи конфликт између велике коалиције на власти и опозиције у виду Куртија и Харадинаја. Сузавци у скупштини и стални сукоби су постали уобичајена појава, а цео процес бриселских преговора, као и оно што је већ договорено остаје под великим знаком питања.

     Арапско пролеће и успон ИСИЛа и других радикалних група, мигрантска криза, Украјина и нови хладни рат, али и криза у Грчкој и унутар саме ЕУ утицали су на негативне трендове у региону. Почело је са великоалбанским дроном и албанским тзв. специјалним ратом против Србије. да би се наставило победом кандидаткиње ХДЗ на изборима и заоштравањем реторике према Србији, а потом смо имали најпре албански талас миграција, па огроман мигрантски талас са Блиског Истока који је запљуснуо Европу, грчку драму, немиле догађаје у Македонији, тзв. Пирангејт, догађаје у Црној Гори и на Космету. Када имамо у виду преплитања највећих сила преко леђа малих, али и транснационалне изазове попут тероризма, криминала и чињенице да је тзв. западни Балкан застао у процесима било каквих интеграција, плус велику корупцију, сиромаштво и безнађе огромних слојева становништва - видимо да се у региону нагомилао огроман експлозивни потенцијал. Униполаран светски поредак је и званично мртав, након руске интервенције у Сирији, а свака промена природе међународног система изазива велике последице. Чак и да се овде деси некакав свеопшти социјалан бунт и  тзв. балканско пролеће, то само по себи не мора ништа да значи, ако се оно правилно каналише. У међународним односима и јесте највеће умеће успети, сналазити се и опстајати и у најтежим околностима, имати осећај и меру и извлачити максимум у датом тренутку. Када подешавате воду за туширање, морате пазити да не буде ни превише врућа, ни превише хладна, него баш онаква каква треба да буде. Тако је и у управљању кризама и брањењу сопствених интереса, где не треба ићи у крајност ни изазивања најмоћнијих, али не сме се ићи ни противно директно својим националним интересима, нити се сме бити сервилан. Да би се Србија у тренуцима светских превирања и надолазећег балканског пролећа што боље снашла, неопходно је да се мудро и грчевито бори искључиво за сопсвтене интересе, а не за некакве универзалне и апстрактне наднационалне идеје и заједнице у које више сами не верују ни они који су у њима. Пример комунизма и одрицања од сопствене државе и интереса зарад некаквог накарадног квазиуниверзализма је већ сасвим довољан и поучан, да више никада слепо не верујемо ни у шта друго осим у своју земљу и своје државне и националне интересе, који су једино трајни!